Pesme sunca 2 (Dučićeve pesme)

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
PESME SUNCA
Pisac: Jovan Dučić


JADRANSKI SONETI

Pored vode[uredi]

Sa Boninova

Put mesečev srebrn niz more se vidi,
Leži beskonačan vrh zaspalih vala.
Mir. Zadnji je talas došao do hridi,
Zapljusnuo setno i umro kraj žala.

Noć miriše tužno čempresovom smolom.
Nebo pepeljasto. I kopno i voda
Kô da noćas dišu nekim čudnim bolom,
Tiha tuga veje sa dalekog svoda...

A sto srca noćas kucaju u meni,
I celo mi biće budi se i diže
Časom nekoj zvezdi, a čas kakvoj ženi.

Sve kipi u meni, ko plima kad stiže:
Kao sad da postah! Dokle zvezde brode
Jedne bezimene noći, pored vode.

Kraj mora[uredi]

Iz Boke

Lav kameni jedan iz mletačkih dana
Ozbiljan i mračan još na trgu sedi,
Na obali mora. Sluša šum Jadrana,
I gde vek za vekom neosetno sledi.

Star i malaksao, i sa grivom sedom,
On je teške šape zario duboko,
Dokle mirno drži u obzoru bledom
Svoj mramorni pogled i studeno oko.

Dođu gradska deca sa veselim pleskom,
Draže ga, i jašu, i zasiplju peskom,
I biju ga svojim puškama od zova.

Dok on mirno gleda na more, i čeka
Da galije stare vidi izdaleka,
Što odoše nekad pre mnogo vekova.

Selo[uredi]

Iz Trstenog

Vitorog se mesec zapleo u granju
Starih kestenova; noć svetla i plava.
Ko nemirna savest što prvi put spava,
Tako spava more u nemom blistanju.

Čempresova šuma bdije; mesec na nju
Sipa svoje hladno srebro; odsijava
Modro letnje inje sa visokih trava.
Zatim krik. To kriknu buljina na panju.

Ribarsko seoce poleglo na stenu,
I sišlo u zaton; i kroz maglu mlečnu
Jedva se nazire, ko kroz uspomenu.

Sve je utonulo u tišinu večnu.
Ni šuma, ni glasa; samo jednoliko
Izbija časovnik kog ne čuje niko.

Leto[uredi]

Iz dubrovačke Župe

Okićenu lozom i cvećem od maka,
Sreo sam je jednom, jednog vrelog dneva.
Na pučini magla providna i laka,
U vrućome žitu prepelica peva.

Iz vode i kopna odisaše leto
Mirisom i vatrom. Tesne staze behu
Pune kosovaca. Veselo je cvetô
Turčinak u njenom govoru i smehu.

Ona je kraj mene tada koračala,
Strasna kao leto, pored mirnih vala,
Polivenih toplim bojama i sjajem.

Vaj! I mladost prođe, ko sunce nad gajem!
Samo još u meni ti si i sad taka:
U kosi ti isti cvetovi od maka.

Slušanje[uredi]

Iz Dubrovnika

Kada padne veče povrh vode plave,
I zasvetle Mlečni Puti iz daleka.
Tada kao ptica iz svog gnezda meka,
Sve od mahovine i od morske trave,

Prhne moja duša. I želje što dave,
I biju, i more, još od pamtiveka,
Nju izmame tako u tuzi bez leka...
Dok ponoćne zvezde šume iznad glave.

Ko svileni crni noćni galeb, tako
Moja duša pada na talas, polako,
I zaspi u svojim suzama, ko dete.

A kad je probudi srebrnasta zora,
U njoj vas dan šumi noćna pesma mora,
Puna jedne bolne neutešne sete.

Dubrovački requiem[uredi]

Taj dan tako tužno zvonila su zvona,
Bolnu neku pesmu iz metalnog grla.
Nasred katedrale ležala je ona,
Kao Iluzija koja je umrla.

Tako plava, tužna. U belom odelu,
Legla je međ ruže i mirtino cveće.
Redovi vlastele na dugom opelu
Stojali su nemo i držali sveće.

U oknima crkve tiho, neosetno,
Poče dan da gasne, kad svršiše setno
Duge bolne psalme sveštenici sedi.

A polazak kada zapevaše zvona,
I kad mirno kovčeg podigoše bledi,
Tada, kao u snu, osmehnu se ona.

Dalmacija[uredi]

Iz Splita

Sa kapele jedne, sa starog vrhunca,
Polagano zvoni. Sve je mirno tako.
Na vodama leži krv večernjeg sunca,
Dimi se, i hladi, i mrzne polako.

Albatros je jedan kružio nad vodom,
Zalutao amo ko zna s koga mora.
I plamen dok hvata krvavijem svodom,
I puši iz modrih maslinovih gora,

Gordo, sa daleko raširenim krilom,
Kružaše albatros... Beše u porfiri,
Sav pokriven zlatom i purpurnom svilom:

Izgleda duh strasni Dioklecijana
Nad dragim se morem dalmatinskim širi,
U sunčano veče jednog Carskog Dana.

Noćni stihovi[uredi]

Kod Svetog Jakova u Dubrovniku

Ja volim noći, njine mutne zbore,
I njine tišine, i njine oluje;
Njine crne reke kada setno huje
Svoju pesmu tamnu i dugu, do zore.

Svaki cvetak, kamen, talas, list sa gore,
Šume u toj pesmi, i šapću i struje;
I moja se duša jasno u njoj čuje,
Kao neko tamno nevidljivo more.

Ja sam deo noći. Nad vodom i humom
Kad jutrenji vetri svojim blagim šumom
Pogase lagano bele zvezde njene -

Ona šumi zbogom u odlasku naglom,
I uvija tužno, kô cveće i stene,
Moje mračno lice suzama i maglom.

Jutrenji sonet[uredi]

Kod crkve Sv. Gospe od Milosrđa

Mirišu jasmini i modri se lovor,
U srebrnom jutru još spavaju žali;
Duboko u školju čuo se je govor:
To zborahu prvi probuđeni vali.

I osećam gde se budi, tihim šumom,
Uspavana duša stvâri oko mene.
I miriše more ribom; dok za humom
Svod se stakli, širi, mru i zadnje sene...

Znam, nekad ko dete, u svitanje zore,
Istim ovim putem silažah na more,
I svagda me sreo nestrpljiv šum vala.

Čujem i sad: huji ispod oštrih žala
Isti stih, još isti što me nekad srete -
Stih iz strofe ko zna kada započete.

Zvezde[uredi]

Sa ostrva Lopuda

Visoko u granju mirno gore zvezde,
I široka pesma mora u tišini
Čuje se oko nas; i ti glasi jezde
Ko da rosa pada u srebrnoj tmini.

U njenu sam kosu upletao strasno
Mokre noćne ruže. Putem punim zova,
Ja joj ljubljah celo ovo veče jasno
Oči pune zvezda i usta stihova.

Sve je šumno, sjajno; i lije iz granja
Svetlost, ko padanje neke bele kiše;
Maslinova šuma u daljini sanja...

A more je puno zvezda, pa ih njiše,
I po žalu nemom, praznom i bez sane,
Kotrlja ih svu noć, ko pesak i pene...

Ljubav[uredi]

Iz Stona na Pelješcu

Stoji pusta crkva bez glasa i zvona,
Sumračna i hladna svu noć i dan celi,
A u napuštenoj i nemoj kapeli
Sama plače bleda žalosna madona.

Kap za kapljom klizi niza mračne stene;
A kroz raznobojna okna jedva dospe
Mesec, da nečujno hladno srebro prospe
Po nogama svete neutešne žene.

Tu se vlažne senke pružaju i puze;
Sve vonja na duge molitve i suze.
Mir je nem i leden. Sama bdi madona.

Tako neutešna tvoja ljubav. Ona
Bdi u duši i sad, očajno, bez cilja:
A bleda joj ruka i sad blagosilja.

Mesečina[uredi]

Na Lapadu

Mesečina padne na starinski mramor
Širokih teraca, i po čempresima
Njenog starog vrta. Tih se čuje žamor:
To na obalama mre ponoćna plima.

A moja je draga tužna svako veče
I kada zaplaču noćne kamelije,
Zaplače i ona; suza što poteče,
Niko ne zna šta je, ni šta ona krije.

Dokle bolno šumi iznad tamnih voda
Tiha pesma sfera u dubini svoda,
I pod vrtovima dok umire plima.

A kad progovori, u toj noći, gde se
Bude samo slutnje, taj glas njezin ima
Neveseli miris večernje ciprese.

Večernje[uredi]

Iz Cavtata

Zaraslo ostrvo u šumi oliva,
Ko crn galeb leži nasred morskih vala.
Dok večernja magla iznad nemih žala
Pada, ko zaborav, nečujna i siva.

Penuši se talas i mirno celiva
Slano crno stenje na rubu obala.
Vidim vrh zvonika; to crkvica mala
Viri iz maslina, topola i iva.

Opet noć bez mira. I sad iz daleka,
Večernjega zvona kad se čuje jeka,
Pominjem te s bolnom suzom što se roni.

Nem, na izgubljenom valu, nasred vode,
Prve senke noći dok rastu i brode...
A s ostrva tužno zvoni, zvoni, zvoni...