Pogled s vrha
Lepote! Uz reku, kao labud beo,
Leži Mostar i, pun sunca, adiđara,
Sav trepti, i stremi s kopljama munara
Kao da bi nebu poleteti hteo.
Sve vidim, i baštu komšije Muktara,
I isti kapidžik, i pčelinjak ceo;
Pod orahom, gdje je neko na panj seo,
Jošte česma prska kite đulbehara.
Preko zida vise i sad grane rotke
S kojih me plod rumen u detinjstvu zvaše,
I meni je - k'o da kukom navrh motke
Snova svijam račve i kradem glavaše,
Muktar viče, a ja, bos i golih gnjata,
Preko plota s vencem raspuklih granata.