Pivljanin Bajo i paša od Zatarja
Vino pije Pivljanine Bajo,
U široku Risnu i Perastuj,
Na bijelu od kamena kulu,
Pijuć’ vino, Bajo progovara:
„A tako mi Boga velikoga, 5
Kako slavni Đurđev danak dođe,
Pokupiću jednu četu malu
Od široka Risna i Perasta,
Da je vodim u Zatarje ravno,
A do kule paše od Zatarja, 10
Dako bi mi Bog i sreća dala,
Da veliko blago pokupimo:
Da pokujem toke na hajduke
I njihove bistre džeferdare,
Još njihove sablje demiškinje.“ 15
Što se Bajo Bogu zahvalio,
To je bajo bio satvorio. —-
Kako slavan Đurđev-danak dođe,
On pokupi jednu četu malu?
Četu malu od trista hajduka 20
Od bijela Risna i Perasta;
Đe god nađe dobroga junaka,
Sve po pušci i po desnoj ruci,
Koji može stići i uteći,
Na tijesnu mjestu pričekati 25
I ranjena druga prihvatiti,
A nred četom Lima barjaktara
Od Primorja krvave palanke.
Kad je Bajo četu pokunio,
Sitnu knjigu na koljenu šara, 30
Pa je šalje u Zatarje ravno
Na rukama paši od Zatarja:
„Čuješ mene, pašo od Zatarja,
Ja sam čuo đe mi ljudi kažu,
Da ti imaš trista ćesa blaga, 35
A ja nemam pare ni dinara.
„Oćeš li mi, pašo, pokloniti,
Pokloniti šeset ćesa blaga,
A sve blaga zkutije dukata.
Ako ćeš ih mene pokloniti, 40
Zadavam ti božju vjeru tvrdu,
Kud god hoću četu provoditi,
Kloniću se od čardaka tvoga,
Čuvaću ga kao svoju glavu;
Ako li ih opraviti nećeš 45
S drage volje, ti ćeš na sramotu."
Knjiga dođe u Zatarje ravno
Na koljeno paši od Zatarja,
Knjigu gleda grohotom se smije,
Pa ovako Turčin progovara: 50
„Gle kurvića Pivljanina Baja,
Kakvu mi je knjigu opravio,
Da mu pošljem šeset ćesa blaga!"
Pa je odma knjigu opravio
Bijelome Risnu i Perastu, 55
A na ruke Pivljanonu Baju,
U knjizi ga tako pozdravljaše:
„Čuješ mene, Pivljanine Bajo!
Što mi tražiš šese’ ćesa blaga,
Ne dam tebe pare ni dinara, 60
Osim golu sablju iza vrata,
Dva kamena na oba ramena;
Još me slušaj, Pivljanine Bajo!
Što mi kažeš, da ćeš amo doći,
Ne bilo ti za očinu dušu; 65
Za očinu i za materinu —
Udri, Bajo, kad je tebi drago,
Vazda sam te kadar dočekati“.
Kad je Baju knjiga dolazila
I kad viđe što mu sitna piše, 70
On podviknu tri stotin hajduka:
„Sad hajduci, moja braćo draga,
Da idemo u Zatarje ravno,
A do kule paše od Zatarja,
Dako bi ni Bog i sreća dala, 75
Da veliko blago pokupimo,
I njihove pridobimo glave."
Oće oni riječ ne činjahu,
Pa spodbiše struke sinjgavice,
A na pleći šarke obravnice, 80
A na ramo bistre džeferdare,
Pa otole Srbi okrenuše,
Eto ti ih uz kotorske strane,
Dok dođoše na vrh od Praćišta,
Tu je četa počinula bila: 85
Ko je gladan jede leba suva,
Ko je žedan pije vode hladne,
Ko li junak o oružju radi,
No ne hoće Pivljanine Bajo,
Vazda mu je naredno oružje. 90
Bajo sjedi na kamen studeni,
Pa ovako poče besjediti:
„Da ima li u družini druga,
Đe je dobar šićar zapazio
U vlaškome ja l’ srpskome gradu?" 95
Svi hajduci nikom ponikoše
I u crnu zemlju pogledaše,
No ne gleda Limo barjaktare,
Nego pobru među oči crne,
Pa ovako Limo progovara: 100
„Pobratime, Pivljanine Bajo!
Ja sam dobr šićar zapazio
Tamo gore u Bezuju ravnu,
A na kulu Kraičnika Rada,
Ima pobro stotinu volova, 105
Mi bi njemu mogli udariti,
Zadobiti stotinu volova,
Još njegovo nebrojeno blago!"
Tada reče Pivljanine Bajo:
„Ne hvala ti, dragi pobratime! 110
Bezuje je moja đedovina,
A Piva je moja babovina,
Ja ti tamo ni kročiti neću,
Nego odoh put Zatarja ravna
Bjeloj kuli paše od Zatarja, 115
Đe sam junak davno namislio?"
Pa on skoči na noge lagane
I podviknu tristotin’ hajduka.
Otole se Srbi okrenuše,
Pa na više preko Gore Crne, 120
Dok dođoše u Zatarje ravno;
U najljepše doba dolazili,
Među akšam i među jaciju,
Đe ih tavna nojca prihvatila,
A bjeli ih danak ostavio, 125
Pa tu sjeli te otpočinuli.
Malo bilo, dugo ne trajalo,
Dok evo ti starca Igumana,
Ima starac sto i šeset ljeta,
Nosi starac u ruke jagluka, 130
U jagluku sve iz glave zube.
Starac njima pomoć naturio,
Ajduci mu pomoć prihvatili
I do sebe mjesto načinili.
No ne hoće starac rastezati, 135
No se odma poče Jadovati:
„Sad pomagaj, Pivljanine Bajo!
Od silnoga paše od Zatarja
I njegova Useina sina:
Evo ima dva mjeseca dana, 140
Zaminuo po Zatarju ravnu,
Te on kupi danke i harače
I poreze od sedam godina;
Od velike nužde i nevolje —
Evo su mi popadali zubi, 145
Pa sam moje iskupio zube
I donio evo među vama,
Ne bi li se na me smidovali,
Da na pašu složno udarite;
Ne bi li vi Bog i sreća dala, 150
Da njegovu pogubite glavu,
Od zuluma izbavite raju!"
Kad je njega Bajo saslušao,
Vjeru mu je tvrdu založio,
Da će njega starca poslušati 155
I njegovu molbu izvršiti,
Ako Bog da i sreća donese.
Pa da vidiš Pivljanina Baja,
Skoči junak na noge lagane
I podviknu tristotin hajduka. 160
Zavrnuše skute i rukave,
Pa u Taru vodu zagaziše;
Prijeđoše Taru vodu hladnu,
Pa naviše preko od Zatarja,
Dok dođoše pod pašinu kulu. 165
Pri njima je loša sreća bila
Oko kule kamena avlija,
Na avliji zatvorena vrata,
A na vrata reza naturena,
Baš da pukne od oblaka munja, 170
Ne bi mogla sadomiti vrata,
A kamo li ruka od hajduka.
Ajduci se na muci viđeše,
No ne gleda Limo barjaktare,
No je junak skoka poskočio, 175
Te iskoči na bedem od grada,
Pa uskoči dolje u avliju,
Te otvori od avlije vrata —
Uljegoše tri stotin’ hajduka.
Limo pođe ka bijeloj kuli, 180
Uz gospocke sitne basamake,
Dokle dođe na vrata od kule.
Kad na kuli vrata zatvorena,
I na njima reza naturena.
Baš da pukne od oblaka munja, 185
Ne bi mogla salomiti vrata,
A kamo li ruka od hajduka.
Kad to viđe Limo barjaktare.
On se natrag u družinu vrati,
Pa ovako junak progovara: 190
„Čujte mene, moja braćo draga,
Zapištite grlom bijelijem,
Ka što pište sužnji u sindžiru,
Ja ću viknut’ na vrata od kule:
„Kado moja, otvori mi vrata!" 195
Složni biše pa se poslušaše.
Sad da vidiš Lima barjaktara,
Eto njega na vrata od kule,
Pa ovako junak progovara:
„Ne bojte se sužnji u sindžiru; 200
Ne bojte se, ne veselili se,
Jer ja imam na dvorove kadu,
Sad će nama otvoriti vrata!"
Pa ovako Limo progovara:
„Kado moja, otvori mi vrata!" 205
Oće ona riječ ne činjaše,
Jer mišljaše, da je paša pobro,
Pa je njemu otvorila vrata.
Kada viđe bijela kaduna,
Đe se sjaju toke na hajduke, 210
Ona šćaše zatvoriti vrata,
No joj ne da Pivljanine Bajo,
No kadunu uhvati za ruku,
Pa ovako njojzi progovara:
„Ovo nije paša od Zatorja, 215
Nego glavom Pivljanine Bajo.“
Uljegoše tri stotin’ hajduka,
Uljegoše te otpočinuše,
Na pašinoj od kamena kuli.
Pripraviše gospocku večeru, 220
Pa su tuna nojcu konačili.
Kad u jutro zora osvanula,
Opremi se tri stotin’ hajduka
Na bijeloj od kamena kuli.
Malo bilo dugo ne trajalo, 225
Dok evo ti paše od Zatarja
I njegova Useina sina,
Pa pod kulu konje odjahaše,
Pa ih eto na bijelu kulu.
Kako oni izišli na kulu, 230
Susrete ih Pivljanine Bajo,
Pored njega Limo barjaktare,
Obojici pogubiše glave:
Pa po kuli pokupiše blago
I uzeše dva konja viteza, 235
Na okretu kulu zapališe,
Uhvatiše bijelu kadunu,
Odvedoše Risnu i Perastu.
Zabilježio Šp. Kaluđerović — učitelj.
Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg
