O slobodi (Džon Stjuart Mil) 5

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
O SLOBODI
Pisac: Džon Stjuart Mil


GLAVA PETA
PRIMENE

Morali bi, još mnogo opširnije razviti načela, koja smo ispitali, pre nego što bi ih mogli uzeti za osnov, daljem ispitivanju; pre nego što bi, sa izgledom da ćemo uspeti, mogli ih primeniti, na ravne grane politike i nauke o moralu. Ovih nekoliko primedbi, što mislim, da učinim na pojedina pitanja, više će rasvetliti načela, nego što će pokazati krajnje posledice. Ja ovde ne pokazujem primene, nego pokazujem samo primere od primena, koji treba jasnije da pokažu smisao i granice ona dva načela, na kojima se sastoji nauka ovog spisa; treba da pripomognu, da se može lakše presuditi, kada se rešava, neko od ova dva načela, treba primeniti u sumnjivim slučajevima.

Ta načela su ova, prvo: pojedinac, nije odgovoran društvu, za one svoje radnje, koje se ne tiču nikog drugog, osim njega samog. Društvo ima prava da izjavi svoj ukor prema ovoj radnji, savetom, poukom i ubeđivanjem, ili ako smatra za nužno izbegavanjem ovih ljudi. – A drugo: pojedinac odgovoran je za ove radnje, koje čine drugima štete, i može se radi toga, podvrći društvenim ili zakonskim kaznama, u koliko društvo smatra, da su joj jedne ili druge, nužne za svoju odbranu.

Pre svega ne smemo pretpostaviti, pošto opštećivanje tuđih interesa ili mogućnost toga oštećenja, pravda uticanje društva; da je to mešanje u svakom slučaju i opravdano. Ima slučajeva, gde pojedini, idući za svojim ciljem, po nuždi i s pravom, čini neprilike ili štete drugima, ili im osuđuje korist, kojoj su se razumno mogli nadati. Ovakvo sudaranje ličnih koristi, potiče iz loših društvenih ustanova, i ne da se izbeći, sve dok traju ove ustanove, a neke se ne bi mogle ukloniti nikakvim uredbama.

Ko god u nekoj veoma obrađenoj struci ili nekom ispitu, pobedi svoje takmičare u stvari, koju su oboje podjednako želeli postići; koristi se iz štete uzaludnog napora i prevarene nade svojih takmičara. Ali svako dopušta, da je po opšti interes čovečanstva, mnogo bolje, ako se ljudi u svojim težnjama, na mogu zaplašiti, ovakvim posledicama. To će reći drugim rečima: društvo ne daje, ni zakonita ni moralna prava, u naknadu takmičarima, koji su se prevarili, i pretrpeli štetu u takmičenju, i drži, da mu samo onda pripada, da se umeša, kada se upotrebljavaju sredstva, koja su protiv opšteg interesa – kada se dakle upotrebljava lukavstvo, varanje i nasilje.

Kao što rekosmo, trgovina je društvena radnja. Ko uzme da prodaje ma kakvu robu, time se dotiče koristi drugih ljudi ili u opšte koristi celine. Njegovo vladanje potpada dakle pod sud društva. Po ovome dakle smatrale su vlade, za svoju dužnost, da opredele u svim najvažnijim slučajevima cene, i da propišu zanatima kako da se razvijaju. U naše doba, ma i posle žestoke borbe, prodrlo je uverenje, da se jeftina i kvalitetna roba, najbolje može postići ako su proizvođači i prodavci potpuno slobodni; ne ograničeni ničim drugim, osim time što se i kupcima ostavlja sloboda, da sebi mogu nabavljati ono, što im je potrebno, tamo gde žele. To je tako zvana nauka o slobodnoj trgovini, koja do duše ne izvire iz istih načela, koje razvismo u ovoj knjizi o ličnoj slobodi, ali se oslanja na tako isti jak temelj. – Ograničavanje trgovine ili proizvodnje u ime trgovanja, nije drugo, do ograničavanje slobode, i po tome je od štete; ali ovo ograničavanje, odnosi se samo na one radnje koje društvo ima prava , da ograničava, i koje su samo s toga neumesne, što ne uspevaju onako, kao što bi trebale da uspevaju. Budući da nauka o slobodi trgovine, ne sadrži u sebi načelo lične slobode, to se ono ne da primeniti, ni u onim pitanjima koja prelaze granice ove nauke na pr. u koliko je nužno javno bditi, da se stane na put varanju, koje poniče na lažnim drugačijim robama; u koliko se mogu primorati fabrikanti, da zgodnim merama obezbede zdravlje onih radnika, koji rade opasne zanate. U ovim pitanjima možemo uzeti slobodu u račun, samo u toliko, u koliko je pri inače jednakim okolnostima, uvek bolje osloniti se na ljude, nego bditi nad njima. Ne da se u načelu poricati, da ih ne smemo u ime ovog cilja ograničavati. S druge strane pak, ima pitanja u ograničavanju trgovine, koje spadaju sasvim u krug načela slobode, tako na pr. pomenuti zakon o prodavanju jakih pića u državi Meni, sprečavanje uvoza afijuma u Kinu, ograničavanje prodaje otrova; u kratko, gde god se društvo umeša, da stane na put ili da oteža nabavku nekog dobra. Ovo ograničavanje štetno je, ne kao ograničavanje proizvođača ili prodavca, već kao ograničavanje slobode kupca.

Jedan od ovih primera, a to je prodavanje otrova, izaziva novo pitanje, t. j. : koje su granice vlasti policije, ili koliko se može ograničiti s pravom sloboda pojedinca, da se preduhitri zločin i nesreće? Nema sumnje da je zadatak vlade da uzme mere koje će preduhitriti zločin, a za tim, da pronađe i da kazni taj zločin. Ipak vlada, može mnogo lakše zloupotrebiti ovo svoje pravo preduhitravanja, nego pravo kažnjavanja; jer gotovo svaki deo čovečje slobodne radnje, može se tako pretpostaviti, kao da potpomaže ovo ili ono kažnjivo delo. A pored svega ovoga, ako neka javna vlast ili čak i privatno lice primeti, da se neko zaista sprema da učini zločin, ono ne sme mirno gledati, dok se to čini već može se umešati, i zločin sprečiti. Kada ljudi ne bi kupovali otrov ni za šta drugo, već da njime otruju nekog, ono bi onda pravo bilo, što je pravljenje i prodavanje zabranjeno. Ali otrov se upotrebljava ne samo u neškodljivom, već i u korisnom cilju, i zabrana koja ograničava orvi slučaj, škodi u jedno i drugom slučaju.

Kao što već rekosmo, javna vlast, ima da nas brani i od nesrećnih slučajeva. Ako neki činovnik ili bilo ko drugi vidi čoveka, da ovaj hoće da stane na trošni most, a nema vremena, da ga opomene na opasnost, mogu ga ščepati i zaustaviti, bez da su time narušili njegovu slobodu; jer imati slobode, znači raditi ono, što se želi, a taj čovek ne želi, da padne u reku. Ali tamo gde nema očevidne i izvesne opasnosti, već je samo izgled na nju, tu samo dotično lice može presuditi pobude, sa kojih će se on izložiti toj opsnosti: dakle u ovom slučaju ( ako to lice nije dete, ili je u ludilu, ili je u takvom stanju da ne može zrelo rasuditi ) može se samo učiniti pažljivim na opasnost, koja mu preti, ali se ne sme, silom mu stati na put. Ovo umovanje primenimo, na prodaju otrova, to onda možemo označiti, neko od uređivanja te prodaje, odgovara našem načelu. N. pr. ovo predostrožno pravilo, da se na otrovnu stvar napiše, sa velikim slovima da je otrovna, može se navesti, bez da se time škodi, ičijoj slobodi, jer kupac svakako želi, da prepozna otrovno svojstvo robe koju kupuje. Ali zahtevati, da kupac u svakom naročitom slučaju, donese lekarski dokaz, kada kupuje otrov i u nedužnom cilju; bilo bi nemoguće ili veoma skupo.

Po mom mnjenju, jedini i pravi put bio bi, kojim bi se mogla preduhitriti zločinstva otrovom – a da se ne ograniči sloboda, onih ljudi koji kupuju otrov u druge ciljeve – kada bi se potrudili za, kao što Bentam zgodno kaže « u napred opredeljene dokaze.» Sve znaju šta ovo pri ugovorima znači. Običaj je a i umesno je, da zakon zahteva pri sklapanju ugovora, ako se želi da važe, neke izvesne forme kao na pr. potpis, svedoke, a to je s toga; da bi iz tog ugovora bilo dokaza da je ugovor zaista sklopljen; i da nije bilo okolnosti, koje da su se doznale, bi učinile, da ugovor ne važi po zakonu.

Ovo se radi radi toga da bi se što više otežalo sklapanje providnih ugovora ili ugovora u onim okolnostima, po kojima se zna za njih, ugovor ne bi mogao važiti. Na ovakve predostrožne mere, mogli bi ljude prisiliti, u prodavanju onih stvari, koje mogu dati povod nekom zločinu. Moglo bi se od prodavca zahtevati, da u svoju knjigu upiše, vreme kada je prodao stvar, ime i adresu kupca, vrstu i količinu robe; kupca bi mogao pitati za šta mu je roba potrebna, i zapisati njegov odgovor u istu knjigu. Tamo gde nema lekarskih propisa, moglo bi se zahtevati da toj prodaji prisustvuje neko treći, kao svedok, da bi mogao protiv kupca svedočiti, ako bi podozrevanju bilo povoda, da je otrov kupljen u cilju nekog zločina. Ovi propisi ne bi smetali nabavci takvih stvari ali bi svakako preduhitrili, da se one ne koriste u zločine, bez da ostanu ne kažnjeni.

Prividno pravo društva, da otkloni zločine preduhitujućim merama, ograničava svakako i ono načelo, po kome radnje, koje se odnose samo na svoju ličnost, se ne smeju preduhitriti ni kazniti. Tako se na pr. u redovnim slučajevima, zakonodavstvo ne sme umešati pri pijanstvu, ali ipak smatram, da je sasvim opravdano, da ona lica, koja su već jednom u pijanstvu drugima učinila neko dokazano nasilje, treba da trpe ograničenje zakonom, koje se odnosi samo na njihovu ličnost, treba da se kazne, ako se još jednom opiju, i u tom stanju, opet učine neki prestup; ono neka kazna, koja valja radi toga, i da postigne, bude još strožija. Pijanstvo kod onih lica, koja pijanstvo smatraju, da druge napadaju silom, zločin je protiv drugih ljudi. Tako se i onaj čovek, kome neće da se radi, ne može radi toga zakonom kazniti, a da mu se time ne učini nasilje, izuzevši ljude, koji uživaju javnu potporu, ili su svojim neradom, prekršili neki ugovor. Ako neko od nerada ili drugog uzroka, koje je mogao otkloniti, prenebregne dužnosti, koje ima drugima, na pr. da se stara za svoju decu, ne može se reći, da mu se čini nasilje, kada nemajući drugog puta, prisile ga da radi, te da ispunjava svoje dužnosti.

Tako ima dalje radnji, koje ne bi valjalo zakonom zabraniti, dok one neposredno škode onome, koji ih čini; koje pak čim se javno učine, vređaju svako moralno čuvstvo, čime spadaju odmah u prestupe, protiv drugih ljudi, i s pravom se mogu zabraniti. U tu vrstu ide na pr. vređanje stida, koje nećemo dalje da razvijamo, jer se samo posredno dotiče našeg predmeta; tako je želeti, da se iznose na javnost, mnoge druge radnje, koje po sebi nisu, a niko ih ne smatra za škodljive.

Ovde se pojavljuje neko drugo pitanje, na koje treba da odgovorimo, po ovim razloženim načelima. Uzmimo na priliku neku radnju, koju društvo ne odobrava, ali joj iz poštovanja prema slobodi, ne staje ni na put niti je kazni, jer posledice njene padaju na onoga, koji je radi. Pitamo, je li ono, što je slobodno onome, koji je prvi počeo tu radnju, , po tome slobodno i drugima savetovati i na to i navoditi? Ovo je pitanje prilično teško. Slučaj, gde ko god draži druge, da učine neko delo, ne spada po sve u vrstu onih radnji, koje se samo nas samih tiču. Drugome dati savet, ili navesti ga nešto učini, to je društvena radnja, i čini se, da društvo treba na nju, da motri, kao uopšte i na druge društvene radnje. Ali ako bolje razmislimo promenićemo ovo prvo mišljenje, i primetićemo da se, mada ovaj slučaj i ne spada u krug lične slobode, mogu ovde primeniti oni isti razlozi, na kojima počiva bačelo lične slobode. Ako se ljudima dopušta, da rade sve ono, što se njih samih tiče, po svojoj volji i na svoju odgovornost; ono je po tome nužno da im je slobodno, da se posavetuju, šta će i kako će da rade, da izmenjaju, i uzajamno saopšte o tome svoja mnjenja i nazore. Što je slobodno raditi, slobodno je i savetovati. Samo se onda dovodi piranje u sumnju, ako savetnik ide na to, da svojim savetom pribavi neku ličnu korist; ako se, da bi mogao živeti i koristiti se, trudi, da potpomaže one stvari, koje društvo i država smatra, kao neko zlo. E, onda je naravno, da se pitanje zapliće, a zaplet je, što tu onda poniče neka vrsta ljudi, kojima su koristi protivne onome, što mi zovemo opštim blagom, i koji žive iz narušavanja ovog opšteg blaga. Da li je ovde opravdano mešanje ili ne? Na pr. blud i kockanje moraju se trpeti, ali da li je slobodno, da neko drži kuću bludnica ili kockarnice? Ovo pitanje spada u pitanja, koja leže tamo, gde se dele dva načela i tako se ne može na prvi pogled rešiti, u koje, od ta dva načela da ih uvrstimo. Mogu se navoditi razlozi za jedno i za drugo. Da neko dokaže da treba takve stvari, da se dopuste i trpe, mislio bi ovako: neki inače dopušten posao ne postaje time kažnjiv, što ga čovek radi kao zanat, živi i koristi se od njega; posao mora biti ili sasvim zabranjen, ili sasvim dozvoljen; ako su istinita načela, koja do skoro branismo, onda društvo, kao društvo, nema prava, da izjavi da je štetno ono, što se tiče samo pojedinca i tako isto treba, da jednom čoveku slobodno, da nagovor, kao što je drugom slobodno da odvraća. Protiv ovoga može se pak navoditi, ako društvo i država i nemaju prava, da propisuju, da li je neka radnja, dobra ili zla, u koliko se ona tiče koristi pojedinca; ali da na svaki način imaju prava, ako smatraju, da je radnja zla, da uzmu da je ovo sporno pitanje.

Pretpostavljajući i ovo, čine umesno, što se trude, da preduprede sebični upliv onakvih savetnika, koji očitom pristrasnošću, idu za svojom korišću, i kojima jednostrana korist, leži baš na onoj strani, koju država smatra za neumesnu. Moglo bi se i to navoditi, da se ne bi ništa izgubilo, da ne bi nikakvo dobro propalo, kada bi se stvari tako uradile, da svako može braniti, bilo sad po svojoj dobroj ili ne pametnoj uviđajnosti i da ga se, koliko je god moguće, ne dotiču majstorije onih lica, koja hoće da utiču na njegove naklonosti, po svojoj sebičnoj koristi. Tako dakle ( navodilo bi se dalje ) i ako se nikako ne mogu opravdati naredbe, koje se odnose na kockanje – mada se nikome ne može uzeti pravo, da se kocka u svojoj ili tuđoj kući ili na drugom mestu, koje je sagrađeno o zajedničkom trošku i otvoreno samo članovima i gostima – ipak treba zabraniti javne kockarnice. Istina je, da ova zabrana ne vredi mnogo, i ma koliko, da ima samovolje policija, kockarnice će postojati pod raznim izgovorom, već se mogu primorati, da teraju svoje, skriveno i u potaji, da ih niko ne sazna, osim onaj koji ih namerno traži; to treba, da je dosta društvu. Priznajemo, da nas ovo umovanje mnogo ubeđuje. Neću da rešavam da li je pravda dovoljno onu moralnu protivnost, što se uvek događa, kada se kazni pomoćnik, a gleda kroz prste glavnom činiocu; zatvarajući i kažnjavajući na pr. podvodnika i gazdu kockarnice a ne dirajući bludnog sina i kockara. Ne bi valjalo dakle, po ovim razlozima nikako ograničavati obične poslove prodaje i kupovine. Skoro svaka stvar, koja se kupuje i prodaje, može se previše upotrebljavati i prodavcu je u koristi, da umnožava ovo neumereno upotrebljavanje; ali na osnovu ovoga ne možemo braniti na pr. zakon države Men, jer onaj stalež, koji prodaje jaka pića, mada učestvuje u neumerenosti, kojom se ta pića piju, ipak olakšava nabavku tih pića za umerenu potrebu. Korist ovih trgovaca, u unapređivanju neumerenosti, svakako je veliko zlo, i pravda državu, što ona ograničava i traži neke garancije, a da je to nepravda, bio bi joj postupak, nepravedno zadiranje u slobodu.

Pojavljuje se još i ovo pitanje, da li država, kada ne zabranjuje, da oteža događanje one radnje, za koju smatra, da škodi onome, koji je radi; da li da na pr. ne preduzme neke mere da podigne cenu sredstvima za opijanje, ili da oteža njihovu nabavku, ograničavajući broj onih mesta, na kojima se prodaju? Pri odgovoru na ovo pitanje, moramo se, kao što to biva gotovo kod svih praktičnih pitanja, obazreti, na neke merodavne okolnosti. Udarati porez na jaka pića, samo da se oteža njihova nabavka, takva je mera koja se ne razlikuje mnogo od konačne zabrane pića, i samo bi se onda dalo opravdati, kada bi se dala opravdati konačna zabrana. Svako povećanje troškova, toliko je kao i zabrana, za one, koji ne mogu da podmire te troškove, a kazna za uživanje po one, koji mogu da podmire te troškove. Ako smo jednom ispunili naše zakonite i moralne dužnosti, i prema državi i prema pojedincima, ono je stvar naše ličnosti, i ostaje nam na volju, šta ćemo uživati i kako ćemo trošiti naše prihode. Po ovome umovanju, činiće se na prvi pogled, da je neumesno udaranje poreza na jaka pića, jer ono opterećuje prihod. Ali ne smemo zaboraviti, da se ovo oporezivanje ne da mimoići, sa državnog gledišta, i da u mnogim državama treba, da veći deo poreznih prihoda utiče iz neposrednih poreza; država je dakle primorana udariti porez na uživanje i utrošak nekih stvari, a po tome neka lica i ne mogu da ih uživaju. S toga je država dužna, da pri oporezivanju promisli, bez kojih dobara mogu potrošači biti, i da a fortiori udari najveći porez na one, za koje smatra da je štetno, ako se uživaju, preko neke izvesne umerene mere.

Udaranje dakle poreza na jaka pića, po onoj meri, po kojoj će doneti državi najviše prihoda (pretpostavljajući, da država treba sav taj prihod), ne samo da valja dopustiti, nego je i pohvale dostojno.

Na pitanje, treba li da je prodaja ovakvih potrošnih stvari, manje više neka privilegija, odgovorićemo različito, kako gde bude namera, kojoj hoće da posluži ovo ograničavanje. Svaka javna radnja, treba da je pod nadzorom redarstva, a naročito gostionice, jer u njima se čine često prestupi protiv društva. Umesno je dakle, što se daje pravo prodavanja ovih stvari (bar za smesta trošenje), ljudima poznata i ujemčena poštenja; koja se pripisuju naredbe o časovima otvaranja i zatvaranja ovih mesta, da bi lakše i zgodnije mogao vršiti javni nadzor; i što se oduzima to pravo krčmarima, koji su svojom slabošću, sporazumom i učestvovanjem često doprineli, da se naruši javni mir, ili načinili svoju radnju, leglom zlikovačkih dogovora i zavera. Ne vidim načelno razlog bilo kom drugom ograničenju. Ograničavanje broja pivara i rakijdžijnicama, u izričnom cilju da se oteža posećivati ih, da se smanji prilika iskušenju, smatram, da je štetno za svakoga, jer uvek će se naće neko ko će ih, ne budevši im teško posećivati ih, upotrebiti zlo; a inače bi ovo priličilo samo onakvom društvenom stanju, gde se radnici smatraju, kao deca ili divljaci, koji se stavljaju u zapt, da bi se vaspitali, da u buduće mogu učestvovati u preimućstvima slobode. Ni u jednoj slobodnoj zemlji, ne vladaju nad radničkim klasama, po ovom načelu, onaj ko zna ceniti slobodu, neće odabrati ovakav način vlade; osim ako su uzalud pokušani, svi mogući načini, da se radnici vaspitaju u istini za slobodu, da se njima upravlja, kao slobodnim ljudima, i ako je na kraju dokazano, da se moraju upravljati, kao deca. Imajući u vidu ovu dvostruku stranu ovog pitanja, vidi se, kako ne bi bilo pametno, kada bi im verovali, da su se ljudi, u ma kom od ovih slučajeva, ikad ozbiljno potrudili, da učine taj pokušaj. S toga, što se ustanove Engleske, sastoje iz smese nebrojenih protivnosti; nalazimo u životu takvih pojedinosti koje na sebi nose vid tiranije ili tako zvane patrijarhalnog načina vlade; a ovamo opšte slobodoumlje naših ustanova, isključuje svaki nadzor, koji bi mogao važiti, kao pokušaj moralnom vaspitanju.

U početku ovog spisa tvrdili smo, da lična sloboda, pretpostavlja u svemu onom, što se nje tiče, istu slobodu i kod drugih ljudi, za sporazumno vršene stvari, koje su im zajedničke, a van njih, ne tiču se nikoga drugog. U ovom pitanju, nema teškoća sve dotle, sve dok je stalna volja učestvujućih stranaka; no, budući, da se ta volja može i promeniti, ono je više puta potrebno, da se i u onim stvarima, koje se samo njih tiču, vežu uzajamnim ugovorom; učini li se to, onda se ugovori, kao opšte pravilo moraju ispunjavati. Ipak zakon svake zemlje, izuzima po nešto iz tog opšteg pravila. Čovek koji nije prinuđen vršiti obaveznost, koja krši prava nekog trećeg, šta više, ovo je dovoljan razlog, da ga sasvim oproste te obaveznosti, čim je ona njemu na štetu. Tako u Engleskoj i svakoj obrazovanoj zemlji, ne važi i ne vredi onaj ugovor, kojim je neko prodao sebe, ili pristao da bude rob, i ni zakon, ni javno mnjenje ne može zahtevati, da se taj ugovor ispuni. U ovom krajnjem slučaju, dosta je jasan uzrok, sa koga se ograničava vlast, raspolagati nad svojom sopstvenom sudbinom. U koliko nije dozvoljeno, mešati se u proizvoljne stvari drugog čoveka – izuzevši njegovog dobra radi – to biva iz poštovanja prema njegovoj slobodi. Njegov slobodan izbor dokazuje, da on želi ili može da snosi, ono što je izabrao, a najbolja je garancija, da će mu zaista biti dobro, ako ga ostavimo, da se on sam brine za to. – proda li se on kao rob, odriče se svoje slobode, i gubi ovim jednim činom, svako dalje uživanje slobode. Tako u ovom slučaju, on ruši sam cilj, koji bi jedini bio u stalju da opravda njegovo raspolaganje, nad svojom ličnošću. On više nije slobodan, šta više, došao je u takav položaj, u kom ne može nikako ni pretpostaviti, hoće li da ostane i dalje u njemu. Sloboda ne može zahtevati, da je čoveku slobodno, biti ne slobodan. To nije sloboda, kada je slobodno lišiti se svoje slobode. Ovi razlozi, koji padaju u oči ovom naročitom slučaju, mogu se i dalje primeniti; ali oni nalaze neprestano svoje granice, u zahtevima života, koji do duše ne traže, da se sasvim odreknemo svoje slobode, ali zahtevaju, da je u ovom ili onom ograničimo. Ono načelo pak, koje traži bezuslovnu slobodu, za radnju svega onoga, što se tiče samo onoga, koji radi; traži i to, da se oni, koji su se uzajamno obavezali, pogledom na one stvari, koje se trećeg ne tiču – mogu sami sebe razrešiti od ove obaveznosti. Nema obaveze ni ugovora, izuzevši one, kojima je predmet novac ili novčana vrednost, o kojima bi se mogla tvrditi, da nije svakom slobodno i osim samovoljnog razrešenja, pokušati, da odstupi od njih. Viljelm Humbolt izjavljuje u pomenutoj dobroj knjizi, svoje uverenje, da ugovori, koji se tiču ličnih odnosa i službe, nikad ne bi valjalo, da važe preko izvesnog, zakonom opredeljenog vremena, i da brak, koji je najvažniji među onim ugovorima, odmah gubi svoj cilj, čim se ne saglašavaju čuvstva muža i žene, i da bi ga trebalo razrešiti, čim to jedna strana izričito zahteva.

Ova stvar je veoma važna i zapletena, da bi se mogla ovde od oka pretresti, i ja je se dotičem, u koliko nam može poslužiti samo za ugled. Da se Viljem Humbolt, sa opšteg gledišta i kratkoće svoje rasprave, nije morao ograničiti, da u ovom slučaju iskaže samo rezultat i ne upustivši se, u raspravu pretpostavki; za celo bi uvideo, da se ovo pitanje ne može rešiti, po onom prostom temelju, koji ga on postavlja. Ako je neko naročitim obećanjem ili svojim ponašanjem, dao drugom povod, da tako postupanje može uvek očekivati, i na njega polagati nadu, pa je ovaj po tome, udesio bar neki deo svog života; to poniče po njega nova vrsta moralnih dužnosti, prema onom drugom licu, i on ih mora priznati, ma ih ne ispunjavao.

To isto biva tamo, gde je ovaj odnos među ugovornim strankama, imao posledica po druge, te su isti time došli u izvesni položaj, ili kao, što je to slučaj u braku, da su se treća lica rodila. Tu onda poniču, pogledom na ugovorne stranke, onakve obaveze prema ovim trećim licima, kojima je ispunjavanje ili bar način ispunjavanja, zavisi većim delom od trajanja i prekidanja odnosa među ugovornim strankama. Iz ovoga ne ide, i ja to nikako ne dopuštam, da se oni, koji su se obavezali, i za svaku cenu, pa ma to bilo žrtvom sreće jedne stranke, - moraju držati tog ugovora; ali to je izvesno, da su oni glavno u ovom pitanju a ako, kao što Humbolt kaže, nemaju upliva na zakonsku slpbodu ugovornih stranaka, pogledom razrešenja ugovora (i ja sam smatram, da u ovom obziru ne mogu biti od velikog upliva), ipak na svaki način igraju znatnu ulogu, sa gledišta moralne slobode. Ono lice, koje se rešilo na korak, koji se tako jako tiče interesa drugih njih, prinuđeno je, uzeti u obzir sve ove okolnosti, i odgovorno je za jade, koji iz toga mogu nići, ako nije dostojno uvažilo one interese. Ja pravim ove očevidne primedbe, samo s toga, da bi bolje izneo na ugled, opšte načelo slobode, a ne s toga, što bih hteo da rasčistim ovo naročito pitanje, jer o njemu se obično tako govori, kao da bi bila samo korist dece u glavnom, a korist odraslih lica sasvim malo važno,.

Spomenuo sam već jedan put, da se s toga, što u opšte nema privatnih načela, sloboda daje tamo, gde bi je trebalo oduzeti, a oduzima tamo, gde bi je trebalo dati; šta više, evropsko čuvstvo slobode izjavljuje se najsnažnije u onom slučaju, gde nikako nije umesno. Neka bude svakom slobodno, da radi u svojim stvarima po svojoj volji, ali kada radi u mesto drugih, pod izgovorom, da su tuđi poslovi u jedno i njegovi, ne možemo mu dopustiti isto toliko slobode. Država, poštujući, kao svetinju slobodu svakoga čoveka u njegovim stvarima, ipak dužna je najoštrije bditi nad nama, kako mi ispunjavamo vlast, koju nam je ona poverila nad drugima. Ovu dužnost država gubi iz vida, kada se odnosi na odnose porodice, mada ovaj slučaj više važi, nego svi ostali zajedno, jer je od neposrednog upliva na čovekovu sreću. Ovde ne treba opširno da razlažemo, neograničenu vlast muževa nad svojim ženama, jer ovo zlo moglo bi se sasvim ukloniti, kada bi žena uživala sva ona prava i zaštitu zakona, koju ima muž; i što se u ovom pitanju, braniosi ove davnašnje nepravde, ne pozivaju na slobodu već brane otvoreno silu. Ispunjavanju dužnosti, od strane države, a naročito u odnosu prema deci, smetnja je to što se sloboda loše shvata. Čovek bi pomislio, da deca nisu drugi obraz roditelja, nego da su baš ono, što i sami roditelji, jer tako bojažljivo čuva javno mnjenje neograničenu i isključivu vlast roditelja, da se zakon u nju ne umeša, i veoma se plaši toga, nego bilo kog drugog mešanja u svoju slobodu – a to je jasan dokaz, koliko većina ljudi veoma voli silu, nego slobodu. Uzmimo na pr. pitanje vaspitanja. Nije li blizu pameti, da država ima, da traži, a i silom da tera, svako ljudsko stvorenje, koje se rodi kao njen građanin, bar na neki izvesni stepen vaspitanja? Ali dajte čoveka, koji će imati srca, da prizna i oživotvori ovu istinu. Retko će ko poricati, da roditeljima ( ili po postojećem zakonu i običaju ocu ), nije najsvetija dužnost, da vaspitaju stvorenje, koje su rodili da živi, da bi ono moglo tim vaspitanjem, da ispuni, kao što treba dužnosti, koje ima prema sebi i prema drugima. Kada svako priznaje, da je to najsvetija dužnost po oca, zašto onda neće u Engleskoj niko ni da čuje o tome, da oca valja silom prinuditi na to.

Umesto, da se traži od oca, da čini napore i žrtve za vaspitanje svoje dece, ostavlja mu se i onda, kada se drugi ponude, da mu decu badava vaspitavaju, na volju, hoće li to primiti ili ne. Još se ne priznaje, da je moralni zločin, i prema zlosretnom detetu i prema društvu, izroditi decu, a ne starati se, ne samo za ranu, koja im je nužna telu, nego i za njihove duše nužno vaspitanje; i da je država dužna, ako roditenji ne ispune ovu dužnost, ispuniti je koliko je moguće, o trošku roditelja.

Kada bi se jednom opšte priznala vaspitavanja kao moranje, prestale bi i one teškoće, što se sada još pojavljuju s toga, što je teško rešiti šta i kako, da poučava država? Te su teškoće sada predmet rasprava, među sektama i strankama, i tako se vreme i rad umesto, da se upotrebi vaspitanje, troši na proterivanje o vaspitanju. Kada bi se vlada mogla rešiti, da zahteva dobro vaspitanje za svako dete, ne bi se morala posle brinuti za to. Mogla bi ostaviti roditeljima, neka se oni brinu, gde će i kako vaspitavati svoju decu, bilo bi joj dovoljno, da pomogne siromašnijoj deci pri školovanju, i ako su ova siročad, ono da podmiruje za njih sve školske troškove.

Sa svim se pravom prigovara, da država ne treba da vaspitava, ali se ne prigovara, kada država primorava na vaspitanje, jer ono se prigovara rukovođenju vaspitanja državom, a to je sasvim druga stvar. Ja odbacujem kao i svaki drugi, da država drži u svojim rukama svo, ili veći deo vaspitanja naroda. Sve što smo rekli, kako je važna raznolikost ličnosti, u karakteru, u mnjenjima i načinima života; sve to zahteva po tome, u istoj meri i razne načine vaspitanja. Opšte državno vaspitanje, nije ništa drugo nego način, da se svi ljudi izobraze po jednom kalupu; a budući da kalup, po kome ih država doteruje, odgovara naklonostima vlasti, koja je u državi najjača, sad bilo to vlast samovladara, sveštenstva, aristokratije ili većine živećih ljudi; to će tako vaspitanje, ako i uspe ostvariti tiraniju, prvo nad duhom, a zatim, kao što to obično prirodno biva, i nad telom. Ako zaista ima državom uređena i nadzirana vaspitanja, ono treba, da bude samo kao pokušaj, koji bo bio kao primer i podstrekavanje drugima, da dostignu neko savršenstvo. Ali ako je društvo, na tako niskom stepenu razvitka, da nije sposobno, ili neće, da se samo sobom brine, o zgodnim sredstvima vaspitanja, nego očekuje od svoje vlade; onda u ovom slučaju, vlada – od dva zla bolje – mora uzeti u svoje ruke brigu o raznim školama, isto tako kao što se brine, da podiže društva, kako bi se izvela velika industrijska preduzeća, za koje se još nije razvio preduzetni duh u zemlji. Ali ako uopšte ima u jednoj državi dovoljno sposobnih ljudi, koji bi bili vešti, starati se pod nadzorom vlade za vaspitanje; ono nema sumnje, da ti ljudi ne bi bili voljni i vešti poučavati ih samostalno, samo kada bi im garantovana bila nagrada zakonom, koji primorava svakog da se vaspita, i kada bi se uz to država postarala, za školske troškove, pukih siromaha.

Na ispunjavanje zakona, najbolje se može primorati javnim ispitima, koji bi se vršili nad svom decom još od malena. Mogle bi se opredeliti godine, u kojima će se svako dete ispitati, da li zna čitati. Ako ne zna, ono bi trebalo oca, a ako se ne može opravdati dovoljnim uzrocima, kazniti umerenom i novčanom kaznom, koju bi mogao po potrebi i odraditi; i dete dati o njegovom trošku u školu.

Taj ispit, trebalo bi svake godine još jednom preduzimati, rasprostirući ga na sve više i više predmeta, da se tako deca primoraju, da sebi nabave uopšte bar onoliko znanja, koliko se najmanje traži; a što je još važnije, da ta znanja pamte. Osim ovoga, što se kao najmanje iskazuje, trebalo bi da se mogu polagati svojevoljni ispiti, iz svih onih predmeta, iz kojih bi oni, što su napredniji, želeli da imaju potvrde. Ali da ne bi država ovakvim postupanjem, štetno uticala na obrazovanja mnjenja; morala bi se znanja, koja se traže, moći polagati ispite ( izuzevši tu okolnost, što je znanje i upotrebljavanje jezika, samo oruđe, za nabavljanje daljih znanja ) i pri samim velikim ispitima, ograničiti na poznavanje fakta i na pozitivne nauke. Ne treba da se dozvoli, da se ispiti, koji ispituju o verozakonu, politici ili drugim kakvim spornim pitanjima, vrve oko toga, da li je neko mnjenje istinito ili pogrešno; nego neka se ograniče samo na fakt, da su t.j. ti i ti spisatelji, škole, crkve, izjavili ova mnjenja i po ovim i ovim razlozima. Pri ovakvoj ustanovi, ne bi doraštajućem naraštaju, pogledom na neke sumnjive istine, gore bilo, nego što je sada; deca bi kao danas, tako i u buduće mogla pripadati vladajućoj veri, ili nekoj drugoj veroispovesti, samo, što se država postarala, da budu svakako izobraženi ljudi, pa bili oni sad ove ili one vere; ako pak roditelji žele, ono bi se mogla deca, u onim istim školama, gde uče nešto drugo, nastavljati i u svome verozakonu. Uvek je zlo, kada država pokušava, da daje neki pravac mišljenju svojih građana, u svim spornim pitanjima; ali ipak može država davati prilike, da se ta pitanja dokažu, i da svako pribavi sebi dovoljno znanja, sa kojima bi se mogao obrazovati, znatno mnjenje o svakoj stvari. Za učenika filozofije, na svaki je način bolje, ako je u stanju položiti ispit, o delima i Kanta i Loka, sad pristajao on svojim nazorima, uz jednoga ili drugoga, ili napokon, ne pristajao ni uz jednoga; i ne vidim dovoljno razloga, zašto ne bi polagao ispit iz hrišćanske nauke i onaj, koji ne veruje u Boga, naravno samo ako ne zahtevamo, od njega da veruje u to.

Ispit pak iz viših grana nauka, treba po mom mnjenju, da ostane svakome po volji. Vrlo bi to opasna vlast bila u ruci vlade, kada bi ona mogla nekome preprečiti ma kakav poziv, pa i sam učiteljski, izgovarajući se, da dotični nema tih sposobnosti; i ja se slažem sa Viljelmom Humboltom u tome, da svakome treba dati stepen naučne ili veštačke sposobnosti, čim se prijavi za ispit, i položi ga; samo da ovakve potvrde ne daju kasnije pri naticanju, nikakvih daljih preimućstava, do onih, koja im možda pripisuje javno mnjenje.

Ova neumesna primena pojma slobode, smeta ne samo u vaspitanju, nego u mnogim drugim slučajevima i roditeljima, da ne priznaju svoje moralne dužnosti, i da se ne uvede zakonito primoravanje, mada ono prvo, zahtevaju uvek, ovo drugo pak u mnogim slučajevima važniji razlozi. Ta već i sam taj fakt: roditi nekoga da živi, najveća je odgovornost u životu.

Uzeti na sebe ovu odgovornost – dati kome život, koga će možda blagosiljati a možda i proklinjati – a ne biti u stanju, staviti novorođenome u izgled, bar prilično prijatno stanje, zločin je prema tome stvorenju. Rađanje dece preko neke male mere u zemlji, koja je suviše naseljena narodom, ili kojoj preti, da će se prepuniti, - jer je izgled, da će otuda pasti cene posla – zločin je protiv svih onih, koji žive od rada. Zakoni, koji u mnogim zemljama kontinenta, zabranjuju brak, dokle dotična lica ne dokažu, da imaju od čega živeti; ne preteruju meru vlasti, koja pripada državi, i uspe li ti zakoni ili ne uspeli ( to zavisi naročito od mesnih okolnosti i čuvstva ) ne mogu se smatrati, da narušavaju slobodu. Država samo predupređuje ovim zakonima, da se ne dogodi ono, što škodi drugome i što zaslužuje, da društvo ne odobri i žigoše, ako i nije savetno, kazniti to oštrijom kaznom zakona. Ipak bi opšte rasprostrti pojmovi o slobodi, koji idu tako lako na rušenje lične slobode odrešito odbili svaki pokušaj da se ograniče naklonosti, koje bi, kada bi im se zadovoljilo, donele potomstvu samo jada i poniženja a onima pak, koji po svome položaju mogu da osete, nebrojenih nevolja. Uporedimo li ovo čudnovato poštovanje i nepoštovanje, po kome čovečanstvo i poštuje i ne poštuje slobodu, doći ćemo do tog mnjenja.; da ljudi bez svake sumnje imaju prava, dirati u druge, a nemaju nikako prava, raditi po svojoj volji i onda, kada time ne diraju ni u koga.

Primičući se kraju ovog mog spisa, valja mi, da spomenem još mnoga pitanja, koja se odnose na delokrug mešanja vlade, i koja, mada su u vezi sa ovom mojom raspravom, ipak strogo uzevši, ne spadaju ovde. To su oni slučajevi gde se razlozi, koji se navode protiv mešanja, ne odnose na načelo slobode; tu se ne pita, hoćemo li ograničiti ličnu radnju, nego hoćemo li je potpomoći; pita se, treba li vlada, sama ili preko drugih, da čini, što u korist pojedinih ljudi, ili da ostavi tim ljudima, da se oni pobrinu za to, svojrvoljno pojedinačno ili udružujući se.

Prigovori, koji se mogu navoditi protiv mešanja vlade, izuzevši slučaj, da mešanje narušava slobodu, mogu biti trojaki.

Prvi je prigovor ovo: pojedini ljudi, mogu mnogo veštije izvesti ono, što ima da se izvede nego vlada. Uopšte govoreći, niko nije tako sposoban, da vodi i presudi jednu radnju, kao onaj, koga se ta radnja lično tiče. Ovo načelo već po sebi, osuđuje nekadašnje pačanje zakonodavstva ili vlade, u običnu radnju zanata. Ovu stranu ovog predmeta, dovoljno su ispitali politički ekonomi, i ona je samo izdaleka srodna, načelima naše rasprave.

Drugi prigovor stoji već u malo bližem odnosu prema našem predmetu. U mnogim slučajevima, mada i pojedini ne bi tako valjano izvršili, kao časnici vlade; valjalo bi neke stvari ipak ostaviti pojedinima, a ne vladi, da bi se time unapredilo njihovo duševno vaspitanje, da bi se pooštrila njihova revnost, da bi se izvežbalo njihovo suđenje, da bi ih tako svestrano upoznali sa zadacima života, sa kojima treba oni da se bave. Ako to i nije jedini, a ono je glavni uzrok, koji preporučuje da se ustanovi porota ( u nepolitičkim stvarima ), slobodna, narodna mesna i opštinska uprava i svojevoljne zadruge, za zanatlijska i čovekoljubiva preduzeća. To nisu pitanja slobode, koja su iz daleka srodna našem predmetu, to su pitanja razvitka. Mi i ne možemo ovde, kao sredstva za narodno vaspitanje, razlagati, ali ona si istinska škola za svakog građanina; praktični deo politička vaspitanja slobodnog naroda; ona su delokrug, koji izvlači pojedinca, iz uskog kruga sebičnih, ličnih porodičnih stvari, pa ga uči, kako da razume opšte stvari, kako da koristi opšte koristi; ona ga navikavaju da radi, po opšte ili bar polu opšte korisnim pobudama; upućuju ga, da upravi oči na one ciljeve, koje ne razdvajaju, već vode slozi građane jedne zemlje. Bez ovih običaja i sposobnosti, slobodi se ne da ustav, ni izvesti ni održati, kao što to najjasnije svedoči, prolazno trajanje političke slobode, u onim zemljama, gde se ona ne oslanja na dovoljnu mesnu slobodu. Sva preimućstva, koja smo naveli u ovom ispitivanju, što imamo od slobodnog ličnog razvitka i raznih položaja u životu, preporučuju, da čisto mesnim stvarima rukovode mesne vlasti, da velikim zanatlijskim preduzećima upravljaju oni, koji su podmirili troškove oko toga. Vlada hoće, da upravlja svuda podjednako sa preduzećima.

Kod privatnih ljudi pak, i kod svojevoljnih zadruga, sve se raznostruko pokušava, i kod njih ima nebrojeno raznolikih iskustava. Državi ostaje korisni delokrug, što se ona gradi središtem, stiču uhvaćeni rezultati nebrojenih pokušaja, da se odatle opet razliju u sve udove narodnog tela. Država, umesto,što ne trpi ičije pokušaje osim svojih sopstvenih, treba da se brine da se svako ko pokuša nešto, koristi pokušajima svih ostalih ljudi.

Treći i najvažniji uzrok, zašto treba da se ograniči mešanje vlade, jer su one velike nezgode, koje niču otuda, kada je vlast prevelika. Svaka nova struka posla, kojom se širi vladin delokrug, umnožava u jedno vladin upliv, na ljudske nade i brige, a usled toga postaje vredni i slobodoljubivi deo društva sve više i više skutonoša vladin, ili one stranke koja teži da dođe na vlast. Kada bi putevi, železnice, banke, obezbeđujuća društva i akcionarske zadruge, sveučilišta i milostiva zavedenja, listom spadala u delokrug vlade; kada bi se još neko tome, ostavilo centralnoj upravi, sve ono što upravlja danas opštinska i mesna uprava; kada bi vlada nameštala činovnike u sva ova razna preduzeća; kada bi ona i nagrađivala, i u činovima uzvišavala; to ne bi ni slobodna štampa ni narodno uređeno zakonodavstvo, moglo preduhitriti, da je Engleska ili neka druga država, slobodna samo po imenu.

Što bi veštije i zgodnije bila udešena vladina državna mašina – što bi celishodnije bile ustanove, kojima se pridobijaju najsposobniji ljudi za upravu, to bi ovo zlo, sve veće i veće bilo.

Nedavno se predložilo u Engleskoj, da se svi oni, koji traže neko građansko zvanje, podvrgnu ispitu, da bi se time dobio izbor sposobnih i naučenih ljudi. Mnogo se govorilo i pisalo za ovaj predlog i protiv njega. Najvažniji je razlog, koga su navodili protivnici to, što zanimanje stalnog državnog činovnika, ne daje toliko izgleda na nagradu i uvaženje, da bi mogao pridobiti najdarovitije ljude, kojima je bolje u svom građanskom pozivu, ili u zvanjima društva i drugih javnih tela. Ne bi smo se čudili, da su ovaj razlog naveli prijatelji onog predloga, kao odgovor, na najveću teškoću njihovog predloga; ali čudo nam je čuti ovo od protivnika. I što se ovde navodikao prigovor, to je baš obezbeđujuća oduška, predloženoj ustanovi. Kada bi se zaista, svi daroviti ljudi u zemlji, mogli primorati, da budu vladini činovnici, onda bi nas takav predlog uznemirio. Kada bi svaki društveni posao, za koji se zahteva promišljeno učestvovanje i široki vidokrug, bio u rukama vlade; kada bi se državna zvanja u opšte popunila najvrsnijim ljudima; to bi se svo više znanje i sve praktične veštine, ( izuzimajući špekulativne ) usredsredile u jednoj mnogobrojnoj birokratiji a ostali bi je smatrali kao merodavnu u svakom pitanju; narod bi očekivao od nje da mu ona propiše, šta treba da radi; vredni i daroviti, izgledali bi od nje, da ih ona proslavi i uzvisi. Častoljubivim ljudima bio bi jedini cilj da ih prime u krug ove birokratije, i da se u njoj sve više i više uzvišuju. Pri ovakvom sistemu, ne samo da je narod, koji je van činovničkog kruga, usled toga, što nema iskustva u praksi, nesposoban da ispita i ograničava birokratiju u njenoj radnji; nego ako slučaj despotije ili prirodni razoj narodnih ustanova, dovede na presto vladare, koji žele reforme, ne može se izvesti ni jedna reforma, koja je protiv interesa činovništva. Primer ovakvog žalosnog stanja, je ruska carevina, kao što to svedoče svi koji to znaju. I sam car ne može ništa protiv birokratije; on može do duše poslati svakog činovnika u Sibir, ali on ne može vladati bez njih, i protiv njihove volje. Oni imaju veto nad svakom njegovom naredbom, time, što je ostave i ne izvrše. U zemljama, gde je narod izobraženiji i življeg duha, gde je svet navikao, da vlada radi sve za njega, ili bolje reći, gde narod, neće ništa da uradi, a da ne traži dozvolu i uputstva od vlade; tu je onda prirodno, da takav narod pravi sviju vladu udgovornom, za svo zlo, koje ga snađe; kada mu već dosade ova zla, on se digne protiv vlade i načini revoluciju. Tu se onda nađe neko pa sa odobrenjem ili bez odobrenja naroda, uzme vlast u svoje ruke, izdaje zapovesti činovništvu, i sve ide kao i pre, što je išlo, jer birokratija se nije promenila, a nema nikoga ko bi je mogao zameniti.

Sasvim je drugačije, kod onog naroda, koji je naučio, završavati sam sebi svoje poslove. U Francuskoj na pr. , gde veliki deo naroda služi uvek u vojsci, gde su mnogi barem narednici; ima pri svakom narodnom ustanku bar nekoliko ljudi, koji mogu predvoditi i načiniti priličan plan operacije. Što su Francuzi u bojevima, to su Amerikanci u građanskim stvarima. Oborite Amerikancima odjednom njihovu vladu, to je svako malo telo kod njih, sposobno da stvori novu vladu, i da vrši bilo kakvu opštu stvar, dosta uredno, uviđajno i odrešito. Svaki slobodan narod, treba da je ovakav a koji narod može ovo taj neka se za izvesno nada da će biti slobodan. Ovakav narod neće se ropski klanjati jednom čoveku ili nekom telu, jer je u stanju da uzme u svoje ruke državnu vlast i dalje njom upravlja. Ni jedna birokratija, ne sme se nadati, da će moći ovakvom narodu, protiv njegove volje, propisivati šta da radi a šta ne. Gde pak birokratija, radi sve i sva, tu se ne može izvesti ono, što njoj nije po volji. Ustav ovakvih zemalja, nije ništa drugo nego usredsređivanje svog narodnog iskustva i praktične veštine u jedno, regulisano telo, kome je zadatak, da upravlja nad ostalim narodom. Što je ovo telo, savršenije uređeno, što je veštije, da primami sebi najdarovitije glave iz svih staleža, i da pridobije za svoje ciljeve; time je veće ropstvo svih, ne izuzevši ni same činovnike. Jer oni, koji vladaju, isto su tako robovi svom zaptu i redu, kao što su oni, nad kojima se vlada robovi onima, koji vladaju. Kineski mandarin isto je tako stvor i oruđe tiranije, kao i kineski seljak. Pojedini jezuit je, najponiznija sluga svom činu, i ako njegov čin ukupno, služi sili i važnosti svojih članova. Ni to ne treba zaboraviti, da je usredsređenje svih darovitih ljudi jedne zemlje, u telo vlade, opasno i po duševnu snagu i po razvitak tog samog tela. Zaviseći tako jedno od drugoga, radeći po jednom istom planu – koji se obično nikad ne menja – telo činovnika ne može, a da ne postane troma mašina i ako prestane raditi kao u vodenici, spopašće obično grozničavo onu novu misao, koju je zamislio, obično opet neki visoki činovnik. Jedini je način – kako stati na put, ovim njima protivnim ali očito srodnim naklonostima i da se usavrši sposobnost tog tela, u tome, da se radnja ovog tela izloži, pažljivoj kritici, isto tako sposobni ljudi, koji nisu činovnici. S toga je dakle veoma važno, da ima načina, kako će se nezavisno od vlade, dobiti ta sposobnost, kako će se nabaviti svojstva i iskustva, da možemo valjano suditi, o velikim praktičnim stvarima. Ako hoćemo da uvek imamo vešte i dobre činovnike, a naročito onakve, koji će biti voljni i sposobni, da započinju i primaju popravke, ako nećemo, da naša birokratija postane pedantokratija, onda ovo telo, ne sme privući sebi sve one poslove, koji obrazuju i usavršavaju ona svojstva koja su nužna za upravu društva.

Opredeliti onu tačku, gde počinju ova, po slobodu i napredak društva, tako opasna zla, ili bolje gde ona počinju nadmašiti koristi, što se očekuju od ujedinjene snage celog društva, koja se pod priznatim vođama zalaže, da se uklone prepone ljudskom blagostanju; opredeliti koliko se koristi mogu imati od usredsređene vlasti i uviđavnosti, a da radi toga, vlada ne privuče deo opšte radinosti na sebe – to je najteže i najzamršenije pitanje, veštine vladanja. To je pitanje pojedinosti, gde se moraju držati pred očima, mnogi i razni obziri, i gde se ne može uglaviti opšte pravilo. Po mom mnjenju daje se ono praktično načelo, koje nas obezbeđuje; onaj uzor, na kog valja, da se ugledamo; ono merilo, kojim treba da merimo svaku uredbu, kojom se otklanja neko zlo, reći ovim rečima: neka bude što veća deoba vlasti, samo ne o trošku njene delatnosti; a s druge strane, najveće usredsređivanje pouke i rasprostiranje iz sredine na sve strane. – Tako bi se u opštinama, kao ono u državama Nove Engleske podelili svi poslovi, koji se ne mogu bolje poveriti onima, kojih se tiču, sasvim pojedinačno među razne vlasti koje su opštinari izabrali; ali osim toga postojala bi za svako odeljenje opštinskih stvari, jedno, neposredno vladi potpadajuće, centralno nadzorništvo.

Ovo nadzorništvo bilo bi ognjište svake vrste znanja i iskustva, koje bi samo moguće bilo iscrpiti, iz ovog javnog posla u opštinama, iz podobnih iskustava stranih zemalja, i iz opštih načela nauke o državi. Ovo centralno zvanje, treba da ima prava, da sazna sve što biva, a ne bi imalo druge dužnosti, nego da na jednom mestu dobijeno iskustvo, primeni na drugom mestu. Po svom uzvišenom položaju i širem vidokrugu, bilo bi ovo telo, nezavisno od sitničarskih mesnih predrasuda i jednostranih nazora; s toga bi se, veoma polako na njegov savet; a prava vlast, kao stalne ustanove, ograničile bi mu se, po mom mnjenju, na to, da prinudi mesne činovnike, da se pridržavaju zakona, koji su im dati za pravac. Za sve one slučajeve, za koje se nije pobrinulo u opštem zakonu, ovi činovnici mogu raditi, po svojoj uviđavnosti, razume se, da su za to odgovorni svojim biračima. Treba da budu odgovorni zakonu, za narušavanje propisa, a propise neka uglavljuje zakonodavstvo; centralna vlast brinula bi se da se zakoni izvršavaju, i ako se oni ne bi uredno izvršili, ona bi inda po okolnostima, se obratila ili sudovima, da pridobiju važnost zakonu, ili bi se pozvala na birače, da ovi uklone činovnika, koji nije postupao po duhu zakona. Ovako je od prilike i ono centralno nadzorništvo, koje vrši “sirotinjski odbor” nad svim upravnicima novca, iz sirotinjskog poreza u Engleskoj. Ona vlast, koju je ovo telo vršilo i preko ove mere, da bi preinačilo zastarelu i lošu upravu u ovoj stvari, koje se ne tiče samo jednog mesta nego cele zajednice – zacelo je bila i nužna i umesna, jer ni jedna opština nema prava lošom upravom umnožiti u svom mestu jad i nevolje, koji se posle razliju i u ostale opštine, i okružuju moralno i telesno stanje radničkog stanovništva. Ono pravo na primoravanje i pravo na do duše potčinjeno zakonodavstvo, koje je dato ovome “sirotinjskom odboru” (mada ga on ne vrši iz obzira na javno mnjenje), daje se svakako opravdati u ovome po ceo narod važnom slučaju, ali ono ne bi imalo mesta pri nadzoru čisto mesnih interesa. Ali bi zacelo svuda mnogo vredelo, po sve grane uprave, da ima ono centralno telo za pribiranje iskustva i rasprostiranje znanja. Vlada ne može nikad dovoljno podupirati i podstrekavati na rad, pojedine ljude, mesto što sprečava u tome. Zlo ipak počinje, kada vlada, umesto da izazove snagu i revnost pojedinih ili zadruga, upregne svoju snagu; kada vlada umesto da poučava, savetuje, i po potrebi grdi – ili reže ruke pojedincima u njihovom poslu, ili ih gurne na stranu, pa ona radi njihov posao. Na kraju neka država vredi samo toliko, koliko vrede lica, koja je sačinjavaju; i onakva država, koja je u stanju žrtvovati duševni razvoj i uzvišenje svojih građana, maloj veštijij upravi, nego što je daje obično iskkustvo; ona država koja gradi svoje građane bogaljima, samo da bi u njima , makar i u dobrim ciljevima imala poslušna oruđa; ta će država osetiti, da mali ljudi nisu nikada u stanju, vršiti velike poslove; i da ipak ništa ne vredi savršenstvo mašine, kojoj je žrtvovala sve i sva, jer nema životne snage, koju je država silom ugušila, samo da mašina može mirno raditi.