Pakao/7

Sedma pojava

Sedma pojava

TEOKRIT i PREĐAŠNjI bez Mihaila

TEOKRIT
(ulazeći naglo)
O, Maro, dete moje, utišaj svoju tugu;
Ta možda poslušaće bar mene, božjeg slugu,
Jer ja ću rečju svojom sa srca žuč mu svući,
Braća će tvoja opet u dvorac ovaj ući.
(Mara plače ne slušajući ga.)
JERINA
(tužno)
Božja kazna to je; Gospod je tako hteo.
Za zgradu ovu on je trnove vence spleo.
I zar bi čovek jošte protiviti se smeo?
Ta ko bi samog tvorca, ta ko bi Boga kleo?
TEOKRIT
Ako je Gospod hteo kazniti ovu kuću,
Doista ne mogade smisliti kaznu ljuću,
Nego da zavist pošlje, nesloga da zavlada,
Zbog kojih često može i nevin da postrada.
JERINA
(gorko)
Brankovića je drvo svršilo svoje dane,
Istrunulo je stablo, zakržljale su grane.
S nama i presto pada, jer posle naše smrti
Poslednji listak zlata sa krune će se strti.
Kad vreme razorava, kad samrt nije lenja,
Narodi kad se gube, zar neće pokolenja?
TEOKRIT
Reč ti je mudra, gospo, ta sve je samo mena,
A čovečiji put paklena drevna stena:
S jedne je strane strmen, sa druge blaga kosa,
Čovek se gore raña čist, mio, kao rosa.
Naviknut li je hodu, po blagoj kosi hodi,
Oprezno ide putem koji ga sreći vodi;
Ako mu slabe noge sputava sila neka,
Uputivši se putu koji ga željno čeka,
Zabatrga se, sroza, niz onu strmen pustu,
ðavo ga k sebi vuče u pomrčinu gustu.
Potomci Dušanovi u ponor pravo lete.
Kad kola niz breg poñu, i sam se vozar splete,
Konju se noge lome, točak putanju para,
Po isprepukloj zemlji duboke brazde stvara.
JERINA
Veliko zlo je došlo, propast je naša blizu,
Mnogoletnome dubu već crvi koren grizu,
Suši se loza naša, Azijat krunu grabi,
Zastrašen narod stenje, nesloga zemlju slabi.
(Živo)
No neka, nek se kupe oblaci tmurni, tmasti,
Nek preti zemlja da će od turske ruke pasti,
I neka crni gavran zbog sveže krvi gače,
Zidine ove neka krvavo more plače,
(Ustane)
Ipak na branik Srpstva s horugvom ja ću stati,
Oštricom mača moga otpora ja ću dati,
A kada sila grune, pobedno ja ću reći:
Samo se mačem može ðurñeva kruna steći.
A tada bi se spava na grobu mome sjala:
»Na prestolu je s krunom, s mačem u ruci, pala«,
»Poginut je znala!«
I rekao bi svaki, što na mom grobu klekne:
Zaslužila je delom da carstvo večno stekne
»ðurñevoj ženi slava! Srbima beše mati!
Narodna će se kletva s imena njena sprati!«
(Govoreći ovo, uzbudila se, čini se da je zaboravila svoj bol. Mara je gleda netremice. — Pauza. Začyje se iz crkve zvono i početak opela, koje se čuje kad jače, kad slabije do kraja.)
TEOKRIT
Rođaku, gospo, tvoju opeva Ruvim sada.
Sirota žena. .. umre. .. Mislim od onog gada.