Plen
| Plen Pisac: Đura Jakšić |
| pesma je napisana 1858. godine[1]; tekst se ovde navodi prema Živanović (1931)[2] |
- Plen
Daleko su sela, daleko mehane,
Daleko pastiri belo stado hrane;
Daleko, daleko! Bog bi znao gde su!
Oblaci ih kriju, vihori potresu.
Gorom vihor besni, dolom oblak pliva,
S usijanog čela hladni znoj proliva,
Katkad gromom rikne, sene munjom plahom,
Il' grmljavom grmne - sa gromkim uzdahom.
Strepi, strepi, jadan svete, od meneka,
Osveta te moja sa visine čeka!
Tužitelji vredni pred Boga su stali,
Pokori su tvoji Bogu dodijali;
Razgnevljeno nebo u plamenu gori,
Čujem gromku trubu, čujem gde se ori.
Al' šta rekoh, tužan, da ti nebo preti?
Sam ćeš u svom jadu - grehu izumreti!...
Visoka je gora, s zvezdama se grli.
Čovečiji zvuci tu su izumrli,
U njoj slavuj pesme nije zapevao.
Ja na njojzi stojim!... Ko me j' amo zvao?
Nesu ovo puti za u nebo plavo;
Da u pak'o vode, visoki su zdravo!
Rastrvljeno, pusto stenje i vrleti,
Otvorena propast progutat' te preti.
Kao crnom žalost uvijena rizom,
Večan hladak vlada nad mračnim ambizom;
A iz tamnih grudi nešto progovara,
Tako tužno, bolno, srce ti se ara.
Je li ovo kletva umirućih grudi?
Il' se u dubini duh umrli budi?...
Ovdena se legu orlovići samo,
Otkuda ih posle na nebu gledamo,
Gde sa vrelim zrakom slabo krilo snaže,
Il' u nizu, gde 'no mrku krvcu traže.
Otlen mator or'o na grabež izleće,
Te na mirne janjce oštre kandže meće;
Il' na bojnom polju naroda daleci'
Slatke hrane bira u krvavoj reci;
Pa doklen se britki jatagan krvavi,
Orao se suri na bojištu bavi.
Samo piska slabih orlovića stoji.
Nema ko će da ih vrelom krvcom poji;
Već odavna doma ne vraća se stari,
Il' ne ima hrane, il' za njih ne mari,
Il' ga jošte rana tišti usijana?
Orlići mu pište već tri bela dana!
Po dalekom svetu starina tumara,
Na bojištu negde s gavrani se kara...
Al' kakva se jeka sa doline čuje,
Kakav no se oku vitez uakzuje?
Plahe kida munje, gromove razbija,
Iz očiju tamnih živ mu oganj sija.
Otkuda li ide, sa kojih li strana,
Bez pandžira sjajna i bez buzdovana,
Bez opreme svake za boj ponesene,
U studenu goru, u pustošne stene?...
Haj, njemu je gora domovina mila!
Sve oružje - pusta, ubojita krila,
Gromovi imunje - poznanici stari,
A studeno stenje - večiti drugari!
Krvavi su kljuni do mrkih očiju,
Krvava se krila kroz oblake viju.
To je vitez slavan, junaci ga znaju,
Ali mu se živi nikad ne podaju;
Boj ga žestok često na svom čelu gleda,
S pogibijm veljom leti usporeda!
Iz doline, ranjen, kroz oblake roni,
Silena ga ljubav po vihoru goni;
Cvili, pišti ljuto nebeskim hatarom,
Do Boga proseca sa junačkim parom;
- Ne dade mu rana doći, usijana,
Orlići mu pište već tri bela dana!
Možda glad ih mori, možda ljuta žeđi?
Možda ćedu skoro svakomzlu podleći?
Celu skuplja snagu, pa unapred kosi,
Široko ga krilo po vihoru nosi;
Misliš sad će vihor popustiti malo,
Toliko se snage na njeg' zahuktalo.
Al' i vihor dušu begajuću steže,
Sa junačkim dahom plahovito duva,
Dršće hladna stena, lomi grana suva -
A orao cvili, gora se razleže!...
Spustilo se krilo, slabo, malaksano,
Raspade se srce, mukom rastrzano.
Eno, pada veće!... O, nemoći klete!...
Tako blizu sreće!.. Tako blizu mete!...
Utiša se bura, vihor ne vihori,
Samo bajna duga u dolini gori;
A na hladnoj steni ranjen or'o spava -
Široka mu krila slomljena, krvava!
Gde je ona snaga, što vihorom trese,
Da u mračnu propast krvav plen unese?
Ubojito srce, što u sunce teži?...
Sve sa moćni krili prebijeno leži!...
Pored njega ruka, krvlju pomazana.
Čija j' ovo ruka, iz koga li stana?
Obeležja nema desnica viteška,
Ni prstena zlatna, ni sindžira teška;
Samo jedan beleg silenoga tvorca:
Što još komad ljuta pritiskuje mača,
Tako jako, kao u boj da korača -
Po tome bih rek'o da je Crnogorca!
|