Pesme sunca 6 (Dučićeve pesme)
| ←< Lirika | PESME SUNCA Pisac: Jovan Dučić |
Duša i noć >→ |
Polje
[uredi]Ječmena žuta polja zrela,
Rečni se plićak zrači;
Kupina sja sunčana, vrela,
Tu zmija košulju svlači.
Put prašljiv kud se mrâva vuče
Za četom crna četa;
Železnu žicu cvrčak suče,
Najdužu ovog leta.
I skakavca minu jato...
S topola jastreb mladi
Baci u sunčev sjaj i zlato
Svoj krik večite gladi.
Svitanje
[uredi]Jutarnji strnjik mori slana,
Iz polja nešto teško vapi,
To plitku reku davi brana
I kida jetki napor slapi.
Međ nasipima vrtlog huči;
I kao gromka obest džina,
Pod teškom stenom što se muči,
Iz grotla stignu glasi mlina.
Na bregu iznad mokrog krša
Prvi zrak sunčev tek se rodi,
I neveselo zaleprša,
I ugasne na plitkoj vodi.
Suša
[uredi]Već mesecima oganj daždi,
Prepuklu zemlju mori suša;
Najzad će sunce sad da zaždi
Zamrli gajić oskoruša.
Suv potok kraj kog mrtvo ćuti,
Bez glasa i bez prama dima,
Seoce; samo zlatom žýti
Tikva po vrelim vrtovima.
Sve žega mori kao čuma;
Dolina puna nemog straha;
U polju nasred belog druma
Veštica diže stub od praha.
Ćuk
[uredi]Nad smrekom prva zvezda blisnu,
Ču se ćuk; negde voda zasja.
Pod kišom mraka žali kisnu,
Omara dunu s crna klasja.
U ponoć će na gluhom kopnu
Večeras uštap da se rodi;
I jedra noći da se popnu;
I vazdušasti pođu brodi.
Sve vojske mraka kad otplove
Spram mesečevog nemog luka,
Ovde će bolno još da zove
Zakaslu zvezdu glasić ćuka.
Šuma
[uredi]Sva suncem šuma ispunjena,
Miriše zrak od novog meda,
Žuti se mladi šiprag klena,
U nebo prvi kozlac gleda.
Uz stabla žure vojske buba,
Žagor se svuda strašno čuje
Od kljuna, svrdla, dleta, zuba;
Pauci predu, detlić kljuje.
A Nedelja u šumi sela,
Čeka kad prvi odmor dospe,
Da širom polja brzo prospe
Krvavih bulki mora cela.
Mrak
[uredi]Ide red crnih jablanova
Svu noć kroz mračno polje žita.
Kraj puta negde huknu sova,
Mesec se javi iza rita.
Mrak teče gust kroz crnu draču;
Talasić kliznu ispod graba.
Najzad se očas negde začu
Prvi slavuj i prva žaba.
Sunce
[uredi]Na žitu plamti jara vrela,
Juli će sve da zatre;
Ditiramb suncu peva pčela -
Sve reči od same vatre.
Ne čezne brdo dah da nađe.
Nit šuma za sen vapi
I reka pre no sunce zađe
Želi da umre do kapi.
Sprema se klasje sve da padne,
I lišće pred noge panju;
Da zemlja danas žudno znadne
Za lepu smrt u sjanju.
Kiša
[uredi]Nedelju dana dažd rominja,
Korito rečno puno mulja;
Dosadno, gorko; i dan tinja,
Kao lampa bez kapi ulja.
Po strejama po vazdan čuči
Golublje jato, dok ne crkne;
Prljava voda odsvud huči,
I već od podne tiho mrkne.
Okna se gase; i noć zija
Jeziva. Kanda u te dobi -
Na pragu stoji vesnik kobi,
A zidovi su puni zmija.
Omorina
[uredi]Prepukla zemlja žedna vapi,
Od Ilin-dana oganj prži;
Korito rečno prazno zjapi,
Jedva se list na grani drži.
Ni dah da pusti šuma ne sme;
Veče; zrak prepun slepih miša;
Žabokrečina puna pesme...
Noćas će najzad pasti kiša.
Jug crn i seva; no, najednom,
Dažd pređe preko vinogradi...
I blisnu prema selu bednom
Krvava, strašna, zvezda gladi.
Bor
[uredi]Golem i mračan, neveselo,
Stoji, bezimen kao travka;
U njemu huči gorsko vrelo,
I noću prespi jedna čavka.
Usamljen večno, strašna grmen,
U prvi sunčev trenut sjanja,
Niz ozarenu baci strmen
Crni sen svoga očajanja.
A noću nebu zavihori,
Kad zna da bolno sve zanemlje -
I zvezdama po svu noć zbori
Gorke samoće ove zemlje.
Vetar
[uredi]Prenu se kao ptić u džbunu
Plašljivi prvi dah i struja;
No tek što siđe brdo, grunu,
I oglasi se sav oluja.
Na močvarnoj se izvi njivi;
On - maločas što se splete
U rupcu žene, konjskoj grivi -
U nebo s krikom sad polete.
Sva gora pade... smrznu reka...
Ali već odmah, pred noć gluhu,
U šuplju trsku zaleleka,
I umre na jednom listu suhu.
Noć
[uredi]Već sja Kumovska Slama...
Jejina, sva od svile,
I s vatrom u zenicama,
Diže se letom vile.
S celoga nebosklona
Blisnu u jednom trenu,
Da bi po zemlji ona
Bacila svoju senu...
I spazi, pokraj puta,
Sa nekog panja trula:
Sav kosmos da zaćuta
Da bi se ona čula.
April
[uredi]Dažd minu kao posle gatke;
Svod sliči polju punom ruža;
Odasvud glasi divlje patke,
Zeleno brdo puno spuža.
Zadnji pram magle negde puši,
Kroz močvar vrište luda jata;
Žut potok s brega pesak ruši,
Sunčevo zlato sja iz blata.
Spram svoda zračna i duboka
Jutros se rodi, s pesmom žabe,
U čaši prve visibabe,
April, s dva krupna modra oka.
Bukva
[uredi]Celo je nebo u nju stalo,
Senke joj kao provalije;
I sve je polje za nju malo,
I potok mrava iz nje lije.
Prolaze kroz nju sjajne vreže,
I jedan crni refren zloći;
Jejina jedna tu sad leže
Novog i strašnog cara noći.
Stoji pod suncem koje daždi
Tvrđava usred polja naga.
A grom jedanput kad je zaždi,
Nestaće kao bog, bez traga.
Mravi
[uredi]Sve putem koji vodi slavi,
Krenuše kao vojske mraka.
Biće se danas kao lavi
U noći tuđeg mravinjaka.
Učiniće ga opštim grobom,
Svud ostavivši smrt i senke;
Poneće svoje mrtve sobom,
I novo blago, i sve ženke.
A vratiće se mirno tada,
Sve kao reke koje pläve -
Dokle za krvav zapad pada
Krupno i strašno sunce slave.
Nedelja
[uredi]Već zora srëbri humke riđe;
Pođoše najzad nebom smelo
Sva bela stada jutra; siđe
I Nedelja u nemo selo.
U crkvi mirno drža sveću;
Na raskršću, u hučnom dolu,
Dodola ta je, sva u cveću,
Igrala tu u svakom kolu.
U kasnu ponoć krenu kući,
Kad uštap zasja iz planina;
I ode teško posrćući,
Od sunca i od novog vina.