O slobodi (Džon Stjuart Mil) 4

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
O SLOBODI
Pisac: Džon Stjuart Mil


GLAVA ČETVRTA
O GRANICAMA VLASTI DRUŠTVA NAD POJEDINIM ČOVEKOM

Gde su dakle granice vlasti čoveka, nad sobom samim? Gde počinje vlast društva? U koliko valja da se ljudski život potčini ličnosti, u koliko društvu?

Svakom svoje, pa će biti najpravednije. Ličnosti neka pripadne onaj deo života, koji se tiče pojedinog, a društvu onaj, koji se tiče glavno društva.

Mada društvo nije osnovano po nekom ugovoru, i mada ne bi ništa koristili, kada bi pronašli neki ugovor, samo da možemo posle izvoditi iz njega društvene dužnosti; ipak je svako obavezan, da se nečim oduži društvu za to, što mu ono daje svoju zaštitu, i već samo toga radi, što ljudi žive u društvu, ne može se, a da se svako, u svome ponašanju prema drugima, ne pridržava nekih izvesnih pravila. Ova su pravila prvo u tome, da uzajamno pazimo svoje koristi ili bolje reći, neke izvesne koristi, koje treba, bilo zakonom bilo ćutke sporazumom, da važe kao prava; a drugo u tome, da svako u pravednom srazmeru podnosi muke i terete, koji su nam neophodni da se brani društvo ili članovi mu, od štete ili dosade. Ove dužnosti može društvo, sa punim pravom silom nametnuti svakome, ko hoće da se izvuče ispod njih. Ali s tim jiš nismo gotovi sa pravom društva. Neko može svojim radom učiniti drugima štetu, ili može ispustiti iz vida ono, na šta bi pravedno bilo da se obazre, bez da je time tako duboko zabrazdio, da bilo koje od njihovih ustavnih prava ošteti. Ipak treba kazniti i ovakav prestup ako ne zakonom ono javnim mnjenjem. Čim neko čini štetu drugima potpada pod sud društva i onda nastaje pitanje, da li će se tim sudom unaprediti opšte dobro ili ne. Tome pitanju nema povoda, čim se neko dotiče onoga, što samo njemu pripada ili se dotiče posla drugih ljudi sa njihovim samoizvoljenjem ( pretpostavljajući dovoljne godine i zrelost dotičnih lica ). U svim ovim slučajevima, ne treba čoveku stavljati ni zakonitih ni društvenih prepona, nego neka može slobodno raditi i uzeti na sebe odgovornost za svoju radnju.

Zlo bi se razumelo, kada bi neko ovo uzeo, za onu sebičnu ravnodušnost, po kojoj ljudi ne treba, da se jedno za drugo brinu i po kome bi se sreća naših bližnjih, nas samo u toliko ticala, u koliko ona zahvata i naše stvari. Nama je potrebno ne da se oslabimo, nego da osnažimo svoju iskrenu radnju u korist drugih ljudi. Čovek može i drugačije, ne koristoljubivo upućivati druge na dobro, a ne samo batinom, bilo moralno, bilo fizički. Ja neću nikako da umanjujem dužnosti koje čovek ima prema samom sebi, one dolaze po važnosti za društvenim dužnostima. Svako vaspitanje ima zadatak, da neguje oboje uporedo. I samo vaspitanje, više izrađuje ubeđivanjem i nagovorom, nego silom, i kad je već prošlo, ono treba ostaviti ubeđivanju i nagovoru, da one uliju u čoveka dužnosti prema samom sebi. Ljudi su dužni jedno drugo pomagati, da mogu razlikovati dobro od zla, te da mogu jedno činiti, a drugoga se kloniti, oni treba, da se neprestano uzajamno pooštravaju, da svoju bolju prirodu vežbaju i osnažuju, da uprave svoje osećaje i težnje, umesto na nerazumne, na razumne, umesto na ponižavajuće, na uzdižuće predmete. Ali ni pojedinci, ni većina, nema prava propisivati zrelom čoveku, da se svojim životom, u koliko se to njegovog dobra tiče, ne služi kako mu je volja. Svako učestvuje najviše sam sobom u svome dobru i ovome se, ( izuzimajući slučajeve lične privrženosti ), ne da ni sravniti učešće, koje drugi u tome uzimaju; društvo ima prema njemu samo po nešto i neposredno učešća ( u koliko se to ne tiče njegove radnje prema drugima ) , tako da je i najprostiji čovek ili žena u onome, što se tiče svojih osećanja i okolnosti daleko uviđajniji nego iko drugi. Ako se društvo meša u one stvari, koje se samo njega tiču, pa mu nameće svoje suđenje i namere, onda se to mešanje može osloniti, samo na opšte navode, koji ipak mogu biti sasvim pogrešni, no i ako su prikladni, ono će ga na neki naročiti sjučaj primeniti ljudi, koji poznaju taj slučaj sasvim površno. Ličnost bi trebala da se na ovom polju sasvim odomaći. Naravno da, u uzajamnoj radnji ljudi, treba da ima opštih pravila, da svako zna, šta ima očekivati od drugih; ali u radnji, koja se nas samih tiče, treba da je naša ličnost samoj sebi gospodar. Drugi nas mogu potpomagati u našem suđenju i volji, mogu nam i nametati svoje savete i razloge ali pravi sudija, ostaje tek svako sam sebi. Mi možemo pogrešiti uz sve te savete i opomene, ali je to manje zlo, nego kada nas drugi primoraju na ono, što oni smatraju, da je za nas najbolje.

Ja neću, da kažem, da svojstva ili pogreške jedne ličnosti ne dotiču čuvstvo, što ga ima društvo prema njoj. To nije moguće, a to se i ne želi. Ali ko god ima vrlina, koje su mu od koristi, koje ga uzdižu, to je zaslužio, da mu se drugi dive. On je tom bliži idealu o čovečanskom savršenstvu. Nema li on tog svojstva baš nikako, to će postići , nešto sasvim protivno. Ima neki stepen budalaštine i stepen onoga, što se ( ako i ne najzgodnije ) zove niskost ili bolest ukusa, koji ako i ne škodi onome, u koga je, ali je ipak prirodno, što će učiniti, da ga se ljudi nekako klone, a u najgorem slučaju i preziru. – A nije moguće, da tako ne oseća onaj, koji ima tome sasvim protivna svojstva. Neko može tako nešto raditi, bez da čini štetu drugome, da smo mi silom prinuđeni držati ga za ludu ili za nekakvo jako nisko stvorenje, pa nećemo li mu ukazati uslugu, ako fa u napred opomenemo na ovo naše mišljenje, koje mu zaista neće biti prijatno. Zaista, da bi bilo dobro ovako opominjati, ali samo počešće, nego što to dozvoljavaju pravila današnje učtivosti, činiti iskreno druge pažljivima na svoje greške, a da nas toga radi ne drže za nevaspitane i bezobrazne. Isto tako imamo prava, da našom radnjom ostvarimo svoje, o kome nepovoljno mnjenje, ne u cilju da mu ličnost ugušimo, nego samo, da svoju održimo. Mi ne moramo na primer sa njim da se družimo, imamo prava i kloniti ga se ( ali nemamo hvaliti se time ), jer imamo prava tražiti sebi društvo, koje nam je po volji. Mi imamo prava a može biti i dužnost nam je, opomenuti i druge, da ga se klone, ako mislimo, da će njegovo ponašanje moći škoditi onima, što se sa njim druže. Mi možemo, u svim uslugama, koje činimo, dragovoljno njemu pretpostavljati druge ljude, samo ne u onima, koje njega popravljaju. Eto, na sve te razne načine, može neko trpeti, teške kazne od drugih ljudi, za svoje rođene greške, ali on trpi ove kazne, samo u koliko su one, samo po sebi i prirodne posledice njegovih grešaka a ne za to, što drugi ljudi hoće namerno da ga kazne. Ko pokazuje, da je samovoljan i tvrdoglav, da ne može s umerenim sredstvima, da izađe na kraj, ko ne može da se uzdržava od škodljivih uživanja, ko je pohotljiv o trošku svog plemenitijeg čuvstva i mišljenja, taj mora pripravan biti na to, da će ga drugi ljudi manje poštovati i da će ga ne milije gledati; ali on nema prava, da se toga radi tuži, van ako nije u svojim društvenim odnošajima, nekim vanrednim vrlinama, zaslužio naklonost tih ljudi i tim e pridobio neko pravo, da sa njim blažije postupaju, nego što bi se to činilo, usled njegovih grehova protiv samog sebe.

I po tome ja držim, da li samo ovim nezgodama, koje idu uz nepovoljno mišljenje drugih, treba kazniti nekoga, za ono ponašanje i onaj deo njegovog karaktera, koji se odnosi samo na njegovo dobro a ne na druge ljude. Sa radnjom, koja čini drugome štetu, treba sasvim drugačije postupiti. Ako vi zadirete u tuđa prava, ako činite nekom štetu, koju ne pravda vaše pravo, ako se ponašate neiskreno i dvolično prema drugome, ako se nepošteno i neplemenito služite vašim nadmoćjem, ako uzmičete sebično i tamo, gde bi trebalo da branite druge od štete – onda ste i zaslužili moralni ukor a u većim slučajevima i moralnu kaznu.

I nisu samo ove radnje, nego i pobude im nemoralne i mogu izazvati ukor, koji raste čak do prezrenja. Zverska ćud, zloća, zla namera, najgadnija od svih strasti zavist, neiskrenost, pretvaranje, naprasita ljutina i ogorčenje, koje nije srazmerno prema onome, što ga je izazvalo, gramzivost za vlašću i koristi o tuđem trošku, gordost, što uživa u poniženju drugih, sebičnost, kojoj je svoj trbuh najvažniji koja sva sumnjiva pitanja rešava u svoju korist; - sve su to moralni grehovi, koji sačinjavaju rđavi i prezritelni karakter. Na ove i ne liče one greške prema samom sebi, koje nisu upravo nemoralne i ma kako se daleko išlo u njima, ne mogu ipak biti rđavština. Neka su one dokaz i najveće budalaštine i najmanjeg ljudskog dostojanstva i samopoštovanja, ipak su samo onda moralno zle, kada narušavaju dužnosti, koje imamo prema drugima i kojih radi valja ličnost , da se stara za sebe. Ono, što se zove dužnost prema samom sebi, ne obavezuje nas prema društvu, samo ako po okolnostima ne sadrži u sebi i dužnost prema drugima. Dužnost prema samom sebi, kada u njoj ne razumemo samo mudrost, jeste poštovanje i razvijanje samog sebe i niko nije dužan davati o tome računa drugima, jer ljudska sreća ne traži da ko odgovara za to.

Nije to, da se samo po imenu razlikuje ono ne poštovanje, što se kome ukazuje s toga, što nema dovoljno pameti i ličnog dostojanstva, od onog preziranja, koje ga postiže, kada narušava prava drugih ljudi. Sasvim drugačije osećamo, drugačije se ponašamo prema onome, kada nam se neko ne dopada u stvarima, u kojima sebi pripisujemo da imamo prava, da ga ograničavamo, nego u onima, za koje znamo, da nemamo tog prava. Ne dopada li nam se, izjavimo mu svoje nezadovoljstvo i klonimo se tako ne mile nam ličnosti, kao što se klonimo kakve ne mile stvari, ali s toga još nikako nismo pozvani smetati mu u njegovom životu. Mi treba onda, da pomislimo, da on već trpi ili će trpeti kaznu za svoju zabludu. Šta više, mi ćemo težiti, da mu pre ublažimo a ne pooštrimo ovu kaznu, izvešćemo ga na put, kojim će moći ne samo uklanjati se od zla, što poniče iz njegovog ponašanja, nego će se još i popraviti. Mi ga možemo sažaljevati, možemo se i odvraćati od njega, ali ne treba, da se ljutimo i ogorčimo na njega. Mi nećemo posturati sa njim, kao s neprijateljem društva, i možemo mu najviše učiniti, što ćemo ga ostaviti samom sebi; već ako ne budemo milostivi, pokažemo mu put, koji će mu pomoći. Sasvim je nešto drugo, ako se on ogrešio o pravila, kojih se morao pridržavati, u korist njegove sabraće, poledinih ljudi ili celine. Onda rđave posledice njegovog ponašanja, ne padaju samo na njega, nego i na druge, a društvo kao zaštitnik svih dvojih članova, mora mu to vratiti, mora učiniti, da trpi za to kaznu i mora se postarati, da ta kazna bude dovoljno stroga. U jednom slučaju, on se ogrešio ored našim sudom i mi smo pozvani ne samo, da mu sudimo, nego i da izvršimo svoju presudu, u drugome pak nismo pozvani, da mu učinimo drugo zlo, da ono, što ga slučajno donosi sobom sloboda, kojom mi svoje stvari uređujemo, i koju mi i njemu dopuštamo, da i on svoje uredi.

Mnogi neće dopustiti razliku, koju ovde označismo, među našim životom, kada se on tiče samo nas i kada se on na protiv tiče i drugih. Mogu li biti ( zapitaće se ) drugi sasvim ravnodušni prema jednom delu radnje, kag člana društva? Niko nije sasvim usamljen. Niko ne može učiniti ozbiljno i postojano neku štetu a da time ne ošteti u jedno sebi najbliže a često i udaljenije krugove. Proćerda li svoje imanje, to on škodi onima, koji su neposredno živeli od toga i umanjuje manje više materijalna sredstva celine. Upotrebi li on na zlo, svoja duševna i telesna svojstva, to će ne samo škoditi onima, kojima sreća zavisi od njega, nego će učiniti, da i sam postane nesposoban, da čini one usluge, koje je dužan činiti svojoj sabraći ili će im morati pasti na teret. Navikne li se na ovo, to će ono više nego išta oštetiti opšte dobro. Ako napokon neko svojim budalaštinama i gresima i ne čini drugima neposredne štete, ipak će ( moglo bi se reći ) davati rđav primer, i već i s toga je potrebno, silom ga prinuditi, da se sam umeri za ljubav onih, koje bi mogao svojim primerom pokvariti i na rđav put navesti. I kada bi moguće bilo ( dodaće se dalje ) ograničiti posledice rđavog vladanja, samo na grešnike i budale, sme li društvo i onda ostaviti same sebi one, koji očito pokazuju, da su tome nesposobni? Kada decu i nezrele čuvamo od njih samih,nije li onda društvo dužno čuvati i zrelija lica, kad nisu u stanju da vladaju sobom? Ako kartanje, pijanstvo, neumerenost, lenjost i nečistoća, smeta sreći i usavšenju čoveka, isto tako kao i mnoge druge radnje, koje zakon kazni, zašto ne teži zakon, da i njih kazni, u koliko se to daje izvesti i u koliko je to probitačno po društvo? Pa javno mnjenje, zašto ono kao dopuna zakonu, ne vrši svoju silu nad ovim gresima, zašto ne kazni teškim kaznama one, koji im se odaju? Ovde nije razgovor ( reklo bi se na dalje ) o ograničavanju ličnosti, niti se smeta pokušavanju novih načina življenja. Samo one stvari treba preduprediti, koje se nisu odobravale, nego su se osuđivale, od kada je sveta i veka, i koje po iskustvu ne služe nikome na korist. Samo pošto prođe vremena i dobije se dovoljno iskustva, istom onda može neka umna i moralna istina važiti da stoji, s toga treba samo na to ići, da se potomstvo ne surva u onaj isti ponor, što je pretio još njegovim precima.

E dobro, ja sasvim dopuštam, da se šteta koju čini neko sam sebi, jako tiče njemu bliskih krugova, po njihovom učešću i njihovoj koristi, a u manjoj meri i samog društva. Ako ponašanje vodi tome, da ko god narušava neku izvesnu i jasnu dužnost prema drugom ili drugima, to onda ovaj slučaj ne spada više u one radnje, koje se tiču samo njega i potpada podf moralni ukor u pravom smislu reči. Ako na priliku neki čovek usled svoje neumerenosti i raskoša, ne može da plati svoje dugove, ali primio je na sebe moralnu odgovornost za porodicu, a ne može iz istih uzroka, da je izdržava i vaspitava, ono je pravo, da ga preziru, šta više zaslužio je i da ga kazne, ali samo zato, što je prenebregao svoju dužnost, prema svojim poveriteljima ili porodici, a nikako radi njegovog raskoša. Ako je on na pr. one iste svote, koje su po pravu pripadale poveriteljima ili porodici, uložio u neko ma i najkorisnije poduzeće, ipak je onoliko isto moralno kriv. Đorše Varnvel ubio je svoga strica, da pribavi time novac za svoju ljubavnicu, isto tako bi ga obesili, da je on to učinio u cilju, da s tim novcem započne kakvu radnju. To isto se dešava i u onim mnogobrojnim slučajevima, kada neko svojim rđavim navikama, zadaje brige svojoj porodici; on zaslužuje, da se ukori što nema srca, što je ne blagodaran, a on to zaslužuje i onda, kada se odaje onim navikama, koje po sebi nisu rđave, ali zadaju brige onima, koji žive sa njim, ili onima, koji po ličnoj vezi zavise od njega. U opšte ko se ne obzire, na korist i osećaje drugih, bez da je na to primoran kakvom strogom dužnošću, ili obzirom na sebe samoga, spada samo zbog ovog neobzira pod moralni ukor, ali ne zbog pobuda, ili onih ličnih grešaka, koje su ga mogle na to navesti. Isto tako, ko god čini društveni prestup, ako svojim vladanjem učini sebe nesposobnim, da vrši neku dužnost, koju ima da vrši prema celini. Niko ne treba, da se kazni zbog pijanstva ali zaslužuje da se kazni zbog toga vojnik ili policijski činovnik, ako se opije za vreme, dok je na dužnosti. Koliko god je dakle u izgledu mogućnost izvesne štete ili po pojedinca ili po celo društvo, toliko put ne spada taj slučaj više u krug slobode, nego morala i zakona.

U onom slučaju pak, kada ko god čini samo neizvesnu ili moguću štetu, samo, ponašanjem koje ne prestupa neku izvesnu dužnost prema društvu, a ne čini štetu ni jednom drugom naročitom licu, društvo treba da otrpi ovakav prestup, za ljubav savršenije čovečanske slobode. Kada bi zrele ljude trebali kazniti, što se ne brinu za sebe, onako kao što valja, ono bi ja onda voleo, da se oni kazne u korist njihove popravke, a da ne postanu time nesposobni, zalagati svoja svojstva u korist društva, u ime koristi, koju društvo i ne može imati prava da zahteva. Ne mogu u ovom sporu deliti mišljenje, da društvo ne treba da se služi drugim sredstvom, da opameti svoje slabije čjanove, nego samo da čeka, dok oni ne učine kakvu budalaštinu, pa da istog onda kazni zakonom i moralno. Društvo ima punu vlast nad nama, dokle gog se mi razvijamo, i ima kad, da pokuša, dok smo mi još deca ili maloletni, može li načiniti od nas zrele ljude. Živeće koleno može upravljati vaspitanjem i svim odnosima budućeg naraštaja, ono ga ne može do duše vaspitati, da bude premudro i predobro, jer je na žalost u tome i samo zaostalo i najplemenitiji napori ne rađaju uvek i najuspešnijim plodom – ali toliko može učiniti, da omladina bude isto tako valjana a u nečem i bolja, nego što su joj vaspitači. Dopusti li društvo, da mu mnogi članovi odrastu tako detinjasto, da na njih ne mogu imati upliva, ono neka društvo krivi sebe za posledice. Društvo neka se ne izgovara, da mu treba još više vlasti, da zapoveda i prinudi na poslušnost i u sasvim ličnim stvarima, gde je razumno i pravo, da sude oni, koji trpe i posledice toga; jer društvo ima u svojim rukama svo vaspitanje i ono nadmoćje, kojim se uobičajenim mnjenjem, može uticati na one, koji ne mogu da sude sami za sebe; njega podupiru sve prirodne kazne, koje neizbežno postižu svakoga, ko izaziva nezadovoljstvo i preziranje svoje okoline. A van toga, ništa ne škodi više društvenom zaptu, nego kada čovek njega radi, koristi ona sredstva, koja ne pomažu. Ako ljudi, koje hoćemo da prinudimo da se urazume i umere, imaju iole snažan i nezavistan karakter, to će se oni svakako odupreti protiv ovoga nasilja. Niko od njih neće hteti da razume, da ga drugi ograničavaju, u onome što se njega tiče, sa onim istim pravom, sa kojim ga ograničavaju, da ne zadire u njihove stvari; i lako ćemo doći do toga, da će smatrati za smelog i odvažnog onoga, koji izlazi na megdan, protiv ovakve preotete vlasti i koji čini baš protivno, nego što ona nalaže, kao što vidimo na primer, da je u vreme Karla II prestroga moralna nestrpljivost, izazvala najveću nemoralnost.

Kažemo li, da je neophodno, da se društvo sačuva, od rđavih primera, grešnika i moralnih mekušaca, ono stoji, da rđav primer, a naročito kada se ne kazne oni, koji diraju u druge, može pokvariti dobre običaje. – Ali ovde govorimo samo o ponašanju, koje ne škodeći drugima, škodi samo onome, koji se tako ponaša i ja onda zaista ne vidim, zašto da se smatra, da je u ovom slučaju, primer više koristan, nego štetan, jer iznosi na vidik rđavo ponašanje i pokazuje, kako su mu posledice žalosne i ponižavajuće i kako navlače, ako su zaista zaslužile, najčešće ukor.

Najvažniji je razlog, koji se navodi protiv mešanja celine u čisto lične stvari, da se društvo uvek meša u njih neumesno i ne onako, kao što bi to trebalo. Javno mnjenje, t.j. mnjenje vladajuće većine, mada će često pogrešno ali će i još češće, umesno postupiti u pitanjima društvenog morala i dužnosti prema drugima; jer ono sudi u takvim pitanjima, samo po onome, što se njega tiče ili po načinu, kako bi ga se dotakla neka stvar, da je nešto dozvoljena. Gde pak mnjenje većine, daje zakone manjini i u pitanjima, koja se samo nas tiču, to ono može , toliko isto puta pogrešiti, koliko umesno učiniti; jer u takvim slučajevima, znači javno mnjenje u najboljem slučaju, samo mnjenje nekolicine, o onome, što je po druge korisno ili štetno; a često ne znači ni toliko; jer celina smatra se najvećom ravnodušnošću radosti onih, o kojima sudi, i pazi samo na svoje naklonosti. Ima ih mnogo, koji smatraju neko ponašanje, koje se njima ne dopada za svoju ličnu uvredu baš kao onaj revnitelj vere, koji je, kada su ga krivili, da ne poštuje religiozne osećaje drugih ljudi, odgovorio, baš naprotiv, da oni vređaju njegove osećaje, držeći se svoje opake vere. Nema jednakosti u osećanju onoga, koji se nalazi uvređen s toga, što se mi držimo svoga mnjenja, kao što nije jednaka ni želja kradljivca, da ukrade jednu kesu novca, sa željom pravog gospodara te kese s novcem, koji želi da je zadrži za sebe. Da li mi se nešto dopada, to je isto toliko moja stvar, kao što je moje mnjenje ili kesa s novcem. Ne treba se baš naprezati, da čovek zamisli neku idealnu celinu, koja daje pojedincu slobodu u svim sumnjivim stvarima i zahteva, da se uzdržavaju onakvog načina življenja, koji je osudilo opšte iskustvo.

A da li je bilo ikad celine, koja je u svome suđenju, pazila na ove granice? Ili je li celina ikad uzimala u račun opšte iskustvo? Kada ona hoće, da se umeša u lične stvari, ne misli ni na šta drugo, nego na strahotu, kako se sme iko i usuditi, da oseća i radi drugačije, nego ona i devet desetina učitelja morala i filozofa, uzdižu ovo kao zahtev religije i mudrosti života. Oni uče da su stvari umesne, s toga što su umesne i što mi osećamo da su umesne. Oni nam kažu, da potražimo u svom umu i srcu pravila, koja nas obavezuju prema nama samima i prema drugima. A sirotom društvu i ne ostaje ništa drugo, nego da upotrebi ovu nauku, te da svoja lična osećanja, o onome, šta je dobro, šta li je zlo, ako se može saglasiti u tome, silom naturi i ostalome svetu. Zlo, koje ovde pokazasmo, ne postoji samo u teoriji, i čitaoci će iščekivati da im označimo pojedine slučajeve, u kojima je društvo našeg veka i naše zemlje ( Engleske ), dalo vrlo neumesno svojim sklonostima vid moralnih zakona. Ja ne pišem studije o zabludama današnjih osećaja i to se ne daje ovako kao primer. Ali uz sve to, neophodni su ipak primeri, da dokažem, da ovo načelo, koje sam postavio, ima ozbiljne praktične vrednosti, i da se ne trudim da ograničim uobražena zla. – Nije teško pokazati mnogobrojnim primerima, da je najopštija težnja čovečanstva da se granice tako zvane moralne policije, tako daleko razmaknu, da zadiru napokon bez sumnje i u prava lične slobode.

Pogledajmo na primer, da ljudi najviše samo s toga mrze ljude druge vere, što ovi nemaju, takve iste verozakonske običaje a posebno, ako im što vera podjednako ne zabranjuje. Da navedemo sasvim običan primer. Muamedanci ne mrze tako živo hrišćansku veru, ni običaje, koliko mrze to, što hrišćani jedu krmetinu. Nema stvari, koje bi hrišćani i Evropljani više prezirali, nego što Muamedanci preziru ovaj način hrane. Prvo i prvo, to im je uvreda po njihov zakon, ali ova okolnost, još ne izjašnjava ni stepen ni način njihove mržnje; jer njihova vera zabranjuje im i vino, i muamedanci smatraju da onaj nema pravo koji ga pije, ali ga ipak ne preziru.

Ova njihova mržnja mesa “nečiste životinje”, priliči više onoj urođenoj nenaklonosti, koju izaziva pojam nečistoće, kad već jednom duboko prodre u osećanje, i kad oni, koji pogledom na njihove običaje, ni sami nisu čisti. Iz ovoga pojma ističe čuvstvo o nečistoći vere, koje je naročito živo u Inda. Pomislite sada na jedan narod, u kom bi Muslimani bili u većini i ne bi hteli nikako dopustiti, da se u njihovoj zemlji sme jesti svinjetina, a tome ima primera, u muslimanskim zemljama.[a] Bi li se dala opravdati ovakva sila javnoga mnjenja? Ako ne bi, onda zašto ne bi ? Za ovakvu celinu bilo bi užasno, kada bi neko jeo svinjetinu. Ona je uverena da to mrzi i zabranjuje i Bog. Dakle, ova zabrana, ne bi se mogla nazvati verozakonsko gonjenje. Može biti da mu je izvor u veri, ali to nije gonjenje radi vere, jer vera ne primorava nikoga da jede krmetine. Jedini dakle razlog, sa koga bi ovo mogli pokuditi, jeste, da celina nema, da se meša u ukus i stvari pojedinih ljudi.

Da uzmemo jedan bliži primer. Većina Španjolaca smatra za opako i samome Bogu mrsko bezbožnjaštvo, poštovati Boga drugačije, nego što to propisuje rimska katolička vera, u Španiji zakon ni ne priznaje nikakvu drugu veru. U južnoj Evropi, smatraju narodi, da je ženidba popova ne samo ireligiozna, nego i ne čista, nepristojna i gadna. Šta kažu protestanti na to inače iskreno čuvstvo, i kad bi se pokušalo, da se i ne katolici prisile na ovo? Ali ako ljudi imaju pravo, da uzajamno ograničavaju svoju slobodu, i u onim stvarima, koje se ne tiču drugih ljudi, po kom bi onda razlogu mogli isključiti navedene slučajeve? Ko bi onda mogao zameriti ljudima, kada hoće da uguše sve ono, što smatraju, da je sramota i pred Bogom i pred ljudima? Nema takve lične nemoralnosti, koju bi nužnije bilo zabraniti, nego ugušiti one običaje, bar u očima onih ljudi, koji smatraju ove običaje za bezbožne; već ako ne delimo, mišljenje gohioca i ne tvrdimo, da mi možemo goniti druge jer imamo pravo, a oni da ne mogu nas goniti, jer nemaju pravo. Čuvajmo se i ne primajmo to načelo, jer kad bi se ono zaista primenilo, ponikla bi iz toga po nas najveća nepravda.

Možda će se navedenim primerima, premda neumesno prigovoriti, da se oni odnose na slučaje, koji se ne događaju među nama; da javno mnjenje u Engleskoj teško da će koga prinuditi, da se od nekih izvesnih jela uzdržava; da se ljudi neće mešati u to, kako ko Boga poštuje; da neće pitati da li se ko i kako ženi ili ne ženi. Da vidimo sada jedan primer ograničavanja u slobodi, za koji se neće moći reći da nije opasan. Gde su god puritanci dosta snažni bili, kao u Novoj Engleskoj i u Velikoj Britaniji za vremena republike, sada su veoma uspešno pokušavali, da uguše, ne samo sve javne, nego gotovo i sve privatne zabave, a naročito muziku, igranje, javne igre ili zabave i pozorišta. A i danas se još nalaze u ovoj zemlji ljudi, koji po svojim moralnim i religioznim pojmovima smatraju, da takva uveseljenja ne zaslužuju, da se trpe. Ovo je mišljenje najrasprostranjenije u srednjim staležima, a budući da po našim sadašnjim društvenim i državnim okolnostima, sve više i više raste upliv ovih staleža, zar se dakle ne može zamisliti, da će ljudi ovoga mišljenja, biti u budućnosti jednom u većini u zemaljskoj skupštini. Hoće li onda biti drugim staležima po volji, kada i u zabavama budu ograničavali, stroge Kalviniste i metodiste po svojim moralnim i religioznim pojmovima? Neće li oni odrešno zahtevati, neka se ovi članovi zajednice, sa svojom dosadnom pobožnošću, brinu za svoje stvari? To isto dakle možemo zahtevati od svake zajednice, kada ona zabranjuje svima ono uživanje, koje ona sama smatra da je neumesno. Priznamo li jednom, da je ova težnja umesna, ono se ne možemo protiviti, da se ona i ne izvrši u duhu većine ili kakve druge vlasti, koja je snažna u zemlji; i u ovome slučaju, biće svako prinuđen, da se drži onih pojmova, koje su stvorili orvi naseljenici Nove Engleske o hrišćanskom društvu, kad bi ispalo za rukom da neka vera, koja njihovoj liči, opet zadobije svoju važnost, što se već više puta događalo sa verama, koje su se činile da izumiru.

Pomislimo na drugi slučaj, koji se može pre dogoditi, nego ovaj, što ga navedosmo. Bez sumnje je da društvo u novije doba, jako teži, da se organizuje na demokratski način, sa ili bez pomoći narodnih državnih ustanova. Neki tvrde da u onoj državi, gde je ova težnja najpotpunije ostvarena - - gde je i vlada i narod najdemokratskiji – t. j. u amerikanskim saveznim državama, mišljenje većine ( koja zamera svakome onom skupljem i više u oči padajućem načinu života, nego što bi to ona mogla činiti ), važi toliko, koliko kakav zakon protiv raskoša, i da u onim državama, svako ko je jako imućan, ne može uživati svoje bogatstvo a da ne pobudi time opšte negodovanje. Mada se zna, da oni, koji ovo pričaju, u mnogome i preteruju, ipak su ovi odnosi ne samo mogući, nego su po svoj prilici, posledice demokratskog čuvstva i onog pojma, koji kaže, da društvo ima prava, da zapoveda, kako će ko, da troši svoj prihod. Dodamo li ovome, da su jako rasprostrti i socijalistički nazori, to ćemo doći do toga, da će u očima većine biti sramota, imati malo više, nego što je obično imanje ili imati prihoda, koji ne dolazi od rada svojih ruku. Ovakvi su nazori u naše doba, jako rasprostrti u radničkom staležu i jako su na teretu svima, koji su odgovorni za ove nazore, a to će reći, samim članovima ovog radničkog staleža. Poznato je da rđavi radnici, koji su pak većina u raznim strukama zanata, odrešno smatraju, da rđav radnik treba, da je plaćen, kao i dobar i da nikome ne treba dozviliti, da radi na komad ili da svojim većim trudom i većom veštinom, zasluži više, nego što bi drugi mogli zaslužiti bez toga. I Zaista oni sprečavaju moralno, a često i fizičko, da veštiji radnik ne dobije, za korisniji posao veću nagradu, niti da više nagrađuje gospodar, koji dale raditi. Ako celini pristoji pravo, da sudi u privatnim stvarima, ono ja ne uviđam, zašto bi uzeli ovo nazlo, rđavim radnicima, ili zašto bi iki zamerao svojoj celini, što ona ostvaruje onakvu vlast, nad njegovom ličnom radnjom, koju uopšte izvršuje velika celina, nad pojedinim ljudima.

Ta šta ćemo vazdan da izmišljamo primere, kad evo se zaista pred našim očima događaju prilike, da se na silu ograničava sloboda privatnog života, da se preti onim što će se i ispuniti. Pojavljuju se mnjenja, da celini pripada pravo, da zabrani zakonom ne samo ono, što joj se čini da nije umesno, nego, da bi pronašla ono što je neumesno, može braniti ono što i sama zna, da ne može ništa škoditi.

Pod imenom, da se sačuva od neumerenosti, zabranjeno je narodu, jedne engleske naseobine i gotovo u polovini saveznih država, da ne sme piti jaka pića. Van u slučaju bolesti, pa mu to lekar propiše; i zaista zabraniti da se ne prodaje, znači toliko isto, koliko zabraniti da se ne uživa. Mada se ovaj zakon nije nikako mogao izvesti, pa se posle opet morao ukinuti, u svim državama i u onoj, što ga je prva usvojila, ipak ima i u Engleskoj tako zvanih čovekoljubaca, koji se trude i revnosno prikupljaju pristalice, da bi se i u našoj zemlji doneo takav zakon. Društvo « Zadruga « koje se u to ime skopilo, čuveno je sa prepiske, koju je vodio tajnik, sa jednim od onih retkih državnika, koji smatraju, da politička uverenja treba da se osnivaju na načelima. Učešće Lorda Stanleja u ovoj prepisci, uvećalo je nadu mnogih ljudi, koji u ovome računaju na njega, koji dobro znaju kako su retke vrline, koje je on pokazao u javnom radu, među onima, koji igraju glavnu ulogu u javnom životu. Tajnik « Zadruge « koji bi « jako sažaljevao, kada bi se usvojilo svako ovo načelo, koje bi moglo pravdati, netrpljivo revnovanje u veri i strast gonjenja «, pokušava da pokaže « onu široku neprelaznu ogradu «, koja deli ovakva načela od načela udruživanja. « Sve ovo « - kaže – što se odnosi na « mišljenje, mnjenje i savest, stoji po tom mišljenju van delokruga zakonodavstva; ono pak, što se odnosi na « društvene radnje, običaje, odnose, sve ono, što ne potpada, pod vlast pojedinca, nego pod vlast, prenešenu na državu – sve to spada u delokrug zakonodavstva». On ne spominje ovde neku treću vrstu, koja se razlikuje i od jedne i od druge, a to će reći radnje i običaje, koje se ne odnose na društvo, nego na pojedinca, mada uživanje jakih pića spada u ovu vrstu.

Istina je, da je prodavanje jakih pića trgovina a trgovina je društvena radnja. Ali ograničenje, na koje se mi žalimo, ne odnosi se na prodavca, nego na kupca i potrošača, i po čemu država sprečava da ne može nabaviti vina, postiže ono isto, kao kada bi mu zabranila, da ne pije vina. Ali pomenuti tajnik kaže: « kao građanin tražim sebi prava, da mogu prizvati zakon, u svakom onom slučaju, gde mi moja društvena prava, narušavaju drugi ljudi, svojim društvenim radnjama.»

Pa sad, da vidimo, šta on razume pod tim « društvenim pravima?» « Ako išta – kaže on – narušava moja društvena prava, to ih zacelo narušava trgovina sa jakim pićem. Ona narušava moje osnovno pravo bezbednosti, jer ona gradi i pobuđuje neprestane nemire u društvu. Ona narušava moje pravo jednakosti, jer ona vuče korist, stvarajući jade a na me udaraju prirez, da olakšam tim jadima. Ona mi smeta u mome pravu, da se slobodno razvijam i moralno i duhovno, stavljajući mi na put opasnosti i slabeći i demoralizujući društvo, od koga ja imam prava, da zahtevam uzajamnu pomoć i potporu.» Ovakva teorija « društvenih prava «, još nije nikad izašla na videlo, jer ona pretpostavlja, da svakom pojedincu pripada neograničeno društveno pravo, da od drugoga može zahtevati da radi onako kako treba; dalje, ko iole drugačije radi, da odmah time narušava moje društveno pravo, i daje mi prava, i da migu tražiti od zakonodavstva da ukloni ovo narušavanje. – Ovo užasno načelo opasnije je, nego bilo kakvo ograničavanje slobode, jer nema narušavanja slobode, koje ovo načelo ne može opravdati, ono ne priznaje prava na bilo koju slobodu, izuzev možda, da svako u sebi može imati svoje mnjenje, bez da ga ikada sme izjaviti. Jer čim neko izusti ono mnjenje, koje ja smatram da je opasno, takav mi narušava sva ona « društvena prava « koja mi priznaje društvo « Zadruga «. Po ovoj nauci ljudi mogu zaista uticati uzajamno, na svoje moralno, umno, čak šta više i telesno usavršavanje, svaki čovek može po svojim pojmovima opredeljivati ovo uticanje.

Ima još jedan znatan primer, kako je ne pravo ograničena lična sloboda, taj primer ne preti, već je davno ispunjen a to je naredba, da svake sedmice, je jedan dan praznik. Bez sumnje je uzdžavanje, u jednom danu od svakih običnih poslova vrlo dobar običaj, ako to samo dopuštaju potrebe života i ovaj običaj ne veže po veri nikoga osim Jevreja. Premda se ovaj običaj, ne može uvesti u život, a da se uopšte ne saglase u tome svi radnici t. j. ako će jedni tog dana raditi, pa će time i druge prinuditi da rade; onda se može dozvoliti i u pravu je, da zakon garantuje svakom, da će se i drugi držati ovoga običaja, te da zabrani na neki izvesni dan veće radnje. Ali ovo pravo, koje se osniva na onoj neposrednoj koristi drugih, koju oni imaju otud, što se svi drže ovog običaja, ne može se rasprostreti i na one proizvoljne radnje, koje je neko sebi izabrao, da prekrati dangubu, niti se mogu po njemu zabraniti zabave. Istina je da neki moraju raditi, ako hoće drugi da se zabavljaju, ali ta zabava, da ne kažemo nužni odmor, mnogi ljudi, vredi da za nju rade njih nekoliko, pretpostavljajući, da im je po volji, hoće li raditi ili ne. Radnici nemaju pravo kada kažu, kad bi svi i nedeljom radili, dobijali bi platu umesto za sedam, samo za šest dana; ali sve dotle dokle se većinom, ne rade taj dan mnogi poslovi, zaslužuje ono malo njih, koji taj dan rade za zabavu drugih ljudi, odnosno veću nagradu, i niko ne može naterati da rade ako im je draži odmor, od dobiti u novcu. Treba li ovome pomoći, to bi se pomoglo time, što bi se za ovu naročitu vrstu ljudi, odredio neki drugi dan u sedmici kao praznik. Ograničavanje zabava prilikom praznika, može se jedino braniti s razlogom, da su one protiv verozakona; uzme li zakonodavstvo ovo za povod, onda se ja tome najžešće protivim. « Deorum injuriae diis curae .» Trebalo bi dakle dokazati, da je ili društvo ili njegov zamenik, dobio punomoć s neba, da može njime kazniti uvrede protiv svevišnjeg, ako ujedno one ne vređaju naše bližnje. Onaj pojam, po kome je čoveku u dužnosti, da i drugi budu pobožni, bio je osnov, svim doskorašnjim gonjenjima radi vere, i kada bi se usvojio, opravdao bi sasvim to gonjenje. I ako ono osećanje, koje teži tome, da se zabrani nedeljom putovati na železnicama da se taj dan zatvore muzeji i druge takve stvari, nije tako ne milostivo, kao gonjenje u staro vreme, ipak je poniklo iz jednog istog osnova. Mi ne trpimo nikako, one radnje drugih ljudi, koje im dopušta njihova vera, s toga, što i nama naša vera zabranjuje. Mi verujemo, da Bog ne samo prezire ono, što rade nevernici, nego krivi s njima zajedno i nas, ako im dopuštamo da to rade.

Ne mogu propustiti, da pored ovih primera, malouvažavanja ljudske slobode, ne spomenem, onaj netrpljivi, i strašću gonjenja, zaražen način govora, kojim se služi engleska štampa, kad god joj se pruži prilika, da govori o vanrednim pojavama mormonstva. Moglo bi se mnogo govoriti, o ovom iznenadnom i poučnom faktu; dalo bi se dokazati, da je ovo novo otkrovenje i na njemu osnovana vera, porod očevidne prevare; da tu veru podupire svetinja vanrednih svojstava, njenog osnivača; da je veruju stotinama hiljada ljudi, i da je ona veza jednog društva, u dobu novina, železnica i električnih brzojava. Ali ovde nam je stalo, samo do fakta, da ova vera, kao i druge i bolje vere, ima svoje mučenike; da je svetina ubila njenog proroka i osnivača; da su radi nje mnogi lišeni života, ovom istom nezakonskom silom; da su sve njene pristalice, proterane iz svoje otadžbine; i da, pošto su oterani daleko u neku pustinju, ima njih mnogo u ovoj zemlji koji smatraju, da je pravo « samo što nije probitačno», da se pošalje vojska, te da ih silom prisili, da žive, po mnjenju drugih ljudi. Povod ovoj zlovolji je, što prelazi granice religiozne trpljivosti, naročito to, što mormonska vera propisuje, držanje mnogih žena. To se gleda kroz prste Muamedancima, Indusima i Kinezima, ali potstiče neodoljivu mržnju, koji govore engleski i koji hoće da važe, kao neka vrsta hrišćana. Niko ne može više od mene, osuđivati tu ustanovu Mormona, ja je osuđujem zbog mnogih razloga, prvo, što ova ustanova mnogoženstva, ne samo da se ne oslanja na načelo slobode, nego ga i narušava, jer ovim načinom se u lance okiva jedna polovina društva, a druga se razrešava od uzajamnih dužnosti. Ali ipak ne treba, da zaboravimo, da žene, koje ovo po najviše tišti, isto tako ulaze u ovaj odnos, kao što ulaze, u ma koji drugi vid braka.

I ma kako nam se čudno svidela ova stvar, ona se može sasvim protumačiti, iz pojmova i običaja, koji vladaju u svetu, po kojima žene tako uviđaju, da im je neophodno potrebno da se udaju; da mnoge žene više vole da budu žene, pa i među mnogima, nego da se nikako ne udaju. Niko i ne zahteva da se i u drugim zemljama priznaju ovakvi brakovi, ili da se i jedan deo žitelja, za ljubav mormonskoj veri, razreši od postojećih zakona. Ali ako ljudi različitog mišljenja ( ovde mormoni ) čine tolike žrtve neprijateljskim čuvstvima svojih bližnjih, te napuštaju predele, gde im se vera ne priznaje, pa se nastanjuju u onoj udaljenoj zemlji, koju su sami prvi odabrali; to onda nema nikakvog prava osim surove sile, koje bi im moglo smetati, da oni tamo ne žive, po zakonima, kao što im je volja, dokle god oni ne uznemiravaju svoje susede, i dokle dopuštaju, da se svaki onaj, kome se njihov život, ne dopada; može slobodno seliti gde hoće. Jedam vrlo zaslužan noviji spisatelj, predlaže protiv ove mnogoženate zadruge, do duše, ne krstonosnu vojnu, već pohod civilizacije, da bi se učinio kraj, ovome stanju, koje je po njegovom mišljenju, korak u nazad u obrazovanosti. I ja mislim ovo poslednje, ali ne uviđam, da pristoji jednoj zajednici pravo, da prisili drugu na obrazovanost. Dok oni, koji stradaju od loših zakona, ne pozovu u pomoć druge zajednice, smatram, da dotle treći, kojih se to ne tiče, se ne smeju u to mešati, ni tražiti, da se uništi stanje, sa kojim su oni, kojih se to ne tiče zadovoljni, samo zato, što se ono čini, sramotno ljudima, koji žive nekoliko hiljada milja udaljeni i kojih se to ništa ne tiče.

Neka ti ljudi pošalju tamo propovednike, neka upotrebe svako pošteno sredstvo ( ovamo ne spada zabrana vere ), da stanu na put rasprostiranju takvih nauka, u svom rođenom narodu. Pošto je obrazovanost mogla nadvladati varvarstvo, dok je ono vladalo svetom, čini mi se, da je preteran onaj strah, da će varvarstvo koje je dovoljno savladano, opet oživeti i obrazovanost ugušiti. Ova obrazovanost, koja bi na ovaj način podlegla svom pobeđenom neprijatelju, mora da je već toliko pala, da nisu u stanju a i neće, ni njeni sveštenici, ni učitelji da je brane. Ako stvar ovako stoji, ono je bolje, da što pre pripadne takva obrazovanost, jer će neprestano biti sve gora, dok je napokon ne razruše i ponovo podmlade (kao zapadnu rimsku državu), drugi snažni varvari.


Beleške[uredi]

  1. Ovo dokazuje slučaj sa Parsima u Bombaju. Kada je ovo vredno i poduzetno pleme, naslednici persijski vatropoklonika; bežalo od kalifa iz svoje domovine i došlo u zapadnu Inđiju, primili su ga i trpeli inđijski kneževi pod uslovom, da ne smeju jesti govedine. Kada su kasnije muslimani osvojili ovaj predeo, priznali su da će i oni trpeti Parze, samo tako, ako neće jesti krmetine. I što su nekada morali činiti, to sada čine iz običaja, jer Parzi preziru i dan danas i govedinu i krmetinu. Mada im njihova vera ne zapoveda, ipak se po neka navika osnažila i uobičajila u celom plemenu, a na istoku je običaj ujedno i vera.