Pređi na sadržaj

PREDGOVOR (SG)

Dodaj veze
Izvor: Викизворник
PREDGOVOR

ĐORĆE RAJKOVIĆ I NjEGOV SAKUPLjAČKI RAD U SLAVONIJI (KOD PAKRACA I U DUBICI, 1863-1868)

          U trenutku objavljivanja ovog izdanja navršiće se 135 godina od pojave prve i jedine zbirke narodnih pesama Đorđa Rajkovića iz Slavonije koju je izdala Matica srpska u Novom Sadu, 1869. godine[1]. U jeku romantičarskog zanosa, kao i proglasa Ujedinjenje omladine srpske[2] o sakupljanju narodnog blaga gde god još ono živi, zbirka je objavljena samo pet godina nakon smrti Vuka Karadžića, neprikosnovenog autoriteta u narodnoj književnosti i čitavom tadašnjem omladinskom pokretu. U vremenu kada su pokretani almanasi, kalendari i novine sa prilozima iz narodne književnosti, u obilju izdanja narodnih pesama iz naših raznih krajeva, zbirka Đorđa Rajkovića od 253 zabeležene narodne pesme, bila je jedna od mnogih koje su tada štampane, i u formalnom smislu, ničim posebnim se nije isticala. Kroz vremenski raspon od jednog i po veka, u trenutku kada su mnoge zbirke iz istog vremena potonule u tamu zaborava, ona međutim, tek dobija na značaju. Rajkovićeva zbirka srpskih narodnih pesama iz Slavonije, svežinom jednog potpuno novog i prevashodno lirskog terena sa kojeg potiču zapisi, ali i po motivima koji su se ustalili i objedinili upravo na Vojnoj granici, kao i nepatvorenim pesničkim jezikom (ravnom onom u Vukovim zapisima), postala je višestruko interesantna za savremenog istraživača. Jer kako se kulturno-politička i geograFski-istorijska mapa dvadesetog veka menjala, i srpska narodna pesma na teritoriji bivše Slavonske Granice potpadala je pod takav režim - od gotovo marginalnog područja u interesovanju nauke o narodnoj književnosti, postala je višestruko značajna u drugoj polovini 20. veka, kada se i inače, naučni interes sve više okreće lirskoj pesmi, ali i krajevima gde Vuk nije boravio. Tako, na završetku 20. veka, ova zbirka izrasta kao jedno od najstarijih i retkih svedočanstava izuzetno razuđenog i bogatog usmenog pamćenja srpskog naroda na prostoru bivše Slavonske Vojne granice. U istoriji proučavanja narodne poezije na slavonskom delu Vojne granice, ona stoji u časnom nizu[3] kao prva objavljena knjiga srpske narodne pesme u Slavoniji, što je nedvosmisleno i naslovom naglašeno. Vrednost sakupljenog materijala i danas stoji vrlo visoko, u samom vrhu lirike i pesme „na međi” ispevane na srpskom jeziku. Kako je zbirčica štampana bez predgovora i napomena, rezultate naših istraživanja, više od 130 godina nakon njenog objavljivanja, dajemo u vidu predgovora ovom fototipskom izdanju, koji nažalost, sam Rajković nikada nije napisao, čime bi znatno olakašao recepciju svoje zbirke, ali i osvetlio mnoge značajne momente u beleženju srpske narodne pesme na tlu Slavonije polovinom 19. veka. Takođe, ovu zbirku dopunjujemo sasvim nepoznatim zapisima iz rukopisne zaostavštine Đorđa Rajkovića koja se danas čuva u Rukopisnom odeljenju Matice srpske u Novom Sadu i koji se ovom prilikom prvi put objavljuju.

BIOGRAFIJA ĆORĐA RAJKOVIĆA

          Đorđe Rajković spada, neosporno, u jednu od značajnih kulturnih i javnih ličnosti srpske kulture i književnosti druge polovine 19. veka. U svom bogatom životnom i radnom opusu, kroz javni, književni i kulturni rad, Đorđe Rajković je prisno sarađivao i prijateljevao sa Svetozarom Miletićem (nazivajući ga „pobratimom”), Jovanom Jovanovićem Zmajem, Đorđem Natoševićem. Trajno prijateljstvo ga je vezivalo sa Jakovom Ignjatovićem i Joksimom Novićem Otočaninom. Delio je studentsku sobu u Požunu sa Đurom Daničićem. U Požunu je prvi put video (potom se kasnije i lično upoznao) sa Vukom Karadžićem. Najzad, bio je u višegodišnjoj prijateljskoj vezi i prepisci sa Milicom Stojadinović Srpkinjom, prisan prijatelj sa Simom Milutinovićem Sarajlijom i njegovom ženom Marijom, ali i stariji uzor i urednik, kome su se obraćali mladi Laza Kostić i Stojan Novaković. Svojom zadivljujućom radnom energijom, Đorđe Rajković je ostvario bogato i raznoliko delo, koje znatno prevazilazi i okvire ovog rada. Celokupna njegova književna delatnost teško se može grupisati, ali u najširim potezima ona bi imala nekoliko osnovnih celina ili faza: a) pesnički i pedagoški rad; b) saradništvo i uredništvo u periodici kao i prevodilački rad; c) sakupljanje istorijskih starina i narodnih umotvorina; d) pisanje naših prvih književnih kritika (recenzija), biografija i eseja (koji se i smatraju njegovim trajnim doprinosom srpskoj književnosti).
          Đorđe Rajković je rođen 23. aprila (po st. kalendaru) 1825. godine u Novom Sadu[4]. Gimnaziju u Novom Sadu završio je 1848. godine, među najboljim učenicima, a potom otišao u Požun na studije filozofije, koje je međutim, iz nepoznatih razloga, „prekinuo i vratio se kući”. Već 1843. počeo je da radi, kao „aktuar” Petra Jovanovića sa kojim putuje po Sremu, u inspekciju škola. Čini se da je u periodu do 1847. privatno dovršio školovanje („filosofiju”, ili možda „preprarandiju”). U ovom periodu prvi put piše i objavljuje poeziju. Po preporuci P. Jovanovića dobio je i svoje prvo radno mesto, za učitelja u Vukovaru. U Vukovaru je stekao mnoge književne i prijateljske veze, a tu se uskoro i oženio. Odavde potiče i njegov prvi pedagoški članak. Međutim, kada su marta 1848. nastali neredi u Vojvodini, on napušta Vukovar i prelazi u Srbiju (u Negotin), gde je ostao do 1849. Od polovine 1850. je ponovo u Novom Sadu koji više neće napuštati. Ovde je u početku „kancelista” kod gradonačelnika, a od 1851. izabran je za učitelja „normalne novosadske klase”. To je početak njegovog ulaska u književnost. Sarađuje u početku u „Vojvođanki“, „Sedmici” i „Južnoj pčeli”, i to najviše prevodima (sa ruskog i nemačkog, koji je usavršio u Vukovaru). Pored toga „jednako piše pesme - čitavu grupu pesama pod nazivom „Istočno”, posvećuje Milici Stojadinović Srpkinji. Godine 1858. izlazi mu prva knjiga: „Jed i med”. Iste godine prvi put počinje sa uređivanjem listova. Rajković je pokretač našeg prvog pedagoškog lista, „Školski list”, koji će izlaziti nedeljno, a izdavao ga je i štampao Danilo Medaković. Već 1860, izdaje kao zasebnu knjigu „Škola i život”, sastavljenu iz svojih dotadašnjih pedagoških članaka (1860). U tom periodu pokretao je ili uređivao (sa Ć. Natoševićem, Zmajem) sledeće časopise: „Sedmicu”, „Gospodarski list”, „Napredak”, „Danicu”, „Komarac” i „Putnik”. Godine 1861, izdaje svoju prvu i jedinu knjigu pesama. Do ove godine može se govoriti o pesničkoj i pedagoškoj fazi Rajkovićevoj.
          Godina 1863, predstavljala je prekretnicu u Rajkovićevom životu i radu, ali je značajna i za početak njegovog sakupljanja narodne poezije. Leto 1863, po preporuci dr Franca Tiškea, zbog reumatskog zapaljenja, provodi u bolnici u Pakracu[5] gde je Rajković tokom dužeg boravka sakupio pregršt srpskih narodnih pesama koje će predstavljati okosnicu njegove jedine štampane zbirke iz 1869. Lečenje nastavlja zatim u banji Grefenberg u Nemačkoj, gde je proveo oko godinu i po dana. Po povratku u Novi Sad, zalečen „i hrom”, podneo je molbu za penziju, koja mu je odobrena. Iste godine, novembra meseca, kandidovao se i bio izabran za sekretara i kontrolora Matice srpske, „privremeno do glavne skupštine, a avgusta 1867, izabran je i na dalje tri godine". Na ovaj način Đorđe Rajković započinje svoju izuzetno plodnu saradnju sa Maticom srpskom, postavši njen član (1866), potom i član Književnog odbora (avgusta 1867 i septembra 1868), te Matičin sekretar (aprila 1867). Sređivanjem ličnih i materijalnih prilika, Đorđe Rajković se sav posvećuje književnosti. Slede istovremeno najplodnije godine njegovog života i rada koje će trajati sve do smrti, kako na polju književnog i uredničkog rada, tako i na planu sakupljanja narodnih umotvorina. Kao član Književnog odbora Matice srpske ocenjivao je pristigle rukopisne zbirke narodnih umotvorina, odobravajući ih za štampu. Godine 1868. Matica nagrađuje i otkupljuje njegovu zbirku srpskih narodnih pesama (iz Slavonije), koju sledeće, 1869. i objavljuje u štampariji Ignjata Fuksa u Novom Sadu. Rajković je neumoran i na polju uređivanja i izdavanja glasila („Matica”, „Danica”, „Javor”) kao i štampanja sopstvenih knjiga: „Biser i drago kamenje” (1867) „Ruže i trnje” (serija pedagoških članaka), „Faksimile od rukopisa znamenitih Srba”, 1871 (sv.1). Poslednji list koji je uređivao sve do svoje smrti, bio je „Bršljan”.
          Iako je ceo vek proveo u oskudici, Ćorđe Rajković je bio neumoran pregalac, kulturni i javni radnik. Umro je u 61. godini, od raka jetre, 26. jula 1886. Godine[6]. Po ličnoj želji, „skupocenu” biblioteku, zajedno sa dokumentacijom, predao je Srpskoj velikoj gimnaziji u Novom Sadu, da bi se potom, deo lične arhive (među njima i rukopisi zabeleženih narodnih pesama), „zahvaljujući srećnom spletu okolnosti”[7] do danas sačuvao u Rukopisnom odeljenju Matice srpske. Matica srpska odala je dužnu počast i pažnju svom preminulom članu. Stanovao je u Kameničkoj ulici br. 69a, a sahranjen je na Uspenskom groblju u Novom Sadu, gde će, dve godine kasnije, ležati i telo njegovog „pobratima” Jakova Ignjatovića.[8]
RAJKOVIĆEV ODNOS PREMA NARODNOJ KNjIŽEVNOSTI I NjEGOVA SAKUPLjAČKA DELATNOST
          Kao što je napomenuto, Ćorđe Rajković je prvi put video Vuka Karadžića na svojim kratkotrajnim studijama u Požunu, 1843. godine. Vuk je tada bio na vrhuncu svoje književne slave (U jeku objavljivanja drugog, bečkog izdanja svojih Srpskih narodnih pjesama), ali, na mladog romantičnog „poetu” Rajkovića, nije ostavio naročit utisak. Ne bi se moglo tvrditi da je Rajković bio već tada „predodređen” za njegovog budućeg značajnog sledbenika. U svakom slučaju Rajković nije pripadao onoj grupi oduševljenih „vučića”, poput Branka Radičević ili Daničića, na primer. Uostalom, o tome nam dragocen i iskren spomen ostavlja sam Rajković”[9]
          Interes za narodnu književnost, kod Rajkovića se rađao postepeno. Moguće uticaje u tom pravcu na njega su imali Joksim Nović Otočanin, (kome je 1847. izašla „Lazarica”), Milica Stojadinović Srpkinja, kao i prijateljstvo sa Simom Milutinovićem Sarajlijom. Sve su to bili kulturni radnici koji su se neposredno, na vrelu narodne poezije nadahnjivali ili bili direktno, Vukovi saradnici. Dok je Vuka u Požunu 1843 video samo „izdaleka”, Rajković je 1856. godine i zvanično upoznao Vuka Karadžića o čemu je ostavio i „književnu uspomenu”.[10] Ovaj susret ostvario se posredstvom Milici Stojadinović Srpkinji, u manastiru Hopovu. Sam Rajković docnije iznosi niz zanimljivih memoarskih slika iz tog razgovora, gde je sa Vukom najviše razgovarao: o njegovoj jezičkoj reformi i teškoćama oko štampanju Rječnika, o Vukovoj „Danici”, sakupljanju poslovica i Vukovim polemikama sa Svetićem, o ličnim Vukovim sećanjima na Mušickog 1816. (o kome je Rajković upravo pisao biografiju), o ruskoj penziji, Vukovom prelasku u Srbiju... Rajković je tom prilikom posedovao i oko sto komada Vukovih pisama, koja nisu dotle nigde bila objavljena.[11]
          Podatak da u listu „Putnik”, već 1862. Rajković „tumači narodne poslovice”, odnosno da je „ovde prvi put počeo i rad na izdavanju poslovica, školskih zagonetaka i narodnih pesama”, slaže se sa podatkom da je narodne umotvorine sakupljao „još pre 1848”. Kada se 1863. Rajković ozbiljno razboleo od reume, ova okolnost ga vezuje za dugotrajniji boravak u Pakracu u Zapadnoj Slavoniji, gde po svemu sudeći, te godine, počinje njegov ozbiljniji i sistematski sakupljački rad. Čuvši ovde narodne pesme koja mu nisu bile poznate iz Vukovih zbirki (koje je svakako posedovao), verovatno se iz tih razloga latio njihovog zapisivanja, što će predstavljati jezgro zapisa njegove buduće zbirke (iz 1869). Propuštanje navođenja tako važnih podataka u zbirci (o mestu i vremenu kao i okolnostima sakupljanja pesama), Rajković je delimično nadoknadio u svom predgovoru narodnim pripovetkama u Letopisu Matice srpske (1871), gde kao već iskusan tumač narodnih umotvorina drugih sakupljača, donosi uzgredne, ali za nas izuzetno značajne napomene, o svom sakupljanju srpskih narodnih pesama po Slavoniji."[12] „Ja mali književnik, ugledajući se na trude našega velikana (misli se na Vuka Karadžića - prim. S.G.), pregao sam - od svojih desetak godina amo - pabirčiti na brazdi njegovoj. Pre tri godine izdala je "Matica Srpska" moju zbirku "Srpski narodni pesama" (ženski) i, što sam ji sam sobom god. 1863 skupio većinom u Slavoniji (224 strane), a imam ji skoro još za dvaput toliku zbirku, (podv. S.G.), što ženski što junački, po različnim krajevima Srpstva skupljeni. Okrom pesama imam još i poveću zbirku narodni reči i poslovica, od koji sam po jedno kolo saopštio u „Zemljaku” i „Srpskom Letopisu” (knj.112), a tako isto i zbirku narodnih pripovedaka. iz koje ovde neke saopštavam...” Preloman trenutak u Rajkovićevom radu na polju narodne književnosti, predstavlja njegovo stupanje pod krov Matice srpske, 1865 koji je „neobično silno uticao na mar i rad Rajkovićev.... Stade ti Rajković putovati po narodu, pa kupiti bescenblago umotovorina narodnih, stade saopštavati, štogod nađe vredna. Tu mu Matica Srpska izdade onda godine 1869. godine „Srpske narodne pesme (ženske)” što ih je većinom u Slavoniji skupio...[13] Rajković je najviše ocenjivao rukopisne zbirke narodnih umotvorina, „kao dobar poznavalac njihov”... Sve su mu ocene uvek primane i njegovo je mišljenje pobeđivalo ako je bilo spora.... Sam je podnosio mnoga svoja dela Matici za nagradu, ili otkup i štampu, ustupao joj razne stare rukopise, prepisivao je i prevodio izvesne stvari, sve do smrti...”[14]. Zbirku „Srpske narodne pesme ženske” iz Slavonije, podnosi 1868. Matici na otkup. Svetozar Savković i Milovan Janković, su „našli da one nisu lošije od boljih, da ne reknemo od najboljih narodnih pesama” (podv. S.G.). Književni odbor ih je primio za Maticu i za to odredio 28. for. skupljaču, uz predlog Književnom odeljenju „da se i bolje nagradi”. Zatim je Rajkovićeva zbirka otkupljena za 10 for. po štampanom tabaku. Po potonjoj oceni, „pesme su odabrane, jezik čist, i ova je zbirka poznata kao jedna od važnijih zbirki narodnih pesama” (podv. S.G.)[15] Ugled koji je Đorđe Rajković stekao podstakao je i proširio njegovu sakupljačku delatnost. U „Letopisu” za 1867. počeo je sa štampanjem 228 zapisa „Srpskih narodnih poslovica; iz raznije krajeva”. Drugi deo ove zbirke nastavio je u „Letopisu” za 1870 i 1871, u međuvremenu objavljujući ih i u drugim periodičnim publikacijama. Značajnim prilogom našoj narodnoj književnosti smatra se i Rajkovićev rad na sakupljanju narodnih pripovedaka. Prvi put ih je štampao u „Zemljaku”, a zatim u dva maha u „Letopisu” za 1872. i 1876. Za razliku od zbirke pesama, uz koju nije doneo ni jednu rečenicu (o okolnostima beleženja), uz pripovetke je o tome naveo dragocene podatke[16].
Zbirka „Srpske narodne pesme (ženske): Većinom ih u Slavoniji skupio Ćorđe Rajković”, izdala Matica srpska, Štamparija Ignjata Fuksa, Novi Sad, 1869.
          Jedina zbirka narodnih pesama Ćorđa Rajkovića, sadrži ukupno 253 zapisa. Pesama su najvećim delom lirske (233), ali ima i lirsko-epskih (21). Kao što je napomenuto, zbirka nema predgovor ili napomene, a izostao je čak i sadržaj na kraju. Zbirka je malog formata 12,5x8,5 cm. Rajković je sve pesme u zbirci podelio na osam vrsta i to: ljubavne (133), svatovske (13), igračke (25), pastirske i žetelačke (11), pobožne (9), šaljive (12), pričalice; romance, balade i ostale manje kazivačke pesme (20); pesme različne (28). Pesme su opisno naslovljene, bez početnih stihova, po uzoru na Vuka. Po samoj podeli pesama na navedene vrste i još nekim karakteristikama, evidentan je uticaj Vuka Karadžića. Rajković je preuzeo Vukova rešenja bez nekog naknadnog produbljivanja s obzirom na specifičnosti svoje sakupljene građe. To je bilo tipično za sakupljače sredinom 19. veka koji su i započeli rad pod Vukovim uticajem. U klasifikaciji zabeleženih pesama međutim, Đorđe Rajković ne pokazuje doslednost i brižljivost kao Vuk. Među ljubavnim lirskim pesmama, nalaze se i druge vrste (vojničke, šaljive, porodične). U grupi „igračkih” pesama, Rajković je očigledno, često bio u nedoumicama (pa mu je kriterijum pripadnosti postajao osmerački stih), a nedoslednost je prisutna i u „pričalicama”. Poslednju grupa, „pesme različne” predstavljaju najverovatnije, naknadno dodate zapise (rukovet pesama iz rukopisne zbirke da bi možda ispunio štamparski tabak), što je još više doprinelo relativnoj nedoslednoj klasifikacije pesama u zbirci.
          Đ. Rajković posebno izdvaja samo dve vrste pesama u zbirci: svatovske i „pobožne”, koje iredstavljaju i njen najvredniji deo. Po uzoru pa Vuka, Rajković je svoju skoro u celini slavonsku zbirku, namerno „prošarao” pesmama koje je i ranije, u sporadičnim prilikama i „usput” zapisivao i u drugim krajevima. Takvih pesama je malo, a trebalo je da posluže utisku da je zbirka (poput Vukovih, samo u malom), sakupljana „po čitavom Srpstvu”. To su 2 lirske pesme iz Dalmacije, 8 iz Boke, 1 „posavačka”, 1 „bačvanska”, 1 „bugarska”, dakle ukupno trinaest pesama[17], i po tome, ovu zbirka ipak, s pravom nosi u podnaslovu da je „većinom u Slavoniji skupljena”. Ćorđe Rajković će u narodnoj književnosti ostati značajan kao prvi sakupljač koji je načinio jednu regionalnu zbirku srpske narodne poezije, sa terena koji ranije nije bio poznat kao mesto izrazito očuvane usmene tradicije.
          Kao zapisivač, Rajković je pokazao znatne kvalitete. Sledeći Vukov princip, pesme je verno zapisivao kako ih je čuo, čuvajući posebno u jeziku neke već davno zaboravljene arhaizme, lokalnu leksiku, fonetske promene („bosijok , „slavulj”, „frosluk”...). Vrlina njegovih zapisa jeste i verno čuvanje karakteristika hercegovačkog govora ijekavskog narečja, što posredno svedoči i o poreklu srpskog stanovništva naseljenog u Zapadnoj Slavoniji (glas — v koji menja glas -f: „Rano rani Kata na bjelidbu,/ za njom došla dva Vilipa mlada”; grupa - tj, zamenjena sa -ć „kog sam ćela toga sam voljela; kao i —dj zamenjena sa — đ „Đevovanje, carevino moja!...”). Iako ovi govori ne poznaju glas -h, sledeći Vukovo pravilo (iz 1836), Đorđe Rajković u svoje zapise dosledno unosi taj glas, mada je po navedenim osobinama govora Srba u Zapadnoj Slavoniji, gotovo sigurno da ga nije čuo. Po rođenju Vojvođanin, i po narečju ekavac (što se vidi u intervencijama u samoj zbirci, počev od izraza u naslovu „pesme , preko podnaslova, do opisnih naslova samih pesama), Rajković je izvanredno verno dao i jezički snimak u ovim pesmama, od kojih je jedan znatniji deo zabeležen i ikavicom.
          Pošto sam nije ostavio nikakve podatke o iokalnom prostoru sakupljačke delatnosti, na osnovu toponima koji se spominju u pesmama, moguće je izvesti jednu moguću mapu lokalnog regiona na kojem su pesme beležene, što se poklapa sa biografskim podatkom o (kratkom) boravku Đorđa Rajkovića u Slavoniji, ali i sa širim kontekstom postojanja srpske narodne pesme na slavonskom delu Vojne Granice. Spominjanjem naziva sela u pesmama, kao što su: Rogolji, Reškovci (br.15), Lipovac, Cernik (br.93), Uskoci (br. 126), Čovac, Kosovac, Vrbovljani (br.128), može se sa sigurnošću pretpostaviti da je Rajković ove zapise sačinio u potezu između Pakraca i Okučana, ili u mikro-regionu veoma bliskom njima. Spomen većih mesta (gradova) u pesmama kao što su Okučani (br.15), Gradiška (br.54,56), Požega (br.215), Dubica (br.127), Jasenovac (br.127) ovu mapu preciziraju i svode na slavonski deo Vojne Granice duž reke Save, s tim da su u ovu poeziju uključeni i ostali toponimi Vojne krajine, kao što su: (Bosanski) Novi (br.42) i Karlovac (br.237,244) na zapadu, a Mitrovica (br.104) i Varadin (Petrovaradin, br.34) na istoku, sa čestim spomenom reka Save, Une, Ilove i Dunava (br. 12,54,85, 104,138). Toponimi poput Velebita (br.23) i Zadra (br.232) govore o dubljoj zoni iz koje su na Slavonsku granicu stigli srpski doseljenici, dok spomen Bosne (br.52), Sarajeva, Mostara (br.79), Banja Luke (br. 104) i Gračanice u Bosni (br.248), govori o migracionim procesima srpskog stanovništva iz Bosne; spomen „Kosova ravnog” (br. 180, 208), „Ravanice crkve” (br.248), govori o uticajima iz Srema, ali i jasno očuvanom istorijskom i etničkom identitetu srpskog naroda na ovim prostorima.
          Za neke pesme možemo sa sigurnošću utvrditi da ih je Đ.Rajković sakupio svakako 1863. godine, tokom letnjeg boravka u Slavoniji, i u najbližoj okolini Pakraca, jer su objavljene već krajem godine (1863) u listu „Danica”. Njih ukupno ima 18. Većina ih je našla svoje mesto u zbirci (15), a tri i danas postoje u rukopienoj ostavštini i nalaze se preštampane u knjizi „Narodne pesme u Danici” Z.Karanović.[18] Zahvaljujući rukopisnoj ostavštini Đ.Rajkovića u Matici srpskoj, možemo rekonstruisati da su brojne pesme u ovoj zbirci zabeležene i u Dubici, (U periodu 1866-1868), kao deo Rajkovićevog sada već sistematskog, skupljačkog rada za Maticu srpsku. Veliki broj ovih zapisa Rajković će objaviti iste godine u listu „Matica”[19]. Iako je utvrđeno da Đorđe Rajković kao sakupljač (i potonji Matičin recenzent narodnih umotvorina) ima „pouzdan ukus” pri izboru varijanata za svoju zbirku, često je, primetno je, ostajao na prvom utisku i površnom izboru pesama za svoju štampanu zbirku. Tako su neke pesme, sasvim beznačajnih vrednosti (tzv. „rugalice” ili šaljive) preštampavane po tri puta (u „Danici”, „Matici”, i u zbirci), dok je mnoge lirske i lirsko-epske pesme antologijskih kvaliteta ostavio u rukopisu (ili planirao da ih izda kao drugu knjigu?). Vrednost sakupljenih pesama u zbirci Đorđa Rajkovića je neosporna. One se izdvajaju umetničkim dometom, svežinom i raznovrsnošću motiva. Već je navedena ocena Matičinih recenzenata da su ovo „da ne reknemo od najboljih narodnih pesama”, kao i stav da je ova „zbirka poznata kao jedna od važnijih zbirki narodnih pesama”. Ipak, i pored priznatog kvaliteta, čini se da same pesme iz zbirke Đ.Rajkovića nisu još svestranije tumačene ni analizirane.
          Zbirku otvara grupa ljubavnih pesama koju sačinjavaju 133 zapisa, i po tome je ovo i najbrojnija lirska vrsta u knjizi. Međutim, ako eliminišemo dve pesme iz Dalmacije (br.91 i 133), jednu „posavačku” (br.43) jednu „bokešku” (br.130), jednu „bugarsku” (109, verovatno zabeleženu u Negotinu), kao i pesme koje motivski ne pripadaju ovoj grupi (četiri vojničke/graničarske, br.121, 122, 106, 103) pet porodičnih (br. 12 br.62, var. 63, 114, var.115), jednu hrišćansku (Bolovao Đakoviću Niko, br.129), jednu baladu (or.125) i jednu šaljivu (Podiže se četa djevojaka, br.88), broj ljubavnih pesama iz Slavonije je neznatno manji (116). Naknadnom analizom rukopisa u ostavštini Đ.Rajkovića, za jedan broj ovih pesama utvrdićemo da su zapisane „U Dubici”, često sa napomenom, „u kolu”. Nažalost, nema zapisa o načinu izvođenja, kako ljubavnih, tako i ostalih lirskih i lirsko-epskih vrsta pesama, niti o kakvom kolu je reč. Primetan je u većini primera „bosanski” uticaj i blizina muslimanske kulturne zone (u jeziku i toponimiji), s obzirom da se Dubica nalazi na samoj granici na Savi, sa Bosnom. Po ovom, kao i po pet ljubavnih pesama objavljenih već u septembru 1863. u „Danici”[20], zaključujemo da preostale ljubavne pesme pripadaju prvobitnom sakupljačkom periodu Đ.Rajkovića (1863) iz pakračke okoline, odnosno da je tog leta u okolini Pakraca (1863) sakupio čisto ljubavnih pesama 91, dok ostale možemo svrstati u kasniju fazu sakupljanja, u Dubici (1866-1868).
          Iako Rajkovićeva merila za klasifikaciju nisu ujednačena, pesme je često ređao po varijantnim srodnostima (tako na primer, grupiše pesme na motiv udvaranja „uz tamburu” (br.Z, 4, 5), kao i pesme na motiv sastanka, lepote, skuđene devojke i sl). Zbirku otvara lepa minijatura u slovenskoj antitezi ("Šta se ono na planini b'jeli?"), sa poentom o devojci koja „vinograd pudari” i čeka dragog, kao i sledeća pesma na motiv „dolaska Turaka na konak i traženja devojke „nigda neljubljene (istorijsko sećanje). Izdvaja se originalna minijatura o Pavlovoj ljubi koja hoće da se preuda za Jovana u koga niđe ništa nema/ Samo jedna srčali-tambura/Žice su joj kose djevojačke/A čivije oči djevojačke...” (br.6). Brojne su i varijante motiva devojačke čežnje („Tužan ti je danak bez sunašca/ Tavna nojca bez sjajna mjeseca/ A djevojka koja nema dragog!...” br.7, 17), kao i momačke čežnje i obesnog udvaranja čupanjem cveća u bašti (br.6). Poznata je stara pesma o susretu devojke i okovanog delije (br.22), a sastanak dvoje dragih se obično odigrava u prostoru bašče (br.8). Originalnu pesmu u tom smislu predstavlja susret devojke na vodi, gde je pošla na „bjelidbu” rublja. Tu je susreću dva momka: „Jedan Kati grudu smilja daje/ Drugi Kati b'jelo lice ljubi...” Primećena od ženskih ukućana, ona se pravda u efektnoj poenti, koja je odbrana i čitave mladosti: "Zar vi niste nigda mlade bile?/ Zar vam nije mlado milo bilo?" (br.9). Originalan dijalog drage i dragog, predstavlja i pesma br.14, u finoj alegoriji („Bjelo perje, kuda mi se viješ?/ Draga moja, oko dvora tvoga/ B'jelo perje, kad ćeš dovijati?/ Draga moja, tamo do jeseni...”) sa poentom o (ne)čekanju do jeseni. Nadmetanje momka i devojke tema je antologijske pesme br.17, o susretu devojke i carevih vojnika („Djevojka je kraj gore stajala/ Sva se gora od lica zasjala...”). Bez varijanata je i pesma o momkovom darivanju devojke, tipično lokalna (sa spomenom sela oko Pakraca — Rogolja, Reškovaca i Okučana), u kojoj za njenu lepotu nije mnogo dati ni „oku svile, oku suva zlata/ i od zlata đerdan ispod vrata...” (15). Drevan je motiv o devojačkom odbijanju da se uda za dragog, jer. „...Mene majka u gori rodila/ Čelica me medom zadojila/ Sama j' vila na babina bila!...” (or.25). Neke od pesama obrađuju poznate motive iz Vuka o muškoj neveri (29, 41) i rastanku dragih (br. 27), udaje za starog (br.16), odnosno nemilog (or.13), pretvaranju momka i devojke u iveće da bi nastavili ljubav koju im roditelji sprečavaju (br.30). Originalna je pesma o žaljenju za izgubljenim devojaštvom (Ćevovanje, carevino moja!..." br.11). Antologijska je pesma o jabuci koja je tolika porasla da je devojka kune, jer od nje ne može videti više dragog (br.36), kao i pesma sa prastarim verovanjem o devojci koja se pretvori u „jelu zelenu” ne bi li momak od jele napravio sviralu u kojoj bi čuo njeno „grlo” (44). Čitav krug pesama posvećen je bolovanju devojke (u tragičnom) „Bolovalo redom Sarajevo br.49 ili šaljivom vidu („Bolovalo momče neženjeno br.51, br.71). Izuzetni su lirski osmerci o devojačkoj lepoti (br.52, „Volio bih uz nju stati/ Neg' u Bosni vezir biti;/ bolio b' je izuvati/ Nego s carem večerati!/ Volio b' je obljubiti/ Nego s dušom u raj poći!”). Vanredna je lirska slika plandišta koje se „zažežalo” i devojke koje izgubi prsten gaseći ga (br.53), kao i razvijena slovenska antiteza u pesmi/gde gori „grad gradiški”, a junaku koji ga ugasi, otac obećava svoju ćerku (br.54) Poznati motiv ovih prostora je junakovo služenja kod cara tri godine dana (za konja, oružje i devojku), sa negativnim ishodom (porđalo oružje, star konj, obljubljena devojka, br.99,100), kao i pesma sa početnim stajaćim stihom „Marijana zaboljela glava” kome se udvaraju tri devojke nudeći mu privlačan berićet (br.99,100). Iako je lirski deseterac najdominantniji, deo varijanata ispevan je u i u drugim metričkim razmerama: u šestercu (br.85, devojačka želja za utapanjem u Uni, zbog čežnje za „popovim sinom/Koji perom piše/ Po orlovom krilu/ I po sokolovu...”), ili br.74 „Posij’o Mijo/ Tunje po oboru 1 br.55, br.98 i sl.). Čest je i osmerac (br.48, „Ja usadih vitu jelu”, br.53 - „O jambore, zelen bore”, br.54 - „ Što se sjaje preko Save"?, br.80 - „O djevojko milje moje , br.87 - „Oj djevojko, dušo moja”, br.128 — „Mandalina konja jaše”), ili u osmercu sa kombinovanim pripevom („U bašči je jablan drvo/ visoko br.68, „Tud se šeće crna oka/ Dafina/ Gledao ju mladi Golub s pendžera... br.69, ili: „Rasla jela i jelika/ Redom poredom (br.20) „U livadi ispod grada/ voda izvire” (br.10) i sl.
          U zbirci Ćorđa Rajkovića od trinaest svatovskih pesama, sa napomenom „bokeška”, ima sedam zapisa (br.136, 137, 139, 140, 143, 144,’146), dok su ostale iz Slavonije. Nema sumnje, iz oba regiona u ovoj zbirci, iz Boke i iz Slavonije, Rajković je sačinio svoje zapise „u jedan mah”’ verovatno prisustvujući lično nekoj svadbi i zapisujući pesme kako ih je čuo uz svatovske običaje. Na to upućuju sakupljačevi opisni naslovi pre svake pesme: „na prosidbi”, „u oči svadbe”, „kad se skupljaju svatovi”, „mladoženji”, „kod kuće djevojačke”, „kad oće da izvedu djevojku", „kad odmaknu svatovi sa djevojkom”, „kad svatovi sednu za trpezu”. Slavonskim zapisima pripadaju sledeće svatovske pesme u zbirci, njih ukupno šest: „na prosidbi” (br.134: „Igra kolo u dolu u hladu ; br. 135 „Opet tada”: „O Jagodo, sejo moja...” - u Rajkovićevim rukopisima, i sa naznakom „na prosidbi”; br.138 („u oči svadbe”): „Siv sokole gnjezdo vije/ Na Ilovoj tihoj vodi... ; br.141 „kad se skupljaju svatovi (u zbirci „opet tada”) sa početnim stihovima: „Konj zavrišta na livadi” (u rukopisu, u Dubici); br.142 „mladoženji” sa početnim stihom: „Anto sadi bora zelenoga”; pesma br.145 „kad odmaknu svatovi s devojkom” sa početnim stihovima „Bubanj bije od grada do grlda”. Varijante iz Slavonije dobro pokrivaju važnije momente svatovskog običaja. Pesma o „Andri na konjicu” predstavlja junaka koji posmatra kolo i raspituje se za tri devojke raskošne lepote i istih takvih ukrasa na sebi: „Koja j' ono u patkovu perju/ Koja j' ono u rumenu smnlju/ Koja j' ono crnijeh očica?”. Za ovu pesmu (br. 134), postoji dragocena Rajkovićeva napomena da je pesma izvođena prilikom prosidbe. Još je dragocen zapis sa napomenom (u ruk. „na prosidbi”), br. 135 „Oj Jagodo, sejo moja/ Došli su ti troji prosci...”, u kojoj se brat obraća sestri sa vešću da je dobila „vezen jagluk”: „Al' na što ti vezen jagluk/ Kad ćeš slađe boraviti/ Boraviti l'jepi sanak/ Na dragoga desnoj ruci...”, sa poentom da će jagluk dati „miloj majci/ Nek se na njem' poodmara...”. Sličnih kvaliteta je i pesma br. 138 „u oči svadbe, o sokolu koji tajno „gn'jezdo vije/ na Ilovoj tihoj vodi . Kada za to sazna „djevojčica”, on je zaklinje da će joj biti od koristi i nakititi njene svatove kada po nju dođu: „Svakom svatu pero dati/ Pero dati, pozlatiti/ Đuvegiji desno krilo/ I njega ću pozlatiti!”. Po svojoj lepoti izdvaja se i pesma br.141 (u Dubici), sa beleškom: „kad se skupljaju svatovi. Lepota neveste dočarava se gradacijom: „Je li l'jepa ta djevojka?/ Nit je ružna, nit je lijepa:/ Iz čela joj sunce sija/ Iz obraza mjesečina...” Na isti način predstavljena i lspota mladoženjiia („Mladoženji” br. 142 kao alegorija o sokolu „koji se po trpezi gospode šeće”. Ovaj izuzetno star i raspropranjen motiv, zabeležen je gotovo kod svih slavonskih sakupljača, i to upravo u kontekstu svadbe. Najzad, tu je i spomenuta pesma (više puta objavljivana, sa dva zapisa i u rukopisnoj zbirci) „kad odmaknu svatovi sa djevojkom”, br.145. Njenu poentu predstavlja stilizovana zdravica sa magijskim prizivanjem sreće koju nevesta treba da donese novom domu; „...Pre'o koje gore prevedoše/ Ona gora jabukom rodila;/ Pre'o koje vode prevedoše/ Ona voda vinom otjecala/ U koje je selo uvedoše/ Ono selo zdravo i veselo/ U koju je kuću uvedoše/ Oko kuće senje i jasenje,/ A u kući zdravlje i veselje.” u grupi igračkih pesama, uvršteno je 25 zapisa, za koje Rajković daje dodatno objašnjenje („koje se u kolu pevaju”). Grupisane su, prema nekoliko zajedničkih karakteristika: sve su u osmeračkom metru, sa opisnim naslovima: „kad ss vata kolo, „opet tada, ali i prvi put upotreoljenim početnim stihovima kao naslovima samih pesama („Ko j' za kolo, ajd' u kolo”, 'Ajmo druge da idemo”, „Mani kolom mlado momče”). U motivskom smislu, zapisi su veoma raznorodni. Često su to ljubavne pesme (br.147,br.153). Zatim se izdvajaju pesme o „manđijanju” momka (br. 155,156, 157), kao i druge iz tipičnog repertoara („Oj tičice vijoglava br.158, Košutica vodu pije// br.159). Vrlo često su to i pesme-rugalice, sa grubom poentom (o „popadiji namiguši", br. 163, o „bogatoj popadiji” br. 164, o ženi „vražjoj griži” br. 165) i sl. Međutim, u ovoj grupi ipak, nalazimo prave poetske bisere. Pre svih to je antologijska pesma o Banu Sekuli i vili (br.169), koju je svojevremeno primetio i Vladan Nedić[21]. Njen zapis pronašli smo i u rukopisu sa dopisanom napomenom: „Igračke (pesme)”. U grupi igračkih se po lepoti izdvaja i njena varijanta, br.170 („Kovjenić i vila"). Ovu grupu karakteriše i stihovana bajka o „viza-ribi” (br.171). Po svemu sudeći, sve ove pesme zabeležene su verovatno u kolu, u Rajkovićevom „pakračkom” periodu, dakle, u leto 1863. godine.
          Rajkovićeva rukovet pastirskih i žetelačkih pesama pokazuje sakupljačev pouzdan ukus i smisao za tematsko-motivsku klasifikaciju. Od ukupno 11 zapisa neke pripadaju lirsko-epskim pesmama, odnosno baladama. Grupu otvara pastirska pesma o Jovi i Jovani(br.172), poznata u zapisima sa šireg prostora Vojne krajine, sa ljupkom poentom: „Što će tebi smilje bez djevojke/ Što će meni ladak bez junaka?" Na nju se nadovezuju nekoliko ljubavnih pesama u raskošnom prostoru žetve (br.173 „Šenu žela Senija djevojka”, i varijanta br. 174). Svojevrsni „ciklus” ovde čine i pesme o pokušaju brata da obljubi sestru, koje više pripadaju baladama (br. 175, br. 176). U oba slučaja očaran lepotom sestrinog lica koje je sinulo na suncu, brat joj iskazuje svoju strasnu ljubav. Devojka panično beži u majčino okrilje, moleći je da joj platnom sakrije lice („od Ivana, kano od Turčina/tuđina”). U pastirski prostor, Rajković smešta i pesmu o „govedaru Ružici” (176) koja pripada mitološkim lirskim pesmama. Naime, devojci stiže upozorenje vila da ne pije vodu koju su vile otrovale. (U ovoj verziji ceo zapis je pokvaren izrazom „kurve”, umesto vile, što sem primera lošeg kazivača, govori i o procesu razgradnje mitoloških pesama). Rajkovićev zapis o devojačkoj „smernoći” (br.179, u Dubici), samostalna je varijanta na mnogo poznatiji zapis kod Vuka „U Milice duge trepavice sa poentom: „Kad je bilo na po dne sunašce/ Sve djevojke u sunašce glede/ Milunica, kako trava raste. Sem „komada”, žetelačkog uvoda balade o „djeveru i snašici” o kojoj će oiti više reči kasnije (br. 180), neobična je pesma u sedmercu o devojci koja žanje sa dva brata (br.181), i na nebu ugleda svog dragog za „zlatnim stolom”. Grupu završava lirsko-epska pesma o mobi „deli-Todora”. To je jedna u nizu varijanata vrlo rasprostranjenog motiva o sestri koja tajno rađa čedo u planini (br.182). U prostoru žetve, devojka odlazi u šumu do svog ljubavnika (čobana) i deteta da ga podoji, ne znajući da je prati brat na konju. Pesma se humano razrešava: brat uplašenu sestru uteši pozivom da ponese dete njihovoj majci koja će ga othraniti („Ko što j' i nas sviju odhranila”;. Dve od ovih pesama zabeležene su po rukopisima, u Dubici: br.179 („Aiksovah tri godine dana”), i balada br.182 („Žela moba u deli-Godora”), 1866-1868.godine.
          Od samog početka, recenzenti Matice srpske pajviše pohvala izrekli su pobožnim pesmama pz Rajkovićeve zbirke. Zapisi obuhvataju motive iz kruga solarnih i lunarnih verovanja (br. 183 „Sunašce se na put opremaše , br.184 „Mesečeva ženidba”, ili „Prosidba zvezde Danice” br.184), preko kruga pesama o svecima i njihovim kaznama (o kažnjavanju devojke koja neze na sv.Ćurđa, br.187 i br.188, kao i razvijenoj lirsko-epskoj pesmi o kazni za junaka što na Preobraženje „nit' s umio, ni Bogu molio" br.189), do pesama o „nejakom Dejanu", sa motivom pomoći sveca sužnju u tamnici (kojeg posle devet godina tamnovanja zatiču za „zlatnom grpezom”). Antologijskim kvalitetima izdvaja se i pesma o umrlom detetu Lazaru, za kojim majka toliko tuži, da joj Bog i „dva anđela sveta" vrate dete. No, mati od njega dobije prekor: „Što j' na meni rosna košuljica/ To su majko, grozne suze tvoje;/ Što j' u ruci sv'jeća bez stijenjka/ To je, majko, tvoje uzdisanje!”. Balada br.191, govori o majci koju od kuće oteraju devet sinova „kamenog srca”. Iako ih majka ne kune, njen zaštinik, sveti Ćurađ, vrši svojevrsnu odmazdu nad njima: „Vrat' se natrag sirotice stara!/ Što je bilo do devet sinova/ Stvoriće se devet kamenova... . U Dubici su zabeležene: „Ženidba Mesečeva” br.184 („Zafali se na nebu Danica”), br.188 (“Vezak vezla lijepa djevojka”) i br.191 („Majka hrani do devet sinova”).
          Pesmama šaljivim, Rajković je u svojoj zbirci pridavao dosta pažnje, sudeći po njihovom prethodnom objavljivanju u listu „Matica". Šaljivih pesama ima ukupno 12, od kojih se izdvaja antologijska o „tri sindžira roblja” (br.202, „Carica se s carem dogovora”), gde u mobi caru najbolje prolaze devojke, osrednje udovice, a najgore (šaljivo) momci. Zatim tu je i pesma o „malenom mužu” (br.198), motiv o lenjoj (br.195) ili opasnoj nevesti (br.197 „...prvu veče, svekrvu istuče”), br.205 („devet braće zavadila), hvalisavoj devojci (br. 193,194) i sl. Zaseban krug čine rugalice o siromaštvu (br.192), o neslozi u zadruzi (br.196), o šaljivoj ženidbi (br. 199). Šaljive pesme kod Rajkovića su motivski raznovrsne i dobro predstavljaju ovu vrstu u zapisima nastalim po svoj prilici tokom 1863. u okolini Pakraca.
          Grupu pričalica sa podnaslovom: „romance, balade i ostale manje kazivačke pesme”, sačinjava ukupno 21 zapis lirsko-epskih pesama, od kojih svaka zavređuje podrobniju analizu i komentar. To je deo tipičnog repertoara pesama „na međi” ne samo slavonskog dela Granice već i cele Vojne krajine. Mi ćemo se zadržati na nekoliko najkarakterističnijih. Grupu otvara osmeračka balada (br.204) o dve sestre koje zaprosi isti mladoženja. Pošto mu daju stariju, koju on ne voli on je „gurne u more”, i ponovo dolazi po mlađu. Umetnički najimpresivnije je mesto kada mlađa sestra, ne sluteći prevaru, na morskoj obali pita svog „svaka" (u slovenskoj antitezi): „Što li se morje leluja?/ Ili je riba morulja/ Ili je zvđezda Danica? , saznavši tada i pravu istinu (tj. da joj je sestra utopljena). Balada počinje i završava alegorijom o „dva grozda” i „ptici” koja je došla i pozobala „obadva”. Rajkovićev zapis ubraja se u najstarije. Istom krugu pripada i pesma o majci koja više voli „brata nego sina”, sa poznatim početnim stihom „Seja brata na večeru zvala (br.205), čiji najstariji zapis postoji u Erlangenskom rukopisu (oko 1720). Struktura balade je postojano sačuvana i u Rajkovićevoj verziji Kada sestra sazna da će brata „na muke metati", ona lako odlučuje da za brata žrtvuje jednog od sinova. Majka potom redom budi sinove, i po pravilu strada najmlađi, koji sa lažnim pozivom ujaku u svatove, zapravo postaje žrtva-zamena za ujakovu glavu. Redak je Rajkovićev zapis, balada o Pavlu-Šavlu i njegovoj ženidbi. Dramatika pesme svedena je na prelazak svatova preko „Drine vode hladne". Nabujala, voda ponese mladoženju („samo mu se perje vije”), a za njim zagazi i nevesta, obrazlažući svoju sudbinu: „Ako 6 išla natrag majki/ Majka će mi govoriti: „Id' od mene, huda ćeri/ Zeta si mi potopila... Ako b' išla svekrvici/ Svekrva će govoriti:/ Id' od mene, huda snaho/ Sina si mi potopila..." što je dovoljan razlog da podeli sudbinu sa njim („samo joj se duvak vije’). Sjedinjenje i u smrti iskazano je stihovima: „Zapašejoj pletenice/ Za Pavlove dvi desnice.. ”, mada sa izvesnim padom u poenti. U ovoj grupi zapisa prisutan je i motiv o jednakom odgajanju ćerke i pastorke (br.207) sa poentom, kako se koja od kćeri snašla u novoj porodici. Po pravilu bolje prolazi pastorka, nego rođena kćer. Posebno mesto zauzima i balada o „djeveru i snašici”, sa stajaćim početnim stihom: „Golub guče golubica neće (br.208), poznata u ogromnom broju varijanata širom Granice. Klasičan bračni trougao (u prostoru žetve, nevesta se žali deveru da sa mužem ne spava već devet godina) razrešava dever, otkrivajući bratovu ljubavnicu („Janja uzvijojla”) i nemilosrdno se obračunavši sa njom. Zapis o Sibinjanin Janku koji dobija opkladu (br.209), kladeći se sa gospodom „i mletačkom i zlatačkom."/ Tko će crkvu previsiti/ Pozlaćenim buzdovanom/ U kojem je buzdovanu/ Trista oka ladna gvožđa/ i četiri čista srebra...”, spada u antologijske. Možda je upravo, zahvaljujući osmeračkom metru i izvođenju u kolu, sačuvan ovaj drevni motiv i stigao zabeležen u Rajkovićevu zbirku. O Sibinjanin Janku govori još jedna retka pesma. To je pesma „Anka Smederevka” (kako je pesmu sakupljač i nazvao). Ovu pesmu je Rajković više puta preštampavao (u „Matici” 1868 i „Bršljanu 1885), osetivši njenu vrednost. U ovoj pesmi (br.223) dominira ženski lik Anke Smederevke. Zaboravljena od prosca (Sibinjanin Janka) ona se preoblači u muško odelo, odlazi mu u dvor, nrenoći s njim i sazna zašgo ju je ostavio. Veštom odbranom ona sve oprovrgava pa moli Janka da joj bude pratilac do Smedereva. Tek mu se pred gradom otkriva. Postiđen, junak odmah kupi svatove, odlazi po devojku i dovodi je svojoj kući. U ovoj grupi zapisa postoji i (komad) lirsko-epske pesme o Jagodi devojci (br.210), koja se hvali da bi „zlatom goru osnovala/ I u gori mejdan napravila/ U mejdanu crkvu sazidala...”. Ova pesma izrazito hrišćanskog usmerenja, u zapisu Rajkovića međutim prati samo momenat do izlaska devojke pred cara koji je pita može li učiniti to čime se hvali. (Zapisi poznijih sakupljača prate dalju priču, o carevoj prosidbi, njenom odbijanju, tamnovanju, oslobađanju iz tamnice uz pomoć krsnog sveca sve do ispunjenja želje o podizanju crkve). Poznat sa Granice je i motiv o udaji za nedragog (br.211) ovde imenovanog kao Herceg Stefan. Devojka se oslobodi neželjenog prosca tako što se načini mrtva. Muke (poput Malog Radojice) kojima se proverava njena smrt, ne pomeraju je, sem poslednje, najslađe, ali i najteže: „ruke u njedrima” koje jedva izdrži („Mrtva ti se ne nasmija, majko!"). I Rajković beleži čitav krug motiva o „zloj sverkvi" i plahovitom mužu. To su pesme br.212 („Đerdan niže ljuba Ivanova”), br.213 („Šetala se Jovanova ljuba”), gde se nesrećna nevesta tuži cveću jer muža ne voli, odnosno, s njim nema poroda. Svekrva to dojavi sinu, a on se surovo obračunava sa ženom; u oba slučaja (i svim varijantama poznijih sakupljača) „na nožu joj čedo izvadio” koje je upravo čekala sa njim. Poenta je njegova žalost što je uništio bračnu sreću, sa glavnim prekorom upućenim majci. Pesma br.214, zabeležena je u retkom metru, dvanaestercu. Kada u trenutku svadbe mladoženja umire, svatovi rešavaju da se obred ne prekida i da nevestu venčaju sa „lijepijem Pavlom/ Markovim brajom...”. Nevesta ni po koju cenu ne pristaje da se uda za devera: „Volim s nazvat dovijek/ udovica/ Nego biti djeverova draga... sa rimovanom ponetom: „U djevera gorka je večera/ U mog dragog slađa od šećera...” Rodoskvrne veze opevane su u primerima br.215 („Otkako je Požega postala”) i br.216 („Ovce pasla djevojčica”), poznatim u brojnim varijantama i kasnijih sakupljača. Rastavljeni u detinjstvu, brat i sestra u neznanju krenu na venčanje. Ali, protiv grešnog braka se podignu sve prirodne sile: „Kad su oni na vjen-člnjs pošli/ Vazdan i je kiša prepadala/ Kad su oni u ložnicu legli/ Gromovi su svu noć prepucali...” (br.215). Još je tipičniji primer osmeračke pesme o sestri koš je imala devet braće „Jugovića”. U ovom zapisu ispušten je detalj o devojci koju su u detinjstvu oteli Turci. Venčanje sa najmlađim, Radojicom, sprečava čudo: „Kad su došli na vjenčanje/ Oltari se porušiše/ A popovi zan'emiše...”. Poenta je da iajmlađi brat pravda svoj postupak: „Ako sam i prsten dao/ Bratac seki od milosti/ Ako sam te poljubio/ Bratac seku od milosti”. Poznata je u nizu varijanata sa Granice i balada o mužu pijanici (br.217) „Majka Maru za Ivana dala. U starije motive dolazi i balada o dva brata koje pokuša da rastavi žena tek oženjenog brata. Sem jedne tipično graničarske pesme (br.220), i romanse o mladiću koji prerušen ulazi u devojačke sobe voljene (br.218), pažnju privlači stara pesma, zabeležena još u Erlangenskom rukopisu (1720), o devojci Mari koju otimaju Turci (br.221). Elementi sižea su postojano odoleli kroz vreme. Turci traže Maru i nalaze je tek u trećoj kuli, sa banom Petra koga ubiju, a nju, vezanih ruku, odvedu. Zamolivši ih da joj oslobode ruke da se umije na „Dunaju”, devojka skače u reku, izgovarajući formulativnu poentu: „Volim da me ribe jedu/ Nego da me Turci ljube!" Porodični odnosi dobro su predstavljeni primerima o ljubavi udovice Janje i „Damjan-kujundžije” (br.222). Pošto majci smeta sin, ona želi da ga se reši šaljući ga u zasedu svom ljubavniku. Srećan ishod drame omogućava „mudra sestra”, koja upozori brata na opasnost, a majka i ljubavnik doživljavaju zasl>ženu kaznu. Poslednja u ovoj grupi, pesma br.224, pripada motivu odlaska po vodu. „Zla svekrva” proliva snasi vodu „u ponoć” i tera je da ponovo ide po nju; put koji je skopčan sa puno opasnosti, „od vuka i ajduka od kojih se nevesta spasava domišljatošću da pripada rodu junaka („vojevode Janka" ili Kraljevića Marka) ili poveravanjem mužu. Po rukopisnoj zaostavštini, i ove pesme su iz Rajkovićevog „pakračkog” perioda, sem pesme br.208 („Golub guče, golubica neće”) koja se nalazi pod posebnom signagurom i godinom, 1868. (verovatno iz Dubice).
          Poslednju grupu u zbirci Ćorđa Rajkovića čine pesme različne. Pretpostavka je da je pred samo štampanje već složene zbirke, Rajković dodao i ovu grupu (kao dopuna štamparskom tabaku). Uvidom u rukopise, primetićemo da se te pesme nalaze uglavnom na kraju rukopisne zbirke. Činjenica je da se u ovoj grupi nalaze žanrovski različite pesme, nanizane bez naročitog redosleda. Primetno je da ovu rukovet Rajković započinje lirskim pesmama u kojima na neki način, dominantnu ulogu igra majka. Antologijsku lirsku porodičnu pesmu predstavlja primsr br.225 („Osta Janja udovica mlada”) sa motivom preudaje majke, koja mora da ostavi svoje troje dece iz prethodnog braka. Pesma je takođe objavljena u „Matici”, a umetnički vrhunac jeste obraćanje dece nebeskim telima sa pitanjima gde im je majka („Tavna noći, đe je naša majka?/ Mjesečino, đe je naša majka?/ Žarko sunce đe je paša majka?”). Osmeračka pesma o porodičnoj (zaruzi, koja podseća i na pesme pevane u kolu, jsste br.226 „Oj narode, mili rode!” (u rukopisnma: „u Dubici, u kolu”), i sa varijantom „Visoka su Senju vrata”. Njenu poentu čini nevestina pohvala sloge u zadruzi. Interesantnu po motivu staru pesmu predstavlja osmerački zapis o „tri gospoje” (br.230), očiglednog mitološkog porekla. Arhaične slojeve čuvaju imena sinova (Žarko Sunce, Mjesečina, Tija Kiša), da bi se pesma svela na poentu sveukupne povezanosti u prirodi („...Tija kiša za trojake/ Trojaci su za šenicu/ Šenica je za pogaču/ Pogače su za djevojke/ Djevojke su za junake....”). U ovoj grupi nalaze se i pesme o Smiljani devojci koja šeće po razbojištu (br.227), o Markovici koja žali muža „od Petrova do Ćurđeva danka” (br.231), pesma o bratu i sestri („Biber-gora urodila, br.235), komad pesme o smrti dva brata (Ninka i Nikole, br.234), dve šaljive pesme br.233 i br.232). U ovoj grupi srećemo varijante pesama poznatih i iz Vukovih zbirki; motiv nadžnjevanja momka i devojke (br.244, sa toponimom Karlovac), motiv susrega devojke i još jednu varijantu o okovanom deliji na galiji (br.240), kao i nadmudrivanje devojke-prelje i momka-kujundžije (br.237). Pesma (br.236), verovatno zabeležena u Dubici, sa muslimanskim kontekstom, govori o proveravanju ljubine vernosti. Izdvajaju se i dve osmeračke pesme drevnijeg postanja: br.238 dijalog Marka i đorde (sablje), kao i pesma na motiv „hajdukove ljube” (br.239). Na samom kraju zbirke grupisane su i pesme o ženidbi-udaji (koje bi se mogle svrstati i u svatovske pesme); br.141 „Kolika je Malina malena”. Neobična i kratka je pesma br.243 sa podnaslovom „bačvanska” (u rukopisu: „na prosidbi"), kao i pesma koju bi najpre svrstali u graničarske (br.246) na motiv delije-devojke. Pažnju nam takođe, privlači stara graničarska pesma (poznata još u Erlanegenskom rukopisu) o dvema „drugama” koje su razudali na dve različite strane („jednu daše đe izlazi sunce/ Drugu daše đe zalazi sunce...”). Porodičnu pesmu antologijskih kvaliteta (br.247), predstavlja zapis sa alegorijom raskoši porodičnog doma: „Tud se šeće devet paunova/ A za njima devet paunica/ A pred njima mudra vidra igra...” koji predstavljaju devet domaćinovih sinova, devet „snašica, na čelu sa „starom, milom majkom". Pregled ove grupe završavaju dve porodične pesme (br.250) „Ćurđu mila u selu djevojka, sa motivom uzimanja devojke „rodu na sramotu”, a drugi (br.252) sa motivom „turčenja kuće Čičkovića” gde ostaje samo „Jelica djevojka" u siojoj veri (naslov sakupljača: Ne turči se (srpkinja). Zbirku zaokružava razvijena dvanaesteračka pesma (br.253) o Marku i čudotvornom konju („glave vijojlove/ oči sokolove”).
          Zbirka Ćorđa Rajkovića vredan je doprinos pri sagledavanju usmenog repertoara srpske narodne pesme u Slavoniji. Čini se da bi boljim rasporedom pesama zbirka sinula novim sjajem n samo dobila na vrednosti. Mnogi Rajkovićevi zapisi prikazuju još očuvano sveže stanje usmene pesme srpskog naroda na terenu Slavonije. Vidan je i uticaj doseljenika iz Bosne, koji su se zaustavljali u naseljima duž obala Save. Pored toga, najčešće su to retke, jedine ili najbolje varijante određenih motiva. Iako će na ovom tlu imati značajne nastavljače, (u 19. veku, Milana Obradovića i Simu Mileusnića), Rajković predstavlja sakupljača koji je u srpskoj narodnoj poeziji iz Slavonije sabrao i prvi objavio značajniju usmenu građu. Sva izučavanja usmene poezije ovog regiona počinju od njegovog sakupljačkog rada, a u svim pregledima srpske poezije sa prostora Slavonske granice, Ćorđu Rajkoviću pripada prvo mesto.

III Rukopisna zbirka Đorđa Rajkovića (u Rukopisnom odeljenju Matice srpske u Novom Sadu)

          Punu sliku o Rajkovićevom sakupljačkom radu daje tek njegova rukopisna zbirka, danas pohranjena u Rukopisnom odeljenju Matice srpske u Novom Sadu"[22]. U rukopisima smo pre svega, otkrili pesme koje Rajković nikada nije objavio ni u svojoj zbirci iz 1869, ni u periodici. Nije jasno zašto je veliki broj izvanrednih pesama ostao u rukopisu? Možda su troškovi štampanja prve zbirke uticali na njen obim (253 pesme), pa je Rajković planirao da ubrzo objavi i drugu knjigu svojih zapisa. Napominjući 1872 (U predgovoru sakupljenim narodnim pripovetkama u „Letopisu MS”), da ima pesama „još za toliku jednu zbirku”, po svemu sudeći, to su bile pesme zabeležene u Dubici, 1866-1868 (možda neprepisane „načisto” i možda nesređene). Dakle, sve pesme koje je do 1869 sakupio, Rajković je ipak imao na raspolaganju kada se pripremao za objavljivanje svoje prve (i jedine) zbirke narodnih pesama (1869). Sudeći po minimalnim, ali dragocenim primedbama uz pojedine pesme u rukopisu, sakupljač bi nam puno učinio, da ih je preneo u štampano izdanje pesama (zbirku iz 1869.godine).

Opis rukopisne zbirke

          Glavnina rukopisa sakupljenih narodnih pesama u zaostavštini Đorđa Rajkovića, čuva se pod signaturom M 421. Tu se i nalazi rukopis pod radnim naslovom SRPSKE NARODNE PESME (IZ ZBIRKE ĐORĐA RAJKOVIĆA). Izgled rukopisa je neuobičajen. Nastajao je ispisivanjem na presavijenim tabacima akata Matice srpske (korišćenjem očigledno neispisane hartije, preostale od Rajkovićevih sekretarskih poslova), tako da su dimenzije ove rukopisne zbirke 10,5 st (osnova) h 34 st (visina). Pesme su ispisivane kontinuirano i sa obe strane tabaka, i u priličnoj meri su nepregledne. Tek delimičan putokaz je numeracija pesama, a manje numeracija stranica. Sve pesme su ispisane čitkim rukopisom, ćirilicom, većim delom crnim mastilom, manjim delom i olovkom. Po svemu ovom zaključujemo da se radi o prepisu pesama samog sakupljača, sa nekog ranijeg koncepta, a koji je nastajao negde u periodu 1866-1868, stupanjem na rad u Maticu srpsku (sudeći i po vrsti korišćene hartije). To zaključujemo po istovetnosti i urednosti rukopisa, čime je možda Rajković formirao zbirku spremnu za objavljivanje (zbirke u celini, ili grupe pesama za rubrike pojedinih listova). Naime, sudeći po numeraciji pesama, kao i stranica, ova rukopisna zbirka je nepotpuna, odnosno nedostaju u njoj čitavi „blokovi” pesama (numerisani u kontinuitetu) ili pojedini tabaci. Dosta pesama nalazi se u zbirci iz 1869, ali, kao što je napomenuto, ima i pesama i to antologijskih kvaliteta, koje ne nalazimo nigde objavljene (ni u zbirci, ni u periodici). Ovo otkriće, samo po sebi značajno, otvara potrebu da se sačini integralai opus Rajkovićevog sakupljačkog rada, koji je na osnovu istraženih rukopisa, znatno veći od do sada poznatog.
          Nedostajanje pojedinih brojeva pesama u rukopisnoj zbirci M 421 (u kontinuitetu, koje su u doslednoj numeraciji verovatno postojale), odnosno iskinute čitave njihovih rukoveti iz rukopisa, navodi na zaključak da je možda, u mnoštvu Rajkovićevih obaveza, on jednostavno, bez prepisivanja, nedostajuće listove iz ovog rukopisa nosio direktno „u štampu”, nakon čega su se te stranice (posle štampanja) i izgubile. Za mnoge kraće lirske pesme u rukopisu često stoji sakupljačeva napomena „prepisano” i to su pesme koje možemo dešifrovati, jer ih nalazimo u njegovoj zbirci iz 1869, kao i u periodici („Danica”, „Matica”). Za duže prepise pesama, Rajković verovatno nije imao vremena, tako da koncepte rukopisa nekih antologijskih varijanata (poput više puta preštampavane lirsko-epske pesme „Anke Smederevke”) ovde ne nalazimo.
          Ovde ćemo se ukratko osvrnuti samo one pesme iz Rajkovićevog sakupljačkog opusa, koje do sada nisu objavljene i pa su tako do danas ostale nedostupne čitalačkoj i naučnoj recepciji. Za ostale pesme iz rukopisa (štampane u zbirci ili periodici) podaci pronađeni u rukopisima su pridodati prethodnoj analizi Rajkovićeve zbirke iz 1869.
          Rukopisna zbirka Đorđa Rajkovića počinje zapisima numerisanim od br.4 („Majka Maru udavala”) i pesme se nižu u kontinuitetu do or. 18 („Jaoj majko za onom djevojkom"). Sve su objavljene u zbirci iz 1869. To su lirske pesme različitih motivskih struktura, i imaju svoja rlznovrsna mesta i druge brojeve u zbirci (znači nisu objavljivane „in continuo” prema ovom rukopisu). Prva pesma iz rukopisa koja privlači pažnju kvalitetom, a ne nalazimo je nigde objavljenu, jeste pesma pod br.19, sa početnim stihom: „Ružu bere tursko momče”. U ovoj ljubavnoj pesmi sa ponavljanjem početnih stihova, momak kroz dijalog cara i carice, povezuje motiv služenja turskog momčeta caru, od kojeg očekuje adekvatno „uzdarje”: momak odbija dukat, konja, da bi primio zasluženu sablju (u kasnijim varijantama drugih sakupljača, taj gradacijski vrhunac jeste devojka). Zatim, pod br.20 slsdi varijanta pesme „Kad se ženi Pavle-Šavle” (objavljene u zbirci pod br.206). I ova varijanta je umetnički vredna, naročito u poenti („...Da bih išla natrag majci/ Majka bi mi govorila/ Kakvi su to brzi gosti/ Brzi gosti u pohode?”). Po epilogu, ovaj zapis je čak umetnički zaokruženiji od onog objavljenog u zbirci. Treća pesma (br.22) početnih stihova „Ljeljan pase po gorici travu", koju Rajković nigde nije objavio, predstavlja zapis koji ima stariju varijantu u Erlangenskom rukopisu, a rasprostranjena je i u zapisima kasnijih sakupljača Granice. Pravo estetsko iznenađenje predstavlja pesma br.29 (sa sakupljačevim naslovom): „Kad polaze svatovi po djevojku”. U ovoj razvijenoj pesmi koja bi se lako mogla uvrstiti i u balade, otkrivamo zapravo jedan od retkih zapisa sa tla Slavonije (jedini do sada poznat nalazi se u rukopisima Milana Obradovića iz 1884). Tim je čudnije da ovu pesmu Rajković nigde nije objavio. Najrazvijeniji segment čini savet majke dat ćerki šta da kaže kada sretne bratove svatove, u kojem su sačuvani elementi obredne lirike: „I pozdravi moju snahu dragu/ To zarana neka dvoru dođe/ Nek donese za kosama sunca/ U njedrima meke mjesečine...”. Kada ćerka/nevesta isporuči pozdrave, sledi neočekivani obrt. Umesto dobrih želja, snaha metaforično nagoveštava zaovi da nosi zlo u kuću: „...za kosama jada/ U njedrima zmiju prisojkinju”. Pesma u sledećem bloku (br.33) sa početnim stihom „Oj djevojko dušo moja/I rumena ružo moja”, predstavlja varijantu takođe veoma zanimljivog i često beleženog motiva na Slavonskoj granici. Težište motiva čini smrt juiaka Marka na daleko, u tuđini, čiji grob nema ko da obiđe („Al' po Marku trava nikla/Na njem pasu dva pauna/ i dvi ptice paunice/ I četiri paunčadi/Čuvala ih djevojčica/ Čuvala mh, suze lila...”). Ovu pesmu Đ.Rajković takođe nikad nije objavio. Bliske po motivu (prosidba, svadba), su i dve porodične pesme, pod br.34 („Jovo prosi u Vuka djevojku”) i br.41 („Šetalo se devet djevojaka”). Prva pesma je od retkih usmenih lirskih pesama, u kojoj glavnu ličnost predstavlja otac. Motiv govori o neuspeloj prosidbi, zbog koje devojka kune oca koji je nije dao za voljenog, sa jasnim naznakama da to neće preživeti („...Zašto si me s Jovom rastavio/ Prije reda zemljom sastavio/ Prije reda i božije volje?”). Drugi primer je sa vedrim završetkom. Na izvanredno nijansiran način predstavljen je prizor devet devojaka pred koje izlazi momkova majka i pita koja je od njih „moga Ive draga?”. Hrabrost Ivine izabranice da se javi, određuje i njenu srećnu sudbinu: „Ja sam mlada tvoga Ive draga/ ja sam Ivi vezen jagluk dala/ Na jagluku sitno navezeno/ Navezeno ime Ivanovo!” Posle toga majka uzima za ruku buduću snahu i vodi je u „bijele dvore/ pa je vjenča za jedina sina.”.
          Po svemu se izdvaja pesma br. 85, sa početnim stihom „Konje čuva Jovanova ljuba”, koju je Đ.Rajković anonimno objavio u listu „Javor”, a odatle preuzeo J. Prodanović u svoju antologiju (1925). U pesmi je posebno izvajan lik „Jovanove ljube” koja istovremeno tri posla radi (čuva konje, vezak veze i „čedo ziba”), a njen odgovor je duboko motivsan kodeksom patrijarhalnih uslova života: „Konje čuvam, Jovana se bojim/ Vezak vezem, sestricu udajem/ Čedo zibam, starosti se nadam!” Interesantna je u tom smislu i pesma br.90, takođe iz Dubice, iz kola: „Niko kupi sa konja djevojku” sa opisom devojačke lepote i poentom da je devojka bila „deveta u majke” (mistični broj, kao odbrana od uroka). Zapis br.96 „Sinoć pismo u Dubicu dođe” u grupi vojničkih/graničarskih pesama, Đ.Rajković je takođe anonimno objavio u „Javoru”, pa je i ova pesma našla svoje mesto u antologiji J. Prodanovića (1925). Pesma je produžena u odnosu na poznat motiv o kupljenju vojske u tome što „seja Jovanova” ljubavlju prema bratu gane i same Turke: „Suzama je zamutila more/ A s jaukom sustavila šajke”, što navodi Turke, da joj puste brata („Ne bi l nam se izbistrilo more/ I lagane pokrenule šajke...”). Porodična balada pod br.115 „Pljetvu pljele do dvi pljetelice” redak je zapis (poznat do sada takođe samo iz rukopisa M. Obradovića iz 1884). Motiv je povezan sa odnosom majke prema snahi, a počinje dolaskom brata na polje, gde mu u mobi rade sestra i „ljuba”, sa pitanjem jesu li „užinale”. Odgovor je porazan: njegova majka im ništa nije spremila „nego jednu zelenu jabuku”. Ljut, sin se vraća kući, i alegorično nagoveštava majci kakvu je grešku načinila: „Na nebu su dva žarka sunašca/ Jedno sunce sjajno i presjajno/ A drugo je tavno i pretavno/ Koje sunce sjajno i presjajno/ Ono sunce rani svoja majka/ Koje sunce tavno i pretavno/ Ono sunce rani tuđa majka.”
          Još dve neobjavljene lirske pesme zaslužuju nažnju. Prva je lirska minijatura br.113 (iz Dubice), poznata u kasnijim zapisima u Slavoniji, a svedena na svega šest stihova. Skoro udata Markova ljuba traži od muža „grožđa đunđibera”/ Iz kraljeva rana vinograda/ Što je kralju rano posadio/ I srebrnom pritkom prikolio/ I zlaćanom žicom povezao...” što je istovremeno i poenta pesme. Drugi primer (br.119, iz Dubice), je izvanredna ljubavna pesma „Šetao se Latinine Mato”, koga takođe vole tri sestre: jedna ga je "u knjizi pisala”, druga „u vesku navezla”, treća „u pjesmi pjevala , i poentom: šta mu je, u iskazu ljubavi, svaka devojka donela. Varijanta br. 120, u osnovi ima motiv rastavljanja dvoje dragih, a za šta krivicu snose njihove majke: „... na vodi se sastajale/ Jedna drugoj govorile/ Oj ti prijo i neprijo/ Ne žen' sina do jeseni/ Ne dam ćeri ni do dvije... Interesantno je razvijena i pesma br.215, gde se vila meša u sudbinu para, pa je prema tome arhaičniji i umetnički uspeliji zapis. Porodična pesma br.127 (iz Dubice), povezan je sa motivom „zle svekrve” koja proliva snahi vodu, a snaha pri ponovnom odlasku na vodu, domišljatošću se brani od „vuka i hajduka”. Inače, pesma je interesantna i po tome što je muž neveste (Anđelije), Aga Asanaga, dakle pripadnik druge vere.
          Na baladični motiv „prvog reda”, smrt drage i dragog, u Rajkovićevim rukopisima ostao je jedan vredan zapis (br. 129). Majka na silu ženi sina Ivu, iako joj on naglašava, da njegova voljena već ima „čedo pod pojasom”: “Čije čedo, moja mila majko/ Čije čedo, već tvojega Ive!”. Bez obzira na to, majka mu isprosi nevoljenu „zagorsku djevojku”, a momak uveče uzima tamburu i počinje pesmu o svom udesu, kao i u mnogo poznatijoj baladi “Smrt Omera i Merime”. Pesma jedino nema tragičan ishod: sve se završava blagoslovom nesuđenoj i stanjem glavnog junaka („žalosnog Ive”), tako da pesma dosta gubi na umetničkom zamahu koji je imala u početku. Sjajan zapis br.132, na napomenom „u Dubici. Igračka (pesma)” čini osmeračka varijanta sa početnim stihom: “Turski konji boga mole” poznata u zapisima kasnijih sakupljača, kao motiv „tuđa majka”. Junakov grob nema ko da pohodi, a opis groba predstavlja, u suštini prastaro religijsko verovanje („A na Marku jela nikla/ Po vrh jele čele lete/ Po dnu jele Dunaj teče...”). Na ovaj motiv nadovezuje se novi - prizor kola u kojem se dešava otmica devojke (posebna pesma kod kasnijih sakupljača). Među p aučetno dragocene i retke pesme spada i balada br. 136 (iz Dubice) sa sakupljačevim naslovom „Smrt od uroka”, a sa početnim stihom: „Konja jaše Begoviću Jovo”. Pesma razvija u osnovi prastaro religijsko verovanje o lepoti koja prmvlači zlu kob. Jovo je „ljepši od svake djevojke”, a u njega se zaljubila Ajkuna djevojka. Majka objašnjava ćerki zašto ne sme da voli Jovu: „U Jove je devet braće bilo/ Sve je devet od urok' umrlo/ Pa i Jovo ć', žalosna mu majka!” čime je naznačen dalji tok radnje. Priča dalje prati iznenadnu bolest Begovića Jove, želju/opis kako da ga sahrane, njegovu smrt, dok poentu čini potresna žalopojka Jovine majke, koja po snazi podseća na onu iz balade „Ženidba Milića barjaktara”. Do sada nepoznat zapis (iz Dubice) predstavlja i balada br. 134 (sakupljačev naslov: Nema sreće sa nemilim), i početnim stihom: „Majka Maru za nemila daje”. Pesma ima razvijen siže: Mara odbija da živi sa „gospodinom Pavlom”, i on je zato zatvara „u tavnicu”, gde provodi deset godina.Tragičan vrhunac čini običaj dolaska nevesti „u pohode”. Ovaj običaj ne može da ukine ni okrutni gospodar Pavle. Braću „u pohodima” svirepi muž ne uspeva da prevari. On izvodi svoju ženu mz tamnice, koja videvši braću, od tuge i sreće u isti mah, umire: „Kad je vid’la dva brata rođena/ Starijim se bratom poljubila/ Mlađem bratu na krilu umrla/ Od žalosti kano od bolesti.” Pesma iz grupe hrišćanska pesma o ispaštanju udovice u paklu, „Nikola se na raj naslonio”, predstavlja dragocenu i najstariju varijantu ovog motiva na tlu Slavonije.
          Pažnju privlači i pesma br. 233, sa početnim stihom: „Zahvali se ban Ivane”, koja predstavlja (retku) osmeračku lirsku verziju (zabeleženu u Dubici), mnogo poznatije epske pesme „Ženidba Maksima Crnojevića”. U svega trideset stihova ispevana je složena psihološka drama, mitskog podteksta. Otac se hvali sinovljevom lepotom („Nema sina nad mog sina!”); a kada mu bolest nagrdi lice u trenutku sakupljanja svatova i polaska po devojku („Kad se svati sakupili/ I očima sagledali/ Ali nema ružnijega!") sledi zamena mladoženje („Ko će biti đuvegija/Do dvorova djevojački/ I u dvoru kod djevojke? ). Ulogu mladoženje preuzima „tursko momče”. Izuzetni su opisi njegove lepote i junačenja pred nevestom. Pesma se završava, ili bolje reći, prekida, otkrivanjem pravog identiteta mladoženje. Tragičanog epiloga ovde nema, odnosno, on može samo da se nasluti („Eno tvoga đuvegije/ U alaju u stražnjemu/ Pod njim konjic travu pase!"). Dragocen zapis predstavlja balada „Omraza braće sa sestrom” (br.238), varijanta poznatije Vukove balade „Bog nikom dužan ne ostaje”. Od drugih verzija ovaj zapis se razlikuje po načinu kažnjavanja sestre: sabljom (umesto arhaičnijeg i surovijeg rastrgavanja „konjma na repove”). I ova verzija poput kasnijih iz Slavonije, čuva antologijski stih o izmicanju crkve pred grešnom Pavlovicom: „Ona bliže, a crkva to dalje”, koga u Vukovom zapisu nema. Pesma je svakako zaslužila objavljivanje, upravo zbog finesa u varijantama koje se pojavljuju na prostoru Slavonske grance. Balada o „djeveru i snašici” jedna od najpopularnijih pesama na prostoru Vojne krajine, zaključuje ovu rukopisnu zbirku. Zapis br.241 u Rajkovićevom rukopisu interesantan je zbog razvijenog uvoda, vezanog takođe za Dubicu („Oj Dubice, bjela golubice/ U tebi se golubovi legu/ Golubovi, momci neženjeni/ Golubice, lijepe djevojke"), ali se završava na dijalogu devera i snahe, kao uvertire u porodičnu dramu (motiv preljube). Ovom zapisu, zapravo „komadu” bliži se identičan zapis sa razvijenim sižeom, u posebnim signaturama (M 422 i M 424). Rukopisna zbirka Ćorđa Rajkovića čuva još dve balade značajne za slavonski repertoar: baladu o armabaši Luki (rukopis nesačuvan u celini), kao i komad antologijske balade o „Sirotnoj majci (br.260) objavljene u zbirci, pod br.191.
         U rukopisu Đorđa Rajkovića (M 421), od pesme br.77, uz svaku pesmu, uz naslov, sve češće se nailazi na kratku, gotovo bi se moglo reći, usputnu sakupljačevu opasku: u Dub., a od pesme br.83 i proširenu belešku: u Dub. u Kolu. Ove naznake uz pesme idu kontinuirano sve do br.96, a ova pesma i počinje doslovnim stihom „Sinoć pismo u Dubicu dođe”. (Spomen ovog toponima srećemo još u pesmama: br.127 , br.241 „Oj Dubice, bjela golubice,, i sl.). Navođenje Dubice, kao mesta sakupljanja pobrojanih pesama, niže se sve do pesme br.137. Potom su sve pesme, do poslednje, pod br.260, snabdevene samo kratkom napomenom: „u D.” Time se nedvosmisleno može potvrditi da je drugi, manje poznat i najvredniji deo rukopisne zbirke Đorđa Rajkovića nastao uglavnom u Dubici, slavonskom graničarskom mestu na obali Save. Veći deo pesama, s obzirom na dešifrovano mesgo zapisivanja iz ovih rukopisa, našao se i u štampanoj zbirci, o čemu je već bilo reči u prethodnom poglavlju.
          Pojedinačni zapisi narodnih pesama sa posebnim signaturama (M 422 - M 430) daju nam dodatne dragocene podatke o vremenu nastanku celokupne rukopisne zbirke Đorđa Rajkovića. Na poleđini pojedinih zapisa, u formi akata Matice srpske, nailazimo na mogući trag vremenskog uobličavanja zbirke, a posredno, i Rajkovićevog boravka u Dubici. Pesma „Golub guče, golubica neće” (M 422), naime, zabeležena je na jednoj polovini akta Matice srpske, na čijoj poleđini piše: Skupština Matice Srbske, 5. i 4/16 septembra / godine 1868. Celina ovog lista dobija se kada se spoji sa drugom poloviipm akta (signatura M 424 i pesmom: To isto malo drukčije - „Oj Dubice, bjela golubice”),
gde tako sastavljenom, na njegovoj poleđini čitamo puni tekst: Izvod / iz zapisnika sednice glavne Skupštine „Matice Srpbske” održane u N. Sadu 2/14, 3/15 i 4/16 septembra godine 1868, i br. 16/5s. Zapisnik je očigledno vodio Đorđe Rljković i praznu stranu iskoristio za beleženje navedenih pesama. To nije sve. I na poleđini zapisa pesme „Šetala se Đurđevića Ljuba” (M 426) vidimo delove teksta ispisane krasnopisom: br.1718 g.1866, a ispod i sa punim datumom: 14. septembra 1866. S obzirom da je ova pssma u potpunosti istovetna sa pesmom koju je u „Vili” objavio Mojo Hrvaćanin iz Dubice, pretpostavka je sledeća. Stupanjem na rad u Maticu srpsku, 1866 godine, Đorđe Rajković je, sada plaćen kao sakupljač narodnih umotvorina za potrebe Matice srpske, stigao u Dubicu. Da im je to bilo u društvu Moje i Manojla Hrvaćanina, sa kojima je inače zajedno išao u novosadsku gimnaziju, a potom i sarađivao u listu Matica, možda kao njihov gost, ili kao profesionalni sakupljač, nije nam poznato. Boravak u Dubici očigledno je bio duži, i možds u dva maha. O tome svedoče, kako poleđina akta sa godinom 1866, iz septembra meseca (iskorišćena »a beleženje pesme pod signaturom M 426), tako još i više zapisi pesama na aktu (signatura M 422, M 424) na čijoj poleđini nalazimo godinu 1868 (takođe septembra meseca). Po svemu sudeći, Ćorđe Rajković je boravio u Dubici to-kom leta 1866, i u leto 1868, možda kombinujući putovanja po Matičinom nalogu sakupljačkog rada, ili boraveći kao gost kod braće Hrvaća-nin. Ovu pretpostavku dopunjuje i podatak, da je Rajković, pregršt stihova iz Dubice objavio „odmah” u listu „Matica” septembra 1866, a isti slučaj se ponavlja sa grupom pesama, zapisanih takođe u Dubici, koje objavljuje u „Matici” septembra 1868. Neobično je da tako važnom segmentu svog sakupljačkog rada (vremenu i okolnostima sakupljanja u Dubici), Rajković nigde nije ostavio nikakav spomen.

ZAKLjUČAK

          Rukopisna zbirka lirskih narodnih pesama i balada Đorđa Rajkovića (1866-1868), otkriva Dubicu, sem Pakraca sa okolinom, ne samo kao drugo važno i dugo nepoznato mesto Rajkovićevog sakupljačkog rada na Slavonskoj granici, već i kao pravi majdan usmene narodne pesme, koja je još bila u punom procvatu polovinom 19.veka. Zapisi lirskih pesama i balada („pričalica”) predstavljaju deo tipičnog usmenog repertoara srpskog stanovništva doseljenog na ovaj deo Slavonske granice uz samu reku Savu, najčešće iz Bosne. Sakupljanje narodne poezije Rajković nije smatrao svojim osnovnim književnim poslom. U duhu ideja Ujedinjene omladine srpske narodna poezija imala je za njega samo programski karakter, kao doprinos pre svega, očuvanju srpske narodne tradicije i nacionalne svesti, po svim krajevima gde Srbi žive. Tome u prilog govori uopšten naslov njegove jedine štampane zbirke - Srpske narodne pesme U obilju sličnih zbirki ovog naslova, Rajković nije smatrao neki region bitno različitim ili specifičnijim od drugog, imajući u vidu integralnu sliku Srpstva, baš kao što su to bile i Vukove zbirke. Ipak, navodeći u podnaslovu svoje jedine objavljene zbirke, uži irostor sakupljačkog rada (Slavoniju), a ostavljajući u rukopisima i podatke o Dubici kao, sem Pakraca, drugom važnom mestu svoje sakupljačke delatnosti, Đ.Rajković predstavlja, iz današnje perspektive, sakupljača iz regiona Vojne Granice koji će se u kasnijem kontinuitetu beleženja narodnih umotvorina pokazati kao značajan basen srpske usmene pesme"[23].
                                                              Slavica GARONjA-RADOVANAC

Reference

[uredi]
  1. ↑ Srpoke narodne pesme (ženske); Većinom ih u Slavoniji/ skupio/ Ćorđe Rajković; nzdala „Matica srpska . U Novome Sadu, u štampariji Ignjata Fuksa 1869, 224 str.
  2. ↑ Zoja Karanović: O narodnim pesmama u Matici (predgovor), Narodne pesme u Matici, Matica srpska, Novi Sad, 1999, str.5
  3. ↑ Srlski sakupljači sa područja Zapadne Slavonije, Milan Obradović i Sima Mileusnić, i njihov rad pohranjen u Etnografskoj zbirci Arhiva SANU neće biti poznati čitavo stoleće, i tek nedavno su obelodanjeni u priređivanju autora ovog predgovora.
  4. ↑ Milica V. Vojinović: Ćorđe Rajković - život, rad i bibliografija dela (Posebni otisak iz Glasnika Istoriskog društva u Novom Sadu, knj.H 1937), Beograd, Štamparija Drag.Gregorića /1937/; I deo str.18-39; II str. 180-203; III Bibliografija str.204-212. Svi navodi iz Biografije Đ. Rajkovića su prema ovom radu.
  5. ↑ Ovaj podatak nam donosi Milica Vojinović u spomenutom delu, i čitava rečenica glasi: „U leto iste 1863.GOD. Rajković se nalazi bolestan u bolnici u Pakracu , (str.33). „Za to ga je vreme u školskim dužnostima zastupao Dimitrije Josić, kasnije prvi učitelj Novosadski, posle upravitelj učiteljske škole u Pakracu, sada u Beogradu”, iz govora prof. Jovana Grčića, „Spomen Ćorđu Rajkoviću”, o Sv.. Savi 1887. Letopis Matice srpske, 1887, knj. 154 str.82
  6. ↑ Jovan Grčić: nav.delo, str.89
  7. ↑ Zoja Karanović, predgovor knjizi „Narodne pesme u Matici” (N.Sad-Beograd, 1999), str.13
  8. ↑ M. Volinović,nav.delo, str.32
  9. ↑ Ćorđe Rajković piše: „Da je dakle mesto Vuka došao u Požun npr. Ćorđs Maletić, koga sam ja tada revnosno čitao, to bi na me činilo veću impresiju; jer njegov( „zrak-mrak”, „rob-grob, „mač-plač" i ostala sličarska kalaburnja jednako mi kao vrapčija cvrka punila glavu, tako da me ni Đuro Daničić, koji je tada u Požunu, kao logik na evangelističkom liceju, u jednoj sobi bio sa mnom na stanu, nije mogao za filologiju pridobiti, ako i jest on onda najmarljivije proučavao Vuka, i znao skoro sva slovenska narečja/” (Milica Vojinović, nav.delo, str.20)
  10. ↑ Srpska književna kritika, N.Sad-Beograd, 1987, knj.3 (Ćorđe Rajković: Milica Stojadinovića, pesmotvorka i spisateljica srpska), str. 147-161;
  11. ↑ Predrag Protić: iz predgovora knjizi Srpska književna kritika, Beograd-Novi Sad, 1979, str.26
  12. ↑ Predgovor Ćorđa Rajkovića zbirci narodnih pripovedaka objavljenih u Letopisu Matice srpske za godinu 1872, sv.114=145, str.142-145, (izvor: Snežana Samarcija: Narodne pripovetke u Letopisu Matice srpske, Novi Sad-Beograd, 1995, str.209)
  13. ↑ J.Grčić, nav.delo, str.90
  14. ↑ M.Vojinović, nav.delo, str.181
  15. ↑ M.Vojinović, nav.delo, str.186
  16. ↑ Snežana Samardžija: Narodne pripovetke u Letopisu Matice srpske, str.208-210
  17. ↑ Pesme u zbirci koje ne potiču iz Slavonije su: br.43 „Posavačke 6'jele hiže”; br.91 - „Pod grančicom od masline” i 133 „Šator penje l'jepi Ivo, iz Dalmacije, zatim svatovske br.130, br 136 ,137, 139, br.140, br. 143, br.144, br. 146 iz Boke, te br.243 „bačvanska” Vino piju tri delije i „bugarska” br. 109.
  18. ↑ Pesme u zbirci pod br.24, 42, 78, 99, 125, 165, 171, 180, 214, 217, 224. 225, 226, 245, 253; i tri pesme koje se nalaze objavljene samo u Danici (1863): 70, 169,174 (numeracija prema knjizi Narodne pesme u Danici; prir.Zoja Karanović, N.Sad, 1990).
  19. ↑ Zoja Karanović: Narodne pesme u Matici, Novi Sad-Beograd, 1999.
  20. ↑ Ljubavne lirske pesme iz okoline Pakraca, objavljene već u jesen 1863. u „Danici” su sledeće: br.24 Jagoda ne beri jagoda, br.42 Sinoć Ivo iz Novoga dođe, br.78 Titrala se lipa Mara, br.99 Oj Ivane Biograđanine, br. 125 Da je meni što je meni drago.
  21. ↑ Vladan Nedić: Usmena književnost Srba iz Hrvatske, Književna hrestomatija, prir.S.Korać, Zagreb, 1987, str.574
  22. ↑ u Rukopisnom odeljenju Matice srpske u Novom Sadu, rukopisna ostavština Ćorđa Rajkovića svrstana je u tri vrste arhivske građe: lična dokumenta i rukopisi; prepiska po adresatu; prepiska po adresantu. Opisani rukopis SRPSKE NARODNE PESME (IZ ZBIRKE ĐORĐA RAJKOVIĆA) nalazi pod signaturom M 421 i da sadrži ukupno 260 pesama. Pod posebnim signaturama M 422-430 nalaze se, na po jednom ili dva lista, sledeći zapisi narodnih pesama: M 422 Dever osvećuje snahu (Golub guče golubica neće), M 424 To isto malo drukčije (Oj Dubice, b’jela golubice), M 426 Šetala se Đurđevića ljuba, M 427 Smrt cara Uroša, M 428 Kraljević Marko i Madžarija (komad), M 429 - Smrt kćeri i matere („Moli boga Ašinpašinica”) i M 430 „Falio se Karloviću Ivo” i „Opet to, ali drukčije”.
  23. ↑ Pesme iz zoirke Ćorđa Rajkovića do sada su uvrštene u sledeće antologije narodne lirske poezije. Najviše u antologiji Jaše Prodanovića „Ženske narodne pesme” (Beograd, 1925), ukupno 11: br.56 , br.66 , br-123, br.128, br.135, br. 139, br.162, br.186, br.357. Pesme br.237 (Sestra izbavila brata - „Sinoć pismo u Dubicu dođe”) i 220 (Tri posla - „Konje čuva Jovanova ljuba") iz ove antologije su takođe Rajkovićevi zapisi iz rukopisa anonimno objavljeni u „Javoru” (1868), odakle ih je direktno preuzeo antologičar

Izvor

[uredi]

Đorđe Rajković, Srpske narodne pesme iz Slavonije, priredila Slavica Garonja-Radovanac, Beograd: Udruženje Srba iz Krajine i Hrvatske: Književno društvo "Sveti Sava", 2003., str. VII-LXI

Preuzeto iz „https://sr.wikisource.org/w/index.php?title=ПРЕДГОВОР_(СГ)&oldid=111668”