Pesme i tice
| Pesme i tice Pisac: Sibe Miličić |
Zbog čuda lepote dana
sve se probudiše pesme,
sve pesme u meni poju,
da l’ ću do dolaska noći,
da l’ ću umiriti moći,
da l’ ću spasiti moći
dušu uzbuđenu moju?
Nada mnom na visoko drvo
sletilo tica je jato
pa klikću u proletnjem danu,
pa suncem razgaljene poju,
da l’ ću do dolaska noći,
da l’ ću umiriti moći,
da l’ ću spasiti moći
dušu razdraganu moju.
Kliknuću, pljesnuću rukam’
prepašću vesele tice
njih ću oterati lako,
al’ pesme što klikću u meni,
al’ pesme što poju u meni,
kako da oteram, kako?
Uši ću zatvoriti svoje
neću čut kliktanje tica,
čuti ih neću gde poju,
al’ kako spasti od klika
od pesme pesama mojih
dušu izmučenu moju?
Baciću se na zemlju
a pesme neka klikću i poju,
a tice nek klikću i poju,
pustiću
da mi rastrzaju dušu,
dušu radosnu moju.
Izvor[uredi]
1918. Zabavnik : dodatak „Srpskih novina”. God. 2, br. 14, str. 4.
|