Pastir Svetog Jerme

Predgovor

Pastir (grč: Ποιμήν) je starohrišćanska proročka knjiga. Potiče iz prve polovine 2. veka. Pisanje knjige završeno je najkasnije do 140/150. godine i to najverovatnije u Rimu.

Stara hrišćanska tradicija (zabeležena kod Origena) pripisuje ovu knjigu Svetom Jermi, jednome od Sedamdesetorice Apostola, kojega spominje i Sv. Apostol Pavle kao svoga saradnika u Rimskoj Crkvi (Rim. 16,14) Nešto kasnije, etiopski prevod naziva pisca Pastira „prorok Jerma”, jer je pisac zaista ranohrišćanski prorok i vizionar. Međutim, Muratorijev fragmenat (iz druge polovine 2. veka) govori da je Jerma bio brat rimskog episkopa Pija (140-155. g) i da je svoju knjigu Pastir napisao u vreme Pijevog episkopovanja u Rimu.

Knjiga je napisana na grčkom jeziku i u njoj ima prilično latinizama, što, uz ostale podatke, ide u prilog tvrdnji da je napisana u Rimu, gde su, kao što je poznato, hrišćani prvih vekova govorili grčki. Pisana je prostim i popularnim, ali izvornim književnim stilom i njen jezik, po svojoj neposrednosti i živosti, ima srodnosti sa novozavetnim jezikom. Ponekad daje utisak naivnog dela jednog prostog ali nadahnutog čoveka, koji međutim nije bez kulture i poznavanja psihologije čoveka i ljudskog društva. Kako je s pravom zapaženo, Pastir predstavlja prelazno delo u staroj hrišćanskoj literaturi, tj. čini prelaz od prostijih popularnih spisa Apostolskih učenika (kao što je npr. Didahi) ka sve literarnijim spisima Apologeta i kasnijih hrišćanskih pisaca.

Zbog iskrene i duboke pobožnosti njenoga pisca, zbog neposrednosti i živosti hrišćanske vere i morala u ovoj knjizi, a i zbog proročkog vizionarstva u njoj o sudbini Crkve Božje i spasenju verujućih ljudi, pojedini Oci Crkve ubrajali su Jermin Pastir u novozavetni kanon Svetog Pisma, no to mišljenje nije preovladalo. Svakako je o ovoj knjizi najkarakterističnije mišljenje Sv. Atanasija Velikog (iz njegove 39. Praznične poslanice). Pošto je naveo kanonske knjige Starog i Novog Zaveta, Otac Pravoslalja dodaje: „Radi veće tačnosti neophodno je dodati još i to da postoje i druge knjige, izvan ovih, koje ne spadaju u kanon, ali su od Otaca određene za čitanje onima koji tek pristupaju veri i žele da se nauče nauci pobožnosti”. Među takve knjige, uz Premudrosti Solomonove i Didahi, Sveti Atanasije ubraja u Jermin Pastir.

Po sadržaju svome Pastir ima tri dela: pet Viđenja, dvanaest Zapovesti i deset Priča. U viđenjima su opisani događaji i otkrovenja vezani za ličnost samog pisca i početak njegove misije proroka i propovednika pokajanja u Crkvi, kao i o gradnji same Crkve u svetu. Peto viđenje („otkrovenje") drugačije je od prva četiri i predstavlja uvod u dalje Zapovesti i Priče, tj. u početak samog Pastira (kako to i stoji u starom latinskom prevodu). U 12 Zapovesti daju se versko-moralna uputstva o veri i vrlinama, kojima je i posvećeno najviše prostora u knjizi. Priče pak jesu proročka simbolička viđenja i poređenja. Prvih osam Priča govori o projavama moralnih pravila u hrišćanskom životu, dok deveta Priča i ne spada u prethodne Zapovesti i Priče (što i sam pisac priznaje na njenom početku), nego je jedno opširno viđenje koje pokazuje sliku građenja Crkve Božje u svetu i ugrađivanja hrišćana u nju kroz pokajanje i duhovno-moralno usavršavanje. (Slikovit prikaz ovog građenja Crkve dat je u živopisu jedne stare hrišćanske katakombe u Napulju). Ipak, ova vizija ima sličnosti i povezanosti sa prethodnim Pričama i nesumnjivo je delo istog pisca. Deseta Priča na kraju knjige jeste u stvari epilog cele knjige. Danas u nauci skoro da nije više sporno da Pastir u celini jeste delo jednog i istog ranohrišćanskog pisca.

Taj pisac, koji se u knjizi naziva Jerma i govori o sebi u prvom licu, bio je ranije rob, pa je zatim oslobođen. Bio je oženjen i imao decu, ali je prema njihovim lošim postupcima i gresima bio veoma snishodljiv i popustljiv. Tako, žena ga je ogovarala i klevetala, a deca napustila, čak i vlastima dostavila, verovatno iz straha koji ih je zahvatio zbog nastalog gonjenja hrišćana. Ovo gonjenje hrišćana odnosi se po svoj prilici na gonjenje za vlade Trajana, početkom 2. veka, posle čega je Jerma i počeo da piše svoja prva četiri Viđenja, u kojima se (osobito u III,1-2) govori o stradanju i mučeništvu pojedinih hrišćana za Ime Hristovo, dok je ostale delove knjige napisao nešto kasnije i izgleda u etapama.

Budući ranije trgovac, bogat i situiran, a sada odjednom postavši siromašan i uplašen, Jerma se u ovom stanju priseti svoga ranijeg života i konačno shvati da je do ovog stanja dospeo zbog grehova svojih i svoje porodice. Zato sada promeni svoj život i iskreno se pokaje, postavši tako i za druge živi primer i vesnik spasonosnog pokajanja. Otuda je i skoro cela njegova knjiga ispunjena blagovešću o pokajanju, pa je i sam nebeski Pastir, koji mu se javio kao Anđeo čuvar i Anđeo otkrivenja, nazvan u knjizi „Anđeo pokajanja”.

Jerma u Pastiru zaista je pokajnik i svedok spasonosnosti pokajanja, i još - neophodnosti sveopšteg pokajanja za sve koji su u Crkvi, uključujući i crkvenu jerarhiju. Kroz pokajanje i veru on postaje karakteristični ranohrišćanski optimista, koji na kraju doživljava da vidi i iskreno pokajanje svoje porodice, čime se podvlači tesna povezanost i solidarnost i jedinstvo celokupne hrišćanske zajednice. Na ličnom primeru sebe, kao običnog slabog čoveka, Jerma svedoči i propoveda čovekoljublje Božje i spasonosnost pokajanja i novog života u Crkvi Hristovoj, a to je i poruka čitave njegove knjige.

Jerma je prvenstveno etičar, moralista, učitelj i pobornik hrišćanskog moralnog života. Kao takav on, razumljivo, usvaja i neke elemente judejske i jelinske tradicije (kao npr. iz kumranskog „Priručnika discipline” ili iz pitagorejskog učenja o vrlinama). No Jerma je i prvohrišćanski harizmatik i njegov Pastir je svojevrsna hrišćanska apokalipsa (kako se i naziva peta vizija u knjizi), koja neretko podražava III (odnosno IV) knjigu Jezdrinu. Naravno, Jerma upotrebljava i Sveto Pismo Starog i Novog Zaveta, ali ga skoro nikada ne navodi doslovno, kao što je to čest slučaj među prvohrišćanskim harizmaticima i prorocima (npr. u Didahi, kod Sv. Ignjatija Antiohijskog i drugih).

Jerma nije bio sveštenik ni episkop u Crkvi, već nadahiuti harizmatik. On, međutim, poštuje i prihvata crkvenu jerarhiju, ali ima slobodu sina Božijeg u Crkvi i zato opominje i crkvene pastire na pokajanje. Jerma je više moralista nego bogoslov i zato njegovo bogoslovlje i nije ni dovoljno jasno ni razrađeno. (Njegova Hristologija bliža je možda judeohrišćanstvu negoli Apostolu Pavlu ili Jovanu). On je prost ali nadahnut harizmatik u Crkvi, i zato je za njega glavno živa vera i prostodušna vrlina, no one su tesno povezane sa realnošću Crkve Hristove. U tom smislu, u Jerminom Pastiru imamo sasvim drugačiji stav o harizmatičkim darovima i disciplini u Crkvi nego što je to slučaj kod njegovih nešto mlađih savremenika, rigoroznih i anticrkvenih Montanista.

Realnost Crkve Božije upravo i jeste ono što je glavno u celokupnom viđenju i učenju Jerminom. On govori o veri i vrlinama, o bratskoj solidarnosti svih ljudi, on svedoči o pokajanju i mučeništvu, ali je okosnica njegove knjige Pastira iesumnjivo plan Božanskog spasonosnog domostroja koji je Crkva. Crkva Hristova i kao predvečna zamisao Božija i kao sadašnja stvarnost u svetu, tj. kao živi organizam vernih ljudi Božijih u svetu, a takođe i kao eshatološka zajednica svetih u Duhu Božijem. Živo osećanje realnosti Crkve Hristove u svetu i osećanje aktivnog prisustva Duha Božijega u njoj jeste ono što predstavlja potku (potke – poprečne niti pri tkanju, prim. ured.) i osnovu ove čudne prvohrišćanske knjige.

Pastir Jermin svedoči takođe o jednom, od najranijih vremena prisutnom iskustvu hrišćanskom, koje važi i za prve i za sve kasnije vekove života Crkve u svetu, a to je da u Crkvi, kao prostoru živog života i slobode, ljudska opuštenost i nehat, razlenjenost volje i oslabljenje moralnog podviga, i sve druge razne slabosti i grešnosti ljudske, imaju stalnu potrebu u oživljavajućem i preporoditeljskom dejstvu blagodati Božije u Crkvi, jer bez Duha Božijeg u ljudima, i bez duhonosnih ljudi Božijih, nema ni Crkve ni Hrišćanstva. Otuda je u Jerminom Pastiru toliko i naglašena potreba pokajanja, kao svagdašnjeg preduslova ponovnog oživljavanja u članovima Crkve života u Duhu i Istini, života istinski hrišćanskog, duhonosnog, bogočovečanskog.

Ovo je i bio razlog zbog čega su Hilandarski oci i preporučili ponovno izdavanje ove prvohrišćanske knjige za naš narod danas.

Do sada su postojala dva srpska prevoda: jedan sa grčkog (prof. Dimitrije Aleksijević: PASTIR JERMIN, u „Glasnik Pravoslavne Crkve u kraljevini Srbiji”, god. 7 (1906), sv. 9-12 i god. 13 (1912), sv. 12-19, no bez 4 paragrafa 9. i cele 10. Priče) i drugi sa ruskog prevoda (jerom. Dionisije Milivojević: PASTIR Sv. JERME, izdanje u sveskama P. N. X. Zajednice u Kragujevcu, 1931, br. 1-4). Oba ova prevoda pokazuju se danas nezadovoljavajućim i zato smo pristupili novom prevodu sa grčkog originala (po tekstu najnovijeg kritičkog izdanja R. Jolu-a, HERMAS: LE PASTEUR. Introduction, texte critique, traduction et notes, „Sources Chretiennes”, No53bis, ed. Cerf, Paris 1968). Ovo kritičko izdanje priređeno je prema jedinom poznatom kompletnom rukopisu iz 14. veka (iz manastira Grigorijata, a sada u Atinskoj biblioteci), zatim po Sinajskom kodeksu iz 4. veka (sadrži tekst samo do 4. Zapovesti) i brojnim papirusima, od 3. do 6. veka, koji sadrže manje odlomke. Grčkom tekstu do danas nedostaju poslednja četiri paragrafa devete i cela deseta Priča (postoje samo tri kraća fragmenta), pa je prevod tih delova izvršen sa starog latinskog prevoda (iz 3-4. veka). Pri ovom našem prevodu imali smo pred sobom francuski, ruski i dosadašnja dva srpska prevoda.

Na kraju, nekoliko naših propratnih primedaba uz inače prost i razumljiv tekst ove prvohrišćanske knjige možda će biti od koristi njenim čitaocima. I u njima, a i ovde, želimo još jednom da istaknemo celovitost Jerminog prvohrišćanskog verskomoralnog lika i etosa, celosnost (=celo-mudrenost) jednog iskrenog crkvenog i duhovnog hrišćanina, za koga, zato, najveće zlo jeste dvojedušnost, tj. sumnja, dvoličnost, rascep u odiosima prema Bogu i prema ljudima u svim domenima života, od čega isceljuje svecelo blagodatno pokajanje, koje se zato u Pastiru preporučuje kao „velika razumnost”. Drugim rečima, pisac Pastira celokupnim svojim i životom i rečju podseća hrišćane svoga vremena, a i hrišćane svih vremena, na ono čime je počelo, i uvek počinje, istinsko Hrišćanstvo: „Pokajte se i verujte u Jevanđelje”.

                                             Јеромонах Атанасије

I - VIĐENjA

Viđenje prvo

[1.] 1. Gospodar moj prodao me je nekoj (ženi) Rodi u Rimu. Posle mnogo godina ja je ponovo prepoznah i počeh je voleti kao sestru. Nakon nekog vremena videh je gde se kupa u reci Tibru, i pružih joj ruku te je izvedoh iz reke. Videći lepotu njenu razmišljah u srcu svome, govoreći: Blažen bih bio kada bih imao takvu ženu i po lepoti i po naravi. Samo to sam poželeo, i ništa drugo. Posle nekog vremena, kada iđah u (mesto) Kume i proslavljah tvorevine Božije - kako su velike i divne i moćne; hodeći (tako) ja zaspah. I uze me Duh, i uznese me nekom besputicom, kojom čovek ne može hoditi; mesto beše stenovito i izrovano vodama. Prešavši tamošnju reku, dođoh na zaravan, i kleknuvši na kolena počeh se moliti Bogu i ispovedati grehe svoje. Dok se ja moljah, nebo se otvori, i videh onu ženu koju sam poželeo; ona me pozdravlja s neba, govoreći: Raduj se, Jermo! Pogledavši u nju, rekoh joj: Gospođo, šta ti radiš ovde? A ona mi odgovori: Uzneta sam, da bih tvoje grehe izobličila pred Gospodom. Ja joj rekoh: Ti si mi sada prekor? Ne, reče ona, nego poslušaj reči koje ću ti reći. Bog koji obitava na nebesima (Psal. 2,4) i koji je iz nebića sazdao (ova) bića (2. Makavej. 7,28) i umnožio (ih) i uzrastao (1 Mojs. 1,28) radi svete Crkve Svoje, gnjevi se na tebe što si zgrešio prema meni. Ja joj odgovorih, rekavši: Ja tebi zgrešio? Gde ili kada ti ja rekoh neku sramotnu reč? Zar te nisam uvek smatrao kao boginju? Zar te nisam svagda poštovao kao sestru? Zašto mi, ženo, lažno prebacuješ te zle i nečiste stvari? Nasmejavši se, ona mi reče: U srcu se tvome pojavi zla želja. Ili ti se čini da za čoveka pravednog nije zla stvar ako mu se u srcu njegovom pojavi zla želja? To je greh, i to veliki greh, dodade (ona). Jer pravedan čovek želi ono što je pravedno. Kada, dakle, želi ono što je pravedno, njegova se slava pokazuje na nebesima i on u svakoj stvari svojoj ima Gospoda naklonjenog mu. A oni koji žele zlo u srcima svojim, navlače na sebe smrt i ropstvo, osobito oni koji su se predali ovome veku i nadimaju se svojim bogatstvom a ne drže se budućih dobara. Duše će se njihove kajati, (to jest) onih koji nemaju nade, nego su sebe i život svoj predali očajanju. No ti, moli se Bogu, i isceliće grehe tvoje (5 Mojs. 30,3) i svega doma tvog i svih svetih (tj. hrišćana).

[2.] 2. Pošto ona izgovori ove reči, nebesa se zatvoriše, a ja sav bejah ustrašen i ožalošćen. U sebi pak samome govorah: Ako mi se i ovaj greh upisuje, kako ću se (onda) moći spasiti? Ili kako ću umilostiviti Boga za moje učinjene grehe? Ili kojima ću rečima umoliti Gospoda da bi mi se smilovao? Dok o tome razmišljah i rasuđivah u srcu svome, videh pred sobom sedište veliko i belo, načinjeno od snežnih pramenova vune: i dođe žena starica u najsvetlijoj odeći, koja imađaše knjigu u rukama, i seda sama, i pozdravi me: Jermo, raduj se! I ja, žalostan i plačući, rekoh: Gospođo, raduj se! I reče mi: Što si snužden, Jermo? Ti koji su dugotrpeljiv, negnevljiv, svagda nasmejan, zašto si tako snuždena lica i neveseo? I ja joj rekoh: Zbog žene veoma dobre, koja mi reče da sam zgrešio prema njoj. A ona mi reče: Neka nipošto ne bude takva stvar na sluzi Božjem. Ali ipak, u srce je tvoje došla (želja) o ljoj. A slugama Božjim takva želja donosi greh. Jer je zla i opaka namera za duh pošten i već isproban ako poželi zlo delo, osobito pak Jerma uzdržljivi, koji se udaljava od svake zle želje i pun je svake prostote i velike nezlobivosti.

[3.] 3. Ali se Bog gnjevi na tebe ne zbog toga, nego (želi) da povratiš dom svoj koji je učinio bezakonje prema Gospodu i prema vama roditeljima svojim. Jer ti, voleći mnogo decu, nisi poučavao dom tvoj, nego si ga pustio da se strašno iskvari, zbog toga se gnjevi Gospod na tebe. Ali će biti isceljena sva zla koja su se ranije desila u domu tvome, jer zbog njihovih grehova i bezakonja ti si propao u životnim poslovima. No mnogomilosrđe Gospodnje pomilovalo je tebe i dom tvoj, i On će te osnažiti i utvrditi slavom Svojom. Ti se jedino nemoj lenjiti, nego obodri i osnaži dom tvoj. Jer kao što kovač, kujući čekićem posao svoj, dobija (na kraju) predmet koji želi, tako i svakodnevna pravedna reč savlađuje svako zlo. Zato nemoj prestajati da poučavaš decu svoju. Jer znam da, ako se pokaju od sveg srca svoga, biće upisana u knjige života sa svetima. Pošto ona izgovori ove reči, reče mi (još): Hoćeš li da me čuješ da čitam? I ja rekoh: Hoću, gospođo. Ona mi reče: Budi slušaoc i slušaj slave Božje. (Tada) čuh velike i čudesne stvari, koje ne mogoh zapamtiti, jer su sve te reči strašne, čovek ih ne može izdržati. Poslednje pak reči zapamtih, jer nam behu korisne i blage. (A to su): „Gle, Bog sila (Psal. 58,6), koji je nevidljivom i moćnom silom Svojom i velikom mudrošću stvorio svet (D. Ap. 17,24) i slavnom voljom [Svojom] ukrasio lepotom tvorevinu Svoju, i moćnom rečju (Svojom) utvrdio nebo i osnovao zemlju na vodama (Is. 42,5; Ps. 135,6), i Svojom premudrošću i promislom stvorio svetu Crkvu Svoju, koju je i blagoslovio, evo, On premešta nebesa i planine (Ps. 45,3) i brda i mora, i sve postaje ravno za izabranike Njegove, da bi im ispunio obećanje koje je dao sa velikom slavom i radošću, ako budu držali zakone Božje koje su primili sa velikom verom”.

[4.] 4. Kada pak ona završi čitanje i ustade sa sedišta, dođoše četiri mladića i uzeše stolicu i otidoše ka istoku. (Žena) me pozva i dotače se grudi mojih, i reče mi: Je li ti se dopalo moje čitanje? I rekoh joj: Gospođo, ovo na kraju sviđa mi se, a ono prvo je strašno teško. A ona mi reče, govoreći: Ovo poslednje je za pravednike, a ono prvo za neznabošce i otpadnike. Dok ona sa mnom govoraše, pojaviše se neka dva čoveka i uzevši je pod mišice otidoše. u pravcu kuda i stolica, (to jest) ka istoku. Ona spokojno otide, i odlazeći reče mi: Budi junak, Jermo.

Viđenje drugo

[5.] 1. Kada iđah u (mesto) Kume, u isto vreme kada i lane, hodajući setih se prošlogodišnjeg viđenja. I opet me uze Duh i odnese me na isto mesto gde i lane. Došavši na to mesto, klekoh na kolena i počeh se moliti Gospodu i slaviti Ime Njegovo (Ps. 85,9,12) što me je smatrao za dostojnoga i pokazao mi ranije grehove moje. Potom, kada ustadoh sa molitve, videh naspram mene staricu, koju sam i lane video, kako hoda i čita jednu knjižicu. I reče mi (ona): Možeš li objaviti ovo izabranicima Božijim? Ja joj rekoh: Gospođo, toliko da zapamtim ne mogu; nego daj mi knjižicu da je prepišem. Uzmi je, reče ona, i vratićeš mi je. Ja je uzeh, i otišavši u jedan kraj njive, prepisivah sve slovo po slovo, jer slogove ne mogoh naći. A kada završih (prepis) slova iz knjižice, iznenada mi bi knjižica uzeta iz ruke, a ko je uze, ne videh.

[6.] 2. Posle pak petnaest dana, pošto se postih i mnogo tražih (u molitvama) od Gosnoda, otkri mi se poznanje onog pisanja. A beše napisano ovo: „Seme tvoje (tj. deca), Jermo, prestupili su pred Bogom i pohulili su na Gospoda, i izdali su roditelje svoje u velikom zlu (svome), i nazvani su izdajicama roditelja; i izdavši (ih) nisu imali koristi, nego gresima svojim još dodadoše razvrat i (druge) spletove zla, i tako se navršiše bezakonja njihova. Nego obznani ove reči svoj deci tvojoj i supruzi tvojoj - budućoj sestri tvojoj, jer i ona ne prestaje od jezika (svoga) kojim čini zle stvari; ali kada čuje reči ove prestaće (od toga) i dobiće milost. Kada ih upoznaš sa ovim rečima, koje mi je zapovedio Vladatelj da ti otkrijem, tada će im se oprostiti svi gresi koje su ranije zgrešili, a i svima svetima (tj. hrišćanima) koji su do ovoga dana sagrešili, (samo) ako se iz sveg srca pokaju i izbace iz srca svoga dvojedušnost (i sumnju). Jer se Vladika (svega) zakleo slavom Svojom povodom izabranika Svojih: ako od ovoga određenoga dana bude još grešenja, (onda) oni neće imati spasenja. Jer je pokajanje provednima završeno; navršeni su dani pokajanja za sve svete, dok će neznabošcima pokajalje biti do poslednjeg dana. Reći ćeš zato starešinama Crkve da puteve svoje isprave u pravdi, da bi dobili u celini obećanja (Božja) sa mnogom slavom. Budite postojani vi koji tvorite pravdu (Jevr. 11,33) i nemojte se kolebati, da bi vaš ulazak bio sa svetim Anđelima. Blaženi ste vi koji pretrpite veliku nevolju koja dolazi, i oni koji se ne odreknu života svoga. Jer se Gospod zakle Sinom Svojim, da će one koji se odreknu Gospoda svoga odbaciti od života njihovog, one koji se sada u dane koji dolaze imaju odreći; onima pak koji su se ranije odrekli smilovao im je se zbog velikog milosrđa Svoga.

[7.] 3. A ti, Jermo, ne budi veše zlopamtljiv deci tvojoj niti ostavi sestru tvoju (ženu), da bi se očistili od ranijih grehova svojih. Jer će biti pokarani (i poučeni) pravednim (vaspitnim) karanjem, ako im ti ne budeš (dalje) zlopamtio. Zlopamćenje donosi smrt. Ti pak, Jermo, imao si velike lične nevolje zbog prestupa doma tvoga, jer se nisi brinuo o njima, nego si (ih) prenebregao i predao si se zlim poslovima svojim. Ali te spašava to što nisi odstupio od Boga živoga, i prostota tvoja i veliko uzdržanje. To će te spasti, ako budsš postojan; a spašće i sve koji to isto rade i koji hode u bezazleiosti i prostoti. Oni će pobediti svako zlo i ostaće za život večni. Blaženi svi koji tvore pravdu (Ps. 105,3); neće propasti do veka. A Maksimu ćeš reći: Evo, dolazi nevolja; ako ti se čini, odreci se ponovo. Gospod je blizu onih koji se obraćaju, kao što je napisano kod Eldada i Modata, koji su prorokovali narodu u pustinji.”

[8.] 4. Bi mi otkriveno, braćo, dok spavah, od strane jednog prelepog mladića, koji mi govoraše: Starica od koje si dobio knjižicu, ko misliš da je? Ja rekoh: Sibila. Varaš se, reče, nije (ona). Ko je dakle? rekoh ja. Crkva, odgovori on. Rekoh mu: A zašto je starica? Zato što je, veli, pre svih stvorena, zato je starica; i radi nje je svet sazdan. Posle ovoga videh viđenje u mome domu. Dođe Starica i zapita me da li sam već dao (onu) knjigu prezviterima (Crkve). Odgovorih da nisam dao. Dobro si, veli, učinio, jer imam reči da dodam. Kada pak završim sve reči, biće kroz tebe objavljeno svima izabranicima. Napisaćeš, dakle, dve knjižice i poslaćeš jednu Klimentu a jednu Grapti. Kliment će (je) poslati u spoljne gradove, jer je to njemu povereno. A Grapta će poučiti udovice i siročad. Ti pak pročitaćeš (je) u ovome gradu sa prezviterima, predstojnicima Crkve.

Viđenje treće

[9.] 1. (Viđenje) koje videh, braćo, ovakvo je. Pošto sam postio mnogo puta i molio se Gospodu da mi objavi otkrovenje koje mi je obećao pokazati preko one starice, te iste noći javi mi se Starica i reče mi: Pošto si tako jako željan i revnostan da znaš sve, dođi na njivu gde vršeš i oko petog časa javiću ti se i pokazaću ti ono što treba da vidiš. Zapitah je, govoreći: Gospođo, na kojem mestu njive? Gde god hoćeš, reče ona. Ja izabrah jedno lepo usamljeno mesto. Pre no što joj progovorih, da (joj) kažem mesto, ona mi reče: Doći ću tamo gde hoćeš. Nađoh se dakle, braćo, na njivi i izbrojah časove i dođoh na mesto gde sam joj rekao da dođe. I videh sto od slonovače gde stoji, i na stolu laneni zastor i povrh zastora prostrt tankotkani laneni ubrus. Videvši te stvari kako stoje i kako nikoga ne beše na (tom) mestu, zaprepastih se i uhvati me kao strah i kosa mi se podiže, i podiđe me kao jeza, jer bejah sam. Došavši pak sebi i opomenuvši se slave Božje i ohrabrivši se, klekoh na kolena i ispovedih opet Gospodu grehe svoje kao i ranije. I dođe ona (starica) sa šestoricom mladića, koje sam i ranije video, i stade nadamnom, i slušaše kako se molim i ispovedam Gospodu grehe moje. I dotaknuvši me se, reče: Jermo, prestani da se stalno moliš za grehe svoje; moli se i za pravdu, da bi dobio neki deo od nje za dom tvoj. I podiže me za ruku i povede me ka stolu, a mladićima reče: Idite i zidajte. I pošto mladići otidoše i mi ostadosmo sami, reče mi: Sedni ovde. Rekoh joj: Goslođo, pusti da sednu najpre irezviteri (tj. starešine). Sedni, kao što ti kažem, reče ona. No pošto ja htedoh da sednem na desnu stranu, ona mi ne dopusti, nego mi rukom dade znak da sednem na levu stranu. Dok ja razmnšljah i žalostih se što mi ne dade da sednem na desnu stranu, ona mi reče: Žalostiš se, Jermo? Mesto na desnoj strani pripada drugima, onima koji su već ugodili Bogu i postradali za Ime (Njegovo), a tebi još mnogo nedostaje da sa njima sedneš. Ali, kao što si bio dosad u prostoti svojoj, (takav) i ostani, i sešćeš sa njima, i (svi) oni koji budu činili njihova dela i koji podnesu oio što su oni podneli.

[10.] 2. Rekoh: Šta su podneli? Slušaj, reče ona: udarce, zatvore, velike nevolje, krstove, zveri - radi Imena Božjeg. Radi toga je desna strana Svetinje njihova i onoga koji postrada za Ime Božje; ostalih pak je leva strana. Ali i jednih i drugih, i onih koji sede s desne strane i onih s leve, isti su darovi i ista obećanja, jedino što ovi sede s desne strane i imaju (time) neku slavu. A ti veoma želiš da sedneš sa ljima s desne strane, no tvoji su nedostatci mnogobrojni. Ali ćeš se očistiti od nedostataka tvojih, a i svi koji se ne kolebaju očistiće se od svih grehova do ovog dana. Rekavši to ona htede otići, a ja, pavši pred noge njene, zamolih je Gospoda radi da mi pokaže viđenje koje je obećala. A ona me uze opet za ruku i podiže me i posadi me za sto s leve strane; a seđaše i ona s desne strane. I podigavši neku svetlu palicu, reče mi: Vidiš li veliku stvar? Rekoh joj: Gospođo, ništa ne vidim. Veli mi ona: Gle, zar ne vidiš pred sobom vediku Kudu koja se gradi (nad vodom od sjajnog četvrtastog kamenja? I (zaista), građaše se jedna Kula u kvadrat od strane onih šest mladića :koji su došli sa njom, dok desetine hiljada drugih ljudi donošahu kamenje, neki iz dubine (vode), drugi sa zemlje, i dodavahu ih šestorici mladića; ovi iz uzimahu i ugrađivahu. Sve ono kamenje koje je vađeno iz dubine stavljahu onako (kakvo je) u građevinu, jer beše podesno i slagaše se sklopom sa ostalim kamenjem; i tako se međusobno spajahu da se njihov sastav ne primećivaše. I izgledaše građevina one kule kao da je sazdana od jednog kamena. Drugo pak kamenje, koje se donašaše sa suva, neko odbacivahu, neko pak postavljahu u građevinu, a neko razbijahu i bacahu daleko od kule. A i mnogi drugi kamenovi ležahu oko kule, i ne upotrebljavahu ih za građenje, jer behu neki od njih plesnjivi, drugi imahu pukotine, treći pak behu okrnjeni, a četvrti beli i okrugli, nepodesni za građenje. A videh i drugo kamenje koje je bacano daleko od kule i padalo na put, ali nije ostajalo na putu nego se kotrljalo s puta na besputicu; drugo pak padaše u vatru i goraše; treće opet padaše blizu vode i ne mogaše se otkotrljati u vodu, mada je htelo da se otkotrlja i dođe do vode.

[11.] 3. Pokazavši mi ovo, (starica) htede da ode. Rekoh joj: Gospođo, kakva mi je korist što sam video ovo, a ne znam šta znače te stvari? Odgovorivši mi, ona reče: Vešt si čovek, hoteći (tako) da saznaš ono što se odnosi na Kulu. Da, gospođo, rekoh ja, da bih braći (svojoj) javio i oni bili radosniji i, čuvši ovo, poznali Boga u velikoj slavi. A ona reče: Mnogi će (to) čuti, ali čuvši, neki od njih će se obradovati, a neki će plakati; ali i oni, ako poslušaju i pokaju se, i oni će se obradovati. Čuj, dakle, priče o Kuli, jer ću ti sve otkriti. I nemoj (mi više zadavati truda oko otkrovenja, pošto su ova otkrovenja gotova, jer su ispunjena. Ali ti nećeš prestati tražiti otkrovenje, jer si bez stida. Kula dakle, koju vidiš da se gradi, to sam ja - Crkva, koja sam ti se javila i sada i ranije. Što, dakle, budeš hteo ti pitaj u vezi kule, i otkriće ti se, da se (i ti) raduješ sa svetima. Ja joj rekoh: Gospođo, pošto si me već jednom priznala za dostojnog da mi sve otkriješ, otkrij mi (već sada). A ona mi reče: Ono što je moguće da ti se otkrije, otkriće se. Samo neka je srce tvoje (usmereno) ka Gospodu i nemoj sumnjati o onome što vidiš. Ja je zapitah: Zašto je kula sagrađena na vodi, gospođo? Rekoh ti i ranije, reče ona, da si vešt u Pismima i ispituješ pažljivo; ispitujući dakle naći ćeš istinu. A zašto je kula sagrađena na vodi, (evo) čuj: Jer je život naš vodom spasen i biće spasen. A utemeljena je kula rečju svedržiteljskog i slaviog Imena (Božjeg), a drži je nevidljiva Sila Gosiodnja.

[12.] 4. Odgovarajući, rekoh joj: Gospođo, vedika je i čudesna ta etvar. A šest mdadića koji zidaju, ko su oni, gospođo? Ona reče: To su sveti Anđeli Božji koji su prvi sazdani, kojima je Gospod predao svu tvorevinu Svoju, da (je) razvijaju i izgrađuju i gospodare svom tvarju. Kroz njih će se završiti građenje kule. A drugi, koji donose kamenje, ko su? I oni su Anđeli Božji, ali oni šestorica su iznad njih. Završiće se, dakle, građenje kule i svi zajedno veseliće se oko kule i slaviće Boga, jer se građenje kule završilo. Zapitah je (opet), govoreći: Gospođo, hteo sam da znam o izlasku kamenja i o značenju njihovom, kakvo je. Odgovorivši, reče mi: Ne zato što si ti dostojniji od svih da ti se otkrije, jer su drugi ispred tebe i bolji od tebe kojima bi trebalo otkriti ova viđenja, nego da se proslavi Ime Božje tebi su otkrivena i otkriće se, zbog onih dvojedušnih koji se dvoume u srcima svojim da li će (sve) ovo biti ili neće. Kaži im da je sve ovo istinito i ništa nije van istine, nego je sve jako i sigurno i temeljno.

[13.] 5. Slušaj sada o kamenju koje ulazi u građevinu. Ono četvrtasto i belo kamenje, koje se skladno uklapa spojevima svojim, to su apostoli i episkopi i učitelji i đakoni, koji su hodili (i živeli) po čistoti Božijoj i episkopovali i učili i služili čisto i čestito izabranicima Božijim. Neki su (od njih) već upokojeni, a neki su još živi. Oni su međusobno svagda imali saglasnost i među sobom su imali mir i međusobno su se slušali, zato su u izgrađivanju kule njihovi spojevi podudarni. A oni koji su vađeni iz dubine i stavljani u građevinu i podudarni su spojevima svojim sa drugim kamenjem koje je već uzidano, ko su oni? To su oni koji su postradali radi Imena Božjeg. I za ono drugo kamenje što se donosi sa suva, gospođo, želim da znam ko su? (Ona) reče: One koji ulaze u građevinu i ne bivaju tesani, njih je Gospod isprobao da su hodili (i živeli) u pravosti Gospodnjoj i izvršili su zapovesti Njegove. A oni koji su vođeni i polagani u građevinu, ko su oni? To su novi u veri i vernici. Oni su od Anđela poučavani da dobro čine, jer se u njima ne nađe lukavstva. A oni koje odbacivahu i bacahu, ko su? To su oni koji su sagrešili i hoće da se pokaju, te zato ne biše odbačeni daleko van kule, jer će biti pogodni za građevinu ako se pokaju. Oni, dakle, koji hoće da se kaju, ako se pokaju, biće jaki u veri, (samo) ako se pokaju dok se kula gradi. Ako se pak završi građenje (kule), neće više imati mesta, nego će biti izbačeni; jedino što će imati to je da leže pokraj kule.

[14.] 6. Želiš li znati o onom (kamenju) koje se razbija i baca daleko od kule? To su sinovi bezakonja, jer oni licemerno poverovaše i svo lukavstvo ne odstupi od njih; zato nemaju spasenja, jer su nepogodni za građevinu zbog zala svojih, te zato biše razbijeni i odbačeni daleko zbog gnjeva Gospodnjeg, jer Ga razgneviše. Drugi pak kamenovi, skoje si video da mnogi leže i ne ulaze u građevinu, oni od njih koji su plesnjivi, to su oni koji su poznali istinu ali nisu u njoj ostali, niti su se prisajedinili svetima, zato su neupotrebljivi. A oni što imaju pukotine, ko su (oni)? To su oni koji u srcima (svojim) imaju (nešto) jedni protiv drugih i nemaju mira među sobom, nego samo pred licem (drugih) imaju mir, a kada se udalje jedni od drugih njihova lukavstva ostaju u srcima; to su dakle te pukotine što ih ono kamenje ima. A oni koji su okrnjeni, to su oni koji su poverovali i imaju veći deo u pravdi, ali imaju (u sebi) neke delove bezakonja, zbog toga su krnji i nisu celosni. A oni beli i okrugli i nepogodni za građevinu, ko su oni, gospođo? Odgovorivši, ona mi reče: Dokle ćeš biti lud i nerazuman, da sve pitaš a ništa ne shvataš? To su oni koji imaju veru, ali imaju i bogatstvo ovoga veka, pa kad dođe nevolja oni se zbog bogatstva svoga i zbog poslova (svojih) odreknu Gospoda svoga. I odgovarajući joj, ja rekoh: Gospođo, kada će oni biti pogodni za građevinu? Kada se, reče ona, uskrati bogatstvo njihovo koje im zavodi dušu, tada će biti pogodni Bogu. Jer kao što obal kamen, ako ne bude otesan i ne odbaci nešto od sebe, ne može postati četvrtast, tako i bogati u ovom veku, ako im se ne uskrati bogatstvo njihovo, ne mogu biti ugodni Gospodu. Po sebi samome najpre poznaj: kada si bio bogat, bio si nepogodan, a sada si pogodan i koristan za život. Budite ugodni Bogu; jer si i ti sam bio - od tog istog kamenja.

[15.] 7. A drugo kamenje koje si video da se baca daleko od kule i pada na put i sa puta se kotrlja na besputice, to su oni koji su poverovali, ali zbog svoje dvojedušnosti napuštaju istiniti put svoj; smatrajući da mogu naći bolji put, oni obmanjuju sebe i muče se hodeći po bespućima. Oni pak koji padaju u vatru i gore, to su oni koji su konačno odstupili od Boga živoga, i njima više ne dolazi na srce (misao) da se pokaju zbog želja razvrata njihovog i zala koja su počinili. A za one druge, koji padaju blizu vode i ne mogu se skotrljati u vodu, hoćeš li da znaš ko su? To su oni koji su čuli reč (Božju) i hteli su da se krste u Ime Gospodnje, posle pak, kada im dođe na pamet čistota istine (koja se od njih traži), pokaju se i odlaze opet natrag za zlim željama svojim. (Ovim ona) završi objašnjavanje o Kuli. Obezobrazivši se, ja je još zapitah da li sve ono kamenje odbačeno i nepogodno za građenje kule, da li za njih ima pokajanja i imaju li mesta u ovoj kuli? Ima pokajanja (za njih), reče ona, ali se u ovu kulu oni ne mogu uklopiti. Oni će pripasti drugom mnogo manjem mestu i to kada se namuče i ispune dane (ispaštanja) grehova svojih. Biće pak premešteni zato što su uzeli udela u reči pravednoj. A desiće im se da budu premešteni iz svojih muka onda kada im dođu na srce njihova zla dela koja su učinili. Ako im pak ne dođe na srce njihovo da se nokaju, neće se spasti, zbog tvrdokornosti srca svoga.

[16.] 8. Kada ja prestadoh da pitam o svemu ovome, ona mi reče: Hoćeš li da vidiš drugo (nešto)? Budući sav željan da vidim, ja se obradovah što ću videti. Pogledavši u mene, ona se nasmeši i reče mi: Vidiš li sedam žena oko kule? Vidim, rekoh, gospođo. Ovu kulu, (reče ona), drže one po naređenju Gospodnjem. Slušaj sada njihove delatnosti. Prva od njih, koja drži rukama (druge), zove se Vera; njome se spasavaju izabranici Božiji. A druga, opasana i junačna, zove se Uzdržanje (tj. vrlina skromnosti i vladanja sobom); ona je kći Vere. Ko ide za njom, biće blažen u životu svome, jer će izbeći sva zla dela, verujući da, ako izbegne svaku zlu želju, naslediće život večni. A one druge, gospođo, koje su? To su kćeri jedna druge, i zovu se: jedna Prostota, druga Razboritost, treća Bezazlenost, četvrta Čestitost, peta Ljubav. Kad, dakde, budeš izvršio sva dela ljihove majke, (tada) možeš živeti. Hteo sam da znam, gospođo, rekoh ja, kakvu moć ima svaka od njih. (Ona mi) reče: Slušaj moći koje one imaju. Njihove moći drže se jedna za drugu i sleduju jedna drugoj, kao što su i rođene. Iz Vere se rađa Uzdržanje, iz Uzdržanja Prostota, iz Prostote Bezazlenost, iz Bezazlenosti Čestitost, iz Čestitosti Razboritost, iz Razboritosti Ljubav. Njihova dela su čista i čestita i božanska. Onaj ko njima posluži i uzmogne ovladati delima njihovim, imaće naselje u Kuli sa svetima Božijim. A zapitah je i za vremena: da li je već svršetak (sveta). A ona povika velikim glasom, govoreći: Nerazumni čoveče, zar ne vidiš da se kula još izgrađuje? Kada se završi sa izgrađivanjem kule, biće svršetak. Ali će (kula) biti brzo izgrađena. Ništa me više nemoj pitati. Ovaj potsetnik je dovoljan tebi i svetima (tj. hrišćanima) i (uz to) obnovljenje vaših duhova. Ali ovo nije otkriveno samo tebi, nego da (sve) to objaviš svima, posle tri dana. Jer treba najpre ti da shvatiš. A zapovedam prvo tebi, Jermo, reči ove, koje ti imam reći, da ih sve kažeš u uši svetima, da bi čuvši ih i izvršivši (ih), očistili se od zala svojih, a i ti sa njima.

[17.] 9. Slušajte me, deco! Ja vas odgajih u velikoj prostoti i bezazlenosti i čestoti radi milosti Gospodnje, koji je na vas izlio pravdu (Svoju) da se opravdate i osvetite od svakoga zla i od svakog nevaljalstva, a vi nećete da prestanete od lukavstva svoga. Sada pak poslušajte me i imajte mir među sobom (2 Sol. 5,13) i posećujte jedni druge i pomažite jedni drugima (D. Ap. 20,35), i nemojte samo (za sebe) da uzimate tvorevine Božje u izobilju, nego dajite i onima koji oskudevaju. Jer jedni (od vas), zbog mnogih jela, navlače bolest telu svome i štete telu svome, dok se kod (drugih), koji nemaju jela, šteti telo njihovo zato što nemaju dovoljno hrane, te se upropašćuje telo njihovo. Ova, dakle, neumerenost štetna Je vama koji imate a ne dajete onima koji oskudevaju. Gledajte na sud (Božji) koji dolazi. Vi dakle, koji imate više, potražite one koji gladuju (i dajte im), dok se Kula ne dovrši, jer posle završetka Kule htećete da činite dobro, ali nećete imati mesta. Pazite zato vi koji se nadimate bogatstvom svojim, da ne uzdahnu oni koji oskudevaju i uzdah njihov uziđe pred Gosnoda i vi budite sa (svim) svojim imanjem zatvoreni izvan vrata Kule. A sada govorim vama, predvodnicima (tj. starešinama) i prvostolnicima Crkve: ne budite slični trovačima. Jer, trovači nose svoje otrove u kutijama, a vi otrov i jed svoj nosite u srcu. Zarđali ste i nećete da očistite srca svoja i da saberete razum svoj na jedno mesto, u čistom srcu, da biste dobili milost od Velikog Cara (Ps. 46,3). Gledajte dakle, deco, da vas vaši razdori ne liše života vašeg. Kako želite da vaspitavate izabranike Gospodnje, sami ne imajući vaspitanje? Vaspitavajte zato jedni druge i imajte mir među sobom (2 Sol. 5,13), da bih i ja, stavši vedra (dica) pred Oca, dala odgovor Gospodu vašem za sve vas.

[18.] 10. Kad ona prestade razgovarati sa mnom, dođoše šestorica mladića koji su zidali i odnesoše je ka kuli, a drugi četvorica uzeše sto i odnesoše i njega ka kuli. Lica njihova ne videh, jer behu okrenuti. Kada ona odlažaše, ja je pitah da mi otkrije o ova tri obličja u kojima mi se javila. Odgovorivši, reče mi: O tome treba da pitaš drugoga da ti se otkrije. Jer, braćo, ona mi se, u prvom prošlogodišnjem javljanju, javila vrlo stara i sedeći na stolici. Pri drugom javljanju, u licu beše mlađa, ali je po koži i po kosi bila starica, i govorila mi je stojeći; a bila je vedrija nego ranije. A u trećem viđenju beše sva mlađa i lepotom najlepša, jedino je imala kosu starice, i bila je potpuno vedra i sedela je na prestolu. Zbog toga sam bio vrlo tužan, da bih doznao to otkrovenje. I (tada) videh Staricu u noćnom viđenju, koja mi govoraše: Svako pitanje potrebuje smirenoumlje. Zato, posti se i dobićeš od Gospoda što tražiš. Ja postih jedan dan, i te noći javi mi se mladić i reče mi: Što ti tražiš odmah otkrovenja u molitvi? Pazi da ne bi kako, tražeći mnogo, naškodio telu svome. Dovoljna su ti ova otkrovenja. Zar bi ti mogao videti jača otkrovenja od ovih koja si video? Odgovorivši mu, ja rekoh: Gospodine, ja tražim samo za ona tri obličja Starice da (mi) se da potpuno otkrovenje. Odgovorivši mi, on reče: Dokle ćete biti nerazumni? Ali dvoumljenja vaša čine vas nerazumnima i zato što nemate srce svoje (uzdignuto) ka Gospodu. Odgovarajući mu, ja opet rekoh: Ali od tebe, gospodine, saznaćemo to tačnije.

[19.] 11. Slušaj, reče on, o tim obličjima o kojima pitaš. Zašto ti se (ona) javila u prvom viđenju (kao) starica i sedeći na stolici? Zato što je duh vaš star i već uvenuo i bez snage, zbog vaših slabosti i dvojedušnosti. Jer kao što starci, nemajući više nade da će se podmladiti, ne očekuju ništa drugo već samo svoje usnuće (tj. smrt), tako i vi, raslabivši se od životnih poslova, predadoste se čamotinji, a ne preneste brige svoje na Gospoda (1 Petr. 5,7), nego se razum vaš povredi i ovetšaste (tj. ostariste) u žalostima vašim. A zašto je sedela na stolici, hteo bih da znam, gospodine, (rekoh ja)? Zato što svaki bolestan sedi na stolici zbog bolesti svoje, da bi se suzdržavala bolest njegova. (Eto, sad) imaš sliku prvog viđenja.

[20.] 12. U drugom pak viđenju video si je gde stoji, i licem mlađu i vedriju nego ranije, a po koži i kosi stariju. Slušaj i ovu priču, reče on. Kao kada neki starac, koji je već za sebe izgubio nadu, zbog bolesti svoje i siromaštva, ništa drugo ne očekuje nego (samo) poslednji dan života svoga, pa zatim mu iznenada bude ostavljeno (od nekog) nasleđe, i čuvši to on ustane i od radosti dobije snagu te više ne leži nego stoji, i obnavlja se duh njegov koji već beše iznurei od ranijih njegovih poslova, i ne sedi više nego se junači, - tako i vi, čuvši otkrovenja koja vam Gospod otkri, da se On smilovao na vas i obnovio duhove vaše, i vi odbaciste slabosti vaše i dođe vam snaga i ojačaste verom, te se i Gospod, videći vaše osnaženje, obradova. Zato vam je On i objavio građenje Kule; a i drugo će vam pokazati, ako od sveg srca budete imali mir među sobom (1 Sol. 5,13).

[21.] 13. A u trećem viđenju video si je mladu i lepu i vedru i lepog izgleda svoga. (To je) kao što neko ožalošćen, ako mu dođe neka dobra vest, odmah zaboravi ranije žalosti i ne očekuje ništa drugo nego samo vest koju je čuo, i dalje se osnažuje na dobro, i duh se njegov obnavlja zbog radosti koju je dobio, tako i vi dobiste obnovljelje duhova vaših videći (sva) ova dobra. A što si je video da sedi na (pre)stolu, a (to je) čvrst položaj, jer (pre)sto ima četiri noge i stoji čvrsto, (to je zato) jer se i svet drži sa četiri stihije. Koji se, dakle, pokaju biće sasvim mladi i učvršćeni, (to jest) oni koji su se iz sveg srca pokajali. (Eto, sada) imaš potpuno otkrovenje, nemoj više ništa da tražiš u vezi otkrovenja; ako li pak nešto zatreba, otkriće ti se.

Viđenje četvrto

[22.] 1.Viđenje koje videh, braćo, dvadeset dana posle bivšeg (mi) ranijeg viđenja, u vidu nevolje koja dolazi. Idoh u njivu putem Kampanjskim. Od javnog puta ima do njive oko deset stadija, i mesto je lako za putovanje. Idući (tako) sam, moljah se Gospodu da mi dovrši otkrovenja i viđenja, koja mi je pokazao preko svete Crkve Svoje, da me osnaži i da da pokajanje sablažnjenim slugama Svojim, da bi se proslavilo Njegovo veliko i slavno Ime (Ps. 85,9,12), jer me je smatrao za dostojnoga da mi pokaže čudesne stvari Svoje. Dok ja proslavljah i blagodarih Njemu, odgovori mi kao zvuk glasa (nekog): Jermo, nemoj sumnjati. I ja stadoh u sebi razmišljati i govoriti: Šta imam da sumnjam ja koji sam tako utvrđen od Gospoda i video (tako) slavne stvari? I krenuh, braćo, malo napred, i gle, videh prašinu (gde se diže) kao u nebo, i stadoh govoriti u sebi: možda dolazi stoka i diže prašinu? A beše (to udaljeno) tako od mene oko jednu stadiju. Pošto prašina postajaše sve veća i veća, pomislih da je to nešto božansko. Sunce (tada) mado zasija, i gle, videh zver veoma veliku kao neki kit, i iz usta njenih izlažahu ognjeni skakavci. A zver beše dužinom oko sto stopa, a glavu imađaše kao (veliki) ćup. I ja počeh plakati i moliti Gospoda da me izbavi od zveri; i setih se reči koju čuh: Jermo, ne sumnjaj. Naoružavši se, braćo, verom u Boga i setivši se kakvim velikim stvarima me je On naučio, osmelih se. I dadoh se prema zveri. Zver pak iđaše tako režući, da bi mogla sama srušiti (ceo) grad. Ja dođoh blizu nje, i ta grdosija od kita ispruži se po zemlji i samo što jezik isplazi, a uopšte se ne pomače dok ja ne prođoh. A imađaše zver na glavi četiri boje: crnu, zatim vatrenu i krvavu, onda zlatnu, pa belu.

[23.] 2. Posle pak, pošto prođoh zver i pređoh oko 30 stopa, susrete me devojka ukrašena kao da izlažaše iz nevestine sobe, sva u belome i beloj obući, prekrivena do čela, a pokrivač njen beše kao kruna, dok kosa njena beše bela. Iz ranijih viđenja ja poznadoh da je to Crkva, i postadoh vedriji. Ona me pozdravi, govoreći: Raduj se, čoveče! Ja joj otpozdravih: Gospođo, raduj se! Odgovorivši mi, (ona) reče: Nije te ništa susrelo? Rekoh joj: Toliko velika zver, gospođo, da bi mogla narode uništiti; ali silom Gospodnjom i Njegovim mnogomilosrđem izbegoh je. Dobro si (je) izbegao, reče ona, jer si brigu svoju preneo na Boga i srce si svoje otvorio irema Gospodu, verujući da se ni jednim drugim ne možeš spasti osim velikim i slavnim Imenom (D. Ap. 4,12). Zato je Gospod poslao Anđela Svoga koji je nad zverima, čije je ime Tegri, i on zatvori usta zveri da ti ne naškodi (Danil. 6,23; Jevr. 11,33). Veliku si nevolju izbegao blagodareći veri tvojoj i zato što, videći tako veliku zver, nisi posumnjao. Idi, dakle i objasni izabranicima Gospodnjim velika dela Njegova, i reci im da je ova zver slika velike buduće nevolje (tj. gonjenja). Ako se pak pripremite i pokajete se iz sveg srca vašeg pred Gospodom, moći ćete izbeći (tu) nevolju, (samo) ako ovam srce bude čisto i neporočno i ako ostale dane života svoga budete služili Gospodaru neporočno. Prenesite brige svoje na Gospoda (Ps. 54,23) i On će ih razrešiti. Verujte Gospodu, vi dvojedušni, da On sve može: (da može) i odvratiti gnjev Svoj od vas, i poslati kazne vama koji sumnjate. Teško onima koji čuju reči ove i ne poslušaju ih; bolje bi im bilo da se nisu rodili (Mat. 26,24).

[24.] 3. Ja je zapitah za četiri boje koje imađaše zver na glavi. Ona mi odgovori i reče: Opet si radoznao za takve stvari. Da, gospođo, rekoh ja: objasni mi šta su te (boje). Slušaj, reče ona: Crna (boja) - to je ovaj svet u kome boravite; vatrena pak i krvava (boja znači) - da ovaj svet treba krvlju i ognjem da propadne; a zlatni deo - to ste vi koji ste izbegli od ovoga sveta (2 Petr. 2,20). Jer kao što se zlato isprobava ognjem (1 Petr. 1,7; Jova 23,10) i postaje upotrebljivo, tako se isprobavate i vi koji živite među njima. Koji, dakle, ostanete i budete od njihove strane iskušani vatrom, očistićete se. Kao što zlato zbacuje rđu svoju, tako ćete i vi odbaciti svaku žalost i teskobu i očistiti se, i bićete pogodni za izgrađivanje Kule. A beli deo - to je vek (budući) koji dolazi, u kojem će se nastaniti izabranici Božiji, jer će čisti i neporočni biti oni koji su od Boga izabrani za život večni. Zato ti nemoj prestajati govoriti u uši svetima (tj. hrišćanima). (Eto), imate sliku velike nevolje koja dolazi. Ako pak vi ushtednete, ništa biti neće. Sećajte se onoga što je pre napisano. Rekavši to, ona otide, i ja ne videh na koju stranu otide, jer nastade oblak, a ja se vratih natrag uplašen, misleći da zver dolazi.

Viđenje peto

[25.] 1. Pošto sam se pomolio u domu mojem i seo na krevet, uđe neki Čovek slavnog izgleda, u obličju Pastira, zaogrnut belom kozjom kožom i imajući torbu na ramenima i štap u rukama. I on me pozdravi, a ja njega otpozdravih. I sede odmah kraj mene i reče mi: Poslan sam od Najslavnijeg Anđela da boravim sa tobom u ostale dane života tvoga. Ja smatrah da je došao da me kuša, pa mu rekoh: A ko si ti? Jer ja, rekoh (mu), znam kome sam predan. On mi reče: Ne poznaješ me? Ne, rekoh ja. Ja sam, veli, Pastir kome si ti predan. Dok još govaraše, izmeni se izgled njegov, i poznadoh ga da je to onaj kome sam predan, i zbunih se odmah i obuze me strah i sav se presekoh od žalosti što sam mu tako rđavo i nerazumno odgovorio. A on odgovorivši, reče mi: Nemoj se zbunjivati, nego se snaži u zapovestima mojim koje ti imam zapovediti. Jer sam, veli, oposlan da ti opet pokažem sve ono što si ranije video, one glavne stvari koje su vam od koristi. Zato ti pre svega zapiši Zapovesti moje i Priče; ostalo pak, kako ti pokažem, tako ćeš i zapisati. Zato ti zapovedam, reče on, da prvo zapišeš Zapovesti i Priče, da bi ih neposredno čitao i mogao ih sačuvati. Ja dakle zapisah Zapovesti i Priče, kao što mi je zapovedio. Zato, čuvši ih, ako (ih) sačuvate i u njima hodite i tvorite ih čistim srcem, dobićete od Gospoda ono što vam je obećao. A ako, čuvši (ovo), ne pokajete se, nego još uvećate grehe svoje, dobićete od Gospoda ono što je suprotno tome. Da sve ovo ovako zapišem, to mi zapoveda Pastir, Anđeo pokajanja.

II - ZAPOVESTI

Zapovest prva

[26.] Pre svega veruj da je jedan Bog (Mark. 12,29), koji je sve sazdao i uredio (Ef. 3,9), i stvorio sve iz nebića u biće (2 Makavej. 7,28), i koji sve sadrži a Sam je jedini neobuhvatljiv. Veruj, dakle, u Njega i boj Ga se, i bojeći (Ga) se, uzdržavaj se (Knj. Propov. 12,13). To drži, i odbacićeš od sebe svako zlo i obućićeš se u svaku vrlinu pravde i živ ćeš biti Bogu, ako sačuvaš ovu zapovest.

Zapovest druga

[27.] Reče mi (dalje): Imaj prostotu i budi bezazlen, i bićeš kao mala deca koja ne znaju za zlo koje upropašćuje život ljudski. Prvo, nemoj nikoga ogovarati, niti rado slušaj onoga koji ogovara (Jakov 4,11), inače ćeš i ti koji slušaš biti kriv za greh ogovarača, ako poveruješ ogovaranju koje čuješ, jer poverovavši, i sam ćeš biti protiv brata svoga, pa ćeš tako biti kriv za greh ogovarača. Ogovaranje je zlo, nemirni zao duh koji nikada ne miruje, nego uvek živi u razdorima (Jak. 3,6,8). Zato, beži od njega i svagda ćeš imati pravičnosti sa svima. Obuci se u čestitost, u kojoj nema ni jedne zle zamke, nego je sve glatko i vedro. Radi ono što je dobro, i (plodove) od trudova tvojih koje ti daje Bog ti daj prosto svima koji oskudevaju, ne dvoumeći se kome ćeš dati, a kome nećeš dati. Daji svima, jer Bog hoće da se od Njegovih darova daje svakome. Oni pak koji primaju, daće odgovor Bogu zašto su primili i radi čega: oni koji primaju u nevolji neće biti suđeni, dok oni koji licemerno primaju biće suđeni. Onaj, dakle, koji daje nevin je, jer kao što je dobio od Gospoda da čini službu (drugima), prosto ju je i izvrišo, nikakve razlike ne praveći kome će dati a kome neće. Zato je ta služba, prosto obavljena, postala slavna kod Gospoda. Otuda onaj koji tako prosto služi (milostinjom) - biće živ Bogu. Čuvaj stoga ovu zapovest, kao što ti (je) rekoh, da bi se pokajanje tvoje i doma tvoga našlo u prostoti, i čisto, i bezazleno, i besprekorno.

Zapovest treća

[28.] Opet Mi reče: Ljubi istinu i neka samo istina izlazi iz usta tvojih, da bi se duh, kojega je Bog nastanio u ovo telo, našao istinit pred svima ljudima, te će se tako proslaviti Gospod koji u tebi obitava, jer je Gospod istinit u svakoj reči i nema u Njega nikakve laži. Oni pak koji lažu, odriču se Gospoda i postaju kradljivci Gospoda, jer Mu ne vraćaju zalog koji su dobili (od Njega). Jer su od Njega dobili duh nelažljiv. Ako (Mu) ga vrate lažljivog, (onda) su okaljali zapovest Gospodnju i postali su kradljivci. Čuvši (sve) ovo, zaplakah jako. Videći me da plačem, on (mi) reče: Zašto plačeš? Zato, gospodine, rekoh ja, što neznam da li se mogu spasti? Zašto, reče on? Jer još nikada, gospodine, rekoh ja, u životu svome ne govorih istinitu reč, nego sam uvek sa svima lukavo živeo i svoju sam laž proturao kao istinu kod svih ljudi; i nikada mi niko ne poreče, nego su mojoj reči verovali. Kako dakle, gospodine, velim, mogu živeti kada sam to radio? Ti to, reče (mi) on, dobro i istinito misliš, jer je trebalo da kao sluga Božji hodaš u istini i da sa Duhom istine ne boravi lukava namera, niti da se žalost nanosi Duhu čestitome i istinitome. Ja (opet) rekoh: Nikada, gospodine, ja ne čuh tako tačnih reči. Sada (ih) čuješ, reče on; drži ih, da bi i one (reči) koje si ranije u svojim poslovima govorio kao lažljive, (sada), kada se ove nađu istinite, i one (reči) postale verovatne, jer i one mogu postati verovatne. Ako ove (reči) sačuvaš, i od sada budeš govorio samo istinu, moći ćeš sebi steći život. I ko posluša ovu zapovest i ostavi se najlukavije laži, živ će biti Bogu.

Zapovest četvrta

[29.] 1. Zapovedam ti, reče (mi on), da čuvaš čistotu (tj. celomudrenost) i da u srce tvoje ne dolazi (misao) o tuđoj ženi ili o nekom bludu ili o nekim drugim ovima sličnim zlim nepodobnostima. Jer čineći to, veliki ćeš greh učiniti. A ako se svagda sećaš (samo) svoje žene, nikada nećeš pogrešiti. Jer, ako ti neka takva želja dođe na srce, pogrešićeš, i ako (dođe) i po drugi put takvo zlo, učinićeš greh. Jer takva želja kod sluge Božjeg je greh. A ako neko učini takvo zlo delo, on sebi stvara smrt. Zato ti pazi: beži od takve želje; jer tamo gde boravi čestitosg, tamo ne treba da iz srca čoveka pravednog izlazi bezakonje. Ja mu rekoh: Gospodine, dozvoli mi da te nešto zapitam. Kaži, reče on. Gospodine, rekoh ja, ako neko ima ženu verujuću u Gospodu i nađe je u nekoj preljubi, da li greši muž ako (i dalje) živi sa njom? Dokle ne sazna, reče on, ne greši, a ako muž sazna za greh njen i živi (i dalje) muž sa njom, biva kriv za greh njen i saučesnik je u preljubi njenoj (Mat. 5,32; 19,9). Šta će onda, gospodine, rekoh ja, učiniti muž ako žena ostane uporna u toj strasti? Neka je otpusti, reče on, a muž neka ostane sam. Ako pak on, otpustivši ženu, oženi se drugom, i sam čini preljubu. A ako, gospodine, rekoh ja, posle otpuštanja žene, pokaje se žena i htedne da se vrati svome mužu, zar neće biti primljena? Hoće, reče on, (jer) ako je muž ne primi, greši i navlači na sebe veliki greh. Dakle, treba primiti onoga koji pogreši pa se pokaje, ali ne na mnogo (puta), jer slugama Božjim pokajanje je jedno. Radi pokajanja, dakle, muž ne treba (ponovo) da se ženi. Ovaj postupak važi (podjednako) i za ženu i za muža. (Još mi) reče: Preljuba je ne samo ako neko prlja telo svoje, nego i ako ko pravi idole peznabošcima - preljubu čini. Stoga, ako neko ostane uporan u takvim delima i ne pokaje se, od takvog se udaljuj i nemoj živeti sa njime, inače si i ti saučesnik u grehu njegovom. Zato vam je i zapoveđeno da ostanete sami, bilo muž ili žena, jer je moguće (posle) da bude u tome pokajanja. Ja pak (ovim), reče on, ne dajem povoda da se taj postupak tako vrši, nego (govorim) radi toga da onaj koji je grešio više ne greši. A za njegov pređašnji greh postoji Onaj koji je moćan da podari isceljenje, to je Onaj koji ima vlast nad svima.

[30.] 2. Zapitah ga opet, govoreći: Pošto me Gospod uzeo za dostojnoga da sa mnom svagda boraviš, dozvoli mi još nekoliko reči, pošto pišta ne razumem i srce je moje okamenjeno zbog mojih ranijih dela; urazumi me, jer sam vrlo nerazuman, i uopšte ništa ne shvatam. Odgovorivši, on mi reče: Ja sam, veli, (Anđeo) nad pokajanjem i svima koji se kaju dajem razumnost. Ili, zar ti se ie čini, veli, da je već samo pokajanje najveća razumnost? Pokajati se, dodade on, jeste velika razumnost, jer (čovek) koji je pogrešio shvata da je učinio zlo pred Gospodom (Sud. 2,11), i zlo delo koje je učinio izlazi na srce njegovo, i on se kaje, i više ne čini zlo, nego svecelo tvori dobro, i dušu svoju smirava i muči zato što je sagrešio. Vidiš, dakle, da je pokajanje velika razumnost. Gospodine, rekoh ja, upravo zbog toga i ispitujem sve tačno od tebe, najpre zato što sam grešio da bih poznao koja dela da činim da bih živeo, jer su gresi moji i mnogi i raznovrsni. Živećeš, reče on, ako zapovesti moje sačuvaš i ako budeš hodio u njima. I (svaki), koji čuvši ove zapovesti sačuva ih, živeće Bogu.

[31.] 3. Još ću, gospodine, rekoh ja, produžiti sa pitanjima. Kaži, reče on. Čuh, velim, gospodine, od nekih učitelja da nema drugog pokajanja osim onoga kada smo sišli u vodu (krštenja) i dobili oproštaj naših grehova. On mi (na to) reče: Dobro si čuo, jer je tako. Trebalo je da onaj koji je dobio oproštaj grehova više ne greši, nego da živi u čistoti. Ali, pošto ti sve tačno ispituješ, pokazaću ti i ovo, ne (kao) dajući povoda onima koji će poverovati ili onima koji su sada poverovali u Gospoda. Jer oni koji su sada poverovali ili oni koji će poverovati nemaju pokajanje za grehove, no imaju oproštaj svojih ranijih grehova. Gospod je dakle postavio pokajanje onima koji su pozvani pre ovih dana, jer Gosopod, koji je srceznalac i koji zna sve unapred, zna slabost ljudsku i mnoge zamke đavolove, da će on učiniti neko zlo slugama Božjim i lukavo im napakostiti. Budući pak mnogomilostiv, Gospod je se smilovao na sazdanje Svoje i dao je ovo pokajanje, i meni je data vlast tog pokajanja. Ali ja ti kažem, dodade on: posle onog velikog i slavnog poziva jedno pokajanje ima; ako pak često greši i kaje se, nema koristi tome čoveku, jer će teško živeti. Ja mu (na to) rekoh: Gospodine, čuvši to od tebe tako tačno ja oživeh, jer vidim da, ako ne umnožim grehe svoje, spašću se. Spašćeš se, reče (mi) on, a i svi oni koji tako učine.

[32.] 4. Zapitah ga opet, govoreći: Gospodine pošto me već trpiš, objasni mi još i ovo. Kaži, reče on. Ako žena, gospodine, rekoh ja, ili neki čovek umre, pa neko od njih stupi u brak, ne greši li taj ko je stupio u brak (drugi)? Ne greši, reče on. Ali, ako neko ostane samac, dobija sebi veću čast i veliku slavu kod Gospoda (1 Kor. 7,38-40); ako se pak i oženi, ne greši. Čuvaj, zato, čistotu i čestitost, i bićeš živ Bogu. Ovo što ti govorim i što ću ti govoriti, ti to drži (i čuvaj) od sada, od dana kada si mi predat, i ja ću obitavati u domu tvome. A oproštaj tvojih ranijih grehova biće (ti), ako zapovesti moje održiš. A i svima će biti oproštaj ako održe ove zapovesti moje i ako u ovoj čistoti budu hodili (tj. živeli).

Zapovest peta

[33.] 1. Budi, reče (mi on), dugotrpeljiv (tj. velikodušan) i razuman, i pobedićeš sva zla dela i učinićeš svaku pravdu. Jer ako budeš dugotrpeljiv (i velikodušan), Duh Sveti koji obitava u tebi biće čist, ne zamračivan od drugog nečistog duha, nego će se, obitavajući u prostranosti, radovati i veseliti sa sasudom (tela) u kojem boravi i služiće Bogu sa velikom radošću, imajući u sebi izobilje. Ako pak naiđe neka gnevljivost, odmah se Duh Sveti, koji je nežan, žalosti, ne imajući mesto čisto, i (odmah) želi da odstupi od (tog) mesta, jer ga pritešnjuje zli duh i jer nema mesta da služi Gospodu, kako On to želi, jer ta gnevljivost (želi da Ga) uprlja. Jer Gospod obitava u velikodušnosti (i dugotrpeljivosti), a đavo u gnevljivosti. Ako, dakle, obadva duha zajedno obitavaju, to je štetno i zlo za onog čoveka u kome obitavaju. Jer (kao što), ako uzmeš malo pelena i izliješ (ga) u ćup meda, zar se neće sav med upropastiti? I toliki med propada od malo pelena koji uništava sladost meda, te on već neće imati ono isto uživanje kod gospodara, pošto se zagorčao i svoju upotrebljivost izgubio. Ako se pak ne stavi pelen u med, med biva sladak i postaje koristan ovom gospodaru. Vidiš li da je dugotrpeljivost slađa i od meda, i korisna je Gospodu, i On u njoj obitava. A gnevljivost je gorka i štetna. Ako se, dakle, pomeša gnevljivost sa dugotrpeljivošću, dugotrpeljivost se uprlja i njena molitva nije više ugodna Bogu. Želeo sam, gospodine, rekoh ja, da doznam dejstvo gnevljivosti da bih se sačuvao od nje. Svakako, reče on, jer ako se ne budeš čuvao od nje, i ti i dom gvoj, (onda) si izgubio svaku nadu. Nego se čuvaj od nje, jer sam ja sa tobom. I sačuvaće se od nje svi oni koji se pokaju od sveg srca svog, jer ću ja biti sa njima i štitiću ih, pošto su svi oni opravdani od Najslavnijeg Anđela.

[34.] 2. Slušaj sada, reče on, dejstvo gnevljivosti, kako je (ona) zla i kako svojim dejstvom upropašćuje sluge Božje i kako ih zavodi od pravednosti. No ona ne može zavesti one koji su ispunjeni verom, niti može u njima delovati, jer je sila moja, to jest Gospodnja sa njima. Ona zavodi (samo) one koji su prazni i dvojedušni. Jer kada (gnjev) vidi takve (prazne) ljude da dobro stoje, (odmah) se ubacuje u srce toga čoveka, i (taj) čovek ili žena za ništa padaju u gnevljivost zbog životnih stvari, ili oko jela, ili oko neke sitnice, ili zbog nekog prijatelja, ili zbog davanja i primanja, ili zbog sličnih glupih stvari. A ove je to glupo i prazno i nerazumno i štetno slugama Božjim. A dugotrpeljivost je velika i krepka i ima jaku i čvrstu moć i pravilno se pruža na veliku širinu; (ona) je vedra, radosna, bezbrižna; ona proslavlja Gospoda u svako doba (Tovija 4,19; Ps. 33,2); nema u sebi ništa g(o)rko; svagda ostaje krotka i mirna. Ova, dakle, dugotrpeljivost boravi sa onima koji imaju potpunu veru. A gnevljivost je najpre luda, površna i bezrasudna. Od (te njene) nerazumnosti nastaje zatim gorčina, iz gorčine razdražljivost, iz razdražljivosti naprasitost, a iz naprasitosti gnevni bes; zatim taj gnevni bes, nastao iz tolikih zala, postaje veliki i neizlečivi greh. Jer kada svi ti duhovi borave u istom sasudu (tela), gde boravi i Duh Sveti, (tada) taj sasud ne može (sve) da smesti, nego se preliva. Tihi pak Duh, nemajući običaj obitavati sa zlim duhom niti sa grubošću, udaljava se od takvoga čoveka i traži da boravi sa krotošću i sa spokojstvom. Zatim, kada odstupi od tog čoveka gde je boravio, taj čovek biva prazan bez pravednoga Duha, i ispunjen zlim duhovima, dalje je nesrećan u svakom poslu svom, rastrzavan ovamo i onamo od zlih duhova, i sasvim je zaslepljen za dobro rasuđivanje. To se, dakle, dešava svima gnevljivima. Zato se udaljavaj od gnevljivosti, tog najzlobnijeg duha, a obuci se u dugotrpeljivosti (tj. velikodušnost) i protivi se gnevljivosti i ogorčenosti, i naći ćeš se sa čestitošću koju Gospod voli. Pazi, dakle, da ne zaboraviš ovu zapovest, jer ako ovladaš ovom zapovešću (tj. ispuniš je), moći ćeš držati i ostale zapovesti koje ću ti zapovedati. Snaži se u njima i ojačavaj, i svi neka se (u njima) ojačavaju, oni koji hoće da u njima hode (tj. žive).

Zapovest šesta

[35.] 1. Zapovedio sam ti, veli on, u prvoj zapovesti da čuvaš veru i strah (Božji) i uzdržljivost. Da, velim, gospodine. Ali sada, veli on, hoću da ti pokažem i njihove moći, da shvatiš koja od njih ima kakvu moć i dejstvo, jer su njihova dejstva dvostruka, to jest odnose se na pravedno i nepravedno. Ti pak veruj pravednom, a nepravednom nemoj da veruješ. Jer pravedno ima pravi put, a nepravedno krivi (put); ali ti idi pravim i ravnim putem, a ostavi krivi put. Jer krivi put nema staze, nego mnoge besputice i prepreke, i grub je i žbunovit. On je, dakle, štetan onima koji njime idu. Oni pak koji idu pravim putem, normalno hodaju i bez smetnje, jer (taj put) nije grub ni žbunovit. Vidiš, dakle, da je korisnije hoditi tim (pravim) putem. Dopada mi se, gospodine, rekoh ja, da hodim tim putem. Hodi, veli on, i (svaki) koji se od sveg srca obrati Gospodu (Jerem. 24,7), hodiće njime.

[36.] 2. Čuj sada o veri, reče mi on. Dva su anđela sa čovekom, jedan (anđeo) pravednosti, a drugi (anđeo) zla. Kako ću, gospodine, rekoh ja, raspoznati njihova dejstva, pošto oba anđela obitavaju sa mnom? Čuj; veli mi on, i razumi. Anđeo pravednosti je tih i skroman i krotak i miran. Kada ti, dakle, on dođe na srce tvoje, odmah s tobom razgovara o pravednosš, o čistoti (tj. celomudrenosti), o čestitosti, o zadovoljstvu malim (tj. o umerenosti) i o svakom delu pravednom i o svakoj slavnoj vrlini. Kada ti sve to dođe na srce Tvoje, znaj da je sa tobom anđeo pravednosti, ovo su, dakle dela anđela pravednosti, zato veruj njemu i njegovim delima. Gledaj sada i dela anđela zla. On je pre svega gnevljiv i gorak i nerazuman, i dela njegova su zla, koja upropašćuju sluge Božije. Kada ti, dakle, on dođe na srce tvoje, poznaj ga po delima njegovim. Kako ću, gospodine, velim ja, shvatiti njega, ne znam. Slušaj (kako), veli on. Kada te napadne neka gnevljivost ili gorčina, znaj da je on u tebi. Zatim: želje za mnogim poslovima, i luksuzi mnogih jela i pića i raznih opojnih napitaka i različitih i nepriličnih zadovoljstava, i pohote žena, i gramzivost, i mnoga neka gordost i nadmenost, i sve što je tome slično i blisko; kada ti, dakle, (sve) to dođe na srce, znaj da je u tebi anđeo zla. Zato ti, poznavši njegova dela, beži od njega i ništa mu ne veruj, jer su dela njegova zla i štetna (su) slugama Božjim. Prema tome, imaš dejstva obojice anđela, shvati ih, i veruj anđelu pravednosti, a beži od anđela zla, jer je njegovo učenje zlo u ovakom delu. Jer, ako neko bude najverniji čovek, i dođe pomisao ovoga anđela (zla) na srce njegovo, (tada) biva da taj čovek ili žena nešto pogreši. Ako pak neki čovek ili žena bude vrlo zao, i dođu mu na srce dela anđela pravednosti, on neizbežno treba da učini nešto dobro. Vidiš, dakle, reče mi on, da je dobro ići za anđelom pravednosti, a odreći se od anđela zla. Ono (dakle) što se odnosi na veru to pokazuje ova zapovest, da bi verovao delima anđela pravednosti i, čineći ih, živio Bogu. Veruj pak da su dela zlog anđela opaka i ne čineći ih, živećeš Bogu.

Zapovest sedma

[37.] 1. Boj se, reče mi on, Gospoda i drži zapovesti Njegove. Držeći pak zapovesti Božije, bićeš snažan u svakom delu, i delo tvoje biće izvrsno. Jer, bojeći se Gospoda, sve ćeš dobro raditi; to je jedini strah koji treba imati. Tako ćeš se spasiti. A đavola se nemoj bojati, jer ako se bojiš Gospoda, nadvladaćeš đavola, jer on nema moći u sebi. A u kome nema moći, nema ni straha (od njega); u koga je pak slavna snaga, ima i straha (od njega). Jer svako koji ima moć, ima i strah (od njega); a ko nema moći, svi ga preziru. Ali se boj dela đavolskih, jer su zla. Ako se bojiš Gospoda, bojaćeš se i dela đavoljih i nećeš ih tvoriti, nego ćeš ih izbegavati. Ima dakle dve vrste straha: ako hoćeš da činiš zlo, boj se Gospoda i nećeš ga činiti; ako li opet hoćeš da činiš dobro, boj se Gospoda i činićeš ga. Strah Gospodnji je, dakle, moćan i veliki i slavan. Zato se boj Gospoda i Njemu ćeš živeti, a i svi koji se boje Njega i drže zapovesti Njegove, živeće Bogu. Zašto, gospodine, rekoh ja, kažeš za one koji drže zapovesti Njegove: živeće Bogu? Zato, veli on, što se sva tvar boji Gospoda, ali ne drži zapovesti Njegove. Prema tome, samo oni koji se Njega boje i drže zapovesti Njegove, oni imaju život kod Boga, dok oni koji ne drže zapovesti Njegove nemaju života u sebi.

Zapovest osma

[38.] 1. Rekoh ti, reče mi on, da su stvorenja Božija dvostruka, pa je i uzdržanje dvostruko. Jer, u nečem se treba uzdržavati, a u nečemu ne. Objasni mi, gospodine, rekoh ja, u čemu se treba uzdržavati a u čemu ne. Čuj, reče on: Uzdržavaj se od zla i ne čini ga, a od dobra se nemoj uzdržavati nego ga čini. Jer ako se uzdrižiš da ne činiš dobro, učinićeš veliki greh; ako se pak uzdržiš da ne činiš zlo, učinićeš veliku pravdu. Čineći dobro, dakle, uzdržavaj se od svakoga zla. Koja su to zla (ili poroci), gospodine, rekoh ja, od kojih treba da se uzdržavam? Evo slušaj, reče on: Od preljube i bluda, od opijenosti bezakonjem, od zlog uživanja, od mnogih jela i luksuza bogatstva, i visokoumlja, i gordosti, i od laži i ogovaranja, od licemerja, zlopamtljivosti i svakog huljenja. To su dela koja su gora od svih drugih u životu ljudi. Zato od tih dela treba da se uzdržava sluga Božiji, jer ko se od njih ne uzdržava ne može živeti Bogu. A slušaj i dela koja sleduju za ovima. Zar još, gospodine, rekoh ja, ima zlih dela? I te kako ih je mnogo, reče mi on, od kojih sluga Božiji treba da se uzdržava (kao što su): krađa, laž, otimačina, lažno svedočenje, gramzivost, zle želje, prevare, sujeta, nadmenost, i sve što je tome slično. Ne smatraš li da je sve ovo zlo? Ja rekoh: I to vrlo zlo slugama Božijim. (On reče:) Od svega toga treba da se uzdržava onaj koji služi Bogu. Zato se uzdržavaj od svega toga da bi živeo Bogu i bio upisan među one koji se od toga uzdržavaju. To su, dakle, ta dela od kojih se treba uzdržavati. Slušaj sada, veli on, dela od kojih se ne treba uzdržavati, nego ih treba činiti: Ne uzdržavaj se od dobra, nego ga čini. Objasni mi, gospodine, rekoh ja, i silu (tj. značenje) dobrih dela da u njima hodim i služim njima, da bih, radeći ih, mogao se spasti. On reče: Čuj i dobra dela koja treba da tvoriš i ne uzdržavaš se (od njih). Pre svega: vera, pa strah Gospodnji, ljubav, jednomislije (sloga), reči pravde, istina, trpljenje, od ovoga nema ničega boljega u životu ljudskom. Ako neko sve ovo drži i ne uzdržava se od toga, taj postaje blažen u životu svome. Slušaj zatim i (sve) ono što sleduje za ovim: Služenje udovicama, posećivanje siročadi i onih koji oskudevaju, izbavljenje slugu Božijih iz nevolja, gostoljublje, - jer se u gostoljublju nekada nalazi dobročinstvo, - ne protiviti se nikome, biti miran, biti siromašniji od svih ljudi, poštovati starije, praktikovati pravdu, bratstvo održavati, uvredu podnositi, biti dugotrpeljiv, nemati zlopamtljivosti, tešiti one koji duševno stradaju, sablažnjene ne odbacivati od vere nego ih vraćati i oraspoloživati (za novi početak), poučavati one koji greše, dužnike i potrebite ie pritešnjivati, i sve ostalo što je tome slično. Čini li ti se, reče on, da je sve ovo dobro? Gospodine, rekoh ja, šta je bolje od toga! Živi dakle u tome, reče mi on, i iemoj se od toga uzdržavati, i živećeš Bogu. Zato čuvaj ovu zapovest, jer ako činiš dobro i ne uzdržavaš se od njega, živećeš Bogu, a i svi koji tako čine, živeće Bogu. I takođe: ako ne činiš zlo i uzdržavaš se od njega, živećeš Bogu, a i svi koji ove zapovesti drže i hode u njima, živeće Bogu.

Zapovest deveta

[39.] 1. Reče mi (Anđeo): Odbaci od sebe dvojedušnost (tj. sumnju) i nemoj nimalo da se dvoumiš da tražiš nešto od Boga, govoreći u sebi: kako ja mogu tražiti i dobiti od Gospoda kad sam toliko sagrešio pred Njim? Nemoj tako da misliš, nego se obrati Gospodu od svega srca svog i bez kolebanja išti od Njega, i poznaćeš Njegovu mnogomilostivost da te On neće napustiti nego će ispuniti molbu duše tvoje. Jer nije Bog kao ljudi, koji su zlopamtljivi, nego je On bez zlopamtljivosti i milosrdan je prema Svome stvorenju. Ti zato očisti srce svoje od svih sujeta ovoga veka i od svojih ranijih reči, i traži od Gospoda, i dobićeš sve, i neće ostati neispunjena ni jedna od tvojih molbi, samo ako bez kolebanja moliš od Gospoda. Ako li se pak dvoumiš u srcu svome, ništa od tvojih molbi nećeš dobiti. Jer oni koji se kolebaju (i sumnjaju) pred Bogom, dvojednušni su, i ni u jednoj od svojih molbi ne uspevaju. Oni pak koji su celosni u veri, sve mole uvereni u Gospoda, i dobijaju, jer traže bez kolebanja, ništa ne dvoumeći. Jer svaki čovek dvojednodušan, ako se ne pokaje, teško će se spasti. Zato, očisti srce svoje od dvojedušnosti, i obuci se u veru (Ef. 6,10-18), jer je ona moćna; i veruj Bogu da ćeš sve molbe tvoje koje tražiš dobiti. I ako nekada tražiš od Gospoda neku prozbu, pa je tek docnije dobiješ, nemoj da sumnjaš zbog toga što nisi brzo dobio (ispunjenu) molbu duše svoje, jer si svakako zbog nekog kušanja ili neke pogreške, koju ti ne znaš, kasnije dobio to što si tražio. Zato nemoj prestajati tražiti prozbu duše tvoje, i dobićeš je; ako li tražeći malakšeš i posumnjaš, tad sebe okrivljuj a ne Onog koji ti daje. Pazi na ovu dvojedušnost, jer je zla i nerazumna i mnoge iskorenjuje iz vere, pa čak i vrlo verne i jake. Jer ta dvojedušnost je kći đavolova i mnogo zla čini slugama Božjim. Stoga prezri dvojedušnost, i pobeđuj je u svakoj stvari obukavši se u jaku i moćnu veru. Jer vera i sve obećava i sve izvršava, a dvojedušnost (tj. sumnja), ne verujući sama sebi, promašuje u svim svojim postupcima koje čini. Vidiš li dakle, reče mi on, da je vera odozgo, od Gospoda, i da ima veliku silu, a dvojedušnost je zemaljski duh, od đavola, i nema snage. Ti, zato, služi veri koja ima moći, a udaljuj se od sumnje koja nema snage, i živećeš Bogu, a i svi koji tako misle (i rade), živeće Bogu.

Zapovest deseta

[40.] 1. Odbaci od sebe žalost, reče mi on (opet), jer je ona sestra dvojedušnosti i gnevljivosti. Kako je, gospodine, rekoh ja, ona sestra njihova, jer mi se čini da je drugo gnevljivost, drugo dvojedušnost, a drugo žalost. Nerazuman si čovek, reče on; zar ne razumeš da je slugama Božjim žalost gora i opasnija od svih drugih duhova i većma od svih duhova razara čoveka i izgoni Duha Svetoga, i posle ga opet spasava (sr. 2 Kor. 7,10)? Gospodine, rekoh ja, ja sam nerazuman i ne shvatam tu priču; ne razumem kako može i izgoniti i opet spasavati. Slušaj, reče mi on: Oni koji nikada nisu istraživali o istini, niti su ispitivali o Božanstvu, i samo su poverovali, pa su se (onda) upleli u poslove (trgovine) i u bogatstvo, i u neznabožačka prijateljstva, i u druge mnoge poslove ovoga veka, oni dakle koji su uz to prionuli ne razumeju (ove) priče Božje, jer takvim postupcima bivaju pomračeni, i kvare se, i postaju zaparloženi. Kao što se dobri vinogradi, kad budu zanemareni, zaparlože od trnja i raznog korova, tako i ljudi koji su poverovali pa se upustili u (mnoge takve poslove, kaje napred navedosmo, oni zablude s pameti svoje i više ništa ne razumeju o pravdi, nego i kad čuju o Božanstvu i o istini, um se njihov bavi samo svojim poslovima i uopšte ništa ne shvataju. Oni pak koji imaju strah Božiji i istražuju o Božanstvu i o istini, i koji imaju srce svoje (obraćeno) ka Gospodu, oni brzo razumevaju i shvataju sve što im se govori, jer imaju u sebi strah Gospodnji. Jer tamo gde Gospod obitava, tamo je k mnogo razuma (tj. razumevanja). Priljubi se zato Gospodu, i sve ćeš shvatiti i razumeti.

[41.] 2. Slušaj, dakle, ti nerazumni, reče mi on, kako žalost izgoni Duha Svetoga i (kako) opet spasava. Kada se dvojedušni (čovek) prihvati nekoga posla i zbog svoje dvojedušnosti ne uspe u njemu, tad ova tuga ulazi u čoveka i ožalošćuje Duha Svetoga i izgoni ga. Zatim opet, kada se gnevljivost prilepi za čoveka zbog neke stvari i ovaj se veoma ogorči, tad opet žalost ulazi u srce čoveka koji se razgnjevio i on tuguje zbog posla svoga koji je uradio i kaje se što je zlo učinio. Žalost, dakle, ova izgleda da ima spasenja, jer se (čovek) kaje što je zlo učinio. Dakle, oba postupka ožalošćuju Duha (Svetoga): dvojedušnost - što nije uspeo u svome poslu, a gnevljivost žalosti Duha što je (čovek) učinio zlo. Zato, odbaci od sebe žalost i ne žalosti Duha Svetoga koji u tebi obitava, da ne bi On pred Bogom molio protivu tebe i odstupio od tebe. Jer Duh Božiji, koji je dat u ovo telo, ne podnosi žalost niti stešnjavanje.

[42.] 3. Zato se ti obuci u veselost, koja uvek ima milost kod Boga i prijatna mu je, te u njoj uživaj. Jer svaki vedar čovek dobro čini i dobro misli i prenebregava žalost. A ožalošćen čovek uvek čini zlo. Pre svega čini zlo što ožalošćuje Duha Svetoga, koji je vedar dat čoveku; drugo pak, ožalošćujući Duha Svetoga čini bezakonje, ne moleći se niti se ispovedajući Bogu. Jer uvek moljenje ožalošćenog čoveka nema moći da pred žrtvenik Božiji izađe. Zašto, upitah ja, moljenje ožalošćenoga ne izlazi pred žrtvenik Božiji? Zato, veli on, što žalost sedi (tj. živi) u srcu njegovom, a pomešana žalost sa molitvom ne dopušta molitvi da čista izađe pred žrtvenik Božiji. Jer kao što sirće i vino, pomešani zajedno, nemaju isto zadovoljstvo, tako i žalost, pomešana sa Duhom Svetim, nema istu molitvu. Očisti stoga sebe od te zle tuge, i živećeš Bogu, a i svi koji od sebe odbace žalost i odenu se u potpunu vedrinu, živeće Bogu.

Zapovest jedanaesta

[43.] 1. (Posde toga) pokaza mi ljude gde sede na klupi, i drugoga čoveka koji sedi na stolici, i reče mi: Vidiš li one koji sede na klupi? Vidim, gospodine, rekoh ja. Oni su, veli on, verni, dok onaj koji sedi na stolici jeste lažni prorok koji upropašćuje razum slugu Božijih; on će pogubiti (razum) dvojedušnih, a ne verujućih. Ovi dvojedušni dolaze njemu kao nekom vraču i pitaju ga šta će im se desiti, a ovaj lažni prorok, nemajući u sebi nikakvu silu Duha Božanskog, govori sa njima shodno njihovim pitanjima i po željama zlobe njihove, i ispunjuje im duše onako kako oni sami žele. Jer on, budući sam prazan, prazno i odgovara praznima. Jer bilo šta da bude zapitan, on odgovara shodno praznini toga čoveka. Ali govori i neke reči istinite, jer ga đavo ispunjuje svojim duhom, eda bi mogao oboriti i nekoga od pravednika. Onima, dakle, koji su jaki u veri Gospodnjoj, obučeni u istinu, takvim duhovima se ne prilepljuju već beže od njih; onima pak koji su dvojedušni i često se kaju (tj. predomišljaju), oni im vračaju kao i neznabošci, i služeći idolima navlače na sebe veći greh. Jer onaj ko pita lažnoga proroka o nekom poslu, idolopoklonik je, i prazan je od istine, i bezuman je. Jer svaki od Boga dati Duh ne biva zapitkivan, nego, imajući silu Božanstva, sam od sebe sve govori, jer dolazi odozgo, od sile Božanskoga Duha. Duh pak kojega zapitkuju i koji govori shodno željama ljudi, zemaljski je i površan; on nema moći i uopšte ne govori ako ne bude zapitkivan. Kako će, gospodine, rekoh ja, čovek poznati ko je od njih prorok a ko lažni prorok? On reče: Evo slušaj za obojicu proroka, i kao što ti budem govorio, tako ćeš isprobati (pravog) proroka i lažnog proroka. Ispituj čoveka koji ima Duh Božanski prema (njegovom) životu. Onaj ko ima Duh odozgo, pre svega je krotak i miran i smirenouman, i udaljava se od svakoga zla i sujetnih želja ovoga veka, i čini sebe siromašnijim od svih ljudi, i kada ga zapitkuju nikome ništa ne odgovara, niti nasamo govori, niti Duh Sveti govori onda kada čovek hoće da govori, nego govori onda kada Bog hoće da On govori. Kada, dakle, čovek koji ima Božanskoga Duha dođe na sabranje ljudi pravednih koji imaju veru Duha Božanskoga, i od strane sabranja tih ljudi bude molitva Bogu, tada duh proročkoga Duha koji na njemu počiva ispunjuje čoveka i taj čovek, ispunivši se Duhom Svetim, govori mnoštvu (tih vernih) kao što Gospod hoće. Tako će se, dakle, objaviti Duh Božanstva. Takva je ova sila Duha Božanstva Gospodnjega. A sada, reče mi on, slušaj za duha zemaljskoga i praznoga, koji nema sile nego je bezuman. Pre svega, taj čovek koji smatra da ima duha, uzdiže sebe i hoće da ima prvo mesto, odmah je drzak i bestidan i brbljiv i živi u mnogim uživanjima i u mnogim drugim obmanama, i uzima platu za svoja proroštva, i ako je ne dobije peće da prorokuje. A može li Duh Božanski uzimati plate i prorokovati? Ne dešava se da to čini prorok Božiji, nego je u ovih proroka duh zemaljski. Zatim, on se uopšte ne približava sabranju pravednih ljudi nego ih izbegava, a prilepljuje se onima dvojedušnima i praznima i prorokuje im po ćoškovima, i vara ih govoreći im sve sujetno, prema željama njihovim, jer on (kao takav) praznima i odgovara. Jer kada se prazni sud stavi sa praznima, ne razbija se, već se oni međusobno slažu. Kada pak (takav) dođe na sabranje ispunjeno pravednim ljudima, koji imaju Duh Božanstva, i od njihove strane bude malitva (Bogu), taj se čovek isprazni i zemaljski duh (što je u njemu) beži od njega iz straha, i taj čovek postaje šupalj i sav razbijen i ne može ništa da govori. Jer ako u magazu zbereš vino i ulje, i između njih postaviš jedan prazan lonac, pa zaželiš da opet isprazniš magazu, lonac koji si postavio prazan, prazan ćeš i naći. Tako i prazni proroci, kada dođu u duhove pravednika, kakvi dođu takve ćeš ih i naći. (Eto dakle), imaš (i poznaješ) život obe vrste proroka. Stoga ispituj čoveka koji govori za sebe da je duhonosac, (ispituj ga) po delima i životu. Ti pak, veruj duhu koji dolazi od Boga i koji ima moć, a ništa ne veruj duhu zemaljskome i praznome, jer u njemu nema moći, pošto dolazi od đavola. A slušaj priču koju ću ti reći: Uzmi kamen i baci ga u nebo, pa vidi da li možeš domašiti. Ili opet, uzmi cev sa vodom i pusti mlaz (vode) u nebo, pa vidi možeš li probiti nebo. Ja (na to) rekoh: Kako to može biti, gospodine? Jer oboje što si rekao, nemoguće je (učiniti). On reče: Kao što je, dakle, ovo nemoguće, tako su i zemaljski duhovi nemoćni i besilni. Uzmi pak sada silu koja odozgo dolazi: grad je malena loptica, ali kada padne na glavu čoveka koliki bol nanosi? Ili opet, uzmi kap (vode) koja sa krova pada dole i dubi kamen. Vidiš li, dakle, da i ono najmanje što odozgo pada na zemlju ima veliku onagu, tako je moćan i Božanski Duh koji dolazi odozgo. Zato veruj tome Duhu, a beži od onoga drugoga.

Zapovest dvanaesta

[44.] 1. Reče mi (Pastir): Odbaci od sebe svaku zlu želju i odeni se u želju dobru i čestitu, jer (samo) obučen u ovu želju omrznućeš zlu želju i ukrotićeš je onako kako želiš. Jer je zla želja divlja i teško se pripitomljuje; osobito ako u nju upadne sluga Božiji i ne bude razborit, strašno biva razjedan njome. A ona razjeda upravo takve zato što nemaju odeću dobre želje, nego su utonuli u ovaj vek (tj. u svetske želje), i ona baš njih predaje smrti. Koja su, gospodine, rekoh ja, dela zle želje koja ljude predaju u smrt? Pokaži mi ih da bih se od njih čuvao. Slušaj, reče mi on, kojim to delima zla želja ubija sluge Božije.

[45.] 2. Pre ovih se ističe želja za tuđom ženom ili čovekom, pa želja raskošnog bogatstva i mnogih taštih jela i pića, pa i drugih mnogih i bezumnih uživanja. Jer svako uživanje je glupo i prazno slugama Božijim. Ove, dakle, želje su zle i ubijaju slute Božije. Jer sama zla želja jeste kći đavolova. Zato se treba udaljavati od zlih želja da biste, izbegavajući ih, živeli Bogu. Oni pak kojima one ovladaju, i ne usprotive im se, konačno će umreti, jer su to smrtonosne želje. Zato se ti odeni u želju pravde (tj. pravednosti) i, naoružavši se svecelo strahom Gospodnjim, protivi im se, jer strah Božiji obitava u dobroj želji. Ako te zla želja vidi potpuno naoružanog strahom Božijim i da joj se ti protiviš, pobeći pe daleko od tebe i neće ti se više pojaviti, bojeći se tvoga oružja. Pobedivši je i dobivši venac (u borbi) protiv nje, ti pristupi želji pravednosti i, predavši njoj pobedu koju si zadobio, služi joj kako ona hoće. Ako budeš služio dobroj želji i njoj se podčinio, moći ćeš pobediti (svaku) zlu želju i pokoriti je onako kako želiš.

[46.] 3. Hteo bih, gospodine, da znam, rekoh ja, na koji sve pačin treba da služim dobroj želji. Slušaj, reče mi on: Čini pravdu i vrlinu, istinu i strah Gospodnji, veru i krotost i ostala dobra koja su ovima slična. Čineći to, bićeš ugodan sluga Božiji i živećeš Njemu, a i svaki koji bude služio dobroj želji živeće Bogu.

On, dakle, (ovim) završi dvanaest zapovesti, pa mi reče: Imaš ove zapovesti, živi u njima i prizivaj (na to) one koji te slušaju, da bi njihovo pokajanje bilo čisto u ostale dane života njihovog. Ovu službu, koju ti dajem, izvršuj marljivo, pa ćeš uraditi mnogo. Jer ćeš naći blagodarnost kod onih koji će se pokajati i poverovaće tvojim rečima, jer ću ja biti sa tobom i ubediću ih da ti poveruju. Ja mu rekoh: Gospodine, ove zapovesti su velike i dobre i slavne i moćne da oradoste srce čoveka koji ih može držati. Ali ne znam, gospodine, da li te zapovesti može čovek da održi, jer ou vrlo teške. Odgovorivši, on mi reče: Ako u sebi rešiš da je moguće držati ih, onda ćeš ih lako održati i neće ti biti teške; ako li pak na srce tvoje već dođe (pomisao) da ih čovek ne može držati, onda ih nećeš ni održati. A sada ti velim: Ako njih ne održiš, nego ih prenebregneš, onda nećeš imati spasenja, ni deca tvoja, ni dom tvoj, jer si ti za sebe već presudio da ne može čovek održati ove zapovesti.

[47.] 4. I on mi ovo vrlo gnevno izgovori, tako da sam se zbunio i veoma ga se uplašio, jer se lik njegov izmenio tako da čovek ne mogaše podneti gnjev njegov. Videći me sveg uplašenog i zbunjenog, on mi stade snishodljivije i vedrije govoriti, pa mi reče: Nerazumni, nerazboriti i dvojedušni čoveče, zar ne shvataš slavu Božiju kako je velika i moćna i predivna, da je On svet stvorio radi čoveka i podčinio je čoveku svu Svoju tvorevinu, i njemu je dao svu vlast da gospodari nad svim što je pod nebom? Ako je, dakle, dodade on, čovek gospodar svih stvorenja Božijih i vlada nad svima, zar ne može ovladati i ovim zapovestima? Može (svakako), reče on, onaj čovek koji ima Gospoda u srcu svome da ovlada ovima i svakom od ovih zapovesti. A oni koji (samo) na usnama imaju Gospoda, a srce im je okamenjeno i daleko su od Boga, njima su ove zapovesti teške i nedostupne. Vi pak, koji ste prazni i šuplji u veri, stavite Gospoda svoga u srce (svoje) i poznaćete da od ovih zapovesti ništa nije lakše, ni slađe, ni pitomije. Povratite se vi koji hodite u zapovestima đavoljim, koje su teške i gorke i divlje i razvratne, i ne bojte se đavola, jer u njemu nema sile protivu vas. Jer ću ja biti sa vama, Anđeo pokajanja, koji vladam njime. Đavo ima samo strah, ali njegov strah nema snage, zato ga se ne bojte, i pobeći će od vas.

[48.] 5. Ja mu rekoh: Gospodine, poslušaj nekoliko reči mojih. Kaži šta hoćeš, reče mi on. Čovek je, gospodine, rekoh ja, gotov da drži zapovesti Božije i nema nijednoga koji ne traži od Gospoda da ga osnaži u Njegovim zapovestima te da se podčini njima, ali je đavo svirep i tiraniše ljude. Ne može on, reče mi (Pastir), tiranisati sluge Božije koji se iz sveg srca uzdaju u Boga. Đavo se može boriti protivu njih, ali ih ne može pobediti. Ako mu se, dakle, oduprete, on će, pobeđen i postiđen, pobeći od vas. I dodade: Oni koji su otpražnjeni (tj. koji nisu puni) oni se boje đavola kao da on ima moć. Kada čovek napuni mnoge posude dobrim vinom, pa među tim posudama bude i nekoliko otpražnjenih, i on dođe do tih sudova, tada ne gleda u one napunjene, jer zna da su puni, nego gleda u one otpražnjene bojeći se da nisu uskisli, jer otpražnjeni lonci vrlo brzo uskisnu te tako prijatnost vina propadne. Tako i đavo nailazi na sve sluge Božije, kušajući ih. Oni pak koji su puni vere, snažno mu se suprotstavljaju i on odstupa od njih, jer ne nalazi mesta gde će ući. Tada, međutim, on odlazi kod otpražnjenih i, nalazeći mesta, ulazi u njih i čini u njima ono što hoće, te mu ovi postaju robovi.

[49.] 6. Ja pak, Anđeo pokajanja, govorim vam: Ne bojte se đavola. Jer velim vam da sam poslan da budem sa vama, koji se kajete od srca svoga, i da vas osnažim u veri. Verujte, dakle, Bogu vi koji ste zbog grehova ovojih izgubili nadu svog života i umnožili ste grehe i život svoj potpuno opteretili, (verujte) da, ako se povratite Gospodu od sveg srca svog i u ostale dane života svog budete tvorili pravdu i budete pravo služili Njemu, po volji Njegovoj, On će vam dati isceljenje od vaših ranijih grehova i dobićete moć da pobedite dela đavolja. Pretnje đavolove uopšte se ne bojte, jer je on nemoćan kao žile (tetive) mrtvoga. Poslušajte me, dakle, i bojte se Onoga koji može sve spasti i pogubiti (Mat. 10,28; Lk. 6,9), i ove zapovesti držite, i živećete Bogu. Ja mu (na to) rekoh: Gospodine, sada se osnažih u svima naredbama Gospodnjim, jer si ti sa mnom i znam da ćeš saseći svu silu đavolju, da ćemo ga mi pobediti, i da ćemo nadvladati sva dela njegova. I nadam se, gospodine, da ću uz pomoć Gospodnju moći održati ove zapovesti koje si zapovedio. On reče: Održaćeš ih ako ti srce bude čisto pred Gospodom, a održaće ih i svi oni koji očiste srca svoja od sujetnih želja ovoga veka, i živeće Bogu.

III - PRIČE

Priča prva

[50.] Reče mi on: Znate li, (veli, da u tuđini živite vi sluge Božije, jer je grad vaš daleko od grada ovoga. Ako, dakle, dodade on, znate grad vaš u kojem ćete boraviti, zašto onda spremate ovde njive i luksuzne ustanove i građevine i stanove sujetne? Onaj koji (sve) to sprema u ovome gradu, taj ne očekuje da se vrati u svoj grad. Nerazumni i dvojedušni i nesrećni čoveče, zar ne shvataš da je to sve tuđe i da je pod vlašću drugoga? Jer će (vam) reći gospodar ovoga grada: Neću da ti živiš u mome gradu, nego izađi iz ovoga grada, jer se ne držiš mojih zakona. Ti dakle, koji imaš njive i naselja i drugu mnogu imovinu, izagnan od njega, šta ćeš uraditi sa tvojom njivom, i sa kućom, i sa ostalim što si spremio sebi? Jer će ti s pravom reći gospodar ove zemlje: Ili se drži mojih zakona, ili idi iz moje zemlje. Šta ćeš, dakle, činiti ti koji sleduješ zakon (onoga) tvoga grada? Hoćeš li se, radi njiva tvojih i ostalog imanja, konačno odreći zakona svoga i sledovati zakonu ovoga grada? Gledaj da (ti) ne bude štetno odreći se zakona svoga, jer ako budeš hteo da se vratiš u svoj grad, nećeš biti primljen, jer si se odrekao zakona grada svoga, te ćeš biti isključen iz njega. Pazi, dakle, da ti, kao obitavalac u tuđini, ne spremaš sebi ništa više osim onoga što ti je najnužnije potrebno, i budi gotov da, kada gospodar ovoga grada htedne da te istera, kao protivnoga njegovom zakonu, izađeš iz njegovog grada i otideš u svoj grad i služiš se svojim zakonima, bez prinude i radostan. Gledajte stoga vi koji služite Gospodu i koji Ga imate u srcu: činite dela Božija sećajući se zapovesti Njegovih (Psal. 102,18) i obećanja koja je obećao (Jevr. 6,13) i verujte Mu da će ih ispuniti ako zapovesti Njegove budete držali. Zato, umesto njiva otkupljujte duše koje su u nevoljama, koliko je ko imućan, i posećujte udovice i siročad (Jak. 1,27) i nemojte ih prezirati, i bogatstvo vaše i sve ustanove vaše trošite na takve njive i kuće, jer ste (sve) dobili od Boga. Jer vas je Gospodar (svega) za to obogatio da biste Mu takve službe vršili. Mnogo je bolje kupovati takve njive i imanja i kuće, (jer) ćeš ih naći u svome gradu kada u njega dođeš. Ova raskoš je dobra i vedra, koja nema žalosti ni straha, a ima (samo) radost. Nemojte, dakle, stvarati raskoš neznabožačku, jer je to štetno vama slugama Božjim. Stvarajte pak svoju raskoš u kojoj se možete radovati, i nemojte zastranjivati, niti se tuđega dotičite, niti ga želite, jer je zlo želeti (nešto) tuđe. Nego (ti) svoje delo radi, i spašćeš se.

Priča druga

[51.] Kada ja idoh u njivu i videh ivu (tj. topolu) i vinovu lozu (jednu uz drugu) i razmišljah o njima i njihovim plodovima, javi mi se Pastir i reče: Šta to ti u sebi razmišljaš o topoli i o lozi? Razmatram, gospodine, rekoh ja, kako veoma prilikuju jedna drugoj. Ta dva drveta, reče on, stoje kao obrazac slugama Božijim. Ja rekoh: Hteo bih da znam (taj) obrazac ovog drveća o kojem govoriš. Vidiš li, reče on, topolu i lozu? Vidim, gospodine, rekoh ja. Loza, veli on, sama donosi plod, dok je topola besplodno drvo. Ali sama loza, ako se ne uspne uz topolu, ne može doneti mnogo ploda, jer je prostrta po zemlji, te i plod koji donese, donese ga istrulelog, jer ne visi na topoli. Kada se pak loza obavije oko topole, ona donosi plod i za sebe i za topolu. Vidiš, dakle, da i topola daje mnogi plod, ne manje od loze, nego čak i više. Kako više, gospodine, rekoh ja? Zato što loza, reče on, obešena o topolu daje mnogobrojan i dobar plod, a ležeći dole (na zemlji) donosi mali i natruli (plod). Ova, dakle, priča (poređenje) data je za sluge Božije, za siromašnoga i bogatoga. Objasni mi, gospodine, kako to, rekoh ja. Slušaj, veli on: Bogataš ima imovinu, a u odnosu na Gospoda on je siromašan, jer se pašti (samo) oko bogatstva svoga, i ima vrlo malu molitvu i ispovedanje Gospoda, a i to što ima vrlo je kratko i malo i nema skoro nikakvu moć. Kada se pak bogataš nasloni na siromaha i da ono što je (ovome) potrebno, (tada) veruje da će, ako učini siromahu, moći dobiti nagradu kod Boga, jer je siromah bogat u svojoj molitvi i u ispovedanju (Gospoda) i njegova molitva ima veliku moć kod Boga. Zato bogat, ne dvoumeći, daje sve siromahu. Siromah pak, dobijajući od bogataša, moli se Bogu, blagodareći Mu za onoga koji mu daje, a ovaj se (opet) sve više i više stara o siromahu da u životu svome bude bez oskudice. Jer on zna da je molitva siromaha prijatna i bogata pred Gospodom. Obojica, dakle, vrše (dobro) delo: siromah delotvori molitvom, u kojoj je bogat i koju je dobio od Gospoda, uzvraćajući Gospodu koji mu ju je darovao. Tako isto i bogataš, bogatstvo koje je dobio od Gospoda, bez ustezanja daje siromahu. I to je veliko delo i prijemljivo kod Boga što je on shvatio (pravilno) bogatstvo svoje i od (tih) darova Gospodnjih učinio (dobro) siromahu i (tako) izvršio službu Gospodnju pravilno. Ljudima, dakle, topola izgleda da ne donosi ploda, no oni ne vide niti shvataju da, kada biva suša, topola, koja ima vode, hrani lozu, i loza, imajući stalno vodu, donosi dvostruki plod, i za sebe i za topolu. Tako i siromasi, moleći se Gospodu za bogate, ispunjuju (dobrim smislom) bogatstvo njihovo. I opet, bogataš, dajući siromašnima ono što njima treba, dopunjuju duše njihove. Na taj način, obojica postaju zajedničari pravednoga dela. Ko, dakle, ovo čini, neće biti od Boga napušten, već će biti upisan u knjige živih. Blaženi su oni koji imaju i razumeju da se od Gospoda bogate, jer onaj koji to shvati moći će da posluži nekom dobru.

Priča treća

[52.] Pokaza mi (zatim) mnogo drveća, koje ne imađaše (zeleno) lišće nego mu izgledaše kao da je suvo, jer je svo bilo isto. I reče mi: Vidiš li, veli, ovo drveće? Vidim, gospodine, rekoh ja, da je (sve) slično i suvo. On mi u odgovor reče: Ovo drveće koje vidiš, to su oni koji žive u ovom veku. A zašto je, gospodine, rekoh, (sve) kao suvo i slično? Zato, reče on, što se u ovom veku ni pravednici ni grešnici ne vide (kao različiti), nego su slični. Jer je ovaj vek zima za pravednike, i oni, živeći sa grešnicima, ne primećuju se. Kao što je drveće u zimu, bez lišća, slično (mećusobno), i ne vidi se koje je suvo a koje živo, tako se u ovom veku ne primećuju pravednici ni grešnici, nego su svi slični.

Druga priča (tj. četvrta)

[53.] Opet mi pokaza mnogo drveće, neko sa mladicama, a neko suvo, pa mi reče: Vidiš li, veli, ovo drveće? Vidim, gospodine, rekoh ja, neko sa mladicama, a neko suvo. Ovo sa mladicama, reče on, to su pravednici, koji će se nastaniti u veku koji dolazi, jer je budući vek leto za pravednike, a za grešnike zima. Kada, dakle, zasija milost Gospodnja, onda će javni postati oni koji služe Gospodu i svima će se objaviti. Jer, kao što se u leto pojavluju plodovi svakoga drveta i bivaju poznati kakvi su, tako će i plodovi pravednika biti objavljeni i svi će biti poznati kao dobrocvetni u onome veku. A neznabošci i (nepokajani) grešnici, (to jest) suvo drveće koje si video, naći će se takvi suvi i besplodni u onome veku, i kao suva drva sagoreće, i biće obelodanjeni, jer je delo njihovo bilo zlo u životu njihovom. Grešnici će, dakle, sagoreti, jer su sagrešili a nisu se pokajali, dok će neznabošci sagoreti što ne poznaše Tvorca svoga. Zato ti u sebi budi plodonosan, da bi se u ono leto obelodanio plod tvoj, i udaljuj se od mpogih poslova i nećeš ništa pogrešiti. Jer oni koji mnogo šta rade mnogo i greše, rastrzavajući se oko svojih poslova, te ne služe Gospodu svome. Kako pak može, reče on, takav tražiti nešto od Gospoda i dobiti, kada ne služi Gospodu? Oni koji Njemu služe, oni će i dobiti svoje molbe. A oni koji ne služe Gospodu, neće dobiti ništa. Ako li neko radi (samo) jedan posao, on može i Gospodu služiti, jer se razum njegov neće rasejavati (tj. otuđivati) od Gospoda, nego će (samo) Njemu služiti imajući um svoj čistim. Ovo, dakle, ako uradiš, možeš biti plodonosan u veku koji dolazi, i svaki koji to učini, biće plodonosan.

Druga priča (tj. peta)

[54.] 1. Kad se ja postih i sećah na jednoj gori i zahvaljivah Gospodu za ono što je učinio sa mnom, (odjednom) spazih Pastira gde sedi kraj mene, i reče mi: Što si tako rano došao ovde? Zato, gospodine, rekoh ja, što držim stražu. Šta je to straža, zapita on? Postim, gospodine, odgovorih ja. On reče: Kakav je to post što postite? Kao i obično, gospodine, rekoh ja, tako postim. On reče: Ne znate da postite Bogu, niti je taj nekorisni post koji Mu postite (pravi) post. Zašto to govoriš, gospodine, rekoh ja? Govorim ti, veli on, zato što nije to onaj (pravi) post koji vi smatrate da postite, nego ću te ja naučiti koji je post ugodan i savršen Gospodu. Ja rekoh: Da, gospodine, učinićeš me blaženim ako budem doznao koji je post ugodan Bogu. Slušaj, reče on: Bog ne želi takav sujetan post, jer posteći se tako Bogu, ti ništa ne činiš za pravdu. Nego posti Bogu ovakav post: Ništa zlo ne čini u životu svome, nego služi Gospodu čistim srcem (Mt. 19,17), držeći zapovesti Njegove i hodeći u naredbama Njegovim, i neka ni jedna zla želja ne dođe u srce tvoje. Veruj, dakle, Bogu da, ako to radiš i bojiš Ga se i uzdržavaš se od svake zle stvari, živećeš Bogu. I ako to činiš, (onda) činiš post veliki i ugodan Bogu.

[55.] 2. Slušaj (sada) priču koju ću ti kazati, koja se odnosi na post. Neko je imao polje i mnogo slugu, pa je u jednom delu njive posadio vinograd. Izabravši jednog najvernijeg i ugodnog mu slugu, i spremajući se da otputuje, pozva ga i reče mu: Uzmi ovaj vinograd koji sam posadio i ogradi ga dok se ja ne vratim, i ništa drugo nemoj činiti vinogradu. Ovu zapovest mi odži, pa ćeš biti slobodan kod mene. I otide gospodar (toga) sluge na putovanje. Kada pak on otide, sluga uze i ogradi vinograd. Završivši pak ograđivanje vinograda, vide da je vinograd pun trava. On tada u sebi razmišljaše, govoreći: Ovu sam zapovest gospodarevu izvršio; nadalje, okopaću ovaj vinograd, i biće lepše obrađen i, nemajući trava (u sebi), doneće više roda, jer ga trava neće gušiti. Uze, (dakle), i okopa vinograd i sve trave što behu u vinogradu oplevi. I posta vinograd onaj lepši i bujniji, nemajući trava da ga guše. Posle nekog vremena, dođe gospodar i njive i sluge, i izađe u vinograd. I videći vinograd lepo ograđen, pa još okopan i sve trave oplevljene i loze bujne, veoma se obradova radovima sluge svoga. Dozvavši, dakle, sina ovoga ljubljenoga (or. Mt. 21,33-41) kojega je imao za naslednika, i prijatelje koje je imao za savetnike, reče im šta je (bio) zapovedio sluzi svome i šta je našao urađeno. I oni izjaviše čestitanje sluzi povodom svedočenja koje mu posvedoči gospodar (njegov). I reče im (gospodar): Ja ovom sluzi obećah slobodu ako održi zapovest moju koju sam mu zapovedio, a on mi je tu zapovest održao i dodao vinogradu dobro delo, i (to) se meni vrlo dopalo. Dakle, za to delo koje je učinio hoću da ga učinim sunaslednikom sinu mome (sr. Rimlj. 8,17), jer dobro koje je zamislio nije ga prenebregnuo nego ga je izvršio. Sa ovim njegovim mišljeljem rado bi saglasan i gaspodarev sin: da sluga postane sunaslednik sinu. Posle nekoliko dana njegov domaćin kuće učini večeru i posla mu mnoga jela sa večere. Sluga pak, dobivši (ta) jela poslana mu od gospodara njegovog, uze ona koja će mu biti dovoljna, a ostala razdade svojim sadrugarima. Dobivši jela, njegovi sadrugari se obradovaše i stadoše se moliti za njega da (još) veću ugodnost nađe kod gospodara, zato što se tako poneo prema njima (sr. Ak. 16,3-9). Za sve ovo što se dogodilo ču gospodar njegov i opet se veoma obradova njegovom postupku. Sazvavši opet gospodar prijatelje (svoje) i sina svoga, kaza im za postupak slugin, koji učini sa jelima koja je dobio, i oni se još većma saglasiše da sluga postane sunaslednik sinu njegovom.

[56.] 3. Ja rekoh Pastiru: Gospodine, ja te priče ne znam, niti ih mogu shvatiti, ako mi ih ne objasniš. Sve ću ti objasniti, reče on, i ono što ti budem govorio pokazaću ti, (samo) ti drži zapovesti Gospodnje (Knj. Propov. 12,13) i bićeš Mu ugodan i upisaćeš se u broj onih koji drže zapovesti Njegove. Ako li pak nešgo od dobra učiniš preko zapovesti Božije, sebi ćeš pridodati veću slavu i bićeš slavniji kod Boga nego što bi (inače) bio. Ako, dakle, držeći zapovesti Božije, dodaš (još) i ova služenja, obradovaćeš se, ako ih budeš držao po mojoj zapovesti. Ja mu rekoh: Gospodine, što mi zapovedaš to ću držati, jer znam da si ti sa mnom. On reče: Biću sa tobom zato što imaš takvu gotovost da činiš dobro. A biću i sa svima onima, dodade on, koji imaju istu gotovost. Taj, (dakle), post reče on, ako se (pritom) drže i zapovesti Gospodnje, vrlo je dobar. A ovako ćeš održati taj post koji imaš da držiš: Pre svega, čuvaj se od svake zle reči i od svake zle želje, i očisti srce svoje od svih taština ovoga veka. Ako to sačuvaš, (onda će ti) taj post biti savršen. A činićeš ovako: Izvršivši ono što je napred napisano, ti u onaj dan u koji postiš ne okusi ništa osim hleba i vode, a od jela koja si imao jesti (tog dana) saberi zbir troška tog dana kad si to imao činiti i, odvojivši na stranu, podaj to udovici i siroti i onome koji nema. Tako ćeš se smiriti, te da od smirenoumlja tvoga onaj koji (to) dobije ispuni dušu svoju i pomoli se za tebe Gospodu. Ako, dakle, tako činiš post kao što ti zapovedam, tvoja će žrtva biti ugodna pred Bogom (Fil. 4,18; Mt. 5,24) i taj post će biš zapisan, i služenje tako učinjeno biće dobro i vedro i blagougodno Gospodu. To ćeš tako držati ti sa decom tvojom i celim domom tvojim, i održavši to bićeš blažen, a i (svi) oni koji čuvši ovo održe (ga), biće blaženi i dobiće sve što zatraže od Gospoda.

[57.] 4. Mnogo ga molih da mi objasni priču o vinogradu, i o sluzi koji je ogradio vinograd, i o travama koje su istrebljene iz vinograda, i o sinu i prijateljima savetnicima, jer sam shvatio da je sve to neka priča. A on, odgovarajući, reče mi: Mnogo si drzak u zapitkivanjima. Ne treba, veli, da zapitkuješ baš ništa, jer, ako treba da ti se objavi, objaviće ti se. Ja mu rekoh: Gospodine, ono što mi pokažeš, a ne objasniš, (onda) sam to uzalud video a nisam razumeo šta (to) znači. Isto tako, ako mi govoriš priče a ne odgonetneš mi (ih), uzalud sam to (onda) čuo od tebe. A on mi opet odgovori, govoreći: Svaki, veli, koji je sluga Božiji i ima Gospoda svoga u srcu, ište od Njega razboritost i dobija je (Jak. 1,5-6), te svaku priču rešava i uz pomoć Gospoda postaje mu poznato ono što je u pričama govoreno. Oni pak, veli, koji su mlakonje i spori su na molitvu, oni se dvoume da traže od Gospoda. A Gospod je mnogomilostiv i daje bez odlaganja svima koji od Njega ištu. Ti, dakle, koji si osnažen od Slavnoga Anđela i od Njega si dobio takvu molitvu i nisi lenj, zašto ne tražiš od Gospoda razboritost i ne dobiješ je od Njega? Ja mu rekoh: Gospodine, imajući tebe sa sobom ja imam potrebu tebe da molim i da te pitam, jer mi ti sve pokazuješ i razgovaraš sa mnom. Kada bih pak bez tebe to video ili čuo, onda bih pitao Gospoda da mi se objasni.

[58.] 5. Rekoh ti već ranije, veli on, da si (čovek) lukav i drzak pitajući za objašnjenje priča. No pošto si tako uporan, objasniću ti priču o polju i o svemu ostalome što sledi, da bi ih ti objavio svima. Čuj sada, reče mi, i razumi ovo: Polje je ovaj svet (Mt. 13,38), a Gospodar polja je Onaj koji je sve stvorio (Ef. 3,9; Jevr. 3,4) i sve uredio i ukrepio (Psal. 67,29). Sin je Duh Sveti, a sluga je Sin Božji. Vinogradske pak loze jeste ovaj narod, kojega je On zasadio (sr. Jn. 15,1-5). A pritke (tj. kočići uz lozu) jesu sveti Anđeli Gospodnji, koji drže (i čuvaju) narod Njegov. A trave počupane iz vinograda jesu bezakonja slugu Božjih. Jela pak, koja je On poslao sluzi od večere, jesu zapovesti koje je kroz Sina Svoga dao narodu Svome, dok prijatelji i savetpici jesu sveti Anđeli koji su prvi stvoreni. Odlazak Gospodara na put jeste vreme koje ostaje do Njegovog drugog dolaska (sr. Mt. 24,42; Jevr. 10,37). Ja mu (na to) rekoh: Gospodine, sve je ovo veliko i divno i preslavno. Kako bih, velim, gospodine, ja mogao to shvatiti? To ne može shvatiti ni neki drugi čovek, ma bio i veoma razuman. Objasni mi još, gospodine, rekoh ja, i ovo što ću te pitati. Reci šta hoćeš, veli on. Zašgo, rekoh, gospodine, Sin Božji se u priči javlja u vidu sluge (sr. Flb. 2,7)?

[59.] 6. Slušaj, reče (mi on): Ne javlja se Sin Božiji u vidu sluge, nego se javlja za veliku vlast i gospodstvo. Kako to, gospodine, rekoh ja, ne shvatam. On reče: Jsr Bog posadi vinograd, to jest sazda narod (Svoj) i predade ga Sinu, i Sin postavi Anđele nad njima da svakoga čuvaju. I On (Sin) očisti grehove njihove, mnogo se potrudivši i mnogo postradavši (za njih), jer se ni jedan vinograd ne može okopati bez truda i napora. On, dakle, očistivši grehe naroda (Jevr. 1,3:2,17), pokaza im staze života (Psal. 15,11), davši im zakon kojega je dobio od Oca Svoga (Jn. 10,18). Vidiš, dakle, reče on, da je On Gospodar naroda, dobivši svu vlast od Oca Svoga (Mt. 28,18; Ef. 1,20-23). A da je Gospodar (tj. Bog) uzeo Sina Svoga i slavne Anđele za savetnike oko nasleđa sluge, čuj (sada). Duha Svetoga, koji od pre postoji i koji je stvorio svu tvar, Bog je nastanio u telo u koje je hteo (sr. Jn. 1,14; Kol. 2,9; Jevr. 10,5). I to, dakle, telo, u koje se nastanio Duh Sveti, poslužilo je Duhu dobro, živeći u čestitosti i čistoti, nimalo uopšte ne uprljavši Duha (1 Petr. 2,22 i 1,19). Pošto je, dakle, ono (tj. telo ovaploćenog Boga) poživelo dobro i čisto, i zajedno sa Duhom (tj. Božanstvom) potrudilo se i sarađivalo u svakoj stvari, poživevši krepko i vrlinski, dobilo je zajednicu sa Duhom Svetim (2 Kor. 13,13; Jevr. 2,14; 1 Jn. 1,3), jer se Bogu dopalo ponašanje ovoga tela, pošto se ono na zemlji nije uprljalo imajući Duha Svetoga. Za savetnike je, dakle, uzeo Sina i slavne Aiđele, da bi i ovo telo, posluživši Duhu besprekorno, imalo neko (svoje) mesto nastanjenja da se ne misli da je plata njegovog služenja propala. Jer će platu dobiti svako telo koje se nađe čisto i neuprljano, u kojemu je Duh Sveti obitaovao. (Eto, sad) imaš objašnjenje i ove priče.

[60.] 7. Obradovah se, gospodine, rekoh ja, čuvši ovo objašnjenje. Slušaj sada, reče (mi on): To telo tvoje čuvaj čisto i neuprljano, da bi Duh koji se u njemu nastanio posvedočio mu i opravdalo se telo tvoje. Pazi da ti nekada ne dođe u srce pomisao da je to tvoje telo propadljivo i da ga zloupotrebiš (zbog toga) u nekoj prljavštini. Ako uprljaš telo svoje, uprljaćeš i Duha Svetoga, a ako uprljaš telo svoje nećeš živeti. Ja (na to) rekoh: Gospodine, ako se desilo neko ranije neznanje, pre no što čusmo ove reči, kako će se spasti čovek koji je uprljao telo svoje? On reče: Od ranijih neznanja samo Bog može dati isceljenje, jer je Njegova sva vlast. Nego ti sada ovo čuvaj, i Gospod, koji je mnogomilostiv, svakako će te isceliti, ako ni telo tvoje ni Duh ne budeš nadalje prljao. Jer oboje su zajednički (sr. 1 Kor. 3,16 i 6,13-17) i ne mogu se uprljati jedno bez drugoga. Zato oboje čuvaj čistim, i živećeš Bogu.

Priča šesta

[61.] 1. Sedeći kod kuće i proslavljajući Gospoda za sve što sam video, i razmišljajući o zapovestima, kako su prekrasne i jake i blage i slavne, i moćne da spasu dušu čovekovu, govorio sam u sebi ovo: Biću blažen ako budem postupao po ovim zapovestima, i svaki koji u njima bude hodio biće blažen. Dok sam to u sebi govorio, vidim odjednom da Pastir sedi pored mene i govori (mi) ovo: Šta to premišljaš o zapovestima mojim koje sam ti zapovedio? One su dobre, nemoj uopšte ništa da sumnjaš, nego se obuci u veru u Gospoda i u njima ćeš živeti, jer ću ti ja dati moći u zapovestima (da ih ispunjuješ). Zapovesti ove korisne su onima koji će se pokajati; ako li pak ne budu hodili u njima, njihovo pokajanje biće uzalud. Stoga vi koji se kajege, odbacite od sebe lukavstva ovoga veka koja vas upropašćuju i obucite se u svaku vrlinu pravednosti (sr. Ef. 6,11-17), da bi ove zapovesti mogli držati i ne povećavati grehe svoje. Ako ništa ne budete dodavali (gresima), zagladićete svoje ranije grehove. Hodite zato u zapovestima mojim i živećete Bogu. Eto, to vam je od mene rečeno. Pošto mi to izgovori, on mi reče: Pođimo u polje i pokazaću ti pastire ovaca. Hajdemo, gospodine, rekoh ja. Tada dođosmo u neko polje, u kojem mi on pokaza mladoga pastira odevenoga u raskošne haljine rujne boje. On napasaše veoma mnoge ovce, i te ovce behu u nezi i mnogom uživanju i veselo trčahu tamo i ovamo. I sam pastir beše radostan stadu svome, i izgled pastira beše veseo vrlo, i on prohođaše kroz stado. A videh i druge ovce gde na jednom mestu uživaju i goste se, ali one ne trčahu.

[62.] 2. On mi reče: Vidiš li, veli, ovoga pastira? Vidim, gospodine, rekoh ja. To je, reče on, anđeo naslade i prevare. On pogubljuje duše sujetnih slugu Božjih, i odvraća ih od istine, varajući ih u zlim željama u kojima propadaju. Jer oni zaboravljaju zapovesti Boga živoga i hode u obmanama i uživanjima sujetnim i propadaju od ovoga anđela, neke u smrt, a neke u potpunu kvarež. Ja mu rekoh: Gospodine, ja ne razumem šga znači u smrt, a šta u kvarež? Slušaj, reče on: Ovce koje vidiš da su vrlo vesele i da skaču, to su oni koji potpuno odstupaju od Boga i predali su se željama ovoga veka. U njima nema pokajanja za život, jer su (uz svoje grehe) dodali i hulu na Ime Gospodnje. Dakle, njihova je smrt. A ovce, koje si video da ne skaču nego pasu na jednome mestu, to su oni koji su sebe predali uživanjima i obmanama (ovoga veka), ali nisu pohulili na Gospoda. Oni su, dakle, otpali od istine. Za njih još ima nade pokajanja, kroz koje mogu živeti. Pokvarenost ima neku nadu na popravku, dok smrt ima večnu propast. Opet pođosmo malo napred i pokaza mi pastira krupnog, kao divljačkog lika, ogrnutog belom kožom, s nekom torbom na ramenu i u ruci imađaše tojagu vrlo tvrdu i čvornovatu i veliki bič. I pogled imađaše vrlo surov da sam ga se uplašio, takav pogled imaše. Ovaj pak pastir primaše od mladog pastira one ovce koje su uživale i plandovale a nisu skakale i uterao ih je u neko strmnovito i trnovito i čičkovito mesto, tako da se od trnja i čička ovce ne mogahu iskobeljati, nego se uplitahu u trnje i čkalj i vrlo se mučahu u oderotinama od trnja. On ih je jurio tamo i ovamo, pokoja im uopšte ne dajući, te se ovce one uopšte ne smirivahu.

[63.] 3. Videći, dakle, te (ovce) mučene i zlostavljane, sažalih se zbog njih što se tako muče i odmora uopšte nemaju. Rekoh (tada) Pastiru koji govoraše sa mnom: Gospodine, ko je ovaj pastir koji je tako nemilosrdan i grub i uopšte nimalo ne saželjava ove ovce? On je, veli, Apđeo kažnjavanja; on je od pravednih Anđela i postavljen je za kažnjavanje. On, dakle, preuzima one koji ou otpali od Boga i hodili u željama i obmanama ovog veka i kažnjava ih, kako je ko dostojan, strašnim i različitim kaznama. Hteo bi, rekoh, gospodine, da doznam kakve su te različite kazne? Slušaj, reče on, te različite muke i kazne: Mučenja su životna, jer bivaju kažnjeni neki štetama, neki nemaštinom, neki raznim bolestima, neki svakim besporetkom, neki uvredama od nedostojnih, i mnogim drugim delima stradaju. Jer mnogi, nestalni u svojim namerama, prihvataju se mnogo čega, i ništa im uopšte ne uspeva. I govore za sebe da im ne idu poslovi od ruke, a ne pomišljaju u srcima svojim da su učinili zla dela, nego okrivljuju Gospoda. Kada ih, dakle, svaka (takva) nevolja muči onda bivaju predavani meni na dobro karanje, i očajavaju u veri Gospodnjoj i u ostale dane života svoga služe Gospodu čistim srcem. Kada se, dakle, pokaju, tad im dolaze u srce njihova zla dela koja su učinili i onda proslavljaju Boga što je pravedan Sudija i što je pravedno svaki (od njih) prepatio po delima svojim. Nadalje pak oni služe Gospodu čistim srcem svojim i uspevaju u svakom poslu svome, dobijajući od Gospoda sve što (od Njega) traže. I tada proslavljaju Gospoda što su meni bili predani i više ne stradaju nijednim zlom.

[64.] 4. Rekoh mu: Gospodine, još mi, velim, ovo objasnite. Šta tražiš, reče on? Da li, dakle, gospodine, velim, isto se onoliko vremena muče uživači i varalice koliko i uživaju i varaju? Odgovori mi: Toliko vremena se i muče. Malo se, velim, gospodine, muče. Jer je trebalo da oni koji tako uživaju i zaboravljaju Gospoda sedmostruko se muče. Reče mi on: Nerazuman si i ne shvataš moć (i značenje) mučenja. Kad bih shvatao, rekoh, gospodine, ne bih te pitao da mi objasniš. Slušaj, veli, moć (i značenje) obojega: Vreme uživanja i prevare jedan je čas, a čas mučenja ima moć (i značenje) trideset dana. Ako, dakle, neko uživa i vara jedan dan, i jedan dan biva mučen, (taj) dan mučenja važi za celu godinu. Koliko pak dana neko uživa, toliko se godina muči. Vidiš li, dakle, veli, da je vreme uživanja i prevare malo, a (vreme) kazne i mučenja veliko.

[65.] 5. Pošto, gospodine, rekoh ja, uopšte ne shvatih vremena prevare i uživanja i mučenja, objasni mi još jasnije. Odgovorivši, reče mi: Tvoje je nerazumlje uporno i nećeš da očistiš orce svoje i da služiš Gošodu. Pazi, veli, da se vreme ne ispuni i ti se naćeš bezuman. Slušaj sada, veli, kao šgo želiš da ovo shvatiš. Onaj koji uživa i vara jedan dan i čini ono što želi, oblači se u mnogo bezumlje i ne shvata delo koje čini, jer već sutra zaboravlja šta je juče učinio. Jer uživanje i prevara pamćenja nema, zbog bezumlja u koje je obučeno. Kada se pak kazna i mučenje prilepi za čoveka jedan dan, on biva kažnjen i mučen do (kraja) godine, jer veliko pamćenje ima kazna i muka. Kažnjavan, dakle, i mučen čitavu godinu, seća se tada uživanja i prevare i zna da zbog njih trpi ovo zlo. Svaki, dakle, čovek koji uživa i vara ovako se muči, zato što, imajući život, sebe su predali u smrt. Koja su, gospodine, rekoh, uživanja štetna? Svako delo, veli on, koje ako sa zadovoljstvom čini uživanje je čoveku. Jer i gnevljivac, ako svoju strast zadovolji, uživa (u tome); i preljubnik, i pijanica, i ogovarač, i ljažljivac, i grabljivac, i otimač, i koji slično njima čini svojoj bolesti zadovoljstvo čini, jer uživa u svome delu. Sva ova uživanja štetna su slugama Božijim. Zbog ovih, dakle, prevara i uživanja muče se kažnjavani i mučeni. A postoje i uživanja koja spasavaju ljude. Jer mnogi (ljudi), radeći dobro, uživaju nošeni sopstvenim zadovoljstvom. Ovo, dakle, uživanje korisno je slugama Božijim i život pribavlja takvome čoveku, dok štetna, napred navedena uživanja pribavljaju mučenja i kazne. Ako pak ostanu uporni i ne pokaju se, smrt sebi pribavljaju.

Priča sedma

[66.] 1. Nekoliko dana posle, videh ga (Pastira) na istom polju gde sam i pastire video, i reče mi: Šta tražiš? Došao sam, gospodine, rekoh, da te molim da pistiru kazne zapovediš da iz mog doma izađe, jer me mnogo tišti. Treba, veli, da te tišti, jer tako je zapovedio Slavni Anđeo za tebe, jer hoće da budeš iskušan. A šta sam, rekoh, gospodine, učinio tako zlo da budem predan tome Anđelu? Čuj, veli on: Gresi tvoji jesu mnogi, ali ne toliki da bi ti bio predan tome Anđelu; ali je dom tvoj učinio mnoge grehe i veoma se ogorčio Slavni Anđeo zbog dela njihovih i zato je zapovedio da te za neko vreme tišti, da bi se i oni pokajali i očistili od svake želje ovoga veka. Kada se, dakle, pokaju i očiste, tada će otići Anđeo kazne. Rekoh mu: Gospodine, ako su oni učinili takve stvari da se vrlo ogorči Slavni Anđeo, šta sam ja učinio? Oni drugačije, reče on, ne mogu biti pogođeni ako ti, glava kuće, ne budeš pogođen žalošću. Jer ako ti budeš patio, nužno će i oni patiti, a ako ti budeš dobro, oni neće imati nikakve žalosti. Ali evo, gospodine, velim, pokajali su se od sveg srca svoga. Znam i ja, veli, da su se pokajali od sveg srca svoga; ali zar misliš, veli da se gresi pokajnika odmah otpuštaju? Svakako ne, pokajnik treba da pomuči dušu svoju i da se jako smiri u svakom delu svome i da se žalosti mnogim i različitim žalostima. Ako li podnese žalosti koje dolaze na njega, svakako će se smilovati (na njega) Onaj koji je sve stvorio i (sve) osnažio, i daće im neko isceljenje, i to svakako ako vidi srce pokajnika čisto od svake zle stvari. A tebi i domu tvome sada je korisio da se žalostite. I što (uopšte) mnogo govorim? Treba ti se žalostiti, kao što je zapovedio onaj Anđeo Gospodnji koji te je meni predao. I za to zablagodari Gospodu što te je smatrao za dostojnoga da ti nagovesti (tu) žalost da bi, prepoznavši je, podneo je dobro. Ja mu rekoh: Gospodine, budi tu sa mnom i svaku žalost moći ću podneti. Ja ću, reče on, biti sa tobom, a zamoliću i Anđela kaznitelja da te (malo) lakše tišti. No malo ćeš se vremena žalostiti, pa ćeš biti vaspostavljen na svoje mesto. Samo ti ostani u smirenoumlju i služi Gospodu čistim srcem, i deca tvoja i dom tvoj, i hodi u zapovestima mojim koje sam ti zapovedio, i pokajanje će tvoje moći biti snažno i čisto. I ako to sačuvaš zajedno sa domom svojim, svaka će žalost odstupiti od tebe. A i od svih će, veli, odstupiti žalost, ko u ovim mojim zapovestima bude hodio.

Priča osma

[67.] 1. Pokaza mi (zatim) ivu (tj. vrbu) koja pokrivaše brda i doline, i pod pokrivač vrbe dođoše svi koji su pozvani u Ime Gospodnje. A stajaše Slavni Anđeo Gospodnji, vrlo visok, kraj vrbe, imajući srp veliki i odsecaše grane od vrbe i davaše (ih) narodu koji pokrivaše vrba, a davaše im male grančice, veličine lakta. Pošto svi dobiše grančice, Anđeo ostavi srp, a onda drvo beše zdravo (tj. celo) kao što je bilo kad je viđeno. Ja pak čudih se u sebi, govoreći: Kako je drvo celo kad su mu tolike grane odsečene? Veli mi Pastir: Ne čudi se što je to drvo ostalo čitavo iako su tolike grane odsečene; ostavi pak, veli, dok sve vidiš, pa će ti se objaviti šta je. Anđeo, koji je dao narodu grane, opet (ih) je tražio od njih, i kao što su primali, tako su bili pozivani k njemu, i svaki od njih predavaše grane. Anđeo pak Gospodnji uzimaše ih i razmatraše. Od nekih je dobijao grane suve i kao od crva pojedene, pa zapovedi Anđeo da oni koji su takve grane predali stanu odvojeno. Drugi pak predavahu suve, ali ne behu pojedene od crva; i njima zapovedi da stanu posebno. Drugi predavahu polusuve, i oni stajahu posebno. Drugi (opet) predavahu svoje grane polusuve i sa prslotinama; i oni stajahu posebno. A drugi predavahu svoje grane zelene, ali sa prslotinama; i oni stajahu posebno. Drugi pak predavahu grane pola suve a pola zelene, i oni stajahu posebno. Drugi opet prinošahu grane svoje sa dva dela grane zelena, a treći suv; i oni stajahu posebno. Drugi opet predavahu svoje grane bezmalo potpuno zelene, a samo mali deo grana njihovih beše suv, i to sam kraj, i na njima behu prslotine; i oni stajahu posebno. U drugih pak beše mali deo zelen, a ostali delovi grana suvi; i oni stajahu posebno. A drugi dolažahu noseći grane zelene kao što (ih) primiše od Anđela, i to veći deo naroda takve grane predavaše. Anđeo se njima veoma obradova; i oni stajahu posebno. Drugi pak predavahu svoje grane zelene i sa još (novoizraslim) grančicama; i oni stajahu posebno. I zbog njih se Anđeo veoma obradova. A davahu (na kraju) i drugi svoje grane zelene, sa još grančicama, a njihove grančice kao da imađahu neki plod; i ti ljudi, čije se grane nađoše takve, behu vrlo veseli. A Anđeo se i njima obradova, i Pastir sa Njime vrlo veseo beše zbog njih.

[68.] 2. I zapovedi Anđeo Gospodnji da se donesu venci. I biše doneti, kao od palmi načinjeni, i (On) ovenča ljude koji su predali grane sa grančicama i nekim plodovima, i otpusti ih (da idu) u Kulu. I druge otpusti u Kulu, one koji predavahu grane sa grančicama a plod ne imađahu, i njima dade pečat. A odeću imađahu svi istu, belu kao sneg, (svi) koji iđahu u Kulu. I one koji predavahu grane zelene, kao što (ih) primiše, otpusti (ih), davši im belu odeću i pečat. Pošto Anđeo to sve završi, reče Pastiru: Ja idem, a ti ih otpusti u zidove (oko Kule), kao što je svaki dostojan da (tamo) boravi. A razgledaj pažljivo grane njihove i, pažljivo razgledavši tako ih otpusti. Gledaj, veli, da ti ni jedan ne promakne, a ako ti neki promakne ja ću ih isprobati na žrtveniku. Rekavši to Pastiru, otide. Po odlasku Anđela, reče mi Pastir: Uzmimo od svih grane i zasadimo ih, da ako neke od njih mognu živeti. Rekoh mu: Gospodine, ove suve (grane) kako mogu oživeti? Odgovorivši, reče mi: Drvo je ovo iva (tj. vrba) i ta vrsta voli život; ako se, dakle, ove grančice zasade i malo porastu, mnoge će od njih oživeti, a onda ću pokušati da ih i vodom zalijem. Ako neka od njih uzmogne oživeti, radovaćemo se zajedno s njima, ako pak ne mogne oživeti, ja se neću naći nemaran. I zapovedi mu Pastir da (ih) pozovem, onako kako je svaki od njih stajao. Dolažahu grupa po grupa i predavahu grane Pastiru, a Pastir primaše grane i po grupama ih zasađivaše. Pošto ih zasadi, zali ih obilno vodom, tako da se od vode grane ne viđahu. Pošto pak zali (zasađene) grane, reče mi: Idemo (sada) i posle nekoliko dana vratićemo se da vidimo sve ove grane. Jer Onaj koji je stvorio ovo drvo želi da žive svi koji su od njega uzeli grane. A i ja se nadam da će grančice ove, zalivene vodom, da porastu i da će većina njih živeti.

[69.] 3. Rekoh mu: Objasni mi šta znači ovo drvo, jer sam u nedoumici u vezi njega pošto su tolike grane odsečene a drvo je (i dalje) celo i uopšte se ništa ne vidi da je sečeno od njega; to, dakle, ne shvatam. Slušaj, reče (mi) on: Ovo veliko drvo, koje pokriva brda i doline i svu zemlju, jeste zakon Božiji koji je dat svetu, a taj zakoi je Sin Božiji koji je propovedan po (svim) krajevima zemlje. Narodi pak, koji su pod pokrivačem (drveta), jesu oni koji su čuli propoved i poverovali u Njega. A veliki Slavni Anđeo jeste Mihailo, koji ima vlast nad ovim narodom i rukovodi njima. Jer on je taj koji im daje zakon u srcima vernih; on ispituje njih, kojima je dao zakon, da li su ga sačuvali. Vidiš li grančice svakoga od njih, jer su (te) grane zakon. Vidiš, dakle, da su mnoge od grana upropašćene, i poznaćeš sve njih koji nisu očuvali zakon, i videćeš boravište svakoga od njih. Rekoh mu: Gospodine, zašto je neke otpustio (da idu) u Kulu, a neke je ostavio tebi? Koji su, veli (mi on), prestupili zakon koji su dobili od Njega, njih je ostavio u mojoj vlasti radi pokajanja, a koji su već ugodili zakonu i očuvali ga, On ih ima pod Svojom vlašću. A koji su, gospodine, rekoh ja, oni koji su ovenčani i odlaze u Kulu? Odgovorivpš, reče mi: Ovenčani su oni koji su se borili sa đavolom i pobedili ga; to su oni koji su postradali radi zakona (tj. radi Jevanđelja). Drugi pak, koji su takođe predali grane zelene, i (to) sa grančicama, ali bez ploda, to su oni koji su za zakon mučeni, ali nisu postradali niti su se odrekli zakona svoga. Oni pak koji su predali zelene (grane) kao što su i primili, to su čestiti i pravedni i koji su veoma hodili u čistome srcu i zapovesti Gospodnje očuvali. A (sve) ostale upoznaćeš kada budem razmotrio ove grane koje su posađene i zalivene.

[70.] 4. Posle nekoliko dana dođosmo na (isto) mesto, i Pastir sede na mesto Velikog Anđela, a ja stajah kraj njega. I reče mi: Opaši se platnom i služi mi. Ja se opasah platnom od čiste vreće. Videći me opasanog i gotovog da mu služim, reče mi: Zovi (sada) ljude čije su grane zasađene, po grupama kako je ko predao grane. Ja otidoh u polje i pozvah sve; i stadoše sve grupe (pred nas). A on im reče: Neka svaki iščupa svoju granu i neka mi je donese. Prvi (mu ih) predadoše oni koji su imali (grane) suve i podsečene, i vađoše se tako isto suve i podsečene, te im zapovedi da stanu posebno. Zatim predadoše grane oni koji ih imahu suve i nepodsečene: neki od njih predadoše grane zelene, a neki suve i načete, kao od crva. Onima koji predadoše zelene, zapovedi da stanu posebno, a onima koji predadoše suve i načete, zapovedi da stanu sa onima prvima. Zatim predadoše oni koji imađahu napola suve i sa naprslinama: mnogi od njih predadoše zelene i bez naprslina, a neki zelene i sa grančicama i na grančicama plodovi, kakve imađahu i oni ovenčani koji otidoše u Kulu. Neki pak predadoše suve i nagrižene, a neki suve i nenagrižene, neki (opet) kakve i behu: polusuve i sa naprslinama. Zapovedi im (Pastir) da svaki od njih stane posebno, neki kod svojih grupa, a neki posebno.

[71.] 5. Zatim (mu) predavahu oni koji imađahu grane zelene, ali sa naprslinama: svi oni predadoše (ih) zelene i stadoše u svoju grupu. Njima se obradova Pastir, jer se svi behu izmenili i svoje naprsline odbacili. A predadoše i oni koji imađahu (grane) napola zelene, a napola suve: nekih se grane nađoše sasvim zelene, nekih suve i nagrižene, a nekih zelene i sa grančicama; svi oni biše poslani svaki u svoju grupu. Zatim predadoše oni koji imađahu dva dela zelena, a treći suv: mnogi od njih predadoše zedene, a mnogi polusuve, drugi pak suve i nagrižene; svi oni biše upućeni svaki u svoju grupu. Drugi (opet) predavahu svoje grane sa dva dela suve, a treći zelen: mnogi od njih predadoše polusuve, neki suve i nagrižene, neki pak polusuve i sa naprslinama, a malo njih predadoše; zelene; svi oni stadoše u svoju grupu. A predadoše i oni koji svoje grane imađahu zelene, sa malo suvoga i sa naprslinama: od njih neki predadoše zelene, neki pak zelene i sa grančicama, pa i oni otidoše u svoju grupu. Zatim predadoše oni koji imađahu (grane) iešto malo zelene, a ostale delove suve: njihove grane nađoše se najvećim delom zelene i sa grančicama i plodom na grančicama, a drugih behu sasvim zelene. Ovim se granama Pastir veoma obradova što se takve nađoše. Otidoše pak i oni svaki u svoju grupu.

[72.] 6. Pošto Pastir razmotri grane sviju, reče mi: Rekao sam ti da ovo drvo voli život. Vidiš li, veli, koliko ih se pokajalo i spaslo? Vidim, gospodine, rekoh ja. (To je) zato da vidiš, reče on, mnogomilostivost Gospodnju da je velika i slavna i da je dao Duha dostojnima pokajanja. Zašto se pak, gospodine, rekoh ja, svi ne pokajaše? Onima, veli, čije srce vide Gospod da će biti čisto i da će Mu služiti iz sveg srca, njima dade pokajanje, a kod kojih vide prevarljivost i lukavost i da će se licemerno pokajati, njima nije dao pokajanje, da nebi opet pohulili na zakon Njegov. Ja mu rekoh: Gospodine, sada mi objasni za one koji grane predadoše, kakav je ko od njih, i njegovo boravište, da bi oni koji su poverovali i pečat dobili, i povredili ga ne očuvavši ga zdravim (tj. celosnim), čuvši (sve ovo) poznali dela svoja i pokajali se, dobivši od tebe pečat, i proslavili Gaospoda što se smilovao na njih i poslao im tebe da bi obiovio duhove njihove. Sdušaj, reče (mi on): Oni čije su grane nađene suve i nagrižene od crva, to su otpadnici i izdajnici Crkve, koji su u gresima svojim pohulili na Gospoda, a još se i postideli Imena Gospodnjega koje je prizvano nad njima. Oni su, dakle, konačno umrli Bogu. Vidiš da nijedan od njih se ne pokaja, mada su čuli reči koje si im govorio, a koje sam ti zapovedio. Od njih, dakle, život je odstupio. Oni pak koji su predali suve i nagrižene (grane), i oni su blizu ovih, jer su bili licemeri i unosili su druga učenja i izvraćali sluge Božije, a osobito one koji su sagrešili ne ostavljajući ih da se pokaju, već su ih (loše) ubeđivali ludim učenjima. Oni ipak imaju nadu za pokajanje. Vidiš da su se mnogi od njih pokajali od kad si im govorio zapovesti, i još će se pokajati. Koji se pak ne pokaju, izgubili su život svoj. Oni opet od njih koji su se pokajali, postali su dobri i njihovo je naselje u prvim zidovima (oko Kule), a neki uziđoše i na Kulu. Vidiš li, dakle, dodade on, da pokajanje grešnika donosi život, a nepokajanje smrt.

[73.] 7. Slušaj (sada) o onima koji su predali (grane) polusuve, sa naprslinama u njima. Oni čije su grane bile polusuve, to su dvojedušni, jer niti žive niti su umrli. Oni pak koji imaju polusuve i na njima naprsline, oni su i dvojedušni i ogovarači, koji nikad mira u sebi nemaju, nego su svagda u razdoru. I njima, veli, još predstoji pokajanje (kao mogućnost). Jer vidiš, veli, neke od njih da su se već pokajali, i oni još u sebi imaju nadu pokajanja. Oni, dakle, od njih, dodade on, koji su se pokajali, imaju boravište u Kuli (tj. Crkvi); a oni od njih koji će se kasnije pokajati, nastaniće se u zidovima (oko Kule), dok oni koji se ne pokaju, nego još ostanu uporni u delima svojim, umreće smrću. Oni koji su svoje grane predali zelene i sa naprslinama, oni su uvek bili verni i dobri, ali su imali međusobno neku surevnjivost oko prvenstva i neke slave, no (zato) su svi nerazumni jer imaju među sobom surevnjivost o prvenstvu. No i oni, čuvši zapovesti moje i budući dobri, očistiše sebe i brzo se pokajaše. Zato, njihovo naselje bi u Kuli, a ako se neki od njih opet povrati na razdor, biće izbačen iz Kule i izgubiće život svoj. Život pripada svima koji drže zapovesti Gospodnje, a među zapovestima nema (reči) o prvenstvu ili o nekoj slavi, nego o dugotrpeljivosti i smirenoumlju čoveka. U ovome je, dakle, život Gospodnji, a u razdorima i bezakonjima je smrt.

[74.] 8. Oni pak koji su predali grane napola zelene napola suve, to su oni koji su se u svoje poslove zapleli i nisu se svetima prisajedinili, zato im je polovina živa a polovina je umrla. Mnogi pak, čuvši zapovesti moje, pokajali su se, a koji su se pokajali, naselje im je u Kuli. Neki opet od njih do kraja su odstupili, i oni zato nemaju pokajanja, jer su svojim (zlim) poslovima pohulili na Gospoda i odrekli Ga se. Dakle, izgubili su život svoj zbog zla koje su učinili. Mnogi od njih su dvojedušni. Za njih još postoji pokajanje, ako se brzo pokaju, i naselje njihovo biće u Kuli; ako se pak kasnije pokaju, obitavaće u zidovima, a ako se ne pokaju, i oni su izgubili život svoj. Oni pak koji su predali (grane) sa dva dela zelena a trećim suvim, to su oni koji su se odrekli različitim odricanjima. Mnogi od njih pokajali su se i otišli su da obitavaju u Kuli, a mnogi su do kraja ostupili od Boga, i oni konačno život izgubiše. Neki pak od njih behu dvojedušni i činjahu razdore. Njima, zato, još ima pokajanja, ako se brzo pokaju i ne ostanu uporni u svojim zadovoljstvima. A ako ostanu uporni u svojim delima, i oni sebi smrt izrađuju.

[75.] 9. Oni opet koji su predali grane sa dva dela suva a trećim zelenim, to su oni koji su postali verni, ali obogativši se i postavši slavni kod mnogobožaca, odenuše se u veliku gordost i postadoše nadmeni mišlju i napustivši istinu i ne pridružiše se pravednima, nego življahu zajedno sa mnogobošcima i taj im put postade prijatniji, no od Boga ne odstupiše nego ostadoše u veri, ali dela vere ne činiše. Mnogi, dakle, od njih se pokajaše i naselje njihovo bi u Kuli. Drugi pak, živeći do kraja sa mnogobošcima, zahvaćeni sujetom mnogobožaca, odstupiše od Boga i dela mnogobožaca učiniše. Zato oni biše pribrojani sa mnogobošcima. Drugi opet od njih biše dvojedušni (i posumnjaše), ne nadajući se spasenju zbog dela koja učiniše; drugi pak biše dvojedušni i međusobno razdore stvoriše. Njima, dakle, i onima koji su dvojedušni (tj. sumnjaju) zbog dela ovojih, još ima pokajanja, ali njihovo pokajanje treba da je uskoreno da bi im obitalište bilo u Kuli, dok onima koji se ne kaju nego ostaju uporni u uživanjima smrt je blizu.

[76.] 10. A oni koji grane predadoše zelene a samo krajevi behu suvi i sa pukotinama, oni su svagda bili dobri i verni i slavni kod Boga, no malo su sagrešili sitnom željom i nešto malo su se brzo pokajali i bi im naselje u Kuli. Neki pak od njih beše dvojedušni, a neki dvojedušnošću stvoriše veće razdore. Njima, dakle, ima još made pokajanja, jer su uvek bili dobri i teško će ko od njih umreti. Oni pak koji svoje grane predadoše suve, koje imađahu samo malo zelenoga, to su oni koji su samo poverovali, a dela bezakonja činjahu; no (ipak) nikada ne ostupiše od Boga i Ime (Hristovo) rado su nosili i rado su u domove svoje sluge Božije primali. Čuvši za ovo pokajanje bez kolebanja su se pokajali i čine svaku vrlinu pravde. Neki pak od njih i stradaju i rado se muče, znajući dela svoja koja učiniše. Svih njih, naselje će biti u Kuli.

[77.] 11. I pošto završi objašnjenje o svim granama, reče mi: Idi i svima govori da se pokaju, pa ćeš živeti Bogu, jer se Gospod smilovao i posla me da svima dam pokajanje, mada neki nisu dostojni spasenja zbog dela svojih. No budući dugotrpeljiv, Gospod želi (ponoviti svima) poziv za spasenje, koji je dat kroz Sina Njegovog. Rekoh mu: Gospodine, nadam se da svi kad čuju ovo, pokajaće se, jer sam uveren da će svaki, poznavši svoja dela i ubojavši se Boga, pokajati se. Odgovorivši, reče mi: Koji se, veli, pokaju iz sveg srca svog, i očiste sebe od napred pomenutih zala svojih, i više ništa ne dodaju gresima svojim, dobiće od Gospoda isceljenje ranijih grehova, ako ne budu dvojedušni u ovim zapovestima, i živeće Bogu. Koji pak, veli, pridodaju gresima svojim i budu hodili u željama ovog veka, osuđuju sebe na smrt. Ti pak hodi u zapovestima mojim i živećeš Bogu, i svaki koji u njima bude hodio i činio ih pravilno živeće Bogu. Pokazavši mi to i o svemu pogovorivši, reče mi: A ostalo ću ti pokazati kroz nekoliko dana.

Priča deveta

[78.] 1. Pošto zapisah Zapovesti i Priče Pastira, Anđela pokajanja, on dođe k meni i reče mi: Hoću da ti pokažem ono što ti je pokazao Duh Sveti koji je govorio s tobom u obličju Crkve, jer taj Duh jeste Sin Božiji. Jer pošto si ti slabiji telom, nije ti bilo objavljeno kroz Anđela. Kada si se pak osnažio kroz Duha i omoćao snagom tvojom, tako da možeš i Anđela videti, tada ti se objavi kroz Crkvu građenje Kule; dobro si i čisto sve video (šgo ti je pokazano) kao od devojke. Sada pak vidiš (objavljeno) od Anđela, no kroz jednoga istoga Duha. A od mene treba da sve tačnije vidiš. Jer sam na to dat od strane Slavnog Anđela da obitavam u tvome domu, da bi ti sve snažno video, ništa se ne plašeći kao ranije. I odvede me u Arkadiju, na neku goru uzvišenu i oblu (sr. Apok. 21,10), i posadi me na vrh gore, i pokaza mi veliko polje, a oko polja dvanaest gora i svaka gora imađaše drugačiji izgled. Prva (gora) beše crna kao čađ, a druga beše obnažena, ne imajući trave, treća pak puna trnja i čkalja, a četvrta imađaše bilje polusuvo: gornji deo bilja zelen a donji ka korenu suv, i to bilje, kad sunce pripeče, postade suvo. Peta gora beše vrlo surova, a bilje imaše zeleno. Šesta pak gora beše prepuna pukotina, neke male a neke velike, a pukotine imađahu trave, no trave ne behu vrlo bujne, nego kao uvenule. Sedma gora imađaše trave živahne i sva gora beše rascvetana, i svaki rod životinja i ptica pasijaše na gori onoj; i u koliko životinje i ptice pasijahu, trave na gori onoj sve više i više rastijahu i cvetahu. Osma (opet) gora beše prepuna izvora i svaka vrsta tvorevine Gospodnje napajaše se sa izvora ove gore. A deveta gora vode uopšte ne imađaše i sasvim beše pusta, a u sebi imađaše zveri i gmizavce otrovne koji uništavahu ljude. Deseta gora imađaše najveće drveće i sva beše pošumljena i pod okriljem drveća ležahu ovce odmarajući se i preživajući. Jedanaesta gora beše vrlo gustog drveća i to drveće beše vrlo plodno, ukrašeno raznovrsnim plodovima, tako da neko videći ih, poželeo bi da jede od tih plodova. I dvanaesta gora beše sva bela i izgled njen spreda beše vrlo mio i ta gora beše najlepša.

[79.] 2. U sredini pak polja pokaza mi veliku belu Stenu, koja izlažaše iz tog polja. A Stena beše viša od gora i četvrtasta, tako da mogaše sav svet smestiti. A beše ta stena vrlo stara, imajući vrata usečena, i činjaše mi se da je to usecanje vrata od nedavno. Vrata tako sijahu, jače od sunca, da sam se divio sjaju vrata. Oko vrata pak stajahu dvanaest devojaka; četiri od njih, koje stajahu na uglovima, činilo mi se da su slavnije, mada i ostale behu slavne. A stajahu na četiri strane vrata, između ovih, po dve devojaka što radosne behu i tako junački stajahu, opasane; imađahu napolje istaknuta desna ramena kao da hođahu neki teret da nose. Tako behu spremne, jer behu vrlo vedre i raspoložene. Pošto to videh, ja se divih u sebi što videh velike i slavne stvari. I opet bejah u nedoumici zbog devojaka što rodosne behu i tako junački stajahu, kao da će celo nebo držati. I reče mi Pastir: Šta u sebi razmišljaš i čudiš se i na sebe žalost navlačiš? Jer ono što ne možeš shvatiti, nemoj kao razuman, ni pokušavati, nego traži od Gospoda da dobiješ razum i to shvatiš. Ono što je iza tebe, videti ne možeš, a ono što je ispred tebe, to vidiš. Za ono, dakle, što videti ne možeš, nemoj sebe izvrtati, a ono što vidiš, time ovladaj, a za ostalo nemaj da si radoznao. Ja ću ti sve pokazati, ono što ću ti pokazati. Gledaj sada ovo ostalo.

[80.] 3. Videh šest ljudi, visokih i slavnih i sličnih po izglidu, koji dođoše, i oni pozvaše neko mnoštvo ljudi. I ovi što dođoše behu ljudi visoki i vrlo lepi i snažni. I pozvaše ih ovih šest ljudi da grade na Steni neku Kulu. A beše veliki šum od ovih ljudi koji dođoše da grade Kulu dok tamo i ovamo trčaše oko vrata. Devojke pak, koje stajahu kod vrata, govorahu ljudima kod Kule da požure sa građenjem Kule; i ispružiše ruke svoje kao da hoće nešto da prihvate od tih ljudi. Šest pak ljudi zapovedahu da iz neke dubine izlazi kamenje i odlazi na građevinu kule. I izađoše deset kamenova četvrtastih i svetlih, neoklesanih. Šest ljudi pozvaše (one) devojke i zapovediše im da sve kamenje, koje imađaše ići za građevinu Kule, prihvataju i pronose kroz vrata i dodaju ljudima koji će graditi Kulu. Devojke pak onih prvih deset kamenova, koji izađoše iz dubine, stavljahu (na rame) jedna drugoj i po jedan kamen nošahu zajedno.

[81.] 4. Kao što stajahu zajedno oko vrata, tako i nošahu te (devojke) koje izgledahu snažne, i behu kao podišle pod uglove kamena; druge pak sa strane kamena podiđoše i tako nošahu sve kamenje, i kroz vrata ih pronošahu, kako im bi zapoveđeno, i davahu ljudima na Kuli, a ovi, prihvatajući kamenje, zidahu. Građenje ove Kule bi na velikoj steni i iznad vrata. Skladno se spojiše onih deset kamenova i popuniše svu stenu i oni biše temelj građevine Kule, a stena i vrata behu ono što držaše svu Kulu. Posle ovih deset kamenova, drugih dvadest pet kamenova izađoše iz dubine, i oni se skladno sastaviše u građevinu Kule, nošeni od devojaka kao i prethodni. Posle ovih, iziđoše trideset i pet, i oni se tako isto spojiše u Kuli. Posle ovih, izađe drugih četrdeset kamenova i svi oni biše stavljeni u građevinu Kule; tako bi četiri reda u temeljima Kule. I prestade (kamenje) izlaziti iz dubine, pa prestadoše malo i graditelji. Zatim, opet zapovediše šest ljudi onom mnoštvu naroda da sa gora donose kamenje za izgradnju Kule. Donošahu, dakle, ljudi sa svih gora različitih boja isklesano kamenje i predavahu ih devojkama a devojke ih pronošahu kroz vrata i predavahu ih graditeljima Kule. I kad različito kamenje bi stavljeno u građevinu, tad (svi) postadoše jednaki i beli i svoje ranije boje izmenjivahu. Neko pak kamenje, dodavano od ljudi u građevinu, ne postajaše belo, nego kako se stavljaše tako i beše, jer ne behu predavani od devojaka, niti pronošeni kroz vrata. Ovo, dakle, kamenje beše nepodobno u građevini Kule. A onih šest ljudi, videći to kamenje nepodobno u građevini, zapovediše da ih izvade i vrate dole na isto mesto odakle su i doneti. I rekoše ljudima koji su doneli kamenje: Vi nemojte uopšte to kamenje dodavati za građenje, nego ga stavite kraj Kule da bi ih devojke, pronoseći kroz vrata, dodavale za građenje. Jer ako se, vele, kroz ruke ovih devojaka ne pronesu kroz vrata, svoje boje ne mogu promeniti; zato, rekoše im, nemojte se truditi uzalud.

[82.] 5. I bi završeno onog dana građenje, ali Kula ne bi svršena, jer je trebaše još dograđivati. Beše, dakle, neki prekid građenja, te šest ljudi zapovediše graditeljima da svi nakratko odu i kao odmore se, dok devojkama zapovediše da se ne udaljuju od Kule. Izgledalo mi je da su devojke ostavljene da čuvaju Kulu. Pošto svi otidoše i počinuše, ja rekoh Pastiru: Zašto se, rekoh, gospodine, ne završi građenje Kule? On reče: Još se ne može završiti kula ako ne dođe i Gospodar njen i isproba tu građevinu, da, ako se neko kamenje nađe trošno, zameni ga, jer se Kula gradi prema volji Njegovoj. Hteo sam, rekoh, gospodine, da doznam kakvo je ovo građenje ove Kule, i (još) za stenu, i vrata, i gore, i devojke, i kamenje koje izlazi iz dubine, a nije oklesano, nego onako odlazi u građevinu? I zašto prvo deset kamenova biše postavljeno u temelj, zatim 25, zatim 35, zatim 40, i za kamenje koje je otišlo u građevinu i posle izvađeno i vraćeno na svoje mesto, o svemu tome, gospodine, uspokoji dušu moju i objasni mi to. On mi reče: Ako ne budeš prazni radoznalac, sve ćeš doznati, jer ćemo kroz nekoliko dana doći ovde i videćeš ostalo što će se desiti ovoj Kuli i sve ćeš priče tačno doznati. I posle nekoliko dana dođosmo na mesto gde (ranije) seđasmo, i on mi reče: idemo ka Kuli, jer dolazi Domaćin Kule da je razmotri. I dođosmo do Kule i niko ne beše kod nje, osim samo devojke. Zapita Pastir devojke da li nije došao Gospodar Kule. A one rekoše da će doći da razmotri građevinu.

[83.] 6. I gle, malo posle vidim poredak mnogih ljudi koji dolaze, i u sredini neki Čovek visok rastom, tako da nadvišavaše Kulu. A šest ljudi, koji behu određeni za građevinu, s leva i s desna hođahu sa njim i svi koji rađahu na građevini behu sa njim i mnogi drugi slavni oko njega. A devojke koje čuvahu Kulu potrčaše i celivaše ga i počeše hodati blizu njega oko Kule. Onaj pak Čovek razmatraše građevinu pažljivo, tako da je svaki kamen opipavao. Držeći pak neki štap u ruci, svaki od ugrađenih kamenova je udarao. I kad ih udaraše ostajahu neki od njih crni kao čađ, a drugi šugavi, a drugi imahu pukotine, neki opet okrnjeni, a neki ni beli ni crni, a neki grubi i ne slagahu se sa ostalim kamenjem, a neki imađahu mnoge mrlje; (sve) to behu razlike onih trošnih kamenova koji se nađoše u građevini. On, zato, zapovedi da ih sve iz Kule prenesu i stave kraj Kule, a drugo kamenje donesu i stave na njihovo mesto. I zapitaše ga građevinari iz koje gore hoće da donesu kamenje na njihovo mesto. On pak ne zapovedi da sa gora donesu, nego zapovedi da donesu sa nekog polja koje beše blizu. I iskopaše polje i nađe se kamenje svetlo i četvrtasto, a neko i okruglo. Koliko god beše kamenja u onom polju, svi biše doneti, kroz vrata proneti od strane devojaka. I biše četvorougaoni kamenovi i stavljeni na mesto izvađenih, a okrugli ne biše stavljeni u građevinu, jer biše tvrdi i sporo bi klesanje njihovo. Oni biše postavljeni kraj Kule, pošto ih je trebalo klesati i staviti u građevinu, jer behu vrlo svetli.

[84.] 7. Pošto, dakle, to završi slavni Čovek onaj Gospodar čitave Kule, pozva Pastira i predade mu svo kamenje koje ležaše kraj Kule, koje beše odbačeno od građenja, i reče mu: Pažljivo očisti ovo kamenje i stavi ga u građevinu Kule, ono koje se može složiti sa ostalim, a koje se ne slaže baci ga daleko od Kule. Zapovedivši to Pastiru, otide od Kule sa svima sa kojima je došao, a devojke oko Kule stajahu i čuvahu je. Ja rekoh Pastiru: Kako ovo kamenje, odbačeno, može ući u građevinu Kule? Odgovorivši, reče mi: Vidiš li, veli, ovo kamenje? Vidim, gospodine, rekoh ja. Ja ću, veli on, veći deo ovog kamenja oklesati i staviti u građevinu i spojiće se sa ostalim kamenjem. Kako oni gospodine, rekoh ja, mogu ispuniti isto mesto kad budu opsečeni? Odgovorivši, reče mi: Koji se nađu mali, biće stavljeni u sredinu građevine, a koji su veći, staviće se spolja i zadržavaće ove. Kazavši mi ovo, reče mi: Idemo, i posle dva dana doći ćemo i očistićemo ovo kamenje i stavićemo ga u građevinu, jer treba sve oko Kule očistiti, da Gospodar, došavši iznenada, ne nađe oko Kule nečistoću i naljuti se, i ovo kamenje ne uđe u građevinu Kule, a ja se nađem nemarljiv kod Vladike. Posle dva dana, dođosmo kod Kule i reče mi: Razmotrimo sve kamenje i da vidimo koje može da uđe u građevinu. Ja mu rekoh: Gospodine, da razmotrimo.

[85.] 8. I počevši, najpre razmatrasmo crno kamenje. I oni, kakvi behu stavljeni u građevinu, takvi se i nađoše. I zapovedi Pastir da se od Kule oni odnesu i odvoje. Zatim razgleda one plesnjive i uze te oklesa mnoge od njih, i zapovedi devojkama da ih uzmu i stave u građevinu. I devojke ih uzeše i staviše u sredinu građevine Kule. Ostale pak zapovedi da se stave sa crnima, jer se i oni nađoše crni. Zatim razmotri one sa pukotinama i od njih mnoge oklesa i zapovedi da ih devojke odnesu u građevinu, i staviše ih više upolje, jer behu zdraviji. Ostali pak, zbog mnoštva pukotina, ne mogoše biti oklesani, i zbog toga uzroka odbačeni biše od građevine Kule. Zatim razmotri one krnjave i nađoše se mnogi među njima crni, a neki behu učinili i velike pukotine, te zapovedi da se i oni stave sa odbačennjma. One pak koji preostajahu od njih, očisti ih i oklesa i zapovedi da se stave u građevinu. Devojke, uzevši ih, složiše ih u sredinu građevine kule, jer behu slabiji. Zatim razmatraše one napola bele a napola crne, i mnogi se od njih nađoše crni. Zapovedi, zato, da se i oni uzmu i stave sa odbačenima. Ostali pak svi biše uzeti od devojaka, jer budući beli, biše složeni od devojaka u građevinu, a postaviše ih spolja, jer se nađoše zdravi, tako da mogahu držati one koji su stavljeni u sredinu, jer ništa od njih ne bi odsečeno. Zatim razmotri one grube i tvrde, i malo od njih bi odbačeno, zato što ne mogahu biti oklesani, jer se nađoše vrlo tvrdi. Ostali pak od njih biše oklesani i uzeti od devojaka i u sredinu građevine Kule složeni, jer behu slabiji. Zatim razmatraše one koji imahu mrlje, i od njih malobrojni pocrniše, i biše odbačeni ka ostalima. A preostali, svetli i zdravi se nađoše, te i oni biše složeni od devojaka u građevinu, postavljeni spolja zbog svoje krepkosti.

[86.] 9. Zatim dođe da razmotri belo i okruglo kamenje, pa mi reče: Šta ćemo raditi sa ovim kamenjem? Šta ja, velim, znam, gospodine? Zar nemaš ništa da smisliš za njih? (reče on). Ja, velim, gospodine, takvu veštinu nemam, niti sam kamenorezac, niti što mogu smisliti. Zar ih ne vidiš veli on, da su vrlo okrugli? I, ako želim da ih učinim četvrtastim, mnogo treba odseći od njih; no ipak, treba nužno neke od njih staviti u građevinu. Ako je, dakle, gospodine, velim ja, nužno, zašto sebe mučiš i ne izabereš u građevinu one koje hoćeš i ne staviš ih u nju? On izabra iz njih ono veće i sjajnije i oklesa ga, a devojke uzevši, staviše ih u spoljašnje delove građevine. Ostali pak koji pretekoše, biše uzeti i odloženi u polje, odakle su i doneti, ali ne behu odbačeni. On reče: Još malo fali Kuli da bude sagrađena. A Gospodar Kule svakako želi da ovi budu stavljeni u građevinu, jer su veama sjajni. Zato bi pozvano dvanaest žena, prelepih po izgledu, obučenih u crno i opasanih, koje imahu istaknuta ramena i kose raspuštene, a činjahu mi se te žene da su divlje. Pastir im zapovedi da uzmu kamenje odbačeno od građevine i odnesu ga na gore, odakle je i doneto. A ove veselo uzeše i odneše sve kamenje i staviše ga odakle je i uzeto. I pošto bi odneto sve kamenje, i ne ležaše više ni kamen oko Kule, reče mi Pastir: Obiđimo Kulu da vidimo da li nema nekog nedostatka na njoj. I obilažasmo je ja i on. Pastir, videvši kulu da je lepa po građenju, beše veoma veseo. Jer Kula beše tako sagrađena da kad je videh, zaželeh njenu građevinu. Jer tako beše sagrađena kao od jednog kamena, ne imajući ni jedan spoj (fugu) u sebi. A kamen se pokazivaše kao da je od stene odvaljen, jer mi se činjaše da je monolitan.

[87.] 10. I ja, hodeći sa njim, bejah veseo videći takva dobra. A Pastir mi reče: Idi donesi kreča i sitne cigle da bih obličje kamenja, sastavljenoga u građevini, popunio, jer treba sve okolo Kule da bude glatko. Ja učinih kao što mi zapovedi, i donesoh mu. Posluži mi, veli on, i delo će brzo biti završeno. On, dakle, ispuni obličja kamenja u građevini i zapovedi da se počisti oko Kule da bude čisto. Devojke uzeše metle i počistiše svo đubre oko Kule, i pokropiše vodom, i bi mesto oko Kule, veselo i vrlo lepo. Pastir mi reče: Ovo je, veli, očišćeno; ako Gospodar dođe da poseti Kulu, nema šga da nam zameri. Rekavši to, on htede da ode. Ja pak uhvatih ga za štap i stadoh ga zaklinjati Gospodom da mi objasni ovo što mi je pokazao. On mi reče: Još malo imam da se zabavim pa ću ti sve objasniti; čekaj me ovde dok ne dođem. Rekoh mu: Gospodine, budući ovde sam, šta ću raditi? Nisi, veli, sam, jer su ove devojske sa tobom. Onda me, velim, predaj njima. Pozvavši ih, Pastir reče im: Predajem vam ovoga dok se ne vratim, pa otide. Ja pak bejah sam sa devojkama, a one behu još vedrije i prema meni raspoložene, osobito one četiri slavnije od njih.

[88.] 11. Devojke mi rekoše: Danas Pastir neće doći ovde. Šta ću, dakle, ja da radim, rekoh im? Do večeras, rekoše, čekaj ga, i ako dođe govoriće sa tobom, a ako ne dođe bićeš ovde sa nama dokle ne dođe. Ja im rekoh: Sačekaću ga do doveče, a ako ne dođe otićiću kući i ujutru ću opet doći. A one mi odgovoriše, i rekoše: Nama si predat i ne možeš od nas otići. Gde ću onda, velim, boraviti? Sa nama ćeš spavati, kao brat a ne kao muž, jer si naš brat i nadalje ćemo sa tobom obitavati, jer te mnogo volimo. Ja se pak stiđah da sa njima boravim. Ona koja izgledaše prva među njima, poče me ljubiti i grliti. A ostale, videći nju da me grli, i one me počeše ljubiti i voditi oko kule i igrati se sa mnom. I ja postadoh kao mlađi i počeh i sam da se igram sa njima, jer neke od njih igrahu kolo, a druge svirahu a treće pevahu, ja pak ćutah i sa njima oko kule šetah i bejah veseo sa njima. Kada pak dođe veče, ja htedoh da idem kući, ali me one ne pustiše nego zadržaše. I ostadoh sa njima tu noć i spavah kraj Kule. Jer devojke prostreše svoje lanene haljine dole i mene staviše između njih, i ništa uopšte ne činjahu, nego se samo moljahu, a i ja se sa njima neprestano moljah i ne manje od njih, te se devojke radovaše što se ja tako molim. I ostadoh onde do sutra, do drugog časa, sa devojkama. Zatim dođe Pastir i reče devojkama: Da li mu niste učinili neku uvredu? Pitaj njega, odgovoriše one. Ja mu rekoh: Goapodine, obradovah se ostavši sa njima. A šta si večerao, veli on? Večerao sam, velim, gospodine, Reči Gospodnje svu noć. Jesu li te, veli, dobro primile? Rekoh: Gospodine, kao što si mi od početka pokazao. Molim te, gospodine, da kao što te budem pitao tako mi i objašnjavaj. Kao što želiš, reče on, tako ću ti i objasniti i ništa uopšte neću od tebe sakriti.

[89.] 12. Pre od svega drugoga, velim, gospodine, ovo mi objasni: Šta znači stena i vrata? Stena, veli, ova i vrata jeste Sin Božji (tj. Hristos). Kako je, velim, gospodine, stena vrlo stara, a vrata su nova? Slušaj, veli, i razumi, nerazumniče. Sin Božiji stariji je od svake Njegove tvorevine, tako da je On bio savetnik Oca Svoga pri stvaranju (sr. Is. 9,6), zato je stena vrlo stara. A vrata, gospodine, velim ja, zašto su nova? Zato, veli on, što je u poslednje dane svršetka (veka) On postao javan, zato su vrata postala nova, da bi oni koji će se spasavati kroz njih ušli u Carstvo Božije. Vidiš li, veli, kamenje koje je kroz vrata ušlo i stavljeno u građevinu Kule (tj. Crkve), a oni koji nisu ušli (kroz vrata) opet su vraćeni na svoje mesto? Vidim, gospodine, rekoh ja. Tako, veli on, i u Carstvo Božije niko neće ući ako ne dobije Njegovo sveto Ime. Jer ako hoćeš da uđeš u neki grad a taj grad je okolo obzidan i samo jedna vrata ima, zar možeš ući u onaj grad osim samo kroz vrata koja ima? Kako, gospodine, velim ja, možeš drugačije ući? Ako se, dakle, ne može u grad ući, osim samo kroz njegova vrata, tako, veli, ni u Carstvo Božije ne može čovek drugačije ući nego samo kroz Ime Sina Njegovog, kojega On ljubi. Vide li, veli, mnoštvo naroda koji gradi Kulu? Videh, gospodine, velim ja. Svi oni, reče on, jesu slavni Anđeli, njima je okružen Gospod. A vrata su Sin Božiji, i to je jedini ulaz ka Gospodu. Drugačije pak niko ne može ući k Njemu osim kroz Sina Njegovog (Jn. 3,5; 10,7; 14,6). Jesi li video, reče On, šest ljudi i među njima slavnog i velikog Čoveka koji obilažaše oko Kule i isprobavaše kamenje u građevini? Video sam, gospodine, rekoh ja. Slavni Čovek, reče on, jeste Sin Božiji, a onih šest jesu slavni Anđeli, koji ga s desna i sleva podržavaju. Od ovih, veli, slavnih Anđela ni jedan ne može ući k Bogu bez Njega; koji Ime Njegovo ne dobije, ne može ući u Carstvo Božije.

[90.] 13. A Kula, rekoh ja, šta ziači? Kula ova, veli on, jeste Crkva. A ove devojke koje su? One su, veli, sveti duhovi, (sr. Apon. 4,5, Is. 11,1), i čovek se ne može naći drugačije u Carstvu Božijem ako ga one ne obuku u njihovu odeću. Jer ako samo Ime dobiješ, a odeću od njih ne dobiješ, ništa ti ne koristi, jer ove devojke jesu (tj. Njegove božanske vrline). Ako, dakle, Ime (Njegovo) nosiš, a ne nosiš silu Njegovu, uzalud će biti nošenje Imena Njegovog. A kamenje, veli, koje si video odbačeno, oni su Ime nosili ali odeću devojaka nisu obukli. A koja je, velim, odeća njihova, gospodine? Ta Imena, veli, jeste odeća njihova. Ko nosi Ime Sina Božijega dužan je da nosi i njihova imena, jer i sam Sin nosi imena ovih devojaka (tj. vrline Duha Svetoga, (Luka 4,18 i 2,40). Ovo kamenje, koje si video da je ušlo u građevinu Kule, koje je dodavano njihovim rukama i ostalo u građevini, ono je obučeno u silu ovih devojaka. Zato vidiš da je kula postala monolitna sa stenom, tako i koji su poverovali u Gospoda kroz Sina Njegovog i obukli se u ove duhove, biće (svi) jedan duh, jedno telo (Ef. 4,4) i jedna je boja njihove odeće. Ovima, dakle, koji nose imena devojaka pripada obitavanje u Kuli. A kamenje odbačeno, gospodine, rekoh ja, zašto je odbačeno? Jer je prošlo kroz vrata i rukama devojaka bilo stavljeno u građevinu Kule. Pošto se, veli on, za ove interesuješ i tačno ispituješ, čuj za to odbačeno kamenje. Oni su, veli, ovi dobili Ime Sina Božijega, a dobili su i silu (tj. vrlinu) ovih devojaka. Dobivši, dakle, ove duhove, osnažiše se i behu sa slugama Božijim i beše im jedan duh i jedno telo i jedna odeća. Jer jedno isto mišljahu i pravdu činjahu. Posle pak nekog vremena behu preubeđeni od žena koje si video obučene u crne haljine, i sa ramenima isturenim i sa kosom raspletenom i što behu lepe; videći ih, poželiše ih, i ogrnuše se silom njihovom, a svukoše odeću i moć ovih devojaka. Oni, dakle, biše odbačeni od doma Božijeg i predadoše se njima, a oni koji se ne obmanuše lepotom ovih žena ostadoše u Domu Božijem. Eto, veli, imaš (sada) objašnjenje odbačenog kamenja.

[91.] 14. A šta, gospodine, rekoh ja, ako ovi ljudi kao takvi pokaju se i odbace želje ovih žena i povrate se devojkama i budu hodili po sili njihovoj i u delima njihovim, zar neće ući u Dom Božiji? Ući će, veli on, ako odbace dela tih žena i uzmu opet na sebe moć devojaka, i u njihovim delima budu hodili, jer zato je i bio prekid građevine da, ako se ovi pokaju, uđu u građevinu Kule. Ako se pak ne pokaju, tad će drugi ući, a oni će konačno biti odbačeni. Za sve to ja zablagodarih Gospodu što se smilova na sve koji prizivaju Ime Njegovo i što posla Anđela pokajanja nama koji Mu sagrešismo i obnovi duh naš i nas, već propale i nemajući nade za život, On nam obnovi život naš. Sada, gospodine, rekoh ja, objasni mi zašto se Kula ne gradi nisko, nego na steni i nad vratima? Zar si još, veli on, nerazuman i nerazborit? Imam potrebu, gospodine, velim ja, da te za sve pitam, jer uopšte ništa ne mogu da shvatim, jer je sve veliko i slavno i teško shvatljivo za ljude. Slušaj, veli on: Ime Sina Božijega veliko je i nesmestivo, i sav svet ga ne može poneti. Ako, dakle, Sin Božiji svu tvar drži, šta ti se čini za one pozvane od njega, koji nose Ime Sina Božijega i hode u zapovestima Njegovim? Vidiš li, dakle, koje On nosi? One koji iz sveg srca nose Ime njegovo, (rekoh ja). On je, dakle, postao njima temelj (1 Kor. 3,10-11) i rado ih nosi, jer se (ni oni) nisu postideli nositi Ime Njegovo.

[92.] 15. Objaoni mi, gospodine, rekoh ja, imena devojaka i onih žena koje su u crne haljine obučene. Slušaj, veli on, imena onih snažnijih devojaka koje stoje na uglovima. Prva je Vera, a druta Uzdržanje (Skromiost), a treća Sila, a četvrta Dugotrpeljivost. Dok ostale, koje stoje između njih, ova imena imaju: Prostota, Bezazlenost, Čistota, Krotost, Istina, Razboritost, Sloga, Ljubav. Onaj koji nosi ova imena i Ime Sina Božijeg može ući u Carstvo Božije. Slušaj, veli, i imena žena koje imađahu crne haljine. I od njih četiri su snažnije: prva Neverje, druga Neuzdržanje, treća Neposlušnost, četvrta Prevara. A one koje su njihovi pratioci zovu se: Žalost, Lukavost, Raskalašnost, Gnevljivost, Laž, Nerazumnost, Kleveta i Mržnja. Sluga Božiji, koji nosi ova imena, Carstvo Božije će videti, ali u njega neće ući. A kamenje, gospodine, velim ja, koje je iz dubine stavljeno u građevinu, ko su to? Onih prvih deset koji su stavljeni u temelj to je prvo pokoljenje, a onih dvadeset pet to je drugo pokoljenje pravednih ljudi, a trideset pet to su proroci Božiji i služitelji Njegovi, a onih četrdeset su apostoli i učitelji propovedi Sina Božijega. Zašto, gospodine, rekoh ja, devojke ovo kamenje predadoše u građevinu kule pronevši ga kroz vrata? Jer oni, veli, prvi poneše ova imena i uopšte ne odstupiše jedan od drugoga, niti duhovi od ljudi niti ljudi od duhova, nego ostadoše duhovi sa njima do njihovog usnuća (tj. do upokojenja). I da nisu ove duhove sa sobom imali, ne bi postali pogodni za građenje ove Kule.

[93.] 16. Još, velim, gospodine, objasni mi? Šta tražiš, reče on? Zašto, velim, gospodine, kamenje iz dubine iziđe i bi stavljeno u građevinu Kule noseći ove duhove? Nužno je, veli on, da kroz vodu uziđu da bi oživeli, jer ne mogahu drugačije ući u Carstvo Božije (Jn. 3,5) ako ne odlože umrtvljenost ranijeg života svog. Dobiše, dakle, i ovi usnuli pečat Sina Božijega, uđoše u Carstvo Božije (Jn. 3,5). Jer, veli, pre no što čovek ponese Ime Sina Božijeg mrtav je, a kada dobije pečat odlaže umrtvljenost i oblači se u život. Pečat ovaj jeste voda, a u vodu ulaze mrtvi a izlaze živi. Njima je, dakle, propovedan ovaj pečat i upotrebili su ga da bi ušli u Carstvo Božije. A zašto, gospodine, rekoh ja, 40 kamenova sa njima iziđoše iz dubine već imajući pečat? Jer su to, veli, apostoli i učitelji koji su propovedali ime Sina Božijega i umrevši u sili i u veri Sina Božijega, propovedali su i onima koji su ranije preminuli, i oni im dadoše pečat propovedi. Oni, dakle, siđoše sa njima u vodu, ali ovi živi siđoše i živi uziđoše, dok oni ranije preminuli, mrtvi siđoše, a živi uziđoše. Kroz ove su, dakle, bili oživljeni i poznali Ime Sina Božijega, zato su izašli sa ovima. I biše stavljeni u građevinu Kule, i neoklesani biše zajedio ugrađeni, jer u pravednosti usnuše i u velikoj čistoti, jedino što ovaj pečat nisu imalm. Imaš dakle objašnjenje i ovoga. Imam, gospodine, rekoh ja.

[94.] 17. Sada, gospoline, objasni mi za gore, zašto su različiti njihovi izgledi i raznovrsne su? Slušaj veli: Ovih dvanaest gora jesu dvanaest plemena koja žive po celom svetu i njima bi propovedan Sin Božiji preko apostola. A zašto su različite i drugačijeg izgleda ove gore, gospodine, objasni mi? Slušaj, reče on: Ovih dvanaest plemena koji žive po celom svetu jesu dvanaest naroda, a različiti su mišljenjem i umom; kakve vidiš ove gore da su različite, takve su i ovih naroda različitosti uma i mišljenja. A objasniću ti i svakoga od njih postupak. Prvo, velim ja, ovo mi objasni: Zašto su ove gore ovako različite kad njihovo kamenje bi stavljeno u građevinu i postade svetlo jednom bojom kao i ono kamenje što izađe iz dubine? Jer, veli, svi narodi koji žive pod nebom, kad čuše (propoved) i poverovaše, biše nazvani Imenom Sina Božijeg. Dobivši, dakle, pečat imađahu jedno mišljenje i jedan um i bi im jedna vera i jedna ljubav i sa Imenom nošahu duhove devojaka (tj. vrline). Zato građevina Kule postade jedne boje, svetla kao sunce. Pošto pak oni uđoše na isto mesto i postadoše jedno telo, neki od njih uprljaše sebe i biše izbačeni iz roda pravednih i opet postadoše ono što i predhodno biše, šta više još i gori.

[95.] 18. Kako, gospodine, rekoh ja, postadoše gori, a Boga su poznali? Onaj koji ne zna Boga, reče on, i čini zlo, biće donekle kažnjen za svoje zlo, a koji je Boga poznao ne treba da više čini zlo, nego dobro da čini. Ako, dakle, onaj koji je dužan da čini dobro, čini zlo, zar ti se ne čini da on radi veće zlo od onoga koji ne zna Boga? Zato oni koji nisu poznali Boga i čine zlo, osuđeni su na smrt, a koji su Boga poznali i videli Njegova velika dela, pa čine zlo, dvostruko će biti kažnjeni i umreće za navek. Tako će biti očišćena Crkva Božija. A što si video kamenje izvađeno iz Kule i predavano zlim duhovima, te otuda izbačeno, biće i jedno telo očišćenih, kao što je i kula postala kao od jednog kamena, pošto je on očišćen; tako će biti i Crkva Božija posle njenog čišćenja i odbacivanja zlih i licemera i hulnika i dvojedušnika i koji rđavo tvore različita zla. Posle izbacivanja njih, biće Crkva Božija jedno telo, jedna misao, jedan um, jedna vera, jedna ljubav (Ef. 4,4), i tada će se Sin Božiji razveseliti i obradovati njima, dobivši narod Svoj čist. Gospodine, rekoh ja, sve je ovo veliko i slavno. Još, gospodine, rekoh, objasni mi silu i dela svake one gore ponaosob, da bi svaka duša, koja se nada na Gospoda, čuvši ovo, proslavila veliko i divno, i slavno Ime Njegovo. Čuj, veli on, različitost gora i dvanaest naroda.

[96.] 19. Sa one prve crne gore, verujući su ovi: Odstupnici i hulnici na Gospoda i izdajnici slugu Božijih. Njima nema pokajalja, nego smrt, i zato su crni, jer je njihov rod bezakonit. A sa one druge obnažene gore, verujući su ovi: Licemeri i učitelji zla. I oni su zato slični prethodnima, nemajući plod pravde. Jer kao što je gora ljihova besplodna, tako i ti ljudi ime imaju, ali su prazni bez vere, i nikakvog ploda istine nema u njima. Za njih pak još ima pokajanja, ako se brzo pokaju, a ako oklevaju, i za njih će biti smrt sa prethodnima. Zašto, gospodine, rekoh ja, za ove ima pokajanja a za prethodne nema? Zar ova njihova dela nisu zamalo slična onima? Zato veli, za njih ima pokajanja što nisu pohulili na Gospoda svoga, niti su postali izdajnici slugu Božijih, a zbot želje za dobitkom behu licemeri i učaše svaki (drugota) po željama ljudi koji greše. No oni će podneti neku kaznu, a pokajanje im je dato zato što nisu bili hulnici niti izdajnici.

[97.] 20. A sa treće gore, koja imađaše trnje i čkalj, vernici su ovi: Neki su od njih bogati, a neki su upleteni u mnoge trgovine. Trnje to su bogati, a čkalj to su oni upleteni u različite trgovine. Ovi, dakle, koji su upleteni u mnoge i različite trgovine, ne sjedinjuju se sa slugama Božijim, nego lutaju gušeći se u delima svojim, a bogati se teško pripajaju slugama Božijim, bojeći se da nešto ne traže od njih. Ovakvi će, dakle, teško ući u Carstvo Božije (Mr. 10,23). Jer, kao što je teško ići golim nogama po trnju, tako je i ovakvima teško ući u Carstvo Božije. No za sve njih ima pokajanja, no vrlo brzog, da ono što u ranija vremena ne učiniše, sada požure ovih dana i nešto dobro učine. Ako se, dakle, pokaju i nešto dobro učine, živeće Bogu, a ako ostanu uporni u delima svojim, biće predani onim ženama koje će ih usmrtiti.

[98.] 21. A sa četvrte gore, koja imađaše mnogo trave i gornji deo trave beše zelen a donji do korenja suv, koje i od sunca behu sasušene, ti vernici jesu ovi: Jedni su dvojedušni, a drugi imajući Gospoda samo na ustima, na srcu ga ne imađahu. Zato im je osnova njihova suva i snagu nema, i samo su im reči žive, a dela su im mrtva. Takvi niti žive, niti su umrli. Oni su, dakle, slični dvojedušnima, jer i dvojedušni niti su zeleni niti suvi, jer niti žive niti umiru. Kao što pak ove trave, videći sunce, osušiše se, tako i dvojedušni, kad čuju za nevolju, zbog ovoga straha poklone se idolima i postide se Imena Gospoda ovoga; oni dakle niti žive, niti su umrli. No i oni, ako se brzo pokaju, mogu živeti, a ako se ne pokaju, već su predani ženama koje oduzimaju život njihov.

[99.] 22. A sa pete gore, koja ima trave zelene i surova je, verujući su ovakvi: Vernici su, ali se teško uče (pravoj veri), i drski su, i sebi ugađaju, hoteći da ove znaju, a ništa uopšte ne znaju. Zbog ove samovolje njihove odstupi od njih razboritost i uđe u njih glupa nerazumnost; hvale sebe da imaju razumnost i hoće da su svoji učitelji, a ustvari su nerazumni. Zbog tog, dakle, visokoumlja, mnogi uzdižući sebe isprazniše se, jer je veliki demon samovolja i prazna samouverenost. Od njih su mnogi odbačeni, a neki su se pokajali i poverovali i potčinili sebe onima koji imaju razboritost, poznavši tako svoju nerazumnost; a i ostalima takvima ima pokajanja, jer nisu postali zli, nego su pre glupi i nerazumni. Oni, dakle, ako se pokaju, živeće Bogu, a ako se ne pokaju, živeće sa ženama koje će im zlo učiniti.

[100.] 23. Oni pak sa šeste gore, koja ima pukotine velike i male i u pukotinama svenule trave, to su ovi vernici: Oni koji imaju male pukotine to su koji međusobno nešto imaju (jedan protiv drugog) i od svojih klevetanja uvenuli su u veri, no mnogi od njih pokajali su se. A i drugi će se pokajati kad čuju zapovesti moje, jer su njihova ogovaranja mala i brzo će se pokajati. A koji imaju velike pukotine, to su uporni u svojim ogovaranjima i bivaju zlopamtljivi tužeći jedni drute; oni su, dakle, od Kule odbačeni i pokazali su se nedostojni za njenu građevinu. Oni teško da će biti živi. Ako Bog i Gospod naš, koji svim vlada i ima vlast nad svom tvorevinom Svojom, nije zlopamtljiv onima koji ispovedaju grehe svoje, nego im biva milostiv, kako čovek propadljivi i pun grehova može zlopamtiti čoveku, kao da ga on može pogubiti ili spasti? A kažem vam ja, Anđeo pokajanja: Koji imate tako raspoloženje odbacite ga i pokajte se i Gospod će isceliti vaše ranije grehove, ako sebe očistite od toga demoma, inače ćete biti predati njemu na smrt.

[101.] 24. A sa sedme gore, na kojoj su trave zelene i vesele i sva je gora bujna, i svaki rod životinja i ptica nebeskih pasijaše travu na toj gori, a trava koju pasijaše beše sve bujnija, to su sledeći vernici: Oni su svagda prosti i bezazleni i blaženi, ništa nemajući jedni protiv drugih, nego se svagda radujući slugama Božijim, i obučeni su u Auha Svetoga ovih devojaka, i svagda su milostivi prema svakom čoveku i od trudova svojih svakome su čoveku davali, bez uvrede i bez ustručavanja. Gospod pak, videći prostotu njihovu i svaku detinjskost, umnožio ih je u trudovima ruku njihovih i oblagodatio ih je u svakom poslu njihovom. A govorim vam ja, Anđeo pokajanja, vama koji ste takvi: Ostanite takvi i neće nestati semena vašeg do veka, jer vas je Gospod isprobao i upisao vas je u naš broj i sve seme vaše obitavaće sa Sinom Božijim, jer ste od Njegovoga Duha dobili.

[102.] 25. A sa osme gore, gde behu mnogi izvori i svaka se tvar Gospodnja napajaše sa izvora, verujući su ovi: Apostoli i učitelji, koji su propovedali (Jevanđelje) u celom svetu, i učili čestito i čisto reč Gospodnju, i ništa uopšte nisu prisvojili radi zle želje, nego su svagda po pravdi i istini hodili, kao što su i primili Duha Svetoga. Njihovo je, dakle, mesto sa Anđelima.

[103.] 26. A sa devete gore, koja je pusta i ima u sebi gmizavce i zveri koji upropašćuju ljude, vernici su ovi: Oni koji imaju mrlje jesu služitelji (đakoni), koji su zlo služili i otimali život od udovica i siročadi, i sebi su sticali od službe koju su dobili da služe. Ako, dakle, ostanu uporni u toj želji, umrli su i nemaju sebi nikakve nade života, a ako se povrate i čisto svrše svoju službu, mogu živeti. A oni šugavi, to su oni koji su se odrekli i nisu se povratili Gospodu svome, nego su zapusteli i postali pusti, ne sjedinjujući se sa slugama Božijim, nego, izdvajajući se nasamo, pogubljuju duše svoje. Jer kao što vinograd, ostavljen i napušten bez pažnje u nekoj ogradi, propada i korovom se zapušćuju i sa vremenom podivlja i više nije koristan svome gospodaru, tako i takvi ljudi sebe su zaboravili i postali nepotrebni Gospodu svome, podivljavši. Takvima pak ima pokajanja, ako se ne nađu da su se srcem odrekli; a ako se neko nađe da se srcem odrekao, ne znam da li može živeti. I ovo ne govorim za ove dane, da neko odrekavši se može dobiti pokajanje, jer je nemoguće da se spase onaj ko će se sada odreći Gospoda svoga, nego izgleda da je pokajanje dato onima koji su se ranije odrekli. Ako, dakle, neko hoće da se pokaje, neka bude brz (u tome), pre no što se Kula završi, inače će biti upropašćen od žena u smrt. I oni okrnjeni, to su lukavi i klevetnici, i oni su one zveri koje si video na gori. Jer, kao što zveri otrovom svojim upropašćuju čoveka i pogubljuju, tako i reči tih ljudi upropašćuju čoveka i pogubljuju. Oni su, dakle, okrnjeni od vere svoje, zbog postupka kojeg imaju u sebi. Neki pak (od njih) pokajaše se, i biše spaseni, a i drugi takvi budući, mogu se spasti ako se pokaju; ako se pak ne pokaju, biće usmrćeni od onih žena čiju silu imaju.

[104.] 27. A sa desete gore gde beše drveće koje pokrivaše neke ovce, vernici su ovi: Episkopi i gostoljupci, koji svagda radosio primahu u domove svoje sluge Božije bez licemerja, a episkopi svagda službom svojom neprestano pokrivahu potrebite i udovice, i svagda čisto život (svoj) provođahu. Svi oni će svagda biti pokriveni od Gospoda. Oni, dakle, koji ovo činiše, slavni su kod Boga i već je njihovo mesto sa Anđelima, ako do kraja ostanu služeći Gospodu.

[105.]28. A sa jedanaeste gore, gde behu drveta puna plodova, ukrašena različitim plodovima, vernici su ovi: Oni koji postradaše za Ime Sina Božijeg, koji s radošću postradaše od sveg srca i predadoše duše svoje. Zašto pak, gospodine, rekoh ja, svo drveće ima plodove, a neki od tih plodova su lepši po izgledu? Slušaj, veli on: Koji su nekada postradali za Ime slavni su kod Boga, i gresi ovih njih ou oprošteni, jer su postradali za Ime Sina Božijega. A što su plodovi njihovi različiti, a neki izvanredni, čuj (sada). Oni koji, veli, biše odvedeni pred vlasti, i ispitivani ne odrekoše se, nego s radošću postradaše, oni su većma slavni kod Gospoda i njihov je plod izvanredan; a koji su plašljivi i behu u kolebanju i premišljahu se u srcima svojim da li će se odreći ili ispovediti, pa (ipak) postradaše, njihovi su plodovi manji, jer im je na srce došla ta pomisao, jer je to zla pomisao: da se sluga odreče svoga Gospoda. Gledajte, dakle, ovi koji ste to pomislili, da vam ta pomisao ne ostane u srcima vašim i ne budete mrtvi za Boga. Vi pak koji stradate radi Imena, treba da slavite Boga, jer vas je Bog smatrao za dostojne da ovo Ime nosite, i ovi vam se gresi iscele. Stoga, nazivajte sebe blaženima, no smatrajte da ste veliko delo učinili ako neko od vas za Boga postrada. Gospod će vam život darivati, a vi ne shvatate: jer gresi vaši otežaše i, da niste postradali za Ime Gospodnje, zbog grehova vaših bili biste mrtvi za Boga. A vama, koji se kolebate za odricanje ili ispovedanje, ovo govorim: Ispovedajte da imate Gospodara, da ne bi, odrekavši se, bili predani u tamnicu. Ako neznabošci sluge svoje kažnjavaju ako se koji odrekne gospodara svoga, šta mislite šta će učiniti Gospod vama, On koji ima vlast nad svima? Odbacite takve misli iz srdaca vaših da bi ste svagda živeli Bogu.

[106.] 29. A sa dvanaeste bele gore, verujući su ovi: Oni su kao mala deca, kojima nikakva zloba ne dolazi na srce, niti poznaše šta je to zlo, nego svagda u detinjskosti ostaše. Ovakvi će, dakle, nesumnjivo nastaniti se u Carstvu Božijem, jer ni u jednoj stvari ne uprljaše zapovesti Božije, nego sa detinjskošću ostadoše u sve dane života svoga u toj istoj misli (tj. razumnosti). Koji, dakle, veli, ostanete i budete kao deca (Mat. 18,3), zlobe ne imajući, bićete slavniji od svih ovih napred rečenih. Jer sva deca slavna su kod Boga i ona su prva kod Njega. Vi ste, dakle, blaženi, koji odbacite od sebe zlo i obučete se u bezazlenost; vi ćete prvi od svih živeti Bogu. Pošto (Pastir) završi priče o gorama, rekoh mu: Gospodine, sad mi objasni o kamenju koje je izvađeno iz polja i u građevinu stavljeno umesto kamenja izvađenog iz Kule, i o okruglom (kamenju) koje je stavljeno u građevinu, i o onom koje je još uvek okruglo.

[107.] 30. Slušaj, veli, i o ovemu tome: Kamenje koje je izvađeno iz polja i stavljeno u građevinu Kule umesto onoga odbačenog, to su koreni ove bele gore. Pošto su se, dakle, verujući sa bele gore svi našli bezazleni, Gospod ove Kule zapovedi da se iz korenja ove bele gore stave u građevinu Kule. Jer On zna da, ako ovo kamenje uđe u građevinu Kule, ostaće svetlo i ni jedan od njih neće pocrneti. A da je On dodao i drugo kamenje sa ostalih gora, morao bi ponova doći da ispita i očisti Kulu. Dok, ovo belo kamenje jesu oni koji su poverovali i koji su pozvani da veruju, jer su oni od istoga roda. Blažen je taj rod, jer je bezazlen. A slušaj sada i za kamenje okruglo i svetlo. I svi oni su od te (iste) bele gore. Ono je okruglo zato što je bogatstvo malo pomračilo istinu, no oni se nisu udaljili od Boga i ni jedna rđava reč nije izišla iz usta njihovih (sr. Ef. 4,29), nego uvek pravda i vrlina. Zato i Gospod, znajući njihov um, da mogu služiti istini i ostati dobri, zapovedio je da se obseče bogatstvo njihovo, ali ne da im se sasvim oduzme, da bi od onoga što im je ostalo mogli činiti dobro, i živeti Bogu, jer su i oni od dobroga roda. Zato je (ovo kamenje) malo otesano i ugrađeno u građevinu Kule.

[108.] 31. A ostalo (kamenje), koje je ostalo okruglo i bilo neugodno za zidanje, jer još nije dobilo pečat, odbačeno je na svoje mesto, jer je bilo veoma okruglo. Od njih treba otesati blago ovoga veka i sujetu bogatstva, pa će tada biti spremni za Carstvo Božije. Oni treba da uđu u Carstvo Božije (Jn. 3,5), jer je Gospod blagoslovio taj rod, da iz njega niko ne umre. Može biti da neko od njih, iskušan đavolom, u nečemu će i sagrešiti, ali će se ponovo obratiti Gospodu svome. Ja, Anđeo pokajanja, smatram da ste vi, koji ste nevini kao deca, srećni, zato što je vaš udeo dobar i dostojanstven pred Bogom. Ovima, koji su primili pečat (Sina Božijega), ja govorim: Imajte prostotu, ne spominjite se tuđih uvreda, ne ostanite u zlobi, da u duši nekoga od vas ne bude zlopamćenje; budite jednoga duha, i udaljujte od sebe sve razdore, da bi se Gospodar stada, kad doće, obradovao, našavši sve Svoje ovce zdrave i na broju, a ne neke izgubljene. Ako koju ovcu pastiri i izgube, teško pastirima; ili ako same pastire nađe naduvene, šta će oni odgovoriti? Zar će reći da ih je stado namučilo? Neće im verovati, jer je neverovatno da bi pastir mogao nešto pretrpeti od ovaca, te će on još više biti kažnjen za svoju laž. I ja kao Pastir dužan sam dati račun za vas Svevišnjemu.

[109.] 32. Pozabavimo se o sebi dok se još zida Kula: Gospod obitava u ljudima koji vole bližnje, jer On voli svet, a udaljen je od svadljivih i razvraćenih zlobom. Vratite Mu ceo duh kao što ste ga i primili od Njega. Jer kad ti daš valjaru celo sukno, ili ma šta za valjanje, a on ti vrati pocepano, da li ćeš uzeti? Zar se ti nećeš prognjeviti i grditi, govoreći: Ja sam ti dao novo i celo, a ti si pocepao? Sada zbog rupa koje si ti na njemu stvorio ne može da se upotrebi. Zar to sve nećeš reći valjaru zbog rupa koje se na suknu nalaze? Pa kad se ti žalostiš za svoju robu, što je ne primaš celu, šta misliš da će učiniti Gospod, koji ti je dao duh čist, a ti si ga isprljao, te je neugodan za službu Gospodu, jer si ga ti povredio. Gospod će te za takvo delo predati smrti. Tako će On kazniti sve koje nađe da su uporni u pamćenju tuđih grehova. Ne prenebregnite, reče, Njegovo milosrđe; bolje je da Ga proslavite što je tako milostiv i trpeljiv prema vašim prestupima, a ne kao vi. Pokajte se, jer je to korisno za vas.

[110.] 33. Sve što je gore izloženo, pokazah vam ja, Anđeo pokajanja, zato da bi se pokajali i spasli. Ja sam govorio i sada govorim slugama Božijim: Ako poverujete i poslušate moje reči postupajte po njima i ispravite puteve vaše, da bi se mogli spasti. Ako budete uporni u lukavstvu i u zlopamćenju, ni jedan od takvih grešnika neće živeti Bogu, jer sam vam ja sve to unapred rekao. Potom, okrenuvši mi se, reče: Jesi li pitao sve što si imao? Zašto me nisi pitao o kamenovima koji su položeni u građevinu, a čiji smo vid mi ispravili, upita me on? Zaboravih, gospodine, rekoh ja. Sve ovo kamenje, reče on, to su oni koji su sada čuli reči moje i od sveg se srca pokajali, a Gospod, videći da je njihovo pokajanje dobro i čisto, i da će ostati u Njemu, zapovedio je da se njihovi raniji gresi izglade. Tako su njihovi gresi izglađeni, da se potom nikako i ne vide.

Priča deseta

[111.] 1.Pošto sam napisao ovu knjigu, taj isti Anđeo, koji me predao Pastiru, dođe u dom u kojem bejah, i sede na krevet, a sa desne strane njegove stajao je Pastir. On me potom zovnu i reče: Ja sam tebe i tvoj dom predao ovom Pastiru pod pokroviteljstvo. Tako je, gospodine, odgovorih ja. Ako hoćeš, veli on, da budeš zaštićen od ovake bede i zla slučaja, da imaš uspeh u svakom dobrom delu i reči i u svakoj vrlini pravednosti, onda postupaj po ovim zapovestima koje ti je dao, pa ćeš vladati nad svakom nepravdom. Jer ako budeš sačuvao ove zapovesti, pokoriće se tebi svaka želja i sladost ovoga veka i pratiće te uspeh u svakom dobrom delu. Poštuj njegovo dostojanstvo i svetost i reci svima da je on u velikoj časti i slavi kod Gospoda i ima u svojoj službi veliku vlast i silu. Jedinom njemu uručena je vlast pokajanja za celu vaseljenu. Zar on tebi ne izgleda moćan? Ali vi prenebregavate njegovu vlast i dostojanstvo, koje ima nad vama.

[112.] 2. Ja mu rekoh: Gospodine, upitaj samoga njega, da li sam učinio što rđavo ili ga čime ožalostio od onog doba od kako se on nalazio u mojoj kući. I ja znam, reče on, da ti nisi učinio i da nećeš učiniti ništa rđavo, zato ti i govorim da uvek budeš takav. On je preda mnom o tebi dobro zasvedočio. To kaži i ostalima da i oni koji su se pokajali, ili su namerni da se pokaju, osećaju to isto što i ti, da bi on to zasvedočio preda mnom, a ja pred Gospodom. Gospodine, odgovorih, ja svakome čoveku javljam dela Božija i nadam se, da će svi, koji su ranije sagrešili, čuvši to, pokajati se, da bi dobili život. Ostani u tome, reče on, i ispuni do kraja svoje služenje. Ko njegove zapovesti ispuni, imaće život i veliku čast pred Gospodom. Koji ne ispune njegove zapovesti, beže od svoga života, a koji ga ne poštuje, gubi ovoju čast pred Gospodom. Oni koji ga preziru i ne drže Njegove zapovesti, predaju sebe smrti i svaki takav postaje sam krivac za svoju krv. A tebi govorim da sačuvaš ove zapovesti i dobiješ oproštaj svih grehova svojih.

[113.] 3. Ja sam isto tako poslao tebi i one devojke (tj. vrline) da bi živele sa tobom, jer sam video da su one prema tebi veoma ljubazne. One će ti biti pomoćnici da bi bolje mogao sačuvati ove zapovesti, jer zapovesti nije moguće sačuvati bez tih devojaka (tj. bez vrlina). Vidim da one vole da budu sa tobom, i ja ću im zapovediti da i ne izlaze iz tvoga doma. Samo ti očisti svoj dom, jer u čistom domu one dragovoljno žive; one pak same su čiste, neporočne, razborite i veoma ugodne Gospodu. Ako dom tvoj bude čist, one će ostati sa tobom. Ako se ma čime oskvrnavi tvoj dom, one će se sasvim udaljiti, jer ove devojke ne vole nikakvu nečistotu. Ja se nadam, gospodaru, rekoh ja, da ću im ugoditi, te će one dragovoljno uvek živeti u mojoj kući. Kao što se ovaj, kome si me predao, ničim na mene ne žali, tako se i one neće žaliti. Tada on reče Pastiru: Ja vidim da ovaj sluga Božiji hoće da sačuva ove zapovesti i da smesti devojke u čistome stanu. Rekavši to, on me opet predade Pastiru i, obrativši se devojakama, reče: Pošto vidim da vam je prijatno živeti u kući njegovoj, poveravam vam i njega i njegov dom, s tim da se od njegovog doma ne odvajate. One sa zadovoljstvom saslušaše ove reči moje.

[114.] 4. Potom se on okrete meni i reče: Revnosno vrši ovu službu i govori svakom čoveku o veličanstvu Božijem, pa ćeš imati blagodat u ovome trudu. Svaki ko bude ispunjavao ove zapovesti živeće srećno i biće blažen, a ko ih prenebregne umreće večnom smrću. Reci svima koji mogu činiti milostinju da ne prestaju (činiti), jer im je ona veoma korisna. Velim da svakog čoveka bez razlike treba izbavljati iz bede. Oni koji su oskudni, trpe u zemaljskom životu velike žalosti i bede. Ko vadi iz nevolja dušu takvoga čoveka, taj dobija veliku radost. Onaj koji trpi takvu nevolju, oseća istu takvu muku kao i oni koji su zatvoreni u tamnice. Mnogi, ne podnoseći bedni položaj, pričinjavaju sebi smrt. Zato svaki ko zna za bedu takvoga čoveka, a ne izbavlja ga (ako može), dopušta veliki greh i postaje saučesnik u njegovoj krvi. Zato, činite dobra dela koliko je ko dobio od Gospoda. Ne docnite, da se ne bi završilo zidanje Kule, jer je radi vas zadržano delo njenoga daljega zidanja. Ako ne požurite da se ispravite, Kula će se završiti, a vi u nju nećete ući.

Posle ovih reči, Anđeo ustade i, uzevši Pastira i devojke, udalji se, ali mi reče da će Pastira i devojke vratiti natrag u dom moj. Amin.