Pesnikov uzdah
| Pesnikov uzdah (1896) Pisac: Dragutin Ilić |
Leti vreme, šumi vreme,
Kao vetri s mora,
Kad polete i zastreme
Preko mračnih gora.
Leti vreme, dan za danom,
Godine se nižu,
I vekovi, sedi starci,
U grobove stižu.
Iznad groblja zarivena
Niče bujna trava,
A pod travom zakrivena
Seda Prošlost spava.
Spava Prošlost umorena,
Zaspali junaci,
Leže koplja polomljena,
Puške i barjaci.
A Dunavo valovito
Bujno se razleva;
Gora ćuti, dola ćuti,
Niko ne popeva.
Samo tamo, iznad groba,
Crni Gavran gače;
Za čime li tuži tako?
Što li gorko plače?
Ne, to nije Gavran više groba stara,
Kao slutnja crna što se tuda vije,
To se pesnik tužni na grobu odmara,
To njegova struna u samoći bije.
Struna bije, pesmu vije
Od vekova starih,
Iz očiju suza lije,
Al’ ko za nju mari?
Oni što je utirahu,
Istrunuše davno.....
A unuci? Gde su oni,
Pokoljenje slavno?
Slavnih Srba sinci gde su?
Gde je svetla nada?
Zar viteštvo ne miluje
Srbadija mlada?
Čuje l’ ona, kako šume
Talasi Vardara?
Čuje l’, kako jadikuje
Prilepkinja stara?
Gde su? Gde su, pitaš vrane!
Ah, ne zledi rana!
Nema sunca, gde se vije
Oblačina tamna!
Taman oblak gorkih jada
Sunašce zakriva,
Bratac brata kolje sada,
Bratsku krv proliva.
Na Avali, gori mračnoj,
Kao stena bleda,
Spustila se tužna vila
I kroz suze gleda.
Gleda decu Srbinovu,
Gleda ljute nože,
Gleda srce raskidano, —
O, veliki Bože!
Samohrana ruke pruža,
Nad decom ih širi,
Ali ko će vetar bujni,
Buru da umiri?
Vetar urla i zavija,
Bura grmlje čupa,
U razdoru krvavome
Srce nam se kupa.
Srce nam se kupa u krvavoj peni,
Pa dok bratska bura nada nama uzvija,
Tužno Gavran grakće: „Otadžbino, majko,
Ko će rane tvoje odsad za zavija?
Ah, utišaj decu, srca nam umiri,
Ta dosta je bura u domu nam vila!
Gle, oko nas leže polomljene grane,
Bura nam je hučna snagu salomila!”
Iznad groba pradedova
Tako Gavran gače —
Nije Gavran, pesnik to je,
On za braćom plače.
Plače pesnik, u samoći,
Gorke suze roni.
Sa Vardara uzdah boni,
Razleže se, zvoni.
Razleže se kao zvono
Što se ne odmara:
„Davor braćo razbraćen,
Davor slogo stara!”
A Dunavo plavo ćuti,
Ćuti nojca tija,
Nad Avalom mesec bledi
Tužno se uzvija.
Struna bije, pesme vije
Od vekova starih,
Iz očiju suza lije,
Al’ ko za nju mari?
Oko groba pradedova
Nikog nema više,
Samo pesnik pesmu peva
I teško uzdiše.
Karlovci, 25. jan. 1896.
Izvor[uredi]
- 1896. Brankovo kolo za zabavu, pouku i književnost. Godina II, broj 6, str. 161–163.
|