Pesme sunca 2 (Dučićeve pesme)
| ←< Senke po vodi | PESME SUNCA Pisac: Jovan Dučić |
Jutarnje pesme >→ |
Pored vode
[uredi]Sa Boninova
Put mesečev srebrn niz more se vidi,
Leži beskonačan vrh zaspalih vala.
Mir. Zadnji je talas došao do hridi,
Zapljusnuo setno i umro kraj žala.
Noć miriše tužno čempresovom smolom.
Nebo pepeljasto. I kopno i voda
Kô da noćas dišu nekim čudnim bolom,
Tiha tuga veje sa dalekog svoda...
A sto srca noćas kucaju u meni,
I celo mi biće budi se i diže
Časom nekoj zvezdi, a čas kakvoj ženi.
Sve kipi u meni, ko plima kad stiže:
Kao sad da postah! Dokle zvezde brode
Jedne bezimene noći, pored vode.
Kraj mora
[uredi]Iz Boke
Lav kameni jedan iz mletačkih dana
Ozbiljan i mračan još na trgu sedi,
Na obali mora. Sluša šum Jadrana,
I gde vek za vekom neosetno sledi.
Star i malaksao, i sa grivom sedom,
On je teške šape zario duboko,
Dokle mirno drži u obzoru bledom
Svoj mramorni pogled i studeno oko.
Dođu gradska deca sa veselim pleskom,
Draže ga, i jašu, i zasiplju peskom,
I biju ga svojim puškama od zova.
Dok on mirno gleda na more, i čeka
Da galije stare vidi izdaleka,
Što odoše nekad pre mnogo vekova.
Selo
[uredi]Iz Trstenog
Vitorog se mesec zapleo u granju
Starih kestenova; noć svetla i plava.
Ko nemirna savest što prvi put spava,
Tako spava more u nemom blistanju.
Čempresova šuma bdije; mesec na nju
Sipa svoje hladno srebro; odsijava
Modro letnje inje sa visokih trava.
Zatim krik. To kriknu buljina na panju.
Ribarsko seoce poleglo na stenu,
I sišlo u zaton; i kroz maglu mlečnu
Jedva se nazire, ko kroz uspomenu.
Sve je utonulo u tišinu večnu.
Ni šuma, ni glasa; samo jednoliko
Izbija časovnik kog ne čuje niko.
Leto
[uredi]Iz dubrovačke Župe
Okićenu lozom i cvećem od maka,
Sreo sam je jednom, jednog vrelog dneva.
Na pučini magla providna i laka,
U vrućome žitu prepelica peva.
Iz vode i kopna odisaše leto
Mirisom i vatrom. Tesne staze behu
Pune kosovaca. Veselo je cvetô
Turčinak u njenom govoru i smehu.
Ona je kraj mene tada koračala,
Strasna kao leto, pored mirnih vala,
Polivenih toplim bojama i sjajem.
Vaj! I mladost prođe, ko sunce nad gajem!
Samo još u meni ti si i sad taka:
U kosi ti isti cvetovi od maka.
Slušanje
[uredi]Iz Dubrovnika
Kada padne veče povrh vode plave,
I zasvetle Mlečni Puti iz daleka.
Tada kao ptica iz svog gnezda meka,
Sve od mahovine i od morske trave,
Prhne moja duša. I želje što dave,
I biju, i more, još od pamtiveka,
Nju izmame tako u tuzi bez leka...
Dok ponoćne zvezde šume iznad glave.
Ko svileni crni noćni galeb, tako
Moja duša pada na talas, polako,
I zaspi u svojim suzama, ko dete.
A kad je probudi srebrnasta zora,
U njoj vas dan šumi noćna pesma mora,
Puna jedne bolne neutešne sete.
Dubrovački requiem
[uredi]Taj dan tako tužno zvonila su zvona,
Bolnu neku pesmu iz metalnog grla.
Nasred katedrale ležala je ona,
Kao Iluzija koja je umrla.
Tako plava, tužna. U belom odelu,
Legla je međ ruže i mirtino cveće.
Redovi vlastele na dugom opelu
Stojali su nemo i držali sveće.
U oknima crkve tiho, neosetno,
Poče dan da gasne, kad svršiše setno
Duge bolne psalme sveštenici sedi.
A polazak kada zapevaše zvona,
I kad mirno kovčeg podigoše bledi,
Tada, kao u snu, osmehnu se ona.
Dalmacija
[uredi]Iz Splita
Sa kapele jedne, sa starog vrhunca,
Polagano zvoni. Sve je mirno tako.
Na vodama leži krv večernjeg sunca,
Dimi se, i hladi, i mrzne polako.
Albatros je jedan kružio nad vodom,
Zalutao amo ko zna s koga mora.
I plamen dok hvata krvavijem svodom,
I puši iz modrih maslinovih gora,
Gordo, sa daleko raširenim krilom,
Kružaše albatros... Beše u porfiri,
Sav pokriven zlatom i purpurnom svilom:
Izgleda duh strasni Dioklecijana
Nad dragim se morem dalmatinskim širi,
U sunčano veče jednog Carskog Dana.
Noćni stihovi
[uredi]Kod Svetog Jakova u Dubrovniku
Ja volim noći, njine mutne zbore,
I njine tišine, i njine oluje;
Njine crne reke kada setno huje
Svoju pesmu tamnu i dugu, do zore.
Svaki cvetak, kamen, talas, list sa gore,
Šume u toj pesmi, i šapću i struje;
I moja se duša jasno u njoj čuje,
Kao neko tamno nevidljivo more.
Ja sam deo noći. Nad vodom i humom
Kad jutrenji vetri svojim blagim šumom
Pogase lagano bele zvezde njene -
Ona šumi zbogom u odlasku naglom,
I uvija tužno, kô cveće i stene,
Moje mračno lice suzama i maglom.
Jutrenji sonet
[uredi]Kod crkve Sv. Gospe od Milosrđa
Mirišu jasmini i modri se lovor,
U srebrnom jutru još spavaju žali;
Duboko u školju čuo se je govor:
To zborahu prvi probuđeni vali.
I osećam gde se budi, tihim šumom,
Uspavana duša stvâri oko mene.
I miriše more ribom; dok za humom
Svod se stakli, širi, mru i zadnje sene...
Znam, nekad ko dete, u svitanje zore,
Istim ovim putem silažah na more,
I svagda me sreo nestrpljiv šum vala.
Čujem i sad: huji ispod oštrih žala
Isti stih, još isti što me nekad srete -
Stih iz strofe ko zna kada započete.
Zvezde
[uredi]Sa ostrva Lopuda
Visoko u granju mirno gore zvezde,
I široka pesma mora u tišini
Čuje se oko nas; i ti glasi jezde
Ko da rosa pada u srebrnoj tmini.
U njenu sam kosu upletao strasno
Mokre noćne ruže. Putem punim zova,
Ja joj ljubljah celo ovo veče jasno
Oči pune zvezda i usta stihova.
Sve je šumno, sjajno; i lije iz granja
Svetlost, ko padanje neke bele kiše;
Maslinova šuma u daljini sanja...
A more je puno zvezda, pa ih njiše,
I po žalu nemom, praznom i bez sane,
Kotrlja ih svu noć, ko pesak i pene...
Ljubav
[uredi]Iz Stona na Pelješcu
Stoji pusta crkva bez glasa i zvona,
Sumračna i hladna svu noć i dan celi,
A u napuštenoj i nemoj kapeli
Sama plače bleda žalosna madona.
Kap za kapljom klizi niza mračne stene;
A kroz raznobojna okna jedva dospe
Mesec, da nečujno hladno srebro prospe
Po nogama svete neutešne žene.
Tu se vlažne senke pružaju i puze;
Sve vonja na duge molitve i suze.
Mir je nem i leden. Sama bdi madona.
Tako neutešna tvoja ljubav. Ona
Bdi u duši i sad, očajno, bez cilja:
A bleda joj ruka i sad blagosilja.
Mesečina
[uredi]Na Lapadu
Mesečina padne na starinski mramor
Širokih teraca, i po čempresima
Njenog starog vrta. Tih se čuje žamor:
To na obalama mre ponoćna plima.
A moja je draga tužna svako veče
I kada zaplaču noćne kamelije,
Zaplače i ona; suza što poteče,
Niko ne zna šta je, ni šta ona krije.
Dokle bolno šumi iznad tamnih voda
Tiha pesma sfera u dubini svoda,
I pod vrtovima dok umire plima.
A kad progovori, u toj noći, gde se
Bude samo slutnje, taj glas njezin ima
Neveseli miris večernje ciprese.
Večernje
[uredi]Iz Cavtata
Zaraslo ostrvo u šumi oliva,
Ko crn galeb leži nasred morskih vala.
Dok večernja magla iznad nemih žala
Pada, ko zaborav, nečujna i siva.
Penuši se talas i mirno celiva
Slano crno stenje na rubu obala.
Vidim vrh zvonika; to crkvica mala
Viri iz maslina, topola i iva.
Opet noć bez mira. I sad iz daleka,
Večernjega zvona kad se čuje jeka,
Pominjem te s bolnom suzom što se roni.
Nem, na izgubljenom valu, nasred vode,
Prve senke noći dok rastu i brode...
A s ostrva tužno zvoni, zvoni, zvoni...