Petrovdanska vizija
Pučina spava ogrnuta dahom
Umorne noći zadihanog leta,
Što nebo zlatnim obasipa prahom;
I teško dišu sazrela drveta.
A sedi monarh uzbuđeno šeta
I sluša šumor sa dalekih njiva,
Kô tmuli uzdah nekog drugog sveta,
Okovan kako u pomoć priziva.
I on se seća fanfara i truba,
Što jezom tuđe stresale su dvorce,
I slave, što je sa pobednog stuba
Cvećem njegove zasipala borce.
Tad, kô izatkan paučinom noćnom,
U dugoj bradi i s rukom na maču,
S porfirom, krunom i u stavu moćnom,
Srete ga Despot, i reč mu se začu:
»Zar ne sećaš se da putem izgnanja
Kô senka tvoja ja sam te pratio,
Kô bledi simvol vere i uzdanja,
Kad jecao si i kad si patio?
Jer ti si odbles mojih bolnih dana:
I ja sam, negda, bez prestona stola,
Lutao preko voda i poljana,
Kad sudba mač mi u srce zabola.
I ceo narod čuo sam da cvili
I teške lance vrelom suzom rosi.
Sunce iz dečjih zenica su pili
Krvnici moji u skerletnoj čosi.
I video sam razvaljena sela,
Hramova mojih spaljena kubeta
I dvorac koji poruga je splela
I polja, kako požar vrh njih cveta.
Čuh vrisak žena na zabludnom piru
I jauk dece na vrhu mačeva,
Čuo sam ceo narod da zapeva
Nad krvlju koja ključa u kondiru.
Ne pokleknuvši, gord sa svoje vere,
Skupljenom krvlju poljane obojih,
I videh, vrag moj stegove da dere
I kovitla se od udara mojih.
I ja sam vode prebrodio, što su
Vrištale, kada krst izgnanstva dobih.
Vratih se, ratnu razmahnuvši kosu,
I rasuh kugu i neman razdrobih.
Ali, vaj, tvoje ne imadoh sreće!
Usamljen bejah, bez druga i brata,
Oslonjen na svoj mač i svoje pleće,
Drhtave ruke i ranjena hata.
O, kako ti si velik i pun slave
Okružen vencem mladih oklopnika
I kolom dece ponosne i zdrave,
A željne časti i ratnoga klika!
Moj vrag je bio sunce što se penje,
Nov talas koji peni se i briše,
A tvoj protivnik kô lišće jesenje
Poslednjom snagom sok svog srca siše.
A, kad sam kule razorio nadne,
Kapije teške razbio i kvrge
I nove himne propojao skladne
Aždaji čeljust smrvivši i škrge.
Kog imao sam, da moj mah zameni,
Da stvori bedem, ustavu i greben?
Dva sina slepa što blude kô seni
I trećeg — avet i leš nepogreben.
A tvoje stope, tvoju glavu sedu,
Krv tvoja prati nabujala, vrela:
Za tobom pesme mladih dana gredu
I blesak tvoga podmlađena čela.
I kao vijor mačeva se kreće
Za tom mladošću što mami i kosi
Jato orlova svežih, što poleće
I osmeh zore u očima nosi.
Obojici nam bol nabora lica.
Slična je sudba, no s drugim svršetkom:
Tvoj mučen narod pozdravlja Vrbica,
A moj nagrađen bi Velikim petkom!«
I izgubi se u tom svetlom času
Utonuv negde u zelena nedra,
A pučinom se mrka senka rasu
Čempresa šumnog, masline i kedra.
I Monarh Sedi te noći rumene
Čuo je kako sa gore ga svete
Trubama gorde pozdravljaju čete
I dižu, kao falange zbijene,
Zastave stare, kroz krv pronesene.
1916
