Pastorala - Markabrus

Pastorala Pisac: Markabrus

Kraj izvora sred vinograda
gde peskom niče trava mlada
pod stablom punim svežeg hlada
sa krunom od novog cveća
kroz koje pesma ptica pada
nju što mi sreći nije rada
zatekoh samu tu kraj vrela.

To beše djeva puna čara
kćer imućnoga gospodara;
verovah da se rad nje stvara
pevanje ptica sjaj proleća
da rad nje beže doba stara
al' moj predlog pun žara
sasluša ona nevesela.

Lila je suze s puno sete
iz prsa joj se uzdah splete:
„Hriste, zbog vaše moći svete
snašla je mene ta nesreća;
podnosim tako patnje klete
jer hrabre su nam pošle čete
da za vas čine slavna dela.“

„Sa njima ode i moj mili
plemenit bogat sav u svili
te otad moje srce cvili
jer na njega se uvek seća.
Ja kunem Cara što o sili
sneva i vodi rat nemili
te tuga svu me obuzela.“

Kad začuh njene nespokoje
kraj vrela rekoh reči svoje:
„Lepojko, čuvaj sveže boje
jer njih plač neće da uveća;
neka se brige tu ne roje
jer Bog što lisjem ovi hvoje
daće ti onog kog si htela.“

„Viteže vrli znam da mene
čekaju slasti neslućene
na drugom svetu usred sene
gde čak i grešne čeka sreća.
Al' ovde zalud traže zene
onog za kojim biće vene
te živim kao zanemela.“

Izvor

• Trubaduri - izvor, prevod, predgovor i tumačenja Kolja Mićević - Beograd, Interpres, 2009.