Pređi na sadržaj

Pogibija Ratka Pavlovića

Izvor: Викизворник

* * *


Pogibija Ratka Pavlovića

Na hiljade devete stotine,
četrdeset i treće godine,
dvades’ šestog aprila meseca,
drugo jutro, kad je zora bila,
siv je soko razavio krila, 5
sa Vlasine, visoke planine,
pa se spušta niz kršne planine.
Leti soko od brega do brega,
da dušmani ne opaze njega;
crnu knjigu nosio pod krila, 10
da vidimo za koga je bila:
na njoj crna prekrštena traka,
za smrt javlja nekoga junana!
Dokle li će soko produžti,
čije li će dvore potražiti, 15
čiju li će majku ucveliti,
čiju l' sestru u crno zaviti?
Za koga će odjeknut, planine,
za koga je procvilet’ družine?
Zašto narod tol’ke suze lije, 20
kao da mu Ratka više nije?
Leti soko, a pognuo glavu,
zdravo pređe lomnu Crnu Travu,
pa preleće Binačku Moravu,
Kukavicu, pa i Jablanicu. 25
Niko nije opazio pticu,
krila laka nose soko pticu
pro Pasjače pravo za Toplicu;
pa je soko prešo Rastovicu,
gde cvetaše smilje i bosilje, 30
a to selo bijaše Berilje.
Pisaće ga istorija nova,
iz njeg’ niče cvijet vitezova.
Tu se soko okrenu u krugu,
traži dvore poginulom drugu. 35
I začu se riječ sokolova:
„Da l’ su ovo dvori vitezova?
Da l’ tu živi Pavlović Petrana,
dična majka Ćićka partizana,
komandanta moravskih odreda?" 40
No se soko po Berilju vije,
al’ dvorovi Ratkovijeh, nije;
Dvori su mu pusti, po’arani,
po'arani, ognjem popaljeni,
stara majna negde na planini. 45
Pa se soko na Pasjaču vrati,
baš uveče kada sunce zađe,
tu Petranu Pavlovića nađe,
i kroz plač joj soko progovara:
„Ne kun’, majko, soko pticu sivu, 50
nosim crnu knjigu žalostivu!"
„Tog junaka ja sam dična majna,
daj da čitam crni list tabaka!
Ja sam toga đaka školovala,
ja sam njega za Španiju slala, 55
da se bori protivu fašista,
za narodna prava komunista."
Kad je majka knjigu prihvatila,
sono viđe da joj nije mila:
„Stara majko, nemoj da je čitaš, 60
već da mene za tvog sina pitaš.
Ja sam bio, očima vidio,
kad je heroj život izgubio,
s fašistima u čase krvave,
kod Vlasine, blizu Crne Trave, 65
u ataou selu Strazimirca,
baš na srpsko-bugarskoj granici.
Borba poče posle pola dana,
razleže se poklič partizana.
I ko svaka borba što je bila, 70
na našu se stranu završila.
Tu trideset pade dušmanina,
što mrtvijeh, a što ranjenijeh.
Od nas, majko, niko ne poginu,
al’ gubitak dasmo dušmaniiu! 75
I mi bismo radosni i srećni,
al’ poginu junak ponajveći:
baš uveče kada sunce zađe,
zrno nađe Ratka Pavlovića
hrabrog Ratka, tvog jedinca sina, 80
komandanta Vlasinskih planina.
A komandant bio na Pasjaču,
izdajice još od njega plaču.
A plakaće dok su u životu,
jer stvoriše bruku i sramotu; 85
k’o nekada u doba prastara
izda Vuče svog cara Lazara.
On izdade, država propade,
Turčin Srbu gospodar postade.
Miloš pade i još mnogi s njime, 90
istorija zapisa im ime.
I od svake pomenute glave,
Vuk se kune, a oni se slave.
Pa ni danas druge biti neće:
istorija izdajice kleće, 95
izdajice, petokolonaše,
što pomažu tlačitelje naše,
i pomažu Nemce na sve strane,
i progone naše partizane.
Tvoj sin, majko, u borbu je pao 100
i svoj život za slobodu dao,
protiv mrskog nemačkog fašizma,
tog večitog srpskog dušmanina,
svud leteći i tukući zveri,
što nam kolju sinove i kćeri. 105
Pade, heroj, pade Ratko mladi,
za slobodu otadžbine radi.
Mila majko, ti ne žali njega,
kad on beše junak iznad svega.
On je pao sveteći ostale, 110
za slobodu i za ideale,
da svak ima podjenako hleba
i ostalo što za život treba,
da svak ima podjednaka prava,
idealni zakon dozvoljava. 115
Kada ne bi bilo takvih borbi
iz prošlosti našijeh hajduka,
tu bi bila još dahijska ruka.
Zato, majko, nemoj da ga žališ,
već da nebo i sudbinu hvališ 120
što je tebe takvog sina dala,
da svi kažu: slava mu i hvala!
Pa zato se takvom smrću diči
jer to samo roditelju liči.
A drugovi ideala toga 125
osvetiće komandanta svoga,
osvetiće svakom drugom glavu,
što padoše u borbu krvanu."
Kad je majka riječ razumela,
junačko je srce skamenila, 130
i od oka suze ne pustila,
već sokolu ptici govorila:
„Šta mi rade partizani sinci,
moga sina ponosni vojnici,
i sve redom aktivne družine 135
i sa sela mesne desetine?
Ja sam znala, ja sam se nadaln
a sudbino, ne bilo ti hvala!
Ja sudbinu neću moju kleti,
al‘ ću kleti ko ga ne osveti." 140

Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg


Reference

Izvor

  • Momčilo Zlatanović: Epske narodne pesme jugoistočne Srbije, Vranje, 1987., str. 84-87.