Paša od Bileća
Posla majka svog jedinca,
Da s' bori kod Aleksinca.
„Idi, sine, za slobodu:
Sindžir kuje Turčin rodu!“
„Lepa hvala, dobra mati!“
— „Moj blagoslov nek te prati!“
Tako majka svom jedincu,
A on ode Aleksincu.
Ni tri časa ne počeka,
Al top riknu iz daleka.
Ide Turčin strašnim gadom
Kao oblak s' teškim gràdom.
Udario u borije
I grlate keranije.
Ječi zemlja sa svih strana
Od zila i dambulhana.
Hrabrom borcu od radosti
Zatresle se mlade kosti.
Iz oka mu oganj bije,
Lice mu sve rumenije.
Boj se zače... puška puca,
Razdragano srce kuca.
Mlado momče čuda tvori,
K'o uvređen lav se bori.
Davi Turke, mili bože,
Samo samrt tako može.
Al eto ti jednog paše,
Što pomamna konja jaše.
Zavitlao oštru palu,
Pa ode da zbija šalu:
„Kakva tebe, pasja vera,
Na bojište nužda tera?
Idi doma, zmijo mala,
Majka ti bi dojke dala.
Ili hajde, da s' merimo,
Da se malo našalimo.
Nu zapamti, vero pseća,
Ja sam paša od Bileća!“
Ne izvija momče dugo:
„Ja sam Srbin, ništa drugo!“
Sabljom mahnu, u dve pole
Pade paša s' konja dole.
Pa sada na drugom svetu
Ili možda u dženetu:
Razmišlja o kobnom danu
I o srpskom jataganu.
