Petrovdanska vizija

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Petrovdanska vizija
Pisac: Milutin Bojić


Milutin Bojic1.jpg


          Petrovdanska vizija

Pučina spava ogrnuta dahom
Umorne noći zadihanog leta,
Što nebo zlatnim obasipa prahom;
I teško dišu sazrela drveta.

A sedi monarh uzbuđeno šeta
I sluša šumor sa dalekih njiva,
Kô tmuli uzdah nekog drugog sveta,
Okovan kako u pomoć priziva.

I on se seća fanfara i truba,
Što jezom tuđe stresale su dvorce,
I slave, što je sa pobednog stuba
Cvećem njegove zasipala borce.

Tad, kô izatkan paučinom noćnom,
U dugoj bradi i s rukom na maču,
S porfirom, krunom i u stavu moćnom,
Srete ga Despot, i reč mu se začu:

»Zar ne sećaš se da putem izgnanja
Kô senka tvoja ja sam te pratio,
Kô bledi simvol vere i uzdanja,
Kad jecao si i kad si patio?

Jer ti si odbles mojih bolnih dana:
I ja sam, negda, bez prestona stola,
Lutao preko voda i poljana,
Kad sudba mač mi u srce zabola.

I ceo narod čuo sam da cvili
I teške lance vrelom suzom rosi.
Sunce iz dečjih zenica su pili
Krvnici moji u skerletnoj čosi.

I video sam razvaljena sela,
Hramova mojih spaljena kubeta
I dvorac koji poruga je splela
I polja, kako požar vrh njih cveta.

Čuh vrisak žena na zabludnom piru
I jauk dece na vrhu mačeva,
Čuo sam ceo narod da zapeva
Nad krvlju koja ključa u kondiru.

Ne pokleknuvši, gord sa svoje vere,
Skupljenom krvlju poljane obojih,
I videh, vrag moj stegove da dere
I kovitla se od udara mojih.

I ja sam vode prebrodio, što su
Vrištale, kada krst izgnanstva dobih.
Vratih se, ratnu razmahnuvši kosu,
I rasuh kugu i neman razdrobih.

Ali, vaj, tvoje ne imadoh sreće!
Usamljen bejah, bez druga i brata,
Oslonjen na svoj mač i svoje pleće,
Drhtave ruke i ranjena hata.

O, kako ti si velik i pun slave
Okružen vencem mladih oklopnika
I kolom dece ponosne i zdrave,
A željne časti i ratnoga klika!

Moj vrag je bio sunce što se penje,
Nov talas koji peni se i briše,
A tvoj protivnik kô lišće jesenje
Poslednjom snagom sok svog srca siše.

A, kad sam kule razorio nadne,
Kapije teške razbio i kvrge
I nove himne propojao skladne
Aždaji čeljust smrvivši i škrge.

Kog imao sam, da moj mah zameni,
Da stvori bedem, ustavu i greben?
Dva sina slepa što blude kô seni
I trećeg — avet i leš nepogreben.

A tvoje stope, tvoju glavu sedu,
Krv tvoja prati nabujala, vrela:
Za tobom pesme mladih dana gredu
I blesak tvoga podmlađena čela.

I kao vijor mačeva se kreće
Za tom mladošću što mami i kosi
Jato orlova svežih, što poleće
I osmeh zore u očima nosi.

Obojici nam bol nabora lica.
Slična je sudba, no s drugim svršetkom:
Tvoj mučen narod pozdravlja Vrbica,
A moj nagrađen bi Velikim petkom!«

I izgubi se u tom svetlom času
Utonuv negde u zelena nedra,
A pučinom se mrka senka rasu
Čempresa šumnog, masline i kedra.

I Monarh Sedi te noći rumene
Čuo je kako sa gore ga svete
Trubama gorde pozdravljaju čete
I dižu, kao falange zbijene,
Zastave stare, kroz krv pronesene.

1916



Vikipedija
Vikipedija ima članak u vezi sa ovim tekstom:


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Milutin Bojić, umro 1917, pre 102 godine.