Pesme sunca 7 (Dučićeve pesme)

←< Sunčane pesme

PESME SUNCA Pisac: Jovan Dučić

DUŠA I NOĆ
Prijateljima Aleksi Šantiću i Atanasiju Šoli

Duša

Zašto plačeš, draga, svu noć i dan ceo:
Izgubljena sreća još uvek je sreća!
I taj jad u duši što te na nju seća,
To je jedan njezin zaostali deo.

Ne daj mutnoj suzi na sumorno oko:
Sreća nikad ne mre, ni onda kad mine.
Taj eho kog jedva čuješ iz daljine,
To još ona zbori u tebi duboko -

U samotne noći, kad žalosno šume
Reke pune zvezda, gore pune sena…
Do sluha ta pesma ne dopire njena,
No duša je sluti, čuje i razume…

Nostalgija

Jesenje popodne mre u zavesama,
Tužno cvili vetar iz dalekog granja.
Mir. To je svečani trenut kad se sanja,
I kad duša hoće da ostane sama.

Često u te sate sa suzom u oku,
Ja osećam tiho u bolima dugim:
Sve je pokidano sa mnom i sa drugim,
I čekam odnekud novu reč duboku.

I dokle se dele svetlosti i tmine,
I noć pada kao paučina meka:
Sve natpêva hučna muzika tišine!
Sve nadvisi nemi glas koji se čeka!...

Napor

Kada me zamori ravnodušno, bedno
Vreme, u časima bezbojnim i sivim,
Rađa mi se želja: ja bih da doživim
Ili sreću ili nesreću, svejedno.

I ta tamna želja negde u dnu grudi
Raste, ko poplava kakve mračne sene.
I svakoga jutra budna je pre mene;
I često zagreje, i često zastudi.

U duši zasvetli... koje je to doba:
Zora ili veče? Plam što je zablisto;
Šta je? Mislim ljubav, a ono je zloba!...
A meni se čini tako jedno isto...

Saputnici

Sve za svojim putem, ja sam žudno hteo
Sve za svojim putem! Ali zaman muke:
Na raskršću svakom uvek sam se sreo
S kažiprstom kobnim nevidljive ruke.

Htedoh u svom srcu da glas sebe čujem,
A ja čuh u sluhu glas ko zna otkuda...
Htedoh da se otmem, da snevam, da snujem:
Društvo nevidljivih pratilo me svuda...

Ja gde sam? zavapih. Moje delo gde je?
Koga sledim večno, nesvesno i strasno?
I u meni samom koliko je mene?
Koliko? ... Sve ćuti. Ah! to je užasno.

Ljubav

Je li ovo ljubav, ili bolna jedna
Potreba da ljubim? Ova želja plava,
Je li želja srca moćnoga i čedna?
Ili napor duše koja malaksava?

Je li ovo žena koju ljubim, zbilja?
Il' sen na prolasku preko moga puta,
Tumaranje misli bez svesti i cilja,
I sve delo jednog bolnoga minuta!

Ne znam; no na međi toga sna i jave,
Vidim moje srce da čezne i pati.
I suze kad dođu, rane zakrvave -
Ja ni onda od tog ništa neću znati.

Sonata

Htedoh da mi ljubav ima lice sretno,
Kao rečna nimfa, čije vlasi duge
Veselo crvene; ali beše setno,
I kose joj behu tamne, ko u Tuge.

Htedoh da zapevam mlad ditiramb sreće,
A ja najtužniju ispevah poemu;
Počnem da se nadam, a osetim veće
Neku slutnju davnu, zaspalu i nemu.

Tako novu želju prati suza stara;
Tako nova ljubav u časima holim
Neosetno rane starinske otvara -
Pa me strah da želim, i užas da volim.

Tama

Iza jablanova još ni sad ne žuti
Zadocneli mesec. Još sa crnih trava
Duva tamni vetrić. Kako strašno ćuti
Proleće u noći, proleće što spava...

A iz bledog neba u toj nemoj tmini,
Često ko da tiho crni sneg povrvi.
Kakvo kobno veče! U bolnoj tišini
Čini mi se čujem huku svoje krvi.

Čujem u dnu duše glas nekakav setno,
Ko glas u dubini noći. To je samo
Jedna mutna želja prošla neosetno,
Ko bi znao za čim, ko bi znao kamo.

Dosada

Celo posle podne na mom pragu sedi
Dosada, i gleda nalakćena mene.
Oči su joj mutne, čelične, studene,
A usne zamrzle i obrazi bledi.

Ne čuje se nikad da pomuti dahom
Ni trenut tišine za to celo doba.
Dan umire mirno: a moja je soba
Ispunjena čudnim slutnjama i strahom.

I nemo i sporo osluškuje tada
Neku tamnu jesen u duši, gde tako
Dan gasne bez tuge, bez svesti, polako...
I čujem, u meni list za listom pada.

Strah

Zašto volim tako sve ono što mine,
I radost, i bole? S kakvom željom tamnom
Ja lakomo slušam taj glas iz daljine,
I pogledam na put koji osta za mnom?

Kakva je to veza izmeđ duše sada,
I tih dana što su protekli, ko voda?
Zašto većma volim veče koje pada,
No purpurnu kišu iz jutrenjeg svoda?

Često mi se čini da ko noćna plima,
Sve u meni šumi od spomena sivi;
I da mi je srce prepuno, i ima
Strah da ide dalje i da što doživi.

Ekstaza

Ostaće daleko za mnom ovi puti,
Nestaće i ove suze kud i druge,
Ja ću nove želje u svom srcu čuti,
Kao nove laste. U večeri duge,

Prah srebrnih zvezda dok lagano pada,
I s' cveća se diže svila, kao kose,
Moja nova ljubav rodiće se tada
Kao novi listak i nova kap rose.

I kraj druge žene ja ću da se nadam,
I da svoje srce rasipam i gubim:
I opet misleći da prvi put stradam,
I prvi put želim, i prvi put ljubim.

Zamor

Oči su ti danas pune tople tajne,
Po poljubac ima u pogledu svakom;
I ima u glasu tužnom, nejednakom,
Obećanje sreće nove i beskrajne.

Dosta, jadna ženo, sve je zalud! Dosta!
Mi smo jedno drugom davno sve već dali.
Pogasimo lampe pira! Kao vali,
Sve je već proteklo, i ničeg ne osta...

Još jedan dan samo hteli bi svom snagom,
Jedan, samo jedan! Vaj, dok se, sve brže,
Kroz kobnu noć čuje kako besno rže
Par zlih crnih konja, već spremnih, pred pragom.

Refren

Snevaj, da uvidiš da prolazni snovi
Još najbliže stoje postojanoj sreći;
Da ne pitaš nikad, zašto jadi ovi,
A ne koji drugi, a ne koji treći.

Ljubi, ljubi silno, uvek istovetan,
U ljubavi samo ti ćeš jasno znati:
Kako malo treba da se bude sretan,
I sto puta manje da se večno pati.

I umri, da spaseš verovanje čisto,
Da si kad god stao pred istinom golom:
I da u životu nisi jedno isto
Jednom zvao srećom, a drugi put bolom.

Vraćanje

Kad mi opet dođeš, ti mi priđi tada,
Ali ne ko žena što čezne i voli,
Nego kao sestra bratu koji strada,
Tražeć mekom rukom mesto gde ga boli.

Puna nostalgije beznadežne, duge,
Ne sećaj me nikad da bi mogla doći
Zadocnela radost iz dubine tuge,
Ko ponoćno sunce iz dubine noći.

Jer ti ne znaš, bedna! kroz sve dane duge
Da te voljah mesto ko zna koje žene!
U tvom čaru ljubljah sav čar neke druge...
I ti beše samo sen nečije sene...

Snovi

Vaj! kako to boli reći jedno zbogom!
I kolika rana otvori se tajna,
Kad i za tolikom našom suzom mnogom,
Opet padne jedna suza oproštajna.

Napred! Ali kuda, i kamo, i zašto?
I zar uvek isto, i sve tako večno?
Pa kako to ipak boli neizlečno
Kad svrši snevanje, i prazno, i tašto...

I obamre snaga, i zanemi vera,
Dok žeđ tamnog srca postaje sve veća;
Tad vidiš da često, koliko i sreća,
Vredi jedna topla i lepa himera.

Kraj

Hoću u tvom srcu, posle tamnih jada,
Da ostavim jednu nostalgiju dugu:
Pa sve kada prođe, da se sećaš tada
Sa bolom na sreću, s radošću na tugu.

Hoću moja ljubav, kad sve jednom padne,
Da u tebi umre, kao u dan sivi
Što mre grmen ruža: miris koji dadne,
To je bolna duša koja ga nadživi.

I kad ovi dani za svagda prohuje,
I kad opet htedneš čuti moje ime,
Hoću da se ono u tvom srcu čuje
Ko šapat poljupca i uzdisaj rime.

Sati

Kako brzo živim! Kako sati dugi
Prolaze, ko bele ptice. Nit znah samo
Čim su povezani jedan dan za drugi,
Niti kad zapitah: zašto sve, i kamo?

U nogama sfinksa prespim svake noći,
Sa srcem što nije ni srećno, ni plačno,
Za sve što je prošlo i sve što će proći:
Jer svaki je trenut nešto beskonačno.

Ja ne imah nikad ni minute neme,
Da pitam kud ode uzdah što odleće.
Toliko je uvek bilo kratko vreme
Izmeću dve suze i izmeđ dve sreće.

Stihovi

Ove mirne pesme osenčene jadom,
To su eho reči što se nisu rekle,
Tuge što je rasla i umrla kradom,
I suza što nisu nikada potekle.

U duboko veče, kad ugasnu staze,
Duša mrtvog dana, sumorna, još hodi,
I šumi: ko tamne, iskidane fraze
Muzike u vetru, u granju, po vodi.

Tad se javi eho nepamćenog jada,
I bol neke davno prebolele rane...
No kako je srcu niko ne zna tada,
Zadocnela suza kad pođe da kane.

Pesma

Prenuće se opet moja duša setna...
Možda zračak sunca, najmanji šum gore,
Dosta će joj biti pa da bude sretna,
I da se razlije zvučna, kao more.

Prići će mi nežno u danima ovim,
Kao iluzija dobra, neka žena;
I radosno tada po zvezdama novim
Tražiću svoj usud za nova vremena.

Na novu obalu ja ću nogom stati,
Da u novom ruhu zagazim u cveće...
Tako jadna duša nikad neće znati
Gde beše kraj bola, gde početak sreće...

Suza

Ko jesenja šuma tako umiraše
Ceo jedan život tiho i nečujno.
I još noseć srce i željno i bujno,
Mi smo osećali zadnje dane naše.

Motreći u kobni simvol što se diže,
Duša nam se mrzla i trovala tugom;
I držeć sve čvršće ruku jedno drugom,
Mi smo koračali raskršću, sve bliže.

Mi smo svoju suzu krili u tom času,
Onu suzu čednu, svetu, neumrlu:
No ona se svagda javljala u grlu,
I uvek se tužno rasula u glasu.

Rapsodija

Da mi je da ljubim kao nekad prije -
Bez nade i sreće; vaj! da mi je moći
Ispuniti opet cele svoje noći
Suzama i slutnjom kojoj konca nije.

Da mi je da volim kao pre, pun mračne
I svirepe slasti da patim i stradam;
I uživajući u bolu što zadam,
Da ne ljubim oči nego kad su plačne.

Da mi je da volim srcem, koje tajno
Sve noseći sumnju strašniju i veću,
Ne zna za vrlinu, jer ne zna za sreću,
I što mrzi bolno, jer ljubi očajno.

Mir

Hteo bih da znadem ljubim li i sada -
I da dobra neka svetlost prodre seni,
I tišinu ovog umirenog jada,
I padne na tamne puteve u meni.

Da znam od kud tišti na dnu duše tajno
Neki mir što šumi, i pesma što ćuti,
Dok, ko zadnje ptice kroz veče beskrajno,
Očajno se žure zakasli minuti.

Nit što više želim i niti što hoću,
Nit zna suza sama ko nekad da lije,
Da tuga naraste, kao reka noću...
A sve možda zato što ljubim ko prije.

Rastanak

Opet sam te sreo tamnu, punu sete -
Braniš nevidljivoj suzi da poteče;
Ko sen beznadežni, tako, jadno dete,
Ti beše pored nas celo jedno veče,

Sve beše odavna nestalo međ nami,
I ljubav, i mržnja. A naše dve strane
Duše osećahu, ipak, ko u tami:
Kipe dve-tri suze još neisplakane.

I negdašnjeg srca, nikad nerečena,
Pritajena, tamna, reč htede poteći...
A kad pođe kao beznadežna sena -
Nikad možda nismo bili bliže sreći.

Veče

Mre potonja svetlost i postaje smeđa,
Oktobarsko sunce gasne iza huma...
A tvoja je duša puna bolnog šuma,
Teška suza stala u dnu tamnih veđa.

Dok u tvome vrtu dan očajno tinja;
U tamnoj se senci rasplakale česme;
Šumi gora, kao rosa da rominja,
A u tebi huje rime moje pesme...

Huje tamne rime, ko mistično vrelo,
Kroz lišće, i zvezde, i sen što još pada:
U svakome stihu ima suza jada,
U svaku je strofu leglo srce celo.

Izmirenje

I kada te život bolno razočara,
I kada prestanu i želje, i snovi:
Ono što nam vrati jedna suza stara,
Vredi jedan život neznani i novi.

Pamti što je prošlo, s puno vere neme,
Kroz sve dane dugih stradanja i mena:
Čuvaj svoju prošlost za sumorno vreme
Kad se živi samo još od uspomena.

Pa ćeš da zapitaš jednom, i nenadno -
Našto samo suze, našto boli samo?
I šta da ikad žali srce jadno,
Kada je sve naše, sve što osećamo!

Put

Da mi je da nađem novi ritam neki,
I gordu sposobnost kojoj ne znam ime,
Da svagda bez straha put pređem daleki -
Put od jednog bola do njegove rime.

I da moja miso nikad ne zaluta
U tom svome času svečanu i retku,
Uvek svetu vatru noseć celog puta,
Veliku i svetlu, kao u začetku.

I da nakraj pesme ne osetim tada
Bole koje ništa ne može da spreči:
U duši ostane još toliko jada,
Za koje nemamo ni suze, ni reči.

Gama

Ne! ta bolna ljubav koju srce naše
Sad kune u svome očajanju dugom,
Beše možda mržnja koja nas vraćaše
Uvek u zagrljaj kobni jedno drugom.

Mi smo se ljubili mržnjom u to doba,
Čežnjivom i tamnom mržnjom. Vaj! što mučno
Beše, kada jednom nesta i ta zloba
Koja nas držaše dotle nerazlučno.

Najzad, stisak ruke beznadežan, ledan!
I mi tad metnusmo u očaju mnogom -
Celu svoju dušu u poljubac jedan,
I sav otrov mržnje u poslednje zbogom.

Susret

Čekasmo se dugo, a kad smo se sreli,
Dala si mi ruku i pošla si sa mnom.
I idući stazom nejasnom i tamnom,
Iskali smo sunca i sreće smo hteli.

Oboje smo strasno verovali tada
Da se besmo našli. I mi nismo znali
Koliko smo bili umorni i pali
Od sumnja i davno preživljenih jada...

I za navek kad se rastasmo, i tako
Stežuć svoje srce rukama obema,
Otišla si plačna, zamrzla i nema,
Ko što beše došla, tužno i polako.

Rezignacija

Ne prokuni nikad to prisustvo jada,
U večeri gluhe, kraj mrtvog ognjišta.
Jer kako je prazno naše srce,
kada Nema u životu da oplače ništa.

Tvoj bol beše izvor sve tvoje čistote;
On je tvoja mladost, lepota, i tajna;
Ne prokuni trenut koji ti sve ote:
Samo si u patnji postala beskrajna.

I oslobođenoj od smrti, bez uza
Za sve oko sebe - sad novi put sija:
Kad poznamo čari pokajničkih suza,
Tad postane ljubav jedna religija.

Slutnje

Kako vreme teče tromo i bezlično,
I bolna se slutnja počinje da budi:
Da i osećaji stäre, kao ljudi,
I sve jedno drugom da je tako slično.

Ove besanice nove, rastrzane,
Čini mi se iste kao stari boli;
I sve nove suze što maločas proli,
Ko suze od juče, ko suze od lane.

I sva ova ljubav koju srce snije
Što se čini tako i mlada, i nova -
Sve je osvetnički fantom starih snova:
Kobni eho reči izrečenih prije.

Srce

Srešćemo se opet, ko zna gde i kada,
Nenadno i naglo javićeš se meni -
Možda kad u duši bolno zastudeni,
I u srcu počne prvi sneg da pada.

Na usnama našim poniknuti neće
Ni prekor, ni hvala; niti tuga nova
Što ne osta više od negdašnjih snova
Ni kaplja gorčine, ni trenutak sreće.

Ali starom strašću pogledam li u te:
To nove ljubavi javlja se glas smeo!
Jer što srce hoće to je njegov deo -
Uvek novi deo od nove minute.

Simbol

Gledam tvoje krupne oči zaljubljene,
Gde sja vatra - ko zna - grešna ili sveta.
Svejedno ljubiš li drugog ili mene:
Ti ljubiš nevino kao cvet što cveta.

Ljubav bi ti moja bila zatočenje,
U tvom bezgraničnom, granica i meta;
Takva, večna ženo, kroz život i mrenje
U slavi instinkta ti si samo sveta.

Ti si sat od kojeg nebo zarumeni,
Simbol veći nego bol ljudski što grca;
I ti si božanstvu bliža nego meni:
Više zakon sveta, nego zakon srca.

Raspuće

Ja ne znam raskršće na kom smo se sreli,
Nekad, kao stranci, sa dva razna puta;
Kad nit smo to znali, i niti to hteli,
Jednog bezimenog i strašnog minuta.

Kao u dvorani ogledalâ, i ti
Sad u svakoj misli boraviš po jedna.
I cela istkana iz sunčanih niti,
Kao krupno jedro stojiš, nedogledna.

Hoćeš li ostati ili proći? Kuda
Ide tvoja brazda? Kakvo seme klija
Putem tvog triumfa? I da li je svuda
Samo tamni bezdan gde tvoj far zasija?

Opsena

Ti si kao zvezda jednog jutra slave,
A u meni osta kao crna rana;
Ti si trista vrela što bruje i pläve -
Da sva budu jedna suza otrovana.

Beše kao carska galija kroz pene,
S glasom o pobedi; beše u čas zore
Himna zemlje suncu; a samo za mene -
Red crnih zastava što kroz mrak vihore.

Ruka ti je bela meka kao cveće,
A moja ostade sva okrvavljena.
Otkud si i ko si, niko znati neće:
Ljubav ili mržnja, sudba ili žena.