PASTIROVA VRULA
І.
Kandila se već po nebu gase –
Belo stado po poljani pase,
Mlađan pastir u vrulicu duva -
Zlatoruno stado svoje čuva.
Nakrivio šeširić na glavi
Pa u zoru gledi kako plavi
Zoru gdedi, u vrulicu duva -
Zlatoruno stado svoje čuva.
Vrula mala u jadnog pastira
Ala tužno, neveselo svira,
Nije čudo!... ta iz vrule male
Pesme su mu tuge izazvale.
Snuždio se, oborio glavu,
Vrulu baca na zelenu travu
Pa svojima mislima se dade -
A šta misli? to bog samo znade!
„Reci meni, moj mili prijane,
Zašto truješ mlade tvoje dane?
Reci meni, ko u tebe dira?
Zašto nema srce tvoje mira!
Oblak tuge oko tvoga čela
Ko da ti je kuća izgorela
I u kući sve tvoje imanje:
Što ti tako ode radovanje?
Il' valjda si majku izgubio?
Kada si se tako zamislio,
Il' valjda te druga želja mori!
Mili brale, govori, govori!“
„Zašto trujem mlade moje dane?
Rećiću ti, mili moj prijane:
Mene nešto strahovito pali,
Što će u grob skoro da me svali.
U seocu devojčica plava,
Mlada ti je ko zelena trava,
Lepša ti je od zorice rane
Il' od one ruže rascvetane.
Da mi dadeš tri kese novaca,
Tri hiljade vunati ovaca,
Svakoj ovci sedam klepetara,
Četir milje iz ovog hatara;
Četir milje iz ovog hatara
Da me znade za svog gospodara
I sto sela da dadeš menika:
Nije meni, što je moja dika.
Kao sunce, kao zoru belu
Žarko volim zlatnu moju Jelu,
Al devojka za mene ne brani -
Za to su mi dani ogorčani!“
Veli pastir, pa obori glavu,
Rusu glavu na zelenu travu,
Pa svojima mislima se dade...
A šta misli? to bog samo znade!
Tužno srce puca mu od jada,
Duša mu je bez ikakva nada;
Crna mis'o daleko mu leti,
A stado mu ni na kraj pameti!
...Kad sunašca već na nebu nesta,
Usta momče sa svojega mesta,
Mali šešir na oči natuče
Pa sumorno za stadom duduče.
Raštrkano belo svoje stado
Jedva skupi momče moje mlado,
Još iz misli kad se malo prene,
Sa ovcama u selo se krene.
Ide stado, a sve bliže, bliže,
Evo većem u seoce stiže
Klepetare kad i kada zveknu
Beli janci kad i kada meknu.
Kad je pastir u seoce stig'o
Ajkaču je u visinu dig'o,
Uvis dig'o pa pucati stade
Na milotu one cure mlade.
Posle opet vrulu svoju traži
Ljutog zvera, da malo ublaži,
Crnu setu ovog ljutog zvera
Sa srdašca malo da otera.
Tanka vrula tužne glase daje,
Ona moma dobro ih poznaje,
Ona moma, što na klupi sedi,
Pa sa klupe na pastira gledi.
„Bože mili zašto sam je čula?
Odnese mi srce ova vrula!
Pa sad ne znam ili ću pastira
Ili vrulu, što mu tako svira!
No gle mene! što ću pomisliti,
To i tako nikad ne će biti!
Mož'da veće drugү momu voli...
Srce moje, utoli, utoli!“
Sad je pastir bič na leđa met'o,
Za njim ide grdno neko pseto;
Veliko je, k'o što ljudi vele,
Kao kakvo dvogodišnje tele.
Ide pastir, moj mileni brato,
A devojče, a njegovo zlato,
K'o što pastir stadom ide dalje:
Tako za njim uzdisaje šalje.
Al već, evo, ne vidi se stado,
Niti stado, niti momče mlado,
Sa klupice već i cura usta -
O ljubavi, o ljubavi pusta!
II.
„Nedelja će sutra da osvane,
Igraćedu mome kod mejane,
Ali, tužna, ja igrati ne ću,
Za pastirom mlađanim umreću!
„Nedelja će sutra da osvane,
Igraćedu momci kod mejane,
Svaki nađe sebi milu diku,
Milu diku, lepu u obliku.
Samo ja sam, slatka moja rano,
Kao suvo drvo odrezano,
Samo ja sam, kruno srca moga,
Bez dragane i bez roda svoga!“
...Posle podne, a posle večernja,
Kad izađe zvezdica večernja,
Oko krčme i sad k'o i prija
Skupila se silna momčalija.
Skupile se i devojke mlade,
Svaka svoga dragana imade,
Samo Jela, samo ona nema,
Da ta grli ručicama dvema.
U tom, evo, seoskog svirača,
Crnji ti je od svakog kovača,
Pod pazuom nosi svoje gajde...
Momci viču: „Ajde, braco, ajde!"
Još Ciganin kad momcima svira
Nikad nije ost'o bez peškira,
Sa prdaljke i sad mu se vije
Beo peškir tanke ćerćelije.
Igra kolo... prdaljica gudi,
Kolo igra i srce u grudi,
Zemlja tutnji, šta drugo i znade?
Pod nogama momčadije mlade!
Igra kolo no ne igra Jela,
Suknja joj se oparala bela,
Da je majka kod kuće ne kara:
Krpi suknju onde de s opara.
Šije Jela u krčmi na klupi,
Mladi pastir u odaju stupi,
Devojci je nešto reći hteo:
Al ne može! jezik mu se spleo!
Čilo momče pred curu je stalo,
Oko mu se od suze zasjalo,
Biser-suzu otre sa rukavom
Pa uzdane za devojkom plavom.
A u vrulu tek jedared dune
Devojčine misli se zabune,
Skoči s klupe, pa poleti k vrati,
Al je pastir zarana uhvati.
„Kamo bežiš, moje bescen-blago?
Kuda bežiš, cveće moje drago?
Kuda bežiš, srećo, od meneva?
Zar ne vidiš, da volim tebeka!
Zadršće se mladolika Jela
K'o tanana pred viharom jela,
Odgovora momku nije dala,
Da ga voli: sama se izdala.
...Venčalo se momče sa devojkom,
A sa svojom ticom lepopojkom,
A devojka do novoga vina
Milenoga rodila mu sina.
A moj mili, moj prijane mladi,
Od milote šta drugo da radi?
Čedu svome uz vrulicu svira...
Bože mili, da sretna pastira!...
