PESMA MENI
Od misli golih praznina zjapi,
Tromosti magla pritiska žar,
Zgarište setno minulog plama
Ćilimom crnim pokriva gar.
Izvore živi sećanja lepih
I on mi gasi najslađi vir —
U srcu dišu grobovi sami,
Samrtan pokoj, strahovit mir.
Gle! sve me samca izdaje krišom.
Na kobnom ždrelu borim se sam.
Praznina grobska potmulo šumi,
U sestre vile kad stupim hram.
Iz svakog kutka podlo se plazi
Aveta strašnih garavi roj,
Po žrtvenici mirisni, sveti
Skrnavi digli pokolj i boj.
Još studen hladna od svud me bije,
Nesiti grobe otvara klet,
Poteru strašnu na mene digla
Pakost i zloba i ceo svet.
Sve je to naglo krišom i nikom,
Terajuć’ sloške udružen jad,
Da mojim padom zajaze, hale,
Nesitih usta, nesitu glad.
Al’ se ne bojim — uz mene stoji,
Što će im oštar salomit’ rog!
Demoni s njima — a malog mene
Za ruku vodi starina Bog.
Dok mane rukom — sasuće graju
U njine dvore — uglove te;
A ja ću opet smejat’ se samo,
Nevin ka’ dete, bez osvete.
Rađaj se, dakle, živote novi!
Vi zraci, braćo, gonite noć!
Budite pesmu — eto će četa
Najlepših misli u pomoć doć’!
Hodite amo i slike lepe;
U mojoj duši širok vam let —
Budite tvorci — a ja ću samo
Iz sebe puštat’ stvoreni svet!
