O trenju između duše i tela
| ←Nešto što ne bi trebalo da znam | O trenju između duše i tela Pisac: Rastko Petrović |
Jedna stara arija...→ |
To nije velika šuma koja šumori,
Ni široke poljane koje se smeju,
Tiha je reka ovo između pustih obala!
To nije oboreni hrast što voda nosi,
To nije mrtvi orao na talasima,
To vezani junak za katarku motri umornim pogledom na sve strane.
Pred njime, njegov ga soko razgovara:
”Ne budi tužan, gospodaru; nismo ni na nebu, ni na zemlji.
”I plovićemo dugo ovako; vidiš li!“
I tako uvek reka nosi jedan leš
I duša bi mogla, ali zar bi imala snage da ga napusti...!
... Na visokoj planini bor zelen.
To nije ni velika šuma, ni široka poljana,
Ni oboren hrast, ni mrtvi orao;
Soko robuje voljno uz vezanog gospodara.
Izvor[uredi]
|