O Starini Novaku
Jelen (?) car gori Romaniji
A u gori vuka i 'ajduka.
Tamo ima jelena planina
I u njoj studena pećina.
To je kuća Starine Novaka, 5
Velikoga srpskog junaka.
Š njime žive dva njegova sina:
Jedno Grujo, drugo Tatomire,
I brat njegov deli Radivoje,
I još više šezdeset hajduka, 10
Sve junaka mrka i jednaka
Od zla oca i gore majke.
Jednog dana u sred leta bilo,
Izašli su pred pećinom bili,
Pa igraju igre na planini. 15
Tu skakahu skoka junačkoga
I bacaju kamena sa ramena,
A stari se Novo odvojio,
Pa sam sjedi bez ijednog druga.
Na desnu se oslonio ruku, 20
A mnogo se junak udedio,
Jer on gleda đe momci igraju,
A Novo je mnogo ostario,
Ostario igru ostavio,
Ostavio igru i mejdane, 25
To je njemu žao na svijetu,
Što je junak tako ostario.
A to viđe Boroje 'ajduče,
Pa on junak kod Novaka dođe
I ovako njemu progovara: 30
„'Arambašo, Starina Novače!
A što si se tako udertio,
Koja ti je golema nevolja?
Svega danas ima u planini
Dosta ima ruva i oružja, 35
Ima blaga i za crna vraga,
I još ovu valjanu družinu.
Vezirom sam sebe načinio,
Ne priznajem ni cara ni ćesara,
Ne bojim se nikoga do Boga, 40
Pa je meni danas najžalije,
Što si mi se tako udertio?“
A stari mu Novo govorio:
„O moj druže, Boroje 'ajduče!
Vidiš brale da sam ostario, 45
Ja ne mogu na oči gledati,
Niti oštrom sabljom udariti,
Ni na lake noge potrčati,
Zato sam se danas udertio.“
U riječi u kojoj su bili, 50
Dođoše mu dva gorska 'ajduka,
Što čuvaju na planini stražu
I ovako govoriše Novu:
„'Arambašo, naše čete glavo!
Evo idu tristo Turaka, 55
Oni vuku tri tovara blaga,
Pred njima je Pašić Sarajlija,
Sa lijepa šeher Sarajeva,
A sa š njime crni Arapine,
Pašić je Bogom pobratime, 60
Trebalo bi da ih dočekamo,
No je jaka sila u Turaka,
Na konjima pod dobrim oružjem,
Nas je malo mogli bi poginuti.“
To začu Novaković Grujo, 65
I njegova uzdana družina.
Dotrčaše Starini Novaku
I ovako njemu govorili:
„Aman, Novo, da ih dočekamo!
A stari je Novo govorio: 70
„Ne ludujte moja đeco draga,
Jer možemo lako izginuti,
Od Turaka da ih Bog ubije,
No nek sa blagom idu niz planinu.“
Oni mole, no im je zaludo. 75
Naljuti se Novaković Grujo,
Pa družini tako govorio:
„Ko će samnom, neka ide samnom,
Zato baba poslušati neću
Da bi znao da ću poginuti. 80
U Staroga ni uzdanja nema,
Ni uzdanja, ni dobroga znanja,
No nek sjedi, neka kuću čuva.“
Pa poleće pravo niz planinu,
A za njime ostala družina. 85
Sam ostade Novo pred pećinu,
Gotovo suze da mu udare.
Kad hajduci u goru dođoše,
Na troje se oni razdvojiše,
Na troje je sve po dvadeset stalo. 90
S' prvijema deli Tatomire,
On će prvi da zađene kavgu.
S' drugijeima deli Radivoje,
Da dočeka Turke na krajeve.
A, na treće Novaković Grujo, 95
Đe se oni mnogi raširiše,
Da mu niko uteći ne može.
U to silni udariše Turci.
Dočeka ih deli Tatomire,
Ubiše se Turci i hajduci, 100
No ih silom Turci osvojiše,
Što pobiše, a što rašćeraše.
Tatomira živa uvatiše,
Svežaše mu obadvije ruke,
Pa ga gone strmo niz planinu. 105
Dočeka ih deli Radivoje,
Na Krajini u gori zelenoj.
Pobiše se Turci i 'ajduci,
No ih Turci silom osvojiše,
Što pobiše, a što rašćeraše, 110
Radivoja živa uvatiše,
Bjele mu savezaše ruke,
Pa ga gone pravo niz planinu.
Dočeka ih Novaković Grujo,
Pobiše se Turci i 'ajduci, 115
No ih Turci silom osvojiše
Što pobiše što rašćeraše,
A Grujicu živa uvatiše,
Svežaše mu prebijele ruke,
Poćeraše ga pravo niz planinu. 120
Glas dopadne Starini Novaku:
„Zlo da im je, gorski 'arambašo!
Družina mu listom pogiboše,
A o n sjediše, da te Bog ubije!“
Kad začuo Starina Novače, 125
Udari se rukom po koljenu:
„Jaoj, meni do Boga miloga!
Što me danas nađe iznenada!“
Pa poskoči na noge lagane,
Pa izvede debela dorina, 130
I ponese ubojno oružje,
A pomenu Boga milosnoga,
I još zove Borom posestrimu,
Posestrimu vilu nagorkinju,
Pa pojaha debela dorina, 135
pa potragu poćerao Turke.
Kakav bješe Bože tebi fala:
Na njemu je kožuh međedina,
A na glavi kapa od tri vuka,
Pod nj' nje su orlušine krila, 140
U ruke mu sablja starokovka,
Preko vrata teška topuzina
Još kubure s' obadvije strane.
Ide Novo kao vjetar gorski.
Tako sahat jedan preturio, 145
No od Turaka traga ni glasa,
Niti koga ima od 'ajduka.
Kad na drugi sahat nastupio,
Nalete na mrtve i ranjene,
Pobrojao Turke i 'ajduke. 150
Dok na treći sahat dohodio,
Tu sustiže nekoliko Turaka,
Oni vode deli Tatomira
I bičuju ga bičem paklenijim.
Š' njima Novo zaturio kavgu, 155
Pa se bije na mejdan junački,
Od jednoga po dvojcu grabi,
Sabljom bije, a doratom gazi,
A pernijem buzdovanom on tuče.
Tu rašćera taj alaj Turaka, 160
Na drumu mu niko ne ostade,
Do svezana sina Tatomira.
Njemu Novo veze prekinuo
I na njega ršum učinio:
„A sad sine rđa te ubila! 165
Da bi koga još zatekla živa!“
Kad su malo ponaprijed bili,
Tu su drugi alaj dostignuli.
Oni vode deli Radivoja
I biju ga bičem paklenijim. 170
Novo viče kao da jelen riče,
Prolama se gora Romanija:
„Stanite Turci niste utekli!“
Pa sa njima megdan zaturio,
Pored njega deli Tatomire. 175
Od Turaka jada učiniše,
Što pobiše, a što rašćeraše.
Na drumu ih niko ne ostade,
Do vezana deli Radivoja.
Njemu Novo veze prekinuo 180
I na njega ršum načinio:
„Radivoje crn ti obraz bio!
Sad naprijed da bi dostigli
I mojega Gruja izbavili
Bez njega mi živovanja nema!“ 185
Pa naprijed svi odma polećoše,
Dokle treći alaj dostignuše,
Na dno same gore Romanije,
Na pogledu polja velikoga,
Đe gone Novaković Gruja, 190
Vezanijih ruku naopako.
S' jedne strane crni Arapine,
S' druge strane Pašić Sarajlija,
Sve ga biju bičem paklenijem.
Kad to viđe Starina Novače, 195
On na Turke viku načinio:
„Stante Turci nijeste utekli!
Lako vi se s' đecom perušavati,
No je muka Nova dočekati.“
Pa u Turke juriš učiniše, 200
Tu se crvena krvca prolijeva,
A što ću da duljim lakrdiju,
Tu sve Turke vratom učiniše,
Još osta crni Arapine,
Sa pobratimom Pašić Sarajlijom. 205
Kad viđeše što uradi Novo,
Pleći daše, a bježati staše,
A kad Novo do Grujice dođe,
Te Grujici oprosti ruke,
On naprijed poćera dorina, 210
Pa doziva Pašić Sarajliju:
„Pričekaj me, Ture, na megdanu,
Sramota je bježat sa mejdana.“
Kad to začu Pašić Sarajlija,
On povrati svojega vranika, 215
Pa ovako Turčin progovara:
„Od' bliže Starina Novače,
Da junački megdan dijelimo.“
Kad se bliže primaknuo Novo,
Na oštre se sablje udaraše, 220
Kud udari Starina Novače,
Na dvije ga pole presjekao.
No pobježe crni Arapine,
Kad se Novo u nevolji nađe,
Tek ga s' kamen dostignut ne može, 225
On ga gađa pernim buzdovanom,
Vrat dohvati, Arapa pogodi,
Nasamice među lopatice,
Tu doleće Novaković Grujo,
Te posječe crna Arapina 230
I uze mu konja i oružje.
Otalen se natrag povratiše,
Sjekući uz planine Turke,
Uzimajući konje i oružje
I ranjene od gore hajduke. 235
Kad su bili u jedan proplanak,
Krvar junak ukraj puta leži,
Na njega su mnoge rane ljute,
No ga Novo ništa ne poznaje.
Ono bješe Boroje 'ajduče, 240
Pa Novaku tako govorio:
„Jesi li se Novo naljutio,
Što tebe nijesmo poslušali?
Ja te molim kao starijega,
Ispravi me iz krvi junačke, 245
Teški su mi jadi dojadili.“
`Oće Novo, a da kako neće,
Pa ga diže iz te mnoge krvi
I Novo mu tako govorio:
„Moj Boroje, vazda vjerni druže! 250
Bil' mi mogao rane preboljeti,
Da te nosim u moju pećinu
I da zovem vilu posestrimu,
Te da bere bilje svakojako,
Kako bi ti rane ozdravile?“ 255
Progovara ranjeni 'ajduk:
„Ne mogu mi rane preboljeti,
Nikakvo mi bilje ne pomaže,
No te molim gorski 'arambašo,
Oprosti mi naše drugovanje!“ 260
To izusti, a dušu ispusti.
I tu ga je Novo ukopao,
Na lijevo, ukraj druma puta,
Nasred ravne gore Romanije,
Pa on odi gori i pećini 265
I dođe mu samo deset druga.
Sjede Novo na kamen studeni,
Pa ovako govori sinu:
„Vidiš, sine, što si učinio
I družinu svoju izgubio?“ 270
To je bilo kad se učinilo.
Nema kiše bez mrka oblaka,
Ni junaka bez Starine Novaka.
