Otmica/20
| ◄ POJAVA XI | POJAVA XII | ► |
POJAVA XII
(Pri svršetku pesme izlaze iz kuće II, III i IV momak vukući za sobom baba Anđu, koja je sasvim kao mlada nevesta obučena. Lice su joj peškirom pokrili tako, da se gotovo ne vidi).
I MOMAK: Jeste li?
II MOMAK: Brzo, pomozi!
I MOMAK (pritrči i vuče baba Anđu): Ne plaši se Milice; mi te vodimo Miliću.
MILIĆ (koji je dotrčao pred kapiju): Hajde lepo, Milice, ili ću te silom odvesti. (Kako je obuhvatio oko pasa, on je ljubi).
BABA ANĐA (promenila glas): Slatki Miliću, tvoja sam! Ne daj me onom Radoju. Mene su naterali da pođem za njega.
MILIĆ: Jeste li čuli sad? Nju su premorali!
BABA ANĐA: A ja tebe samo volem. Samo ću tvoja biti!
MILIĆ: Moja, samo moja! Ded, da te za to poljubim.
BABA ANĐA (ljubeći ga): Kako si mi lep! kako te volem!
I MOMAK: Bežimo sad; dok nas ne spaze. (Svi polaze).
MILIĆ: Ispalite pištolj, neka zna selo da smo devojku odveli.
(I momak ispali pištolj; pođu da begaju. Svati, sem neveste, istrče napolje): Šta je to? Šta je?
MILIĆ: Nedam je! Nevesta je moja! I ko dođe da mi je otme skupo će ga stati! (Svi sa Milićem povade noževe).
RADOJE: Kakva nevesta Miliću?
MILIĆ: Dalje! ne bliži se! Ona je sama rekla da me vole i hoće moja da bude.
SVATI: Drž' te ga! Dršte ga!
BABA ANĐA (zagrli Milića i zakloni ga): Odlazite svati, sram vas bilo! Nas dvoje se volemo i ja hoću da budem njegova samo!
MILIĆ: Jeste, samo moja! Nas dvoje se volemo!
BABA ANĐA: Već 20 godina sam bez muža, pa sad kada ga stekoh...
RADOJE (začuđeno): Ta ovo je tetka Anđa!
SVI (iznenađeno): Baba Anđa? Ha, ha, ha!
MILIĆ: (odskoči usplahireno): Baba Anđa?
ANĐA (tokorsem srdito): Baba Anđa, baba Anđa! Pa šta hoćete? On mene više vole nego sve dovojke u selu i mi će mo se uzeti. Eto vam! Za to sam i obukla nevestinsko ruvo. — (Miliću sa ljubavnim smešnim zanosom). Hajdemo dragane! Hajdmo da se venčamo!
MILIĆ (otisne je): Prokleta babo! Uh, sad bi se od bruke ubio!
I SVAT: E, kad se tako volete onda neka je sretno i dugovečno. E, sretno baba Anđo i dugo poživela sa tvojim Milićem.
SVI: Sretno! Sretno!
BABA ANĐA: Fala vam svatovi! (Miliću smešnom nežnošću). Ajdemo odavde, ajdmo!
MILIĆ: Odlazi od mene kugo matora! (Zamahne rukom) Ili ću te sad!
ANĐA: Šta ti je? Ta nisi li me silom iz vajata ukrao? Pa zar me nisi pred ovim momcima ovde toliko ljubio i reko, da ću na veki tvoja biti?
RADOJE: E kad jo tako Miliću onda budi sretan! Ja ti dajem moju tetku, babu Anđu!
MILIĆ (očajno): Uh! Ta poludeću!
Peva:
Ah, da mogu da pobegnem
I od samog sebe sada
U prokleto selo ovo,
Da nedođem ja nikada!
SVATI:
Sretno, sretno, mdadoženjo!
Baba Anđa loša nije
A kada je tebi mila
Ni svatima krivo nije.
ČAUŠ:
Svatovca! Svatovca!
SVI PEVAJU:
Odbi se grana od suva bora
I Baba Anđa od svoga dvora
Teraj kume logova
Preko toga korova
Baba Anđu povezosmo
Miliću je dovedosmo
Nevesta je ona sad
Nek je ljubn dok je mlad!
|