Pijani brod
| Pijani brod Pisac: Rastko Petrović |
Kako silažah onda lenivim Rekama,
Ja ne osećah više vođstvo alaske snage:
Piskavi Jukoni smatrali su ih metama,
Za obojene grede prikovavši ih nage.
Ni do kakvih posada meni ne beše stalo,
Nosač flamandskog žita ili debele svile.
Kad s ovom alaskom bukom beše već prestalo,
Da siđem gde sam želeo Reke me pustile.
U klopotanju besnom neobuzdanih plima,
Ja, zimus gluvlji no su mozgovi dečiji,
Jurih, i ni na kojim otkačenim Kopnima
Ne pretrpe se nigda huka pobedničkiji.
Bura je blagoslovila moja primorska buđenja,
Lakši od plute igrah na plećima od valova
Kotrljačima što ih zovu večnim, žrtava i topljenja,
Deset noći, ne žaleći blesasto oko farova.
Divnije no što je deci meso oporih jabuka,
Borovu ljusku probi vodeno zelenilo
I od plavih masnica vinskih i od izbljuvanosti muka
Opra me, rasturajući daleko kotvu i krmilo.
I otad sam se kupao u pevanju
Mora u kom zvezdani i mlečni natapaju se trazi,
Proždirući zelene azure gde, u posmrtnom plivanju
Opčaranome, neki davljenik zamišljen slazi.
Ja znam neba cepana od munja, i znam vodenih truba
I sudare i matice; znam za večernje hridi,
Pijanu i ushićenu zoru ko narod čitav goluba,
I videh katkad ono što čovek mišljaše da vidi.
Ja snivah zelenu noć zasenjenih snegova,
Poljupce što lenjo se penju u zenicama mora:
Opticaj onih beskrajnih sokova,
I žuto i plavo buđenje pevajućih fosfora.
Ja sam pratio mesece pune, kao bačija
Razdraženih, talasanja protiv grebena,
Ne pomišljajući da može od obasjanih nogu Marija
Biti gubica Okeana sipljivih razbijena;
Glečere, srebrna sunca, svodove usijane,
Jeziva nasedanja po smeđim zalivima
Gde džinovske zmije od vaši proždirane
Padaju s drveta u grčevima, sa crnim mirisima.
Hteo bih eto pokazati deci ta pozlaćenja
Valova plavih, te ribe zlatne, te raspevane.
Pene mi u cvetu blagosloviše odlučenja,
I s časa na čas saznavah za vetre neiskazane.
Slobodan, pušeći, dignut maglom nad morima,
Ja koji probušivah nebo kao zid od purpura,
Koji nosi, neopisano slatko dobrim pesnicima,
One lišaje sunca i balavljenja azura,
Ja videh ostrva sva, arhipelage zvezdane
Čija se neba brodaru šire u pomamnosti:
Da l spavaš tu, i skrivaš se u noći te bezdane,
Milione zlatnih ptica, o ti buduća Krepkosti?
Ali, zaista, dosta sam plako. Rastužujuća je zora,
Svaki mesec je grozan, gorčinom sunca gore.
Opojnim obamrlostima, ljubav, nadmela me opora.
O, nek raspukne se ova već lađa! o, neka odem u more!
Ali, zaista, dosta sam plako. Rastužujući je zora,
I hladna rupa gde, u zalazak balsamski,
Jedno dete čučeći, i rastuženo, spušta
Brod svoj, slabački, ko što leptir je majski.
Ne mogu više, o talasi, kupan čežnjom vam što umara,
Oteti trag lađe od nosača pamučnih stokova,
Ni preći oholost strašnu zastava i požara,
Ni plivati pod groznim okom pontonskih mostova.
Artur Rembo
Izvor[uredi]
|