Površni utisci
| Površni utisci Pisac: Milan Rakić |
I
Šćućurile se u zalivu sivom
Lađe, ko tice u gnezdu, i jedra,
Nepomična, nad mirnim stoje slivom,
I noć se spušta mirisna i vedra.
Nigde ni šuma da zastruji tajno,
Nigde ni vetra da granamta mane.
Tišina. Samo, tužno i očajno,
Jeca ko dete cigansko ćemane.
I dokle pesma polagano trne
I tone negde, nevešta i bona,
Starinska pesma mnogih miliona,
I dok. po nebu kruže senke crne,
Eto se bude iz prošlosti gole
Spomeni s cvećem, sa ružom i krinom,
Ćućore tiho kao pod surdinom
Drhtavi zvuci starinske viole.
Sad mi se čini da ne živim više,
U gustu tamu da sve dublje kllzam,
Neosetno i stalno ... Noć miriše,
I dušu muči silni pesimizam ...
II
Osećam da nešto u mom srcu trune
Lagano i stalno. Ko će mi pomoći?
Nestane ga časom, kao cvetne krune
Što se naglo raspu u jssenje noći.
Osećam da nešto trune, al' ni jada
Niti bola ima. Slična tankoj struni,
Zatreperi samo duša moja mlada,
I osetim da se u njoj nešto struni,
Bezglasno i tiho. Tako svakog dana
Deo mog života kopni kao gruda,
Odvoji se, krene put dalekih strana
Neznano ni zašto ni kako ni kuda.
Sve jedan po jedan lagano se skriše,
Sad ih ima dosta pod pokrovom sivim,
I meni se čini: što godina više
Imam da u stvari sve to manje živim.
Tajno otkrovenje kobi što se krije
I zlurado vreba sva stvorenja živa!
Moj rođeni život tuđ mi sada biva,
Jer što ja ne pamtim, nikad bilo nije!
Sad, u noći zvezda i meseca pune,
Usamljen i tužan, oborene glave,
Koračam lagano pun slutnje i strave,
Jer znam da u mome srcu nešto trune.
|