Pakao/8

Osma pojava

Osma pojava

JELENA i PREĐAŠNjI
(Za Jelenom ulazi Jedan vojvoda koji staje u kraj.)

JELENA
(držeći u ruci pismo)
Marija, brže! Gde si? Glasnici rd sultana
Koji putuju k nama već dosta, dosta dana,
Doneše jedno pismo od osmanskoga cara,
Koji ne trpi, kažu, da njega žena vara.
U Jedrene te zove, jer ti mu dušu uze,
Zato ne trpi više čekanje, plač i suze.
MARA
Oh, šta ću, majko draga. Ni ovde dobro nije,
Ali mi divlji sultan na domu krvcu pije;
Ovde bar imam tvoje poljupce slatke, medne,
Sultanovi su gorki, usnice su mu ledne,
Ne čujem tvoje glase, ne čujem reči jedne
— Za poljupcima tvojim usne mi tamo žedne;
Zagrljaji su topli kad tvoje grle ruke.
U nežnom glasu tvome božanske slušam zvuke,
A kada Turčin grli, srcem mi vlada strava,
Uzdrhti slabo telo, besvesno klone glava.
JELENA
Što zalud zboriš, Maro, što reñaš svoje jade?
Na. Bolje čitaj pismo koje mi vesnik dade.
(Pruža joj pismo.)
MARA
(mahne rukom odbijajući)
Čitaj.
JELENA
(čita pismo)
Gde si, Maro? Oči moje te svuda traže, ali te
nema. Već treći put kako te sebi zovem, ali od
tebe habera nema. Ili te šejtan u dženem od-
vede ili te hurije k sebi u dženet odzvaše?
Snijeg bješe tada kada ti otac umre, a ti od mene
ode, da oca plačeš. Bijeliše se onda Turš i
Arbalik na Strandži, kao beaz munareta na
džamiji alahovoj, a sada biserna voda šadrvana
u seraju mome poji razdragane bulbule, a oni na
pendžer dolijeću i traže Pembe-Maru. Mujezin je umukao, jer mu ja zabranih pjevati. Pjesma
njegova me rastuži. Praštam ti, Maro, grijehe
tvoje, a ako i sada grijeh učiniš, ako i sada ne
poñeš k domu mome, dvore će vaše vatra prož-
drijeti. Maro, čuj me, ne ubij zemlju tvoju. . .
JERINA
(milujući Maru)
Nesrećna jadna Maro, o dete, moje dete,
Čiji li to se gresi na tebi jadnoj svete?
Četrnaest si leta tek napunila bila,
Kada je kosa tvoja mekana kao svila
I tvoje lice nežno i sjajne tvoje oči,
Očaravale svakog koji ti bliže kroči.
Grkinje, ni Jedrenke ne behu tebi ravne,
Jer kad se zlato sjaji, srebrne stvari tavne.
Mispismo, Bog ti posla lepotu, čar ti dade,
Te da nam sladiš dane i da nai blažiš jade,
Ali je ñavo hteo da i to bude kazna,
Jer za naše muke smišljao čuda razna:
Mlada si tada bila, pupoljče nežna krina,
Kada zanese, opi Muhamedova sina.
Mislismo, tvojom bedom Srbija će se spasti,
Jer jedno drvo vene, da drugo može rasti.
MARA
Ima li spasa tamo gde suza suzu stiže,
Da li se, majko, dvorac na vlažnoj zemlji diže?
JELENA
(podrugljivo)
Nesrećnoj Mari Tura skraćuj bedne dane,
Što carsku krunu nosi još od mladosti rane.
(Ozbiljno.)
Turska je silna, moćna, Evropa od nje strada,
A nad sultanom turskim mađija tvoja vlada,
Po tvojoj želji on će rušiti kule, stene,
Na proroka će samog u vojnu da se krene.
Zar nemaš srebra, zlata? Zar nemaš carska plašta?
MARA
(kroz suze)
Beda je samo večna, a sve je drugo tašta.
JELENA
(produžava istim glasom kao pre)
A šta ja imam, Maro, kod vlada tvoja mati,
Što ni na smrtnom času porfiru neće dati?
JERINA
U oči to mi kažeš? Ta znaš li, kćeri jadna,
Da mene ovde nema, utvara turska gadna
Dvor bi nam porušila, izgnala naše ljude,
Odvela pred sultana, mačevi da im sude.
JELENA
Mnogo i nudro vladaš. Još nema pola leta
Kako se ðurñe sedi po božjem dvoru šeta.
JERINA
Za ovo kratko vreme Srpstvu sam mnogo dala,
Nesrećnika sam dosta od turskih spasla zala,
Od samrti sam zlobne otrgla žrtvu mnogu.
JELENA
(imitirajući je)
I razrivala sreću, blaženstvo, mir i slogu.
JERINA
(plane)
Lažljivac tako zbori!
JELENA
(hladno)
Istinu rekoh pravu,
Zato od tebe svaki okreće svoju glavu.
MARA
(skoči)
Ja majku svoju branim, krv svoju za nju daću,
Štićenik njen ću biti, pred svakom silom staću.
Ta zar je malo tebi, što javno vreñaš mene,
No dižeš svoje glase protivu časne žene?
JELENA
(smeje se)
Večito plač i lelek. Kukavice ste sinje.
MARA
Leleče, plače svaki kojega Turci kinje,
Zar može srce bono, zar može duša setna,
Što ne oseti slasti ni miris vrta cvetna
Hvaliti večnu pravdu. Zar mogu srećna biti,
Kad nigde sreće nema, kad se moram kriti
U kute dvorca turska i tamo suze liti.
JELENA
(istim glasom kao pre kad je govorila ovo isto)
Sultan će ako želiš rušiti kule, stene,
Na proroka će samog u vojnu da se krene
A šta ja imam! reci, kad vlada tvoja mati,
Što ni na samrtnom času porfiru neće dati.
JERINA
(besno)
I neću nikad dati!
JELENA
I Đurađ tako reče,
No začas gore ode, da drugo carstvo steče;
Od svega na svijetu to mu je bilo preče.
JERINA
Smrt moju, dakle, želiš i ti, to smelo zboriš?
Zbog moje smrti možda od nestrpljenja goriš?
JELENA
Smrt se ne želi nikad nikakvom dobrom stvoru,
A zlome svaki želi, jer svako mrzi moru.
JERINA
(ljuto)'
Nikada niko meni ne reče reči gore.
Od tebe, snahe svoje, da čujem takve zbore?
Ti mira ðurñu ne daš čak ni u samom grobu,
A žive rečju moriš i seješ jed i zlobu.
Pa bar da Gospod hoće u tome da te smete.
JELENA
A ti si divlja majka: prezireš svoje dete.
MARA
Jelena, ćuti jednom, tako ti tvoga čeda,
Tako ti oka božjeg koje sa neba gleda.
JELENA
(Jerini)
Ljubavi svuda tražiš, a svuda razdor širiš,
Da svoga sina satreš, sa krvnikom se miriš.
(Pokazuje na Teokrita.)
Po vas dan kaje grehe, radostan nikad nije,
Pred Bogomajkom jeca i grešna prsa bije,
Kao imenjak njegov.
TEOKRIT
(Dotle je bio malo podalje i slušao više opelo, koje se tiho čuje, no njihov razgovor. — Besno)
Ima li gore zmije,
Ima li većeg vraga, što krv iz grudi pije!
Umukni, grozna ženo, stanište zverske krvi,
Ta živu treba Gospod u parčod da te smrvi.
JERINA
Dvor rušiš, kao vihor gnijezdo jadne laste:
Otkada ti mi doñe, nesreća naglo raste.
JELENA
(zaprepašćeno)
Zar sa mnom doñe beda?
JERINA
Ti je donese k nama,
Od dvora despotskoga postade grobna jama.
MARA
Prokleta da si zato, mada si moja snaha.
JELENA
(Mada je uzbuđena, hoće da bude mirna.)
Prokletstvo tako primam bez ikakva straha.
(Vojvodi) Despota brže zovi! (Vojvoda ode. — Mari)
To će te skupo stati!
TEOKRIT
(Jeleni)
I tebe neka beda i sreća njina prati.
MARA
Despota više nema, državom vlada mati.
JERINA
(gnevno)
Od kada Đurađ umre, despota nema više.
JELENA
Slušah za mnoge stvari u Srpstvu što se zbiše,
Ali još nisam čula da žena krunu nosi,
Jer to se, kažu ljudi, s običajima kosi.
JERINA
Onda je drugo bilo.
JELENA
I sad će tako biti.
Ko hoće plašt i kruna i skiptar da ga kiti,
Taj mora u boj ići i krv za narod liti.
TEOKRIT
Ne treba ruke čvrste, sada se mudrost traži.
Mač lomi, seče, ruši, zlato na porok draži,
Lepota brzo svene, no znanje tugu blaži,
Čoveka s Bogom veže, zemlju i presto snaži.