PESMA
1.
U nehatu i nemaru dani idu i prolaze,
I lagano sve se gubi, izumire i propada,
I nikakvih nemam želja, da mi priđu, da dolaze;
Po sumraku sanjarija pustoš spava, mir svud vlada.
Pokidani, rastureni svi listovi iz života:
Besno ih je razbacao po prošlosti vetar muka;
Još ja stojim, kržljav izraz svih bolova i strahota.
Živi svedok silnih strasti, neuspeha i jauka.
Luč nevolja stalno bukti i budućnost plamen liže,
Dim zagušljiv, mutan, truo, nebo mi je zaklonio,
I čađ pada, i figure i konture razne niže,
I ja stojim i posmatram garež što se nakupio.
Podigô sam svoju ruku s obarača večna mraka,
Nema smisla remetiti besmislenost u svom toku;
Od rođenja spremna stoji, mene čeka moja raka,
Da odnese sve što imam u dubinu u duboku.
2.
U trenutku kada čovek sam sa sobom razgovara,
I zanesen smelo ide u predele svojih snova,
I razgleda doživljaje i izmišlja, sreću stvara,
I moja se miô budi, al' kô misô pesnikova.
Tada tiho skidam ploču sa grobnice svojih dana,
I spuštam se, dugo idem kroz redove uspomena,
Kroz sva mesta iz života zaboravom pretrpana;
Tu zastajem, odmaram se pod pokrovom od vremena.
I pogledom već umornim preživela gledam doba
I sve što je nekad bilo, i sve što je oko mene;
I čudna se slika stvara: neko more od pepela,
Nad njim vazduh, paran krikom, kao da je smeh
sirene.
To je pesma koju rađa miô moja i sećanje,
To je pesma mojih dana i časova i prošlosti,
To je pesma stara, teška, jednolika kô kukanje,
To je pesma sa zgarišta ideala i mladosti.
