O podizanju raslabljenog
| ←O polasku svetog Simeona u Svetu goru | O podizanju raslabljenog Pisac: Teodosije |
O naprsnoj smrti Strezovoj→ |
| O polasku svetog Simeona u Svetu goru je deo Žitija svetog Save. Deo žitija su i O polasku svetog Simeona u Svetu goru i O naprsnoj smrti Strezovoj |
Jednom, kada je došao sa samodršcem da vidi one koji zidaju Arhiepiskopiju, jer mnoge radnike zidare i vešte mramornike beše doveo iz grčke zemlje, i sam s njima prebivajući učaše ih da ukrase crkvu po volji njegovoj, tako da se i do danas vaistinu vidi crkva ukrašena u svemu; jednoga dana izišavši — nađe čoveka raslabljena rukama i nogama i svima udima svojim, donesena da primi milostinju i ostavljena na putu da bi mu sveti, kad bude prolazio, nešto dao. A ovaj bogoljubac, pojući psalme Davidove, izlažaše iz manastira, pešice idući sa učenikom svojim, i videvši ovoga kako ne može nikako da se ispravi, ispuni se suzama i plakaše, razmišljajyći o čovečjoj propadljivosti.
i odmah, odbacivši visinu blagorodstva i čast arhimandrita, bogopodobno kao što je moj Hristos našavši od razbojnika gresima ranjenoga doneo u gostionicu, i ovaj položivši toga raslabljenoga u mandiju, donese sa učenikom u crkvu i postavi pred ikonom Hristovom, koji je lekar duša i tela. Kada je pala noć, sam ostade u crkvi sa raslabljenim, i nikome ne dopusti da priđe k njima nego se sam trudio da posluži bolnome. I odmah pripade k Bogu, i verujući kao da je obujmio noge njegove prvo se ispovedao sam za sebe i smernošću privlačio milost, i molivši se prosio da bude uslišen, i prosio bolesnome milost.
Svenoćnim stojanjem i padanjem na zemlju u podVigu velikom sve prilježnije se moljaše i nad telo raslabljenoga natklanjaše se. I kao nekim lekarskim pomazanjem raslabljene mu ude mnogim svojim vrelim suzama i molitvama rastvarajući pomaza, i dovoljno ih odaždiv i umom kao na nebesima da je, i uvis prepodobne svoje ruke podigavši, iz dubine duše zovući, bezdnu milosti prizivaše, govoreći:
„Vladiko svedržitelju, Gospode Isuse Hriste, Bože naš, Sine i Slove Boga živoga, koji se iskoni sa Ocem i Duhom sabespočetan, jednosuštan i večan, bestelesan, nevidljiv, neopipljiv, bestrasan, u poslednja vremena milosrđa radi i milosti Boga i Oca blagoizvole da se nas radi ovaplotiš;
koji si stradanja sveta časnim svojim telom podneo, i bolove poneo, da nas od strasti greha oslobodiš I od bolesti smrtne izbaviš;
koji si dopustio da budeš dodirnut i viđen, a nisi se odvojio od nebesa kao Bog;
koji si po zemlji kao čovek hodio, čudesima divnim uveravajući nas da verujemo tebi istinitom Bogu, nas radi očovečenom;
koji si raslabljenoga pri Ovčijoj banji video, i ovoga iscelivši i od odra podigavši i odar da uzme zapovedivši kao dokaz dane mu tobom snage;
koji si udovičina sina na pogreb nošena, ulazeći u grad Nain, sa odra vaskrnuo;
koji si četvorodevnog Lazara u Vitaniji svemoćnom ti rečju adu iz čeljusti istrgao, —
Ti sada, mnogomilostivi, premilosrdni Gospode, i ovoga ovde preda mnom raslabljenoga od bolesti što ga drži oslobodi, pošalji Duha tvoga svetoga i obnovi stvorenje tvoje, saberi raznesene ude njegove i zaveži žilama tela njegova tvojom neizrecivom vlašću i silom nevidljivom! Podigni ga cela, svega slobodna od vreda telesnog i duševnog, da i ovaj nov narod tvoj verom u tebe, videvši tvoje neizmerno milosrđe i beskonačNu dobrotu koja biva među njima, naučen od nas uzašlje slavu tebi čovekoljupcu, sa Ocem i sa Cvetim Duhom, sada i uvek i na vekove vekova!“ I svršivši molitvu reče raslabljenome:
„U ime Gospoda Isusa Hrista, čedo, tebi govorim, ustani i hodi sa svakom snagom!
O, ko da iskaže sile tvoje, Hriste, ili ko da izbroji mnoštvo milosrđa tvojih, kojima si ljudima darovao vlast da čine čudesna dela verom u ime tvoje!“
Jer odmah, sa rečju, bolesni kao da je zdrav od mnogo godina, skočivši s mandije kao sa odra, hodaše. I Boga koji ga podiže uznošaše molitvom slavu zajednički sa onim koji ga je podigao.
Mnogim korisnim rečima sveti poučivši otroka da shvati i ne zaboravi Božju milost koja se dogodila s njim, pouči ga da se čuva od zla, „da ti ne bude gore“, rekavši, „poslednje od prvoga.“ I umesto nagrade za isceljenje sveti njega obdari, i otpusti da ide svojima.
A kada glas prođe o isceljenju raslabljenoga, svi koji su imali bolesnike prinošahu i pred noge svetoga polagahu. A on na svakoga od njih polažući ruke, molitvom isceljivaše, a kada se u manastiru nalažaše, uzimajući bolne, unošaše ih ka svetome grobu prepodobnoga svog oca, i mirom svetim od svetih njegovih moštiju ove pomazivaše, i molitvama svetoga Simeona svi isceljenjem obogaćeni zdravi odlažahu kući.
I beše sin divan ocem, i otac hvaljen sinom. Takvim svetilima svetljaše se tada srpska zemlja, takvim muževima ukrašavaše se, da i ostali vladari, slušajući o divnim čudima koja su sveti činili moljahu da budu u ljubavi sa samodršcem Stefanom, i ne usuđivahu se ništa protiv njegove države preduzimati.
|