Oči
Oči
I
Jedne noći, oblačne i ledne,
razneo se glas po beskrajnom nebu
sa neznatne zvezde jedne,
da je na zemlji izbio boljševizam.
Male su zvezde pevale u zboru
da ih sad sunce neće više peći,
da više neće morati sa zebnjom čekati zoru,
i da neće najmanji biti najveći.
Malih je bilo mnogo.
Kad su dve najlepše zvezde
u svome bleštećem, gordom sjaju,
doznale da će od sada uvek
morati malima da daju
veći deo svoga zlatnoga zraka,
da sve zvezde budu jednake
i da više nema poslednjih i prvih,
One su kroz sfere magle i mraka
na zemlju pale.
Te dve najlepše nebeske zvezde
to su oči moje žene.
II
Dođi kroz plave magle snova
kad krilo Noći klone,
i donesi mi tvoje oči božanstvene
da u njima vidim tvoj golemi stid;
ili kad belim čaršavima pene
obvijen Mesec tone
u dno reke, s vitih jablanova,
gde ga je jutros ranila Zora.
Dođi kroz bludne talase Mora
i donesi tvoju bezmernu ljubav,
i tvoje oči, da se izlečim.
Dođi kroz žute drhtaje Brige
i donesi mi Časne Verige,
i ja ću pristati da se kajem
i da danima, nedeljama klečim
na hladnoj, kamenoj ploči.
Dođi i budi pored mene,
i neću čeznuti za zagrljajem
samo donesi oči... Ah oči!...
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dušan Vasiljev, umro 1924, pre 100 godina.
|