O Šekspirovoj tristagodišnjici

O Šekspirovoj tristagodišnjici
Pisac: Laza Kostić

Veštaka večnog tvorilačka svest
umarala se mučnih dana šest
Dok stvori svet:
svetline zrak u noćni vrže mrak,
visine kršne odbi od mora,
slavuja ruži, guji dade zub,
magarcu uši a golubu lub,
i stvarajući sve bez odmora,
kad šestu zoru rad mu dočeka,
i svoju sliku stvori, čoveka,
stvorenja cvet.
I po tome ne beše potvora,
Zar tako divan čovek beše stvor,
zar tako težak čovek beše mor,
da bog za njime treba odmora?
Oh, ne verujte! posle rada tog
opravljao se bog.
Uviđô je, uviđô besmrtnik,
na čoveku da samo beše lik
što vredan beše stvoritelja svog,
a drugo sve slabotinja i jad;
oh, ne verujte! posle rada tog
opravljao se bog.
Na osobit opravljao se rad:
u jednom liku, jednom životu,
stvorenja svu da smesti divotu,
svetlost i mrak da stopi, noć i dan,
anđelsku slast i paklenički plam,
neproniknuta biser-jezera
uz nedogledna visa urnebes,
slavuja glas, sikuta gujskog bes,
sred letnjeg žara zimogrozan jez,
uz ružin miris otrovan zadaj;
i sve to čudo, sav taj komešaj,
u jedan lik da složi, jedan log,
i učini, — Šekspira stvori bog.

Visoki duše, nezaboravljen,
pozdravlje naše primi u spomen,
ne reci da ti dođe iznenad!
ta nad je sve što narod ima mlad,
u nadu tom i tvoja nam je sen.
Paklenih strasti rajski care ti,
razredi strasti golem komešaj
u narodu što malom ovom vri:
s visine svoje mirne, samotne,
navada niskih slomi razdešaj,
razmetljivih šprljoćudnika krik!
svevideć mu iznesi na vidik
sramote slavne, slave sramotne!
A što je slavno, što je večno u nj,
ni ti mu, kruno slava, ne okrun'!

Al' de će naći molitva te ta?
U raju zar? Zacelo tamo, da!
I opet ne: ta dela tvojih kras
prenašô je i svakog tamo nas;
za tebe mora boli biti stan,
nezamišljen još, neslućen, neznan.
A nije li božanstven sudijo
u podzemaljski pakô poslô te,
zemaljski što se rob usudio
u nadzemaljske dirat poslove?
I s paklom bi se volan borio
toliku ko je strast pokorio:
al' žešći za te mora biti stan,
nezamišljen još, neslućen, neznan:
taj stan ti je u tvojim delima;
u tome carstvu vladalac si sam,
okružen sediš svetiteljima,
junacima besmrtnih svojih dram.

U tebi tvorac čitav stvori svet;
nebeskog oca zahvalan si sin,
ne moga svet u tebi živu mret:
kô teret srca izvrže ga sinj.
Ti svetove iz grudi pogubi,
al' svet nam ovaj time zdvogubi.
U srca tvoga svet taj izvrgnut
besmrtna duša uzede ti put;
u tome svetu, tvojim delima,
u carstvu tome vladalac si sam,
okružen sediš svetiteljima,
junacima besmrtnih tvojih dram.

I Tu će naći naše reči te,
naš pozdrav tu će biti saslušan,
a pridvornike tvoje večite
umolićemo da ti zbore za nj:
Odnesi pozdrav gospodaru svom,
velikomučeniče Hamlete!
ne pusti sumnje da te salete,
u duhove prenesi smrtnu vest,
prenes' je pre neg ono što si znao
svog roditeljskog duha zapovest
u sumnjičarsku, smrtnu svoju svest!
Odnes' mu i ti pozdrava nam glas,
u pozdravima dišuć svaki čas,
slavuja željna miris-đulijo,
Romea svoga verna Jylio,
ti mučenico svete ljubavi!
Ta svetiteljke nema milije
od tebe, Vilo našeg Vilije!
sa Romeom u večit zagrljaj,
odnes'te pozdrav tvorcu svome taj!
I ti, rugobe ježe odabran,
glosterski kneže, danas odigran,
vladaru svom prinesi pozdrave;
— jer čudan svetac Vilija je naš
u raju svom i paklen trpi vraž! —
utišaj časkom navade ti žas,
razredi, slašću žele stostrave,
priklon' se smerno hromim kolenom,
pristupi mu, toliko moljenom,
izruči mu i naše pozdrave!
Iz vaših usta saslušaće bar
i naše glase pesnički vam car;
al' neće li mu mali biti dar?
Ni Srbin, bome, nije narod loš,
od vere mu je glava tvrđa tek,
a osećaj mu kâ i obraz mek,
promotrivost mu britka kao nož!
Al' britanski je Šekspir bio bard,
pred njime britkij lebdi halebard.
Pred kime kleči Britanija sva,
za kime listom zapad likuje,
šta mari taj, šta taj raspituje
za jedno pleme više ili dva? —

Sirotinja smo; ginuć za blagom,
zemaljska blata rijemo još niz,
još nismo vični prodirati vis
za blagom nebnim. Ti nauč' nas tom!
Al' ako misliš, silnih slava sit,
da, lakomi na blaga tvoga mit,
izneverimo drago ime Srb,
u onaj narod de se prelije
livena tolko dušanova krv,
što tebi može zborit smelije,
uglednije što te je slavit znao, —
misliš li tako, onda nam je žao:
do strašnog suda još pretrpi se
a ne veruješ li, — posrbi se!

Izvori

Antologija srpske književnosti [1]

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Laza Kostić, umro 1910, pre 114 godina.