Pogibija Vukašina kralja
Sultan Murat po Stambolu šeće
A sa svoja tri rođena sina
I najmlađom gospojom caricom
Što je bješe jako dobavio,
Četvrtom se njome oženio. 5
Što je bila najprva carica,
Rodila mu sina Bajazita,
A druga je sina Sulejmana,
Treća rodi sina Muhameda,
A četvrta carica Jelena 10
Ona nema od srca evlada.
Progovara turski car Murate:
»O Jelena, gospojo carice,
»Što te pitam pravo da mi kažeš!
»Ja da meni smrtni časak dođe 15
»Kad bi svoje zemlje dijelio,
»Šta bih tebi ’ise učinio,
»Dao bih ti zemlje četvrtinu.
»Koje li bi zemlje najvoljela,
»Kome li bi zemlje poklonila, 20
»Bi li dala Lazović Stevanu?«
Progovara carica Jelena:
»Car Murate, od istoka sunce,
»Kad me pitaš, pravo da ti kažem,
»Od svega bih Stambol najvoljela, 25
»Al’ ga ne bih Lazoviću dala.
»Zbog njega sam tebi dopanula.
»Sve bih dala kralju Vukašinu.
»Eto ima šesnaest godina,
»Već se čulo da govore ljudi, 30
»Otkako si s njime zaratio,
»Đe gođ Turci Srbe zadobiše,
»Sve u Stambol roblje dovedoše.
»Đe gođ Srbi zadobiše Turke,
»Tursko roblje natrag povratiše. 35
»Ja da sutra kralja pogubite,
»Šta bi Turci u zemlji činili,
»Koliko bi roblje nakupili?«
Kad dočuo turski car Murate,
To je njemu vrlo mučno bilo, 40
Jer se boji kralja Vukašina,
Jer kralj turske gradove dobiva
I siječe mnogu tursku vojsku;
Pa se care u dvorove vrati,
Pa veliki divan učinio, 45
Sve pokupi lale i ridžale
I velike birtugli vezire,
Sve mu lale po divanu stale,
Birtuglije i ićituglije,
Učtuglije i ićituglije, 50
Pa ovako Murat progovara:
»Evo danas na divanu mome
»Ja da mi je sreća donijela
»Da ja imam dobroga junaka,
»Te da mi se ovde dogodio, 55
»Da mi sađe Skadru na Bojanu
»Do stolice kralja Vukašina,
»Da uhodi je li doma vojska
»Il’ je vojska u Kaldak planini.
»La ko bi se pridvorio kralju 60
»Da ukrade kraljeva zelenka
»Što mu pliva vode bez brodova
»I preskače gore bez drumovz,
»Izvija se k’o da ima krila,
»Prelijeće kao gorska vila. 65
»Ništa kralju naudit’ ne more
»Dok je njemu debela zelenka.
»Ko bi kralja s konjem rastavio,
»Čestita bih njega ostavio.
»Prvi bi mi bio uz koljeno, 70
»Dao bih mu veliko vezirstvo,
»Prema sebi dvore načinio,
»Kod svojijeh ljevše od svojijeh.«
Kad to čuli svi turski glavari,
Sve su paše mukom zamuknule 75
I preda se glave oborile.
Tu ne bješe u cara junaka
Da se smije njemu obećati
Ko će kralja s konjem rastaviti.
’Aber ode po Stambolu gradu. 80
Kad je treće jutro osvanulo,
Al’ evo ti jedno momče mlado
Što se bješe caru odmetnulo,
Odmetnulo u zemlju Srbiju,
Te služilo srpske poglavare. 85
To je bio kapidžija carski
Sa Otoke Delibegoviću.
Ljepote mu u Turcima nema,
Na licu mu sedamnaest bena,
Ljevše lice nego u đevojke, 90
Tanka struka a visoka rasta,
Čudan momak staćan i prikladan,
Vatila ga crna nausnica.
Dođe momak carevu konaku
A vode ga baščauši carski 95
U odaju caru čestitome.
Kad je momak caru dolazio,
Kazuje mu što će i kako će.
Išće caru trideset delija
A pred njima delibašu Ibra, 100
Pa će saći Skadru na Bojanu
I kraljevu uhoditi vojrku
Te još kralja s konjem rastaviti.
Car mu turski tvrdo obećaje
Sve će dati što je govorio, 105
Još mu daje trideset delija
I pred njima delibašu Ibra.
Pođe Turčin iz Stambola grada.
Sve na momcim srpska đeisija,
Na glavi im krila i čelenke. 110
Kud gođ išli zemljom i ćenarom
Dok stigoše Skadru bijelbme
U mehanam konačiše Turci;
Svu čaršiju vojska ufatila.
Silna vojska Vukašina kralja 115
Ali kralja doma ne bijaše,
Otiš’o je u zemlje kraljevske,
Od kraljeva zajimati vojsku.
Svi su kralji pomoć učinili.
Skupi vojsku od sve sedam kralja. 120
Silnu vojsku kralje pokupio,
Krenu vojsku svojoj kraljevini,
Silne vojske stotinu hiljada.
Eto kralja u svoje države.
Dok je kralje s vojskom dolazio 125
Sve mu zemlje uhodili Turci
Kuda mogu provoditi vojsku.
Sađe vojska kralja Vukašina
Bijelome Skadru na Bojanu.
Ja kad kralje kuli dolazio, 130
Čudno čudo u dvorima nađe:
Tri mu sluge u dvoru bijahu
Što ih kralje nije ostavio.
To bijahu tri age careve
Što su došli kralja uhoditi, 135
A drugi se povratili Turci.
Tri su carske age ostanule,
Ne bi li se kralju pridvorile,
Da ukradu kraljeva zelenka
K’o što su se caru zatjecale. 140
Kralje Turke poznat’ ne mogaše,
Kazuju se katane madžarske
Što su bili prvi u Madžara
I kraljevu okretali vojsku
Ratovali, zemlje dobivali, 145
A nijesu ništa izdvorili,
Pa su zato kralja ostavili.
Tako lažu i tako mu kažu.
To Vukašin njima vjerovaše
Pa je njemu vrlo mclo bilo: 150
»Be aferim, moja đeco draga,
»Kada ste vi meni dolazili
»Ako bog da i sreća junačka
»Kad budete sa mnom ratovati,
»Sve ću vama^ise učiniti.« 155
Pođe kralje razmetati vojsku
Pa s Turčinom ide ratovati.
Na tri strane vojsku rasturio,
Jednu spremi u Kaldak planinu,
Silne vojske pedeset hiljada 160
I pred vojskom novog slugu svoga
To bijaše turska delibaša.
Drugu vojsku moru opremio,
Turci su mu na Novin udrili
I tu vojske pedeset hiljada 165
Da mu vrate od Novina Turke.
Tude kralje drugu slugu sprema
Po imenu Muju Jedrenliju,
Jedrenliju carevu deliju.
Treću vojsku kralje okrenuo 170
Niz države silne i bogate,
Š njima ide u potaji guja,
Silan Turčin Delibegoviću.
U kralja je sto hiljada vojske,
Svede vojsku kralje Vukašine, 175
Svede vojsku Strumi i Marici.
Tu je kralje zastavio vojsku
Na bojište đe će ratovati,
Pa je kralje roka ostavio
Doklen bi se odmorila vojska. 180
Kad je kralje uredio vojsku,
Ferman sprema bijelu Stambolu,
Aber daje da će ratovati.
Stambolu je ferman dolazio
A Murat je divan učinio 185
Ko će caru prihvatiti vojsku,
S Vukašinom ratovati poći.
Car doziva, prvoga vezira,
Šeh-islama velikog vezira,
Predaje mu vojsku i upravu 190
Da on ide s kraljem ratovati.
To je vezir jedva dočekao,
Namislio izdati Turčina,
Jer je vezir roda kršćenoga, —
Vezira je Grkinja rodila — 195
Pa prihvati mnogu silnu vojsku,
To dočula carica Jelena,
Pred vezira gospa izlazila,
A potajno od cara sultana
Te ovako gospa progovara: 200
»O veziru, carevi većilu,
»Rodila te Grkinja gospođa,
»A Stambol je grčka postojbina.
»Konstadin je Stambol načinio,
»Medina je turska đedovina, 205
»Neka idu Šanu i Medinu.
»Kad povratiš grčkoga Stambola,
»Ti u njemu moreš carevati.
»Ja ću ti se obećati mlada
»Da ću tebi za ljubavcu poći.« 210
Gospoja se natrag povratila.
Vezir krenu od Stambola vojsku,
Trista iljad’ silne turske vojske.
Stiže vojska razbojištu ljutu
Đe je kralje uredio vojsku. 215
Kod kralja su turoki komandiri,
Mlado Ture Delibegoviću,
Spored kralja uz koljeno hoda,
A sve Turčin misli i razmišlja
Kako li će dohakati kralju, 220
Rastaviti kralja i zelenka.
Ali za to nije lako bilo
U kralja je dvan’est baščauša
Što čuvaju kralja i zelenka,
Čuvaju ga i noću i danu. 225
To je malo vr’jeme postajalo
Dok se obje urediše vojske,
Urediše pa se udariše.
Drža bitka tri bijela dana.
Kad četvrti danak nastanuo, 230
Poče s’ turska osipati vojska,
Turski vezir izdade sultana.
Tu pogibe mnoga turska vojska,
Što j’ ostalo, to je pobjegnulo.
Poče kralje zemlje povraćati 235
Što su Turci bili zadobili
Pošlje smrti srpskog car Šćepana.
Kralj povrati svu Maravoniju.
Vojska dođe do Stambola blizu,
Stambol stavlja muaseru tvrdu, 240
Išće kralje da se car predaje.
Misli sultan što će i kako će.
Car veliki divan učinio
Šta će care Srbim učiniti:
»Ili ćemo zemlje pokloniti 245
»Ili ćemo eman zaiskati?«
Progovara Mehmed vezir stari:
»Car Murate, sunce od istoka,
»Ko bi tebi danas svjetovao,
»Ti si toga surgun učinio 250
»Po imenu vezir Ćupriliću.«
Kad dočuo turski car Murate,
Ferman piše, tatarinu daje
Da mu brže Ćupriliću dođe.
Malo vr’jeme, dugo ne stajalo 255
Dok eto ti Ćuprilić vezira.
Ja kad vezir caru dolazio,
On ovako caru progovara:
»Car Murate, zemlji gospodare,
»Obećaj mi riječ i besjedu 260
»Što učinim da preporeć’ nećeš.«
To mu care tvrdo obećaje.
Ja da vidiš Ćuprilić vezira,
Uze sablju u bijelu ruku,
Pa ga eto u ženske odaje, 265
Vodi cara za bijelu ruku.
Ja kad dođe u carske kafeze
Đe no sjedi carica Jelena,
Manu sabljom Ćuprilić vezire,
Na carici nestanulo glave, 270
Pa je vezir s mjesta pomaknuo,
Sa šiljteta i zlatne serdžade,
U serdžadu nogom udario,
Pod serdžadom vrata zakovata,
Na vratima alka od čelika, 275
Pa za alku rukom prihvatio,
Te od vrata kanak podignuo,
Dok ugleda sitne basamake.
Tu se care jadu začudio,
Žao mu je gospoje carice. 280
Pa veziru care progovara:
»Ej vezire, ako boga znadeš,
»Ako sam ti izun dopustio
»Da sjetuješ mene ratovanju,
»Nijesam ti, more, dopustio 285
»Da ti ’odaš po haremu mome
»Te mi smače u dvoru caricu.«
Odgovara vezir Ćupriliću:
»Čekaj, care, dok ti jade kažem
»Pa ti nećeš caricu žaliti.« 290
Vodi cara niz tanke skaline
Dokle siđe u podrume donje.
U podrumu sagrađena crkva.
Što carica sebi načinila
Iz kafeza đe carica spava 295
Od šiljteta drume načnnila,
U podrume na ćemer svodila,
To je crkva carice Jelene,
U potaji od cara sultana.
Šćaše vezir sarušiti crkvu, 300
Al’ se crkvi zatvoriše vrata.
Tu se care jadu začudio
Opet vezir caru progovara:
»Čekaj, care, da ti i još kažem.«
Pa se vezir natrag povratio 305
Đe bijahu svi veziri carski.
Ja da vidiš jada velikoga,
Poče sjeći careve vezire.
Tu se care jadu začudio
Pa veziru care progovara: 310
»Ne veziru, ako boga znadeš!«
Ali vezir cara ne slušaše
Već siječe careve vezire.
Kako koga sabljom udaraše,
Polijeću glave i kauci, 315
Prosiplju se krstovi od zlata.
Posiječe dvanaest vezira
Sve do cara jednog po jednoga.
Do cara je vezir šeh-islame
Koji cara uči turkovanju. 320
Car vezira rukom zagrlio
Pa ovako njemu progovara:
»Ostavi mi hodžu šeh-islama
»Koji sa mnom u džamiju hoda.«
A Ćuprilić sabljom zamanuo 325
Šeh-islamu da pogubi glavu.
Prepade se turski car Murate
Vezir će mu osijeći ruke,
Car je ruke sebi pokupio
A na hodži polećela glava, 330
Prosuše se krstovi od zlata
Iza vrata, iz jake od vrata.
A što bješe turskog turkovanja
Pod nogama bješe u papuči.
Tu se care jadu začudio, 335
Osjeti se da je propanuo,
Da veziri vojsku izdadoše
Pa je brzo ferman nakitio,
Te ga spremi kralju Vukašinu.
Išće care od kralja emana 340
Za petnaest bijelijeh dana
Da trijebi bijela Stambola
Đe će silna dolaziti vojska.
Eman daje Vukašine kralje,
Ali Stambol ne trijebe Turci 345
Veće kupe silovitu vojsku
I pred vojskom vezir Ćuprilija
Diže vojsku od Stambola grada
I pokupi Grke i Bugare.
To je Grcim vrlo mučno bilo, 350
Ćuprilić je grčka krvopija.
Žao im je šta je učinio
Pa osvetu Ćupriliću rade.
Sitnu knjigu Grci načiniše,
Spremiše je kralju Vukašinu. 355
»Kralj Vukašin, zemlje gospodaru,
»Ljuto će te prevariti Turci,
»Silna vojska ide od Turaka,
»A pred vojskom vezir Ćuprilija.
»Drugi su te okolili Turci, 360
»Otišli su tebe uhoditi,
»Kod tebe su tri age careve.«
Pa mu sva tri po imenu kažu.
»A na njima srpska đeisija
»Jedan ljevši od svake đevojke, 365
»Divna struka i bijela lica,
»Na licu mu sedamnaest bena,
»'vatila ga crna nausnica.
»Drugi visok, plavoga obličja,
»Plave brke poprijeko suče. 370
»Treći mali, rasta širokoga,
»Crni su mu iz obraza brci.«
Kad je kralju knjiga dolazila,
Veliku se čudu začudio
Pa se kralje jadu osjetio 375
Što su došle tri katane mlade
To će biti tri age careve.
Knjigu gleda kralje Vukašine.
Knjigu gleda, a slugu pogleda,
A Turčin se jadu osjetio 380
Pa maramom lice zaklanjaše
Da mu kralje ne izbroji bena.
Viđe kralje kakav Turčin bješe,
Al' mu bene izbrojit’ ne može.
Tu se kralje ljuto zamislio 385
Od jada ga zaboljela glava,
Sve vojvode pod čador doziva.
Skupile se sluge i vojvode,
Kralj kazuje šta se dogodilo.
Ali kralju loša sreća bila, 390
Za pogrešku izgubiće glavu,
Jer je svoga cara pogubio.
Kod kralja se momci okupili
Pa se čude što im kralje kaže. 395
No da vidiš velikijeh jada
Što bijaše dvan’est baščauša
Te čuvaju kralja i zelenka.
Kod kralja se momci zabaviše,
Ostaviše kraljeva zelenka. 400
To je ljuta opazila guja,
Mlado Ture Delibegoviću,
Dohvati se kraljeva zelenka
Do gotova i do osedlana,
Pa se konju na ramena baci, 405
Pokupi mu svilene dizgine,
A zakroči sjajne bakračlije,
Pa pod sobom poćera zelenka.
Kad poleće poljem i širinom
Kao zv’jezda preko vedra neba 410
Te pobježe na sramotu kralju,
Zadobi mu vilena zelenka
Kao što se caru zatekao.
Ja da vidiš jada velikoga
Dok se Srbi konja osjetiše, 415
Mlado Ture polje prelećelo
Dok zavika sluga Milutine:
»Kralj Vukašin, zemlji gospodare,
»U z’o čas ga sluge dobavio,
»U gori te one poslušale, 420
»Turci su te ljuto prevarili
»I tebe su s konjem rastavili,
»To je glavom Delibegoviću.«
Ja kad doču Vukašine kralje,
Te je kralje očim’ pogledao, 425
Kad zelenka pred čadorom nema.
Udari se rukom po koljenu:
»Avaj meni do boga miloga,
»Danas će me zadobiti Turci,
»Već je meni glava osječena 430
»Dok me Turci s konjem rastaviše.«
Taman kralje u riječi bješe
Dok udari silna turska vojska
I pred vojskom vezir Ćuprilija,
S njime Ture Delibegoviću. 435
Viđe kralje da su izginuli
Pa doziva slugu Milutina:
»Daj mi brže iz jedeka vranca
»A udaraj trube i borije
»Nek’ se diže ratovati vojska.« 440
Brzo sluge vranca dobaviše,
Zatrubiše trube i borije,
Udriše se obadvije vojske.
Tu se stade krvca proljevati,
Gine vojska s obadvije strane. 445
Velika je sila u Turaka,
Dvan’est paša što upravlja vojskom,
Za svakijem po sto hiljad’ vojske.
Drža bitka za dva puna dana.
Kad je drugi danak osvanuo, 450
Tu je turska nadvladala vojska
I kraljevu silu potisnula
Iz država grčkijeh zemalja
Gone Turci kralja bez prestanka.
Kad je druga zora osvanula 455
Stiže kralje na vodu Maricu.
U kralja je nekoliko vojske.
A kad i tu sila pritisnula,
Srbadija odoljeti neće
Doklen teče jednoga vojnika. 460
Tu su ljutu bitku započeli
Kod Marice, kod vode jadice,
Dženjak drža do po b’jela dana,
Od po dana Srbi izgiboše.
Tu je kralje rana dopanuo. 465
Što još bješe Srbadije vojske,
Sve nagnaše u Maricu Turci,
A voda se krvi zamutila,
Udarila od brda do brda,
Sve pronosi konje i junake 470
I od brda drvlje i kamenje,
Pa se voda broditi ne more.
Potopi se Srbadija vojska,
Ranjen kralje nagna na Maricu,
Na Maricu na konju vrančiću, 475
Al’ su kralju krila odlomljena,
Nema njemu vilena zelenka,
Što bi kralju kutaris’o glavu
I preliv’o vodu bez brodova.
Nagna vranca na vodu maticu, 480
Jadan vranac plivat’ ne umije,
Jer je vranac bio u jedeku.
Kad je bio nasred na maticu,
Vrag nanese kladu amarovu
Te privati kralja na matici, 485
Udari ga po svilenu pasu,
Na vrančiću sedlo preturila
I od konja kralja rastavila.
Uze kralja voda na maticu,
Odnese ga niz vodu Maricu 490
A vrančića kraju prinijela.
Na obalu vranac izletio,
Na vrančiću sedlo nakrivljeno,
Vuku mu se arkali julari
Bakračlije crnu zemlju stružu, 495
Bježi vranac Skadru bijelome.
’aber 'oda na četiri strane.
Da pogibe Vukašine kralje.
Dočule su dvije age carske
Što kraljevu uređuju vojoku, 500
Brže tursku silu dovedoše,
Udari se vojska u Kaldaku,
Sve potoci krvi potekoše
I tu Srbi ljuto izginuše.
Druga vojska moru kod Novina, 505
I tu Srbi ljuto izginuše.
Sve ledine glavam nakitiše.
A Ćuprilić s vojskom udario,
Prifatio velike države,
Skenderiju i Maravoniju, 510
Hoće vezir Skadru bijelome,
Jera nikog u državi nema,
Kraljevića doma ne bijaše
A baba mu pogubiše Turci.
Dok pokliknu nagorkinja vila 515
Sa Šargana, visoke planine,
Viče vila u prizrensku župu,
Dovikuje pobratima svoga
Po imenu Obilić Miloša:
»Đe si brate, Obilić Miloše, 520
»Na sve strane Srbi izgiboše,
»Pogubiše Vukašina kralja
»Na Marici, na vodi jadici,
»Na Marici, srpskoj kasapnici.«
Pa kazuje sve kako je bilo: 525
»Ture jaše kraljeva zelenka,
»A Ćuprilić prifaća gradove,
»Izgiboše Srbi u Kaldaku
»I kod mora, kod grada Novina.
»Svuda, brate, Srbi izgiboše, 530
»Jera Marka u državi nema.«
Kad dočuo Obilić Miloše
Suze proli niz bijelo lice,
Pa od zemlje na noge skočio,
Diže Miloš Srbadiju vojsku, 535
Okrenu je Skadru bijelome.
Gotov Turci Skadar prifatili,
Tu Obilić dočeka vezira
I oprosti Skadar od Turaka,
I turska se povratila vojska, 540
Al’ države povratit’ ne more,
Skenderiju i Maravoniju.
Vrati Miloš Turke od Novina,
Pod Novinom izgiboše Turci.
Tu ostade mnogo tursko blago. 545
Tako Miloš zemlje odbranio,
Sa tri strane Turke povratio,
Ali glavne odoše države
Kad pogibe kralje Vukašine.
A turski se Murat posilio, 550
Pošlje kralja ratovati pođe
I zatraži Nemanjića carstvo
Da umiri zemlje i države,
Da sve sebi pod ruku okrene.
Posili se silan car Murate 555
Kad prifati dvije zemlje glavne
I prifati more i brodove
Do granice zemlje Dalmacije.
Misli Murat zemlje zauzeti,
Jer se ljuto Srbi zavadili 560
Pa na zemlji mnogi gospodari,
Svaki radi što je kome drago.
Izdajice i tamo i amo,
Jedni tursku, zemlju izdavaju,
Jedni Tursku, a jedni Srbiju, 565
Te u zemlji nikad mira nema.
Banovine za se gospodare
Banovine pa i kraljevine.
U Turčina Grci napolica
Turske zemlje Srbiji izdaju, 570
Hoće Murat da umiri carstvo,
Sve pod ruku svoju da okrene
Sve pod ruku, Grčku i Srbiju.
Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg
