Otelo (drama)

Otelo Pisac: Viljem Šekspir

Preveo: Velimir Živojinović Prevod redigovao: Branimir Živojinović

LICA:

MLETAČKI DUŽD
BRABANCIO, senator
DRUGI SENATORI
GRACIJANO, Brabancijev brat
LODOVIKO, Brabancijev rođak
OTELO, crnački plemić u službi Mletačke države
KASIO, njegov poručnik
JAGO, njegov zastavnik
RODERIGO, mletački plemić
MONTANO, Otelov prethodnik kao guverner Kipra
BUDALA, Otelov sluga
DEZDEMONA, Brabancijeva kći i Otelova žena
EMILIJA, Jagova žena
BJANKA, Kasijeva milosnica
MORNAR, oficiri, plemići, glasnici, svirači, heroldi i sluge.

Mesto radnje: prvi čin u Mlecima; ostali činoviu pristaništu na Kipru

PRVI ČIN

POJAVA PRVA

Mleci. Ulica

(Ulaze Roderigo i Jago)

RODERIGO: Uf! Pričanja se prođi; to nimalo
drugarski nije, Jago, što si ti
za ovo znao; ti, što mojom kesom
raspolažeš ko svojom.
JAGO: Trista mu;
baš nećeš da me čuješ: pljuni me
ako je ikad meni tako što
i u snu na um palo.
RODERIGO: Pričo si da ga mrziš.
JAGO: Prezri me
ako te slagah. Kape su pred njim
tri velikaša gradska skidala,
moleći lično da me postavi
za poručnika svog; a, vere mi,
ja svoju vrednost znam, i dostojan sam
zvanja nimalo manjeg; ali on se,
zacopan sav u oholost i ono
što sebi jednom u glavu uvrti,
izvlačio pred njima nekakvim
visokoparnim obzirima, grozno
ratničkim izrazima nadevenim;
dok napokon
te posrednike moje odbi; jer
"sebi sam", reče, "izbro oficira".
A ko je bio taj?
Doduše, golem aritmetičar,
izvesni Kasio Mihailo,
nekakav Florentinac, momak neki
kojem je pamet popila bezmalo
lepojka jedna; čovek što u boj
nikada čete nije poveo,
nit' išta bolje ratni poredak
poznaje no usedelica neka;
sem nešto knjiške teorije, koju
senator neki togom ogrnut
isto onako vešto ko i on
izlagati bi umeo, sve vojno
njegovo znanje brbljanje je puko,
bez svake stvarne primene. Al' on je
izabran, eto, moj gospodine;
a ja ‐ u čiju vrednost mogao je
očima svojim da se uveri
na Rodu, Kipru i po hrišćanskim
i neverničkim krajevima drugim ‐
ja da se klonim sad u zapećak
i da se skrasim kao blagajnik
i pisarica; ta računaljka
ima da bude njegov poručnik,
u dobri čas; a ja ‐ nek Bog poživi
njegovu milost ‐ zastavnik da budem
u njegovoga crnačkog gospodstva.
RODERIGO: Neba mi, ja bih više voleo
da dželat budem njegov.
JAGO: E, pa šta ćeš,
tu leka nema: poredak je takav
kod službovanja, unapređuje se
po preporuci i naklonosti,
a ne po staroj postupnosti,
gde je prvoga vazda baštinio drugi.
Pa sad, sinjore, sudite vi sami
ima li stvarnog razloga ma kakvog
da volim Crnca.
RODERIGO: Što ste onda s njim?
JAGO: Nemajte brige!
S njim sam da smeru mom on posluži;
niti gospodar može svak da bude,
nit' gospodara svakog verno služe.
Mnogo je ‐ to ste zapazili ‐ slugu
pokornih, vazda kičme povijene,
što zacopani u sopstveno svoje
puzavo ropstvo rok u gazde svog
odsluže baš ko magarci što čine
za koru hleba, a kad ostare,
izbacuju ih napolje; ovakve
robove časne išibati valja.
A ima drugih, što i držanjem
i licem svojim pokorni se prave,
a srcem svojim samo sebe služe
i, tek na izgled gazdu služeći,
u volju njemu uđu, te kad njemu
odelo čiste, sebi čast odaju:
u takvih ima kol'ko‐tol'ko duše;
i sebe ja ubrajam u ovakve.
Jer kao što je, moj gospodine,
van spora da ste Roderigo vi,
van spora je i to da ne bih ja
voleo biti Jago da sam Crnac:
služeći njemu, ja tek sebi služim;
Bog mi je svedok da mi nisu podstrek
ljubav i dužnost, već su oni samo
maska za moje svrhe posebne:
jer kad bi moji spoljni postupci
odali pravu sliku srca mog
i pravi izvor odali iz koga
laskanja moja ispoljena teku,
to bi bezmalo bilo ko da srce
na dlanu nosim da ga čavke kljuju:
Ja nisam što sam.
RODERIGO: Ako izgura
debelobudzan taj ovako s tim,
tad ludu sreću ima.
JAGO: Viknite
njenoga oca, s odra ga najur'te,
ishakajte ga, stuštite se na nj,
zatrujte svako njegovo veselje,
razglasite mu ime ulicama,
podjarite mu rodbinu; i mada
pod blagodetnim živi podnebljem,
proganjaJte ga roJem mušica;
ma kol'ko bio zasut radošću,
vi nju sve dotle usplahirujte
dok ne izbledi njezin sjaj.
RODERIGO: Tu je dom njenog oca; sad ću ja
da nadam viku.
JAGO: Vičite, al' s takvom
užasnom drekom, tako prestravljeno,
kao kad noću, usled nehaja,
u mnogoljudnom gradu požar bukne.
RODERIGO: Oho! Brabancio! Brabancio!
Brabancio! Ustajte! Lopovi!
Lopovi! Lopovi! Osmotrite
svoj dom, i svoju kćer, i sanduke!
Lopovi! Lopovi!
(Pojavljuje se Brabancio gore na prozoru)
BRABANCIO: Čemu to grozno uzvikivanje?
Šta je posredi?
RODERIGO: Jesu l', sinjore, vaši svi u domu?
JAGO: Jesu li vaša vrata zabravljena?
BRABANCIO: Čemu vam to da znate?
JAGO: Dovraga!
Gospodine, pa vas su opljačkali;
sram da vas bude, plašt na leđa bac'te;
vama su srce proburazili,
polovinu vam duše uzeli;
baš sad, baš sad, baš ovog trena jedan
matori crni ovan vašu belu
ovčicu mrče. Na noge! Ustajte!
Zvonite! Meštane iz hrkanja
probudite, jer inače će dedom
načiniti vas đavo. Ustajte,
kada vam velim!
BRABANCIO: Jeste l' s uma sišli?
RODERIGO: Da li po glasu mene poznajete,
sinjore časni?
BRABANCIO: Ne, a ko ste vi?
RODERIGO: Zovem se Roderigo.
BRABANCIO: Samo si mi
trebao ti još! Nalog sam ti dao
da mi se oko vrata ne smucaš:
rekao sam ti jasno i pošteno
da moja kći za tebe nije; ti pak
dolaziš kao mahnit, naždravši se
i pijančenjem daske pomerene,
da nitkoveki i bezočno moj mir
remetiš.
RODERIGO: O, sinjore!
BRABANCIO: Ali nemoj
sumnjati ‐ jer mi to i položaj
i lična hrabrost omogućava ‐
da ćeš mi gorko platiti za ovo.
RODERIGO: Sinjore dobri, imajte strpljenja!
BRABANCIO: Šta tu o pljački pričaš? Mleci to su;
a dom moj nije majur nekakav.
RODERIGO: Uvaženi Brabancio, ja k vama
iskrena, čista srca dolazim.
JAGO: Dovraga, gospodine, pa vi ste jedan od onih koji neće da služe Bogu, makar im to i sam đavo naredio. Zato što smo
došli da vam učinimo uslugu, a vi mi‐slite da smo lupeži, vi hoćete da vam nekakav berberski ždrebac zajaše kćer; hoćete
da vam unuci ržu; hoćete da vam trkački konji budu rođaci, a pastuvi bratstvenici.
BRABANCIO: A kakva si, opet, bogohulna propalica ti?
JAGO: Ja sam, gospodine, čovek koji je došao da vam kaže da baš ovoga časa vaša kći i Crnac prave životinju sa dvojim
leđima.
BRABANCIO: Nitkov si ti.
JAGO: A vi ste ‐ senator.
BRABANCIO: Ti ćeš mi, Roderigo ‐ jer ja tebe
poznajem ‐ odgovarati za ovo.
RODERIGO: Za što vam drago. Ali preklinjem vas,
ako je s vašom voljom i sa vašim
pristankom mudrim ‐ što donekle, cenim,
i jeste tako ‐ vaša lepa kći
u ovaj skoro nenadziravan
i vrlo čudan gluve noći čas,
u prismotri ni boljoj niti goroj
no što je pratnja pukog najamnika,
gondolijera, bila prevezena
u sladostrasnog Crnca jednoga
zagrljaj grubi ‐ ako, dakle, to
učinjeno je s vašom dozvolom
i znanjem vašim, onda smo vas.mi
uvredili i bezočno i drsko;
no ako vi za ovo ne znate,
onda mi moja uljuđenost kaže
da je sa naše strane ućutkana
i posramljena vaša uvređenost.
Ne pomišljajte da sam, s nedostatka
svakoga smisla za pristojnost, hteo
s uvaženošću vašom da se šalim
i teram šegu: vaša se je kći,
ako li nema vašeg dopuštenja,
to opet kažem, odmetnula ružno,
vezujući se svojom obavezom,
lepotom svojom, umom i imanjem
s tuđincem jednim, jednom protuvom
i vetropirom koji doma nema.
Sami se odmah osvedočite:
pa bude li u sobi svojoj ona
ili u domu vašem, predajte me
državnoj pravdi tada što sam tako
obmanuo vas.
BRABANCIO: Luč zapal'te, hej!
Sveću mi daj! Sve ljudstvo moje zov'te!
Taj slučaj snu je mom donekle sličan;
vera u njega tištala me već.
Svetlosti, velim, svetlosti!
(Odlazi s prozora)
JAGO: A sad,
ja moram da se gubim, zbogom da ste:
ne ide, a ni probitačno nije
po moje zvanje da se protiv Crnca
pojavim kao svedok, što izbeći
mogao ne bih ako ostanem;
jer senat znam ja, ma koliko on
ukorom kakvim i ožego Crnca,
otpustiti ga ipak neće moći
a da i sebi tim ne naudi;
jer razlozi su tako vapijući
sa kojih se je senat zapetljao
u rat na Kipru ‐ što se sad baš kuva –
da nikog on za otpravljanje svojih
poslova neće, pa da glavu da,
moći da nađe koji bi se mogo da
meri po sposobnosti s Otelom;
zbog čega ja, ma kol'ko da ga mrzim
ljuće no muke paklene, al' stešnjen
trenutnom nuždom životnom, ne mogu
a da pred njime ne pokazujem
ljubavi steg i znake ljubavi,
no zbilja samo znake. Da biste ga
svakako našli, vi povedite
do "Strelca" straže krenute;
sa njim i ja ću tamo biti.
Dakle, zbogom. (Ode)
(Dolaze Brabancio i sluge s buktinjama.)
BRABANCIO: Odveć je tačno; zlo se slučilo:
nje nema, otišla je; čemer samo
prezrene moje dane sad još čeka.
Pa, Roderigo, gde si video je?
Sirotica! Sa Crncem, reče, je l'?
Ko da zaželi još da otac bude!
Po čemu si je poznao? O, tol'ko
obmanula me da se zamisliti
ne može to. I šta je rekla? Dajte
buktinja još! Sav rod moj nek se budi!
Da l' su se privenčali, šta velite?
RODERIGO: Bogami, jesu, mislim.
BRABANCIO: O, nebo! Kako iskrade se?
O, krvnog izdajstva! Odsad, očevi,
srcima svojih kćeri ne verujte
ma šta na vaše oči činile.
Zar ne postoje vradžbine što mogu
da svojstva mladosti i devičanstva
izopače u njih? Zar niste kadgod
čitali nešto tako, Roderigo?
RODERIGO: Jesam, sinjore, doista.
BRABANCIO: Mog brata
pozovite mi. Kamo da ste nju
dobili vi! Na jednu stranu jedni,
drugi na drugu! Gde bismo, da l' znate,
da uhvatimo mogli nju i Crnca?
RODERIGO: Mislim da mogu da ih nađem, ako
valjanu stražu skupite, pa s njom
pođete za mnom.
BRABANCIO: Vodite nas, molim.
Pred svačijim ću domom pokliknuti;
vlast punu imam da naređujem
bez pogovora. Svi na oružje!
Dižite načelnike noćnih straža!
Krećite, dobri Roderigo; ja vam
za trud vaš neću dužan ostati. (Odlaze.)

POJAVA DRUGA

Druga ulica

(Ulaze Otelo, Jago i pratnja, sa buktinjama)

JAGO: Iako sam u ratnom poslu ja
ubijo ljude, smatram ipak da je
suština prava savesti u tom
da se ne čini podmuklo ubistvo:
nisam toliko pokvaren da katkad
upotrebim i njega. Al' sam jedno
devet il' deset puta poumio
da ga pod rebra carnem.
OTELO: Bolje je
ovako kao što je.
JAGO: Ne, al' on je
trućao svašta i govorio
toliko podlo i podstrekački
protivu časti vaše
da sam, i pored to dobrote malo
što mi je dao Bog, sa teškom mukom
savladao se. No, gospodine,
molim vas, jeste l' venčani valjano?
Manjifiko je, ne sumnjajte u to,
omiljen vrlo i, po uticaju,
glas njegov vredi dvostruko toliko
koliko duždev; on će vas razvesti,
il' će na vas natovariti sve
kubure one i glavobolje
koje mu zakon došane ‐ a njim će
koristiti se još te kako on.
OTELO: Pusti ga nek iskaljuje svoj gnev:
usluge moje veću mletačkome
čuće se glasno i zaglušiće
sva njegova tužakanja. Jer znaj,
mada sam svestan da je laskava
čast što će meni pasti u deo,
da ja svoj život i poreklo vodim
od ljudi roda kraljevekog, pa mogu,
makar da nemam kape senatorske,
po zaslugama imati sva prava
i na toliko ponositu sreću
ko što je ova koju sad zadobih.
Jer, Jago, znaj, kad ne bih bio ljupkoj
Dezdemoni privučen ljubavlju,
ja tada ne bih svoje beskućničko,
slobodno svoje življenje sputavo
kvrgama međa i ograničenja
pa da bih znao da ću dobiti
sva blaga okeana. Ali, gle!
Kakve se ono baklje bliže?
JAGO: Njen
probuđen otac to je, a sa njim
njegovi prijatelji: najbolje je
da pođete unutra.
OTELO: Nipošto;
baš treba da me nađu: moja dela,
moj čin i moja duša besprekorna
opravdaće me. Jesu l' oni?
JAGO: Mislim
da nisu, Janusa mi.
(Ulaze Kasio i nekoliko službeiika sa buktinjama.)
OTELO: Moj poručnik i ljudi duždevi.
Pa, prijatelji, blagodetna noć!
Šta ima novo?
KASIO: Dužd vam, generale,
pozdravlje šalje svesrdno i moli
da hitno, istog ovoga trenutka,
pred njega izađete.
OTELO: A zbog čega,
šta biste rekli?
KASIO: Domišljam se da je
nešto sa Kipra. Hitan neki poso;
sa galija su noćas baš, u stopu
jednog za drugim, nekih dvanaestak
glasnika isposlali; a u dužda
nekolicina senatora već,
izbuđena i usput sretana,
sakupila se. Poručivali su
žustro po vas; al' kako nisu mogli
u stanu da vas nađu, to je senat
tri različite potere u grad
poslao da vas traže.
OTELO: Dobro je
što ste me našli. Samo još da svratim
na reč‐dve tu u kuću, pa ću odmah
poći sa vama. (Ode)
KASIO: Kakva, zastavniče,
posla on ima tamo?
JAGO: Bogami,
noćas je jednu barku pozamašnu
na suvu zakvačio; bude li mu
zakonski priznat plen, za celi vek će
biti na konju.
KASIO: Ja te ne razumem.
JAGO: Oženio se.
KASIO: Kojom?
JAGO: Ona je ‐
(Vraća se Otelo.)
Hoćemo l', generale?
OTELO: Hajdemo.
KASIO: Još jedan odred, evo, traži vas.
JAGO: Brabancio je to. On smera zlo,
moj generale; pripazite se.
(Ulaze Brabancio, Roderigo i službenici sa buktinjama i oružjem.)
OTELO: Stoj, ko je to?
RODERIGO: Sinjore, to je Crnac.
BRABANCIO: Da se taj lupež sveže!
(Na obema stranama isukuju mačeve.)
JAGO: Roderigo,
vi li ste! Ded, gospodine, ovamo
ja da vam sudim!
OTELO: Svoje paloše
u korice uvuc'te da ih rosa
ne ospe rđom. Vi, sinjore dobri,
možete bolje zapovedati
starošću svojom nego oružjem.
BRABANCIO: O, gde si, drski, sramni lupežu,
kćer moju skrio? Mađijama ti si,
prokleta dušo, nju opčinio;
jer evo se na sve što razum ima
pozivam neka kaže da li bi,
da okovima mađije ne beše
sputana ona, da li bi onakva
devojka nežna, lepa, zadovoljna,
devojka tako braku protivna
da je toliko bujno grguravih
mladića naših divnih odbila,
bi l' ona ikad, izvrgavajuć se
poruzi opštoj, utekla iz svoga
okrilja toplog da se privije
uz grudi tako čađave ko tvoje;
uz grudi koje ne ulivaju
nasladu nego grozu. Nek mi svet
vasceli sudi ako nije jasno
kao na danu da si podvrgao
prljavim nekim mađijama nju,
oskvrnio bezazlenost u nje
travama nekim ili rastvorima
pogodnim da razdražuju; ja tražim
da ova stvar se isledi; jer to je
pameti blizu i verovatno.
Stoga te hapsim i naređujem
da budeš vezan kao svetska laža,
ko varalica, kao čovek koji
upražnjava veštine kakve stoje
van zakona i dopuštene nisu.
Sa njim u kvrge! A usprotivi l' se,
primen'te silu, pa nek sebi sam
pripiše što ga snađe.
OTELO: Sebi ruke
i vi sa moje strane, i vi drugi:
kada bi tuču propisivala
uloga moja, ja bih znao nju
i bez šaptača. Gde izvoljevate
da pođem da na vašu optužbu
odgovor dam?
BRABANCIO: U zatvor dok te rok
zakonski ne pozove da na sudu
odgovor daš.
OTELO: No ako poslušam,
šta onda? Kako da odgovorim
duždevoj želji, koji je po mene
glasnike, evo, poslao rad nekog
državnog posla neodložnog?
SLUŽBENIK: To je
istina cela, vrli sinjore;
dužd veće drži, pa je, uveren sam,
poslato i po plemenitost vašu.
BRABANCIO: Šta? Dužd u veću? Sad, u kasnu noć?
Povedite ga; ovaj posb moj
nije tek besposlica: dužd i sam,
a i ma koji sabrat senator
moraće ovu uvredu da smatra
ko da je njima samim nanesena;
jer, prođu l' takvi postupci bez kazne,
državom našom upravljaće tad
robovski soj i nevernički gad. (Odlaze.)

POJAVA TREĆA

Većnica

(Duždi senatori sede oko stola. Službenici dvore.)

DUŽD: Izvešća tako glase da je teško
verovati im.
PRVI SENATOR: Da, nesaglasja
u njima ima; meni dostavljaju
za sto i sedam galija.
DUŽD: A meni
za sto i četrdeset.
DRUGI SENATOR: Meni, pak,
za dvesta: ali mada ne slažu se
u tačnom broju ‐ ko što često biva,
kad izveštaji odoka se šalju,
da dođe do neslaganja međ njima ‐
svi oni ipak saglasni su da je
ta flota turska i da Kipru ide.
DUŽD: Ne, to je sasvim moguće: i ja
ne hrabrim sebe ovom zabunom
nego sa zebnjom primam ono glavno.
MORNAR (spolja): Hej, hej! hej, hej! hej, hej!
JEDAN SLUŽBENIK: Sa galija
dolazi glasnik.
(Ulazi Mornar.)
DUŽD: Nu, po kakvom poslu?
MORNAR: Rodos je turskim pripremama cilj;
naredbu imam od sinjor Andžela
da tako ovde dostavim senatu.
DUŽD: Šta kažete na ovaj preokret?
PRVI SENATOR: To ni po kojem razložnome sudu
ne može biti; to je opsena
da nam se pogled s pravog cilja svrati.
Ako u vidu imamo šta Kipar
za Turke znači, ako još uz to
shvatimo da je on za Turke većma
važan no Rodos, a da se sa manje
napora može uzeti, jer nema
onakav bojni prsten, već je sasvim
prednosti onih lišen koje Rodos
u izobilju ima: ako to
uzmemo na um, shvatićemo odmah
da Turci nisu tako neiskusni
pa da, propustiv napad lak i plodan,
puste da ono bude poslednje
što ih se, po svom značaju za njih,
pre svega mora ticati, pa nečeg
na ludu sreću pothvate se što je
i opasno i malo probitačno.
DUŽD: O, ne, na Rodos ne kreću zacelo.
SLUŽBENIK: Evo i opet vesti.
(Ulazi Glasnik.)
GLASNIK: Otomani se, cenjeni sinjori,
propisnim pravcem ploveć k Rodosu,
sjedinili sa drugom flotom tamo.
PRVI SENATOR: Tako sam baš i mislio. A kol'ko
ima ih, prema vašoj proceni?
GLASNIK: Tri'estak lađa; sad se istim putem
vraćaju natrag, s ciljem svakojako
da odu Kipru. To vam verni sluga,
sinjor Montano vrli, dostavlja
po dragovoljnoj svojoj dužnosti
i moli da mu verujete.
DUŽD: Sadje
izvesno da na Kipar idu. Nije l'
Markos Lučikos tu u tvrđavi?
PRVI SENATOR: Sada je u Firenci.
DUŽD: Pišite mu
od naše strane; i što hitnije.
PRVI SENATOR: Brabancija i vrlog Crnca evo.
(Ulaze Brabancio, Otelo, Roderigo, Jago i službenici.)
DUŽD: Vrli Otelo, prisiljeni smo
da vas još odmah protiv Turaka,
dušmana starih, upotrebimo. (Brabanciju.)
Primetio vas nisam; dobro došli,
sinjore časni; nisu nam na odmet
savet i pomoć vaša ove noći.
BRABANCIO: Ni meni vaši. Vaša svetlosti,
oprostite mi: nije s postelje
otrglo mene niti moje zvanje
nit' išta što o poslovima čuh,
nit' me se opšta briga kosnula,
jer je toliko jad moj posebni
sve brane preplavio i toliko
osilio se da on nedaće
ostale guta sve i proždire,
a sam je neprestance isti.
DUŽD: Zašto?
Šta ima?
BRABANCIO: Moja kći! O! Moja kći!
DUŽD: Umrla?
BRABANCIO: Da, za mene; ukrali su,
zaveli, upropastili mi nju
pomoću čini i napitaka
što nadrilekar neki prodao ih;
jer nikad ne bi mogla priroda,
ako li nije maloumna, slepa,
il' ako nije čula rovašenih,
da se pomete tako bezumno
bez čarobništva.
DUŽD: Ma ko to bio ko je vašu kćer
postupkom tako gnusnim otrgao,
i vas od nje i nju od sebe same,
za toga vi, po nahođenju svom,
ispisaćete čemer‐slovima
zakona knjigu krvavu, pa bio
rođeni sin naš tu u pitanju.
BRABANCIO: Pokorno hvala vašoj svetlosti.
Taj čovek evo ko je, ovaj Crnac;
kojega amo doveo je sad,
kako se čini, posebni vaš poziv
po državnome poslu.
DUŽD I SENATORI: To nam je odista žao.
DUŽD (Otelu.): Šta imate vi da kažete sa svoje strane?
BRABANCIO: Ništa,
sem da je tako.
OTELO: Premoćni, strogi, cenjeni sinjori,
i moji vazda vrlo plemeniti,
osvedočeno dobri gospodari,
savršeno je tačno da sam ja
ovome starcu ugrabio kćer;
i tačno da sam venčao se s njom;
no samo dotle seže bezočnost
prestupa mog, nimalo dalje. Ja sam
na reči grub i malo blagosloven
pitomim neratničkim izrazima,
jer tokom ovih utucanih sedam
godina celih ‐ s izuzetkom devet
meseci što ih sada uprazno
proćerdah ‐ ruke su mi posao
najradije u ratu obavljale,
sred čadora na bojištu, i ja sam
o velikome ovom svetu malo
kadar da kažem, nego više znam
da govorim o onom što se tiče
kavge i boja, pa ću slabo stoga
umeti svoju stvar da okitim
u prilog sebi govoreći. Al' ću,
s ljubaznom vašom dozvolom, sav tok
ljubavi svoje da vam ispričam
nenakićeno, prosto, otvoreno;
ispričaću vam kakvim činima,
travama kakvim, kakvim bajanjima
i mađijama svemoćnim zadobih
njegovu kćer, jer to se meni ovde
stavlja na teret.
BRABANCIO: Tako pitoma,
bojažljiva i mirna devojka,
devojka što od sopstvenoga svog
pokreta pocrveni; pa da ona,
uprkos svome uzrastu, svom biću,
svom zavičaju, svome ugledu,
uprkos svemu, ono zavoli
od čega pogled svoj sa užasom
odvraćala je! Treba imati
sakat i posve nedograđen sud
pa verovati kako savršenstvo,
svim zakonima prirodnim uprkos,
može da sklizne u tolikoj meri,
te čovek biva, hteo‐ne hteo,
nagnan da prste pakla lukavog
u svemu tome nađe. Stoga ja
ponovo tvrdim da je on kod nje
il' trave koje krv omamljuju
ili u ovu svrhu uvračan
napitak neki upotrebio.
DUŽD: Tvrditi to, ne znači dati dokaz,
ako se nema većma pouzdana
i većma očigledna svedodžba
od ovih površnih nagađanja,
verovatnoćom svojom mršavih
i šturo zaodetih, koja se
protivu njega ovde iznose.
PRVI SENATOR: No, recite, Otelo:
jeste li putem nasilnim i krivim
naklonost te devojke bezazlene
otrovom zatrovali i podvrgli;
ili se to dogodilo po prozbi,
po molbi skladnoj što je jedna duša
izmamljuje od druge?
OTELO: Usrdno vas
molim da ko po nju do "Strelca" pođe,
pa nek o meni izjasni se ona
pred svojim ocem: nađete li da se
o nju ogreših, lišite me onda
ne samo poverenja svog i službe
koju sam od vas dobio, već neka
presuda vaša i na sami moj
život se sruči.
DUŽD: Neka se dovede
Dezdemona ovamo.
OTELO: Zastavniče,
povedite ih; najbolje je vama
poznato gde je ona.
(Odlaze Jago i lratioci.)
A dok ona
ne dođe, ja ću tačno da iznesem,
onako pravo kao što pred Bogom
grehove srca svog ispovedam,
da čuju vaše uši prečasne
kako sam ljubav ja zadobio
prekrasne ove gospođe, a kako
zadobi ona moju.
DUŽD: Ispričajte.
OTELO: Njen otac me je voleo; i često
pozivao me; raspitivao se
da sazna povest mog života svu
iz godine u godinu, da čuje
opsade, bitke, priključenja sva
koja doživeh.
Ja letimice sve to prokrstarih
počev od svojih dana detinjskih
pa sve do časa kada me je on
zamolio da pričam. Tu se ja
strahota grdnih nakazivah koje
preturih preko glave, nevolja
uzbudljivih na kopnu i na moru;
ispričah kako smrti očitoj
ne jednom sam za dlaku izmicao;
kako me dušman surov zasužnji
i predade u ropstvo, kako se
otkupih otud napokon, pa tad
svoj skitalački život započeh;
pri tom, već prema toku priče,
uzgred o pećinama ogromnim kazivah,
o pustinjama besplodnim, o divljim
klancima i o brdima i stenju
koji se neba tiču temenom;
kazivah i o Kanibalima
što jedu jedan drugoga, pomenuh
Antropofage, pa i ljudska bića
kojima glave rastu ispod pleća.
Dezdemona bi rada srca ovu
slušala priču; ali bi je vazda
domaći poso odmamljivao;
no vraćala se, čim bi na brzinu
obavila ga, pa bi pohlepno
gutala ono što ja kazujem.
Umotriv to, ja zgodan čas ulovih
i način nađoh podesan na koji
usrdnu molbu iskamčih od nje
da svekolika svoja lutanja,
od čega nešto, al' nepovezano
čula je bila, potanko joj pričam.
Ja pristadoh; i često su joj suze
na oči navirale tronutoj
kad bih o kakvoj nedaći kazivo
koju u svojoj mladosti iskusih.
A kad završih, nagradi me ona
čitavim svetom uzdaha za jade
koje pretrpeh; klela se da to
zbilja je čudno, čudno neizmerno;
i žalosno, i žalosno za priču;
i kako bi joj bilo milije
da nije to ni čula; ali da bi
volela ipak da je nebo nju
stvorilo takvim čovekom; a onda
zahvali meni, pa me zamoli,
ukol'ko kakvog prijatelja znam
koji je voli, da ga naučim
kako da povest mog života priča,
pa nek je prosi. Ja se na taj mig
izjasnih: ona mene zavole
zbog pogibelji što me zadesiše,
ja nju zavoleh stoga što se ona
nad njima sažalila. Samo te
primenih čini: ali evo nje,
pa neka sama to posvedoči.
(Ulaze Dezdemona, Jago i pratioci.)
DUŽD: Zavrtela bi pamet, rekao bih,
i mojoj kćeri ova pripovest.
Dobri Brabancio,
vi ovu stvar, po sebi manjkavu,
primite kao da je najbolja;
i s polomljenim oružjem se tući
bolje je no goloruk.
BRABANCIO: Molio bih
da reč i ona uzme: prizna li
da je i sama makar upola
prosilac bila, propast nek se sruči
na moju glavu ako prekorim
oporom reči njega. Priđite,
curice nežna: da li opažate
kom ste u ovom skupu plemenitom
najviše dužni biti poslušni?
DEZDEMONA: Moj plemeniti oče, dužnost moja
nadvoje ovde, kol'ko opažam,
podeljena je: obavezna ja sam
vama za život i za vaspitanje;
a život moj i vaspitanje moje
uče me da vas valja poštovati;
dužnosti tvorac vi ste, ja sve dosad
vaša sam kći: al' ovde muž moj stoji;
i onoliko kol'ko majka moja
pokaza naspram vas poslušnosti,
kad vas svom ocu pretpostavi ‐ tol'ko
poslušnosti spram Crnca, muža svog,
pokazati sam, držim, i ja vlasna.
BRABANCIO: Bog nek je s vama! Ja sam okončao.
Da pređemo na posla državna,
ako je vašoj svetlosti po volji.
Što dete ne prisvojih nego rodih!
Pristupi, Crnče:
od sveg ti srca, evo, dajem ono
što, kada ne bi tvoje bilo već,
uskratio bih tebi od sveg srca.
Za tvoju ljubav, bisere moj dragi,
od sveg se srca radujem što nemam
i drugo čedo, jer bih, bekstvom tvojim
poučen, posto tiranin, i njega
u negvama bih držao. Okončah,
moj gospodaru.
DUŽD: Pustite da reč
uzmem u ime vas, i sud izrečem
tako da to za ljubavnike ove
stepenik bude te da mognu njim
u volju da vam uđu.
Gde leka nema, završi se jad
tim što se vidi samo crno tad,
koje potonje zavisi od nade.
Nova se napast najlakše prikrade
baš kad se sveđ nad minulom zapeva.
Strpljenje zlobu sudbine ismeva
gde spasa nema od šamara njena.
Opljačkan nešto kradljivcu od plena
potkrade smehom; sam se pak potkrada
ko pusti da ga sasvim bol savlada.
BRABANCIO: Pa nek i Turci Kipar uzmu baš;
dok smeha u nas bude, biće naš.
Taj sud je snošljiv tom ko nosi svega
utehu koja čuje se iz njega;
al' će uz sud i brigu da ponese,
jer iz golaća strpljivosti kese
valja da zajmi, i da se obrati
njemu za pomoć, pa da jad svoj plati.
Ovakav sud, i žučan a i medan,
s dve strane oštar, zbilja je vanredan
dvosmislenošću. Samo, nema šta,
reči su reči: a još nikad ja
dočuo nisam da je srca jad
kroz sluh ma ko prostrelio ma kad.
Al' pokorno vas molim: državne
poslove sad u pretres uzmimo.
DUŽD: Turci se, osobito snažno pripremljeni, uputili prema Kipru. Vama su, Otelo, najbolje poznata utvrđenja toga
mesta; pa iako imamo tamo zastupnika posve oprobane valjanosti, ipak javno mnenje, ova vrhovna gospodarica uspeha,
nalazi da ste vi pouzdanija zaloga bezbednosti: moraćete stoga da se izmiri‐te s tim da blesak svojih novih radosti
zasenčite ovim nešto surovijim i nemirnijim pohodom.
OTELO: Ratnički log moj, sav od kremena
i sav od gvožđa, dostojni sinjori,
navika tiran preobratila je
u trostruk dušek punjen paperjem:
priznajem da po svojoj prirodi
tegobama u susret spremno hrlim,
te ću se rata ovog sadanjeg
protivu Otomana pothvatiti.
Ponizno stoga klanjajući se
pred suverenstvom vašim, ja vas molim
da odredi se što je potrebno
za moju ženu, da se shodan uput
izda za stan njen i prinadležnosti,
za usluge i postupak onakav
kakvi rođenju njenom priliče.
DUŽD: Je li vam to po volji, neka bude u svoga oca.
BRABANCIO: Ja ne pristajem.
OTELO: Ni ja.
DEZDEMONA: Ni ja; ja ne bih volela
da živim tamo, te izazivam
u oca misli netrpeljive
pred očima mu budući. No svoj
sluh milostivi, dužde milostivi,
poklon'te onom što bih reći htela;
i povlasticu tu udel'te meni
da glas vaš moju neukost podrži.
DUŽD: Šta biste hteli to, Dezdemona?
DEZDEMONA: Da ja zavoleh Crnca zato da bih
živela s njim, to glasno neka svetu
objave svem i odrešitost moja
i sve oluje sudbine; ja srcem
uz prava svojstva muža svog prionuh;
Otelov lik u duhu njegovom
sagledala sam; i posvetila
sudbinu svoju svu i dušu svu
onome čega časnoga i hrabrog
u njemu ima. Zato, ako bih,
gospodo draga, ovde ostala
ko moljac mira, a na vojnu on
otisnuo se, ja bih upravo
obreda onih s kojih ga zavoleh
lišena bila, te bih imala
tegobno međuvreme da preživim
za odsutnosti onog koga volim.
Dozvolite da pođem s njim.
OTELO: Svoj glas
podajte njoj.
Nebo nek svedok bude moj da to
ne želim da bih glad utolio,
il' da bih išo naruku svom žaru
i sopstvenome svom zadovoljenju –
jer mlade strasti mrtve su u mene –
već što bih hteo dušom svom da njenoj
želji u susret iziđem; a nebo
nek srca vaša dobra sačuva
od pomisli da zamašni i važni
poduhvat vaš, zbog toga što sam s njom,
prenebregnut će biti s moje strane.
Ne, ako pečat razbludnog mekuštva
na moje moći duševne i radne
lepršne ikad stave besposlice
krilatog Kupidona, te nanese
mrlju i kvar mom poslu razonoda,
neka od šlema mog domaćice
naprave lonac tad i nek se sve
što niskog i što nedostojnog ima
ispreči protiv dobrog glasa mog.
DUŽD: Nek bude kako sami rešite,
bilo da ide il' da ostane.
Prešna je stvar, pa odgovor na nju
što pre se ište.
PRVI SENATOR: Poći vam valja noćas.
OTELO: Od sveg srca.
DUŽD: Ovde u devet sutra ujutru
sastaćemo se opet. Vi, Otelo,
kakvoga svoga oficira ovde
ostavićete, da po njemu vama
pošljemo nalog svoj, uz druge važne
i vredne pažnje stvari koje će se
ticati vas.
OTELO: Svog zastavnika ovde
ostavio bih, ako izvolite;
čestit je čovek, veran: njemu stavljam
u dužnost da mi ženu doprati
i da ponese sve što svetlost vaša
nađe za nužno da se pošlje za mnom.
DUŽD: Nek tako bude. Svima laku noć. (Brabanciju)
Ako vrlina, cenjeni sinjore,
lepote nije lišena i sklada,
lep više nego crn vaš zet je tada.
PRVI SENATOR: Valjani Crnče, zbogom! Postupaj
sa Dezdemonom lepo.
BRABANCIO: Pazi, Crnče,
dobro na nju, ukol'ko.oči imaš:
svog oca ona prevari, pa može
i tebe tako.
(Izlaze Dužd, senatori, službenici i drugi.)
OTELO: Kladim se u život
na vernost njenu! Jago čestiti,
ja, nije druge, moram tebi sad
Dezdemonu da predam: molim te
nek tvoja žena oko nje se nađe;
a kad se zgodna pruži prilika,
dovedi obe za mnom. Hajd'mo sad,
Dezdemona; preostaje mi samo
čas jedan da ga s tobom utrošim
na ljubav i na uputstva i druge
svetovne stvari: vremenu i času
moramo da se povinujemo.
(Odlaze Otelo i Dezdemona.)
RODERIGO: Jago!
JAGO: Šta veliš, srce plemenito?
RODERIGO: Šta misliš: šta da uradim?
JAGO: Nu, pa da pođeš u postelju i da spavaš.
RODERIGO: Ja želim da se davim i davim, bez kraja i konca.
JAGO: Pa lepo, uradiš li tako, nikako te više neću voleti. Ih, ti blesavi gospodičiću!
RODERIGO: Blesavo je to kad čovek živi da bi se mučio; i propis je da umremo kad je smrt naš iscelitelj.
JAGO: O, niskosti! Ja već dvadeset i osam godina posmatram ovaj svet, i sve otkad sam kadar da razlikujem dobročinstvo
od nepravde još nijednom nisam naišao na čoveka koji bi znao kako sebe valja voleti.
Ma ja bih pre svoj ljudski lik dao za lice kakvoga majmuna no što bih rekao da ću se utopiti za ljubav nekakve morske
kokoške.
RODERIGO: Pa šta da radim? Ja priznajem da je stid‐no za mene što sam tako zacopan; ali kad nemam dara da to
izmenim!
JAGO: Dara! Rotkve strugane! Koren je u nama samima što smo ovakvi ili onakvi. Naše telo je naš vrt, a naša volja vrtar u
njemu; te ako hoćemo da zasadimo koprivu ili da zasejemo salatu, da rasadimo isop ili da oplevimo majčinu dušicu, da ih
dopunimo još kojom vrstom biljaka ili da smanjimo njihov broj za poviše vrsta, ili želimo da ih zapustimo do besplodnosti
ili veštački nađubrimo, nu, za sve to leži moć i rukovodeća sila u našoj volji. Kad na terazijama našeg bića ne bi bilo tasa
razuma da drži u ravnoteži tas čulnosti, krv i niskost naše prirode doveli bi nas do savršeno besmislenih rešenja; ali nama
je dat razum da rashladi naše mahnite nagone, žaoke naše putenosti, neobuzdanost naše pohote, a podvrsta i izdanak ovih
jeste, po mom mišljenju, i ono što vi zovete ljubav.
RODERIGO: To nije mogućno.
JAGO: To je ni manje ni više pohota krvi uz saglasnost razuma. No, hajde, budi čovek. Da se daviš! Davi mačiće i slepu
štenad, Ja sam se zakleo da ti budem prijatelj i moram da priznam da sam pričvršćen uz tvoju vrsnost koncima što se ne
kidaju; a nikad ti ne bih mogao biti bolje naruci nego sad. Natrpaj novaca u svoju kesu; kreni se u ovu vojnu; smotaj
kakvu bradu pa njom preruši lice; velim ti, natrpaj novaca u kesu. Nije mogućno da će Dezdemona dugo ustrajati u svojoj
ljubavi prema Crncu ‐ natrpaj novaca u kesu, a ni on u svojoj prema njoj. Plaho se ona začela u njoj, pa ćeš videti da će
se na sličan način i okončati; natrpaj samo novaca u kesu. Ovi Crnci su prevrtljive ćudi ‐ napuni kesu novcima: ‐ jelo koje
mu je sad slađe od rogača biće mu uskoro gorko kao pelen. Ona se, budući mlada, mora izmeniti: kad se zasiti njegovoga
tela, uvideće da se prevarila u izboru. Promena će joj biti neophodna, neophodna, stoga natrpaj novaca u kesu. Ako baš
hoćeš po svaku cenu da odeš u pakao, učini to na prefinjeniji način, a ne davljenjem. Stvori koliko god možeš novaca. Ako
licemerna prepodobnost i slabašna zakletva između jednog varvarina skitalice i jedne prepredene Mlečanke ne budu
isuviše tvrd orah za moju dovitljivost i za ceo nakot pakla, ti ćeš se naslađivati njome; stvori stoga novaca. Mačku o rep sa
davljenjem! To je čisto‐načisto stranputica: bolje nastoj da te obese zato što si se dočepao naslade nego da se utopiš, pa
dobiješ šipak.
RODERIGO: A poduhvataš li se ti da jemčiš za moje izglede, ako se budem oslonio na ishod?
JAGO: Ja sam ti siguran: idi ti, pa stvori novaca. Ja sam ti često govorio, a kažem ti evo opet i opet da mrzim Crnca:
moja stvar je uvrežena u mom srcu; a ni tvoja stvar nije ništa manje osnovana. Daj da mu se svetimo združeni; ako mu
nabiješ rogove, sebi ćeš time pribaviti zadovoljstvo, a meni zabavu. Ima mnogo čega u utrobi vremena što čeka na
porođaj. Udri prečicom; idi; i nabavi novaca. Sutra više o tome. Zbogom.
RODERIGO: Gde da se nađemo sutra ujutru?
JAGO: U mom stanu.
RODERIGO: Biću zarana kod tebe.
JAGO: Putuj; zbogom. I jeste li čuli, Roderigo?
RODERIGO: Šta velite?
JAGO: Ni reči više o davljenjnu, jeste li čuli?
RODERIGO: Sad sam drugi čovek: prodaću svu svoju
zemlju.
JAGO: Putujte; zbogom! Podosta u kesu
novaca natrpajte.
(Roderigo odlazi.)
Tako ja
od svog budale vazda kesu gradim;
jer samo ljagu znanju svom stečenom
nanosio bih kad bih dangubio
sa ćuskijama takvim, a da tu
ne bude za me zabave i ćara.
Crnca ja mrzim; kruže glasovi
da je u mojim dušecima on
posao mesto mene obavljao:
da l' je to tačno, ne znam, ali ja ću
iz podobnoga podozrenja samog
činiti kao da je tačno to.
On veruje mi vrlo; utoliko
povoljnije će naći tle u njemu
ono što smislih. Kasio je lep;
da vidim sad: da mesto njegovo
ugrabim ja; da dvostrukim podlaštvom
zakitim ćef svoj; kako, kako? Čekaj,
da vidim: posle nekog vremena
da sluh Otelov džarnem kako ovaj
preveć je prisan s ženom njegovom:
i likom, a i uglađenošću,
za podozrenje on je pogodan;
stvoren da žene mami u neverstvo.
Prostodušan i otvoren po srcu,
Crnac za svakog ko se časnim pravi
veruje da je častan, te ga čovek
može bez muke, kao magarca,
da vuče za nos.
Zače se; tu je; ad i noć doneće
na božji dan to nakazno začeće.

DRUGI ČIN

POJAVA PRVA

Pristanišni grad na Kipru. Poljana blizu keja.

(Ulaze Montano i dva plemića.)

MONTANO: Da li sa rta što razaznajete
na moru?
PRVI PLEMIĆ: Ništa baš: žestoka bura;
ne nazirem međ pučinom i nebom
nijedno jedro.
MONTANO: Vetar je na kopnu
urlikao; i jači naleti
nikada nisu tresli naša zdanja;
ako je tako divljao na moru,
zar ima takvih hrastovih rebara
da se iz žlebova ne istave
kada planine ruše se na njih?
O, šta ćemo o svemu tome čuti?
DRUGI PLEMIĆ: Da se sva turska flota rasturila.
Jer samo stanite na obalu,
svu zapenjenu: talas iskarani
ko da žestoko šiba oblake;
naraslo more, vetrom uzljuljano,
čudovišnom i previsokom grivom
vodu put žarkog pljuska Medveda
te straže večno stalnog pola gasi;
nikad na gnevnim talasima nisam
ovakav nemir dosad video.
MONTANO: Ako se turska flota nije negde,
u zaklon ishajkana, sakrila,
potonula je onda, pošto ovde
održati se nije mogućno.
(Dolazi Treći plemić)
TREĆIPLEMIĆ: Novosti, momci! Rat jesvršen naš.
Turke je ova bura beznadna
mlatnula tako da je njihove
planove sve osakatila; jedan
mletački vrsni brod je video
propast i olupine većeg dela
njihove flote.
MONTANO: Kako? Doista?
TREĆI PLEMIĆ: Taj brod, Veronac, tek što je kod nas
uplovio u luku; a sa njega
Otela Crnca ratobornoga
poručnik, Kasio Mihailo,
iskrcao se. Crnac lično, pak,
na pučini je i put Kipra plovi
sa ovlašćenjem neograničenim.
MONTANO: Tome se zbilja radujem; upravljač
izvrstan on je.
TREĆI PLEMIĆ: No taj Kasio,
iako nam Je isporučio
radosnu ovu vest o šteti turskoj,
vidi se ipak brižan i za spas
Crnčev se moli, jer je svirepa
i gadna bura njih razdvojila.
MONTANO: Nebo i ja za njegov molim spas;
jer sam pod njime služio i znam:
ko pravi vojnik on zapoveda.
Hajdemo prema pučini, koliko
da osmotrimo bolje prispeli
taj brod, toliko i da uputimo
poglede prema vrsnome Otelu
sve do daljina gde se pogledu
ne daje da od vazdušnih modrina
okean razlikuje.
TREĆI PLEMIĆ: Hajd'mo, hajd'mo;
jer na prispeća nova svakog trena
da računamo možemo.
(Ulazi Kasio.)
KASIO: Neka je hvala svim junacima
na ratobornom ovom ostrvu
za poštovanje odato Otelu!
O, neka bi mu protiv stihije
zaštite nebo dalo, jer ga ja
izgubih usred mora opasnoga.
MONTANO: Je li na dobrom brodu?
KASIO: Brod mu je krepko građen, a vešt krmar
upravlja njim, u poslu oproban;
zbog toga smrtno zasićena nisu
nadanja moja još, već ozdravljenju
u susret bodro idu.
(Spolja se čuje: "Brod! ‐ Brod! ‐ Brod!" Dolazi Glasnik.)
KASIO: Kakva je buka to?
GLASNIK: Sav grad je pust; na grebenu kraj mora
povrstan stoji svet i viče: "Brod!"
KASIO: U mene nada uobličava se
da će to biti zapovednik naš.
(Čuju se topovi.)
DRUGI PLEMIĆ: Topovi ovi pucaju za pozdrav;
barem su, dakle, prijatelji naši.
KASIO: Gospodine, potec'te, pa nam tačno,
molim vas, jav'te ko je prispeo.
DRUGI PLEMIĆ: Hoću. (Ode)
MONTANO: A je li ženjen, dobri poručniče,
general naš?
KASIO: Veoma srećno čak:
devojku dobio je koja svojom
vrsnošću svaki opis, svaku slavu,
ma kol'ko ova nemereno bila
preuznošena, prevazilazi;
devojku što natkriljuje potpunce
kitnjastost šuplju pera hvalospevnih
pa, sva suštinom zaodevena
prirode same, ovaploćuje
u sebi svoga tvorca bez ostatka.
(Vraća se Drugi plemić)
Šta ima? Ko je stigo?
DRUGI PLEMIĆ: Neki Jago,
zastavnik generalov.
KASIO: To će reći
imati retku sreću u brzini:
i sama bura, more razbešnjeno,
rascikan vetar, stene zašiljene
i sprudovi peščani ‐ podmukle
podvodne izdajice koje skaču
pred kobilice nevine ko brana ‐
svi oni, evo, ko da za lepotu
imaju osećanja, ćud su svoju
porekli ubitačnu, pa su dali
da mirno prođe, veselo i zdravo,
Dezdemona božanska.
MONTANO: Šta je ona?
KASIO: Zapovedazapovedniku našem
ona o kojoj reč je bila sad,
a hrabrome je Jagu poverena
da je dovede, koji nade naše
brzinom svoga putovanja amo
za punih sedam noći preteče.
Štiti Otela, Jove veliki,
i moćnim svojim dahom sopstvenim
potpiruj jedra njegova, da svojim,
visokim brodom blagoslov donese
obali ovoj, da u naručju
Dezdemoninom smiri ljubavlju
kucaje svoga srca uzburkane,
da duhovima našim prituljenim
nanovo ognja da, a Kipru svem
pokoj donese.
(Dolaze Dezdemona, Emilija, Jago, Roderigo i pratioci.)
O! Ta pogledajte,
blago je svoje iskrcao brod.
Kolenasvoja, Kiprani, priklon'te!
Gospođo, da si zdravo! Nek te nebo
milošću svojom svu zaokruži,
spreda, pozadi i sa svake strane!
DEZDEMONA: Hvala vam, vrli Kasio. Šta znate
o mužu mome da mi kažete?
KASIO: Stigao nije još; i drugo ne znam
do da je zdrav i da će skoro doći.
DEZDEMONA: O, ali strepim! ‐ Šta vas rastavi?
KASIO: Golema raspra mora i nebesa
rastavila nas. Ali čujte! Brod!
(Napolju uzvici: "Brod! Brod!" Čuju se topoveki pucnji.)
DRUGI PLEMIĆ: Tvrđavi pozdrav šalju. Biće da je
prijatelj neki.
KASIO: Vidite za vesti.
(Plemić odlazi.)
Dobro mi došli, dobri zastavniče. (Emiliji.)
Gospođo, dobro došli. Ne zamer'te,
moj dobri Jago, što ću učtivost
protegnuti: moj odgoj kriv je za to
što vid ovako drzak uzima
ljubaznost moja.
(Poljubi je.)
JAGO: Kad bi vam, sinjore,
usnica svojih dala onoliko
koliko mene svojim jezikom
ne jednom časti, bilo bi vam dosta.
DEZDEMONA: Avaj! U nje i nema jezika.
JAGO: Ima ga, bogme, odveć;
baš kad sam željan sna to opažam.
Verujem da pred vama, gospođo,
malo u srce jezik svoj zavuče
i breca se u sebi.
EMILIJA: Nisam dala
za takav prekor mnogo povoda.
JAGO: De, de već! Sušte ikone ste sve
čim preko praga svog prekoračite,
a u salonu svom klepetuše;
u kuhinji ste mačke podivljale,
i prepodobne kada vređate,
al' đavoli kad neko vređa vZs;
u svom gazdinstvu lakrdijašite,
a gazdujete tek u postelji.
DEZDEMONA: O, stid te bilo, klevetniče!
JAGO: Ne, Turčin bio ako nije tako:
vi ustajete da se mlatite;
ležete da se posla latite.
EMILIJA: Sačuvaj Bože da mi pohvalnicu
napišeš ti!
JAGO: I bolje da ne pišem.
DEZDEMONA: Kada bi moju pohvalnicu ti
imao da napišeš, šta bi reko?
JAGO: O, plemenita gospođo, na to
ne gonite me; kad ne zameram,
ja nisam ništa.
DEZDEMONA: No, dosta je bilo.
U pristanište je li pošb ko?
JAGO: Jeste, sinjora.
DEZDEMONA: U srcu nisam vedra, al' nastojim
da, praveći se takvom, zavaram
to što u duši nosim. Dakle, hajde,
kakvu bi meni pohvalnicu dao?
JAGO: Tu mi je na vrh jezika; al' zbilja
dosetljivost se moja pripila
uz teme moje ko što se uz kosu
prilepi izmet ptičji; morao bih
s njom da iščupam mozak svoj i sve:
al' se na poso muza moja dala,
i evo njenog ploda.
Kad ženi Bog lepote da i uma,
prva je radi upotrebe tu,
a drugi, zna se, i koristi nju.
DEZDEMONA: Pohvala divna! Ali kad je ružna,
a umna?
JAGO: Kad je ružna, uz to umna,
nađe već lepotana kojem njena
ružnoća stoji kao salivena.
DEZDEMONA: Sve grđe i sve grđe.
EMILIJA: Alikadje
lepa, a glupa?
JAGO: Nema lepe nigde
koja je glupa, pošto glupost njoj
pomaže vazda da produži soj.
DEZDEMONA: Sve su to stari glupavi paradoksi da se njima zasmejavaju tupoglavci po krčmama. Kakvu bi onda bednu
pohvalu imao za onu koja je i ružna i glupa?
JAGO: Poslove ružne obavlja i umna,
a lepa ko i ružna a bezumna.
DEZDEMONA: Da teškoga neznanja! Ti onoj najgoroj odaješ najveću pohvalu. No kakvom bi pohvalom podario ženu uistinu
dostojnu, ženu za koju bi se, po sili njenih zasluga, poduhvatila da jemči i sušta pakost?
JAGO: Koja se, mada lepa, ne nadima
i ne lapara, mada jezik ima,
koja, ma kol'ko da ne oskudeva
u zlatu, ipak skromno se odeva,
koja obuzda svoju želju, mada
reći je vlasna: "Baš bih mogla sada",
koja svoj gnev i uvredu proguta,
ma kol'ko da je, pecnuta i ljuta,
osvetu lako mogla da ostvari,
koja toliko umom gospodari
da neće dati glavu bakalara
za rep od štuke, koja ima dara
da misli a da misao ne oda,
koja se, kad je gledaju, ne poda
želji da glavu za sobom okrene,
takva je, ako ima takve žene –
DEZDEMONA: No, kakva?
JAGO: Potpuno zrela da budale doji
i surutkastog piva čaše broji.
DEZDEMONA: Da sakatog li i krajnje nemoćnog zak‐ljučka! Ne traži da te on uči, Emilija, iako ti je muž. Šta velite vi,
Kasio? Je l' te da je on bestidan i raspustan savetnik?
KASIO: On govori prostonarodno; više će vam se u njemu dopasti vojnik no učenjak.
JAGO (za sebe): Hvata je za ruku; o, ta vam je dobra, došaptavajte se; u tu tanušnu paučinu uloviću ja muvu tako veliku
kao što je Kasio. O, da, osmejkuj se na nju, osmejkuj; sputaću ja tebe tvojom sopstvenom ljubaznošću. Cela je istina to
što kažete, tako je, zacelo. Ako takva šaljakanja sljušte sa vas poručnički čin, onda bi vam bolje bilo da niste svaki čas
ljubili svoja tri prsta, čime evo sad opet veoma spretno izigravate gospodina. Odlično; poljubljeno valjano! Izvrsna
uljudnosti! Tako je, zacelo. Gle, opet stavljate prste na usne? Voleo bih, za vašu ljubav, da su to klistiri. (Čuje se truba.)
Crnac! Poznajem njegovu trubu. KASIO: Zbilja je tako.
DEZDEMONA: Hajdemo mu u sretanje.
KASIO: Gle! Evo ga gde dolazi.
(Ulaze Otelo i pratioci.)
OTELO: O, ratniče moj lepi!
DEZDEMONA: Premili
Otelo moj!
OTELO: I ushićen sam ja
i isto tol'ko začuđen što vas
pre sebe ovde zatičem. O, ti
radosti duše moje! Ako vazda
za burom takvo nastupa spokojstvo,
tad vetrovi nek duvaju dok smrt
ne prenu iz sna i nek trudna barka
na bregove se morske uspinje
visoke kao Olimp, pa se onda
u provalije gnjura ponovo,
duboke kao što je prema nebu
pakao dubok! Kada bi mi sad
valjalo mreti, najsrećniji sada
bio bih ja, jer zebem da je tako
potpuna sreća koju osećam
da buduća mi sudba nepoznata
doneti neće radost sličnu ovoj.
DEZDEMONA: Ne dao Bog! No neka bi se sreća
i ljubav naša umnožavali
onako ko što umnožavaju se
i dani naši!
OTELO: Aminujte to,
preblage višnje sile! Nemam reči
da svoju sreću iskažem valjano;
ovde mi ona zastala; i odveć
radosti to je, i nek to, nek to
nesuglasica bude najveća (ljubi je)
koja će ikad srca da nam dvoji.
JAGO (za sebe): O! Strune su vam sada podešene
u valjan sklad, al' čivije što tvore
saglasje ovo olabaviću,
tako mi mog poštenja.
OTELO: Hajd'mo zamku.
Novosti, prijatelji: rat je naš
završen već, podavili se Turci.
Kako su stari poznanici moji
s ostrva ovog? Tebe, dušo slatka,
ovde na Kipru željno čekaju;
na veliku sam ljubav ja naišo
ovde međ njima. O, ti premila,
ja brbljam ko budala, prosto sam
od sreće svoje podetinjio.
Molim te, dobri Jago, spusti se
u zaliv, pa mi prtljag iskrcaj.
Dovedi mi u zamak komandanta;
valjan je čovek on i zaslužan je
vrsnošću svojom svakog uvaženja.
Hajdemo, Dezdemona, i na Kipru
da si mi dobrodošla još jedared.
(Odlaze svi sem Jaga i Roderiga.)
JAGO: Idi odmah, pa me sačekaj u luci. Hodi ovamo. Ako je u tebe srčanosti, a vele da i niske duše, kad se zaljube, imaju
u srcu blagorodnih osobina više no što im je to od rođenja dato, onda me poslušaj. Poručnik večeras požarči na stražarskoj
terasi: a pre svega moram da ti kažem to da je Dezdemona prosto zaljubljena u njega.
RODERIGO: U njega! Pa to je nemogućno.
JAGO: Stavi svoj prst ovako, i pusti da poučim tvoje srce. Ne smetni sa uma s kakvom je žestinom u prvi mah zavolela
Crnca samo zbog toga što se hvalisao. i pričao joj basnoslovne laži; pa hoće li ga ona večito voleti zbog blebetanja? Nemoj
dopustiti da tvoje oprezno srce pomisli tako što. Njenim očima je potrebno da se na nečemu napasaju; a kakvo je to
uživanje za nju da gleda u đavola? Kad krv otromi od čulnih zadovoljenja, onda, da se ona ponovo podjari i da se utoli
njena nova glad, potrebna je ljupkost lica, saglasnost godina, otmenost od rođenja i lepota; sve ono što Crncu nedostaje.
Elem, sa nedostatka ovog nužnog sklada njena nežna osetljivost naći će se povređenom, ona će početi da oseća gađenje,
obuzeće je odvratnost i mržnja prema Crncu; već i sama priroda će je tome poučiti i nagnaće je da se reši na kakav drugi
izbor. No, gospodine, ako ovo dopustimo, atakvo je stanovište posve verovatno i prirodno, ko je taj koji bi imao u tom
pogledu više izgleda na uspeh nego li Kasio? Taj bkretni nitkov koji je savestan tek koliko da stavi na sebe sasvim uljudan
i čovečan izgled, kako bi što bolje uspeo u svojim prljavim i podmuklo raspusnim sklonostima? Ama, niko, ama, niko: to
je ljigav i prepreden nitkov, čovek koji iščeprkava pogodne prilike, i čije oko izražava i odslikava preimućstva, iako on
sam ne predstavlja nikakvo pravo preimućstvo; to vam je vraška hulja! Sem toga, ta je hulja prikladna, mlada i poseduje
sve one osobine za kojima pogledaju budalaste i žutoklju‐ne duše; zarazno savršena hulja i to žensko ga je već našlo.
RODERIGO: Ne mogu da verujem to za nju; ona ima najbogougodnija svojstva.
JAGO: Bogougodna, gle'te molim vas! Vino što ga ona pije isceđeno je iz grožđa; da je ona bogougodna, nikada ne bi
zavolela Crnca; đavolsku mater bogougodna! Zar nisi video kako mu je dlanom tapšala po ruci? Zar nisi primetio?
RODERIGO: Jesam, nije da nisam; no to je bila samo učtivost.
JAGO: Pohotljivost, tako mi ove ruke! Iskaznica i uvod mračni u povest sladostrašća i prljavih misli. Usnama su se tako
približavali jedno drugome da su im se dahovi grlili. Gnusne misli, Roderigo! Kad takva uzajamna prisnost na takav način
priugotovlja‐va put, očas se nađe pod rukom i ona glavna i vrhovna vežba, onaj objedinjavajući završetak. Pih! Ali pu‐
stite, gospodine, da vas ja vodim: ja sam vas doveo iz Mletaka. Budite noćas na straži; što se naređenja tiče, ja to uzimam
na sebe: Kasio vas ne zna. Ja neću biti daleko od vas: nađite neku priliku da Kasija naljutite: bilo time što ćete govoriti
preglasno, bilo time što ćete izvrgavati ruglu njegov način održavanja zapta; ili kojim vam drago drugim načinom koji bi
vam se u tom trenutku pokazao pogodnijim.
RODERIGO: Dobro.
JAGO: On je, gospodine, prek i veoma plah u ljutnji, pa će dati Bog da vas udari: izazovite ga da to uradi; jer ja ću baš
povodom toga podbosti Kiprane na pobunu, koja se neće izistinski stišati sve dotle dok Kasio ne bude premešten. Tako
ćete prečicom dospeti do ispunjenja svojih želja, koje ću ja uputiti šta da učine, a time će na najpovoljniji način biti
uklonjena i smetnja bez čijeg uklanjanja ne bismo mogli da se nadamo uspehu.
RODERIGO: Mognem li time ikako doprineti da se dođe do povoljne zgode, učiniću to.
JAGO: Ja ti za to jemčim. Potraži me što skorije kod tvrđave: ja moram da odnesem njegove stvari sa obale.
Zbogom.
RODERIGO: Zbogom. (Ode)
JAGO: Da zaljubljen je Kasio u nju,
verujem čvrsto; a da se i ona
u njega zagledala ‐ mogućno je
i vrlo verovatno: Crnac je,
mada ga ja ne trpim, postojan,
pun ljubavi i plemenit po duši;
i da će kao vrlo mio muž
pokazati se spram Dezdemone,
u to ja nemam razloga da sumnjam.
Al' volim je i ja, ne baš iz strasne
požude neke ‐ mada bih na svoju
primio dušu taj golemi greh ‐
već jednim delom da bih zasitio
osvetu svoju, jer podozrevam
da je na odar moj uskakao
krepki taj Crnac, što kad pomislim
utrobu moju grize kao otrov;
niti će išta moći ili smeti
zadovoljenja duši da mi da,
sve dok se s njime ne izravnam ja:
ženu za ženu; ili ako to
ne uspem, onda bar u tako strašnu
ljubomoru da Crnca oteram
za kakvu razum nema melema.
Da u tom uspem, ako istraje
u hajkanju taj dronjak mletački
što ga na uzdi radi njegove
nasrtljivosti držim lovačke,
hoću da imam Kasija kraj sebe;
ocrniću pred Crncem Kasija
što grđe umem, jer me je za moju
kapicu noćnu i od njega strah;
a Crnac će mi još zahvaliti,
zavoleti me i nagraditi
što magarcem ga izvrsnim učinih
i što spokojstvo njegovo i mir
u savršeno ludilo obratih.
Ovde je već, al' zbrkano je još:
šta stvarno piše lupeštvu na čelu,
pokazuje se sasvim tek na delu.

POJAVA DRUGA

Ulica.

(Ulazi Herold sa proglasom; za njim ide narod.)
HEROLD: Nakon što su sad stigle pouzdane vesti koje javljaju o potpunoj propasti turskoga brodovlja, naš plemeniti i vrli
general Otelo nalazi za ugodno da se toržestvovanju oda svaka živa duša; ko igrom u kolu, ko paljenjem vatara, a svak se
predajući onakvom uživanju ili zadovoljstvu kakvom ga po navici srce vuče; jer, mimo ovih blagodetnih vesti, proslavlja se
ovim i njegovo stupanje u brak. Toliko mu je bilo u volji da se objavi. Sve službene odaje su otvorene i slobodno je
pirovati počev od sad, a to će reći od pet časova, pa sve dok ne izbije jedanaest. Neka nebo blagoslovi ostrvo Kipar i našeg
plemenitoga generala Otela! (Odlaze.)

POJAVA TREĆA

Predvorje u tvrđavi.

(Ulaze Otelo, Dezdemona, Kasio i pratnja.)

OTELO: Motrite vi na stražu ove noći,
Kasio dragi: valja sebe same
da poučimo gde ćemo sa čašću
staviti tačku, kako ne bi pirom
natpiren bio razbor.
KASIO: Jago već ima za to uputstva;
ali, pri svem tom, motriću i ja.
OTELO: Jago je čestit vrlo. Laku noć,
Mihailo; a sutra s prvom zorom
dođite da se porazgovaramo. (Dezdemoni.)
Hajdemo, dušo draga; valja sneti
plodove kad je pazar obavljen;
a ja i vi podelićemo ćar.
Laku vam noć!
(Odlaze Otelo, Dezdemona i pratioci. Ulazi Jago.)
KASIO: U dobri čas, Jago; moramo na stražu.
JAGO: Još ne, poručniče; pa nije izbilo deset. Naš general nas je otpustio tako rano iz ljubavi prema Dezdemoni, što ne
treba da mu zamerimo; on još ni jednu noć nije prospavao s njom, a ona je naslada i za Jupitera.
KASIO: Ona je više no izvanredna žena.
JAGO: I živa vatra, ja stojim dobar za nju.
KASIO: Doista je ona stvorenje puno svežine i tananosti.
JAGO: Pa kakvo je oko u nje! Prosto kao da odzvanja u njemu izazivanje na pregovore.
KASIO: Zamamljivo oko; pa ipak, rekao bih, veoma čedno.
JAGO: A kad progovori, zar nije to kao znak uzbune za ljubav?
KASIO: Zbilja je ona savršenstvo.
JAGO: No, blago njihovim pokrivačima! Hajdemote, poručniče, ima vam u mene kupica vina, a napolju je nekoliko
kiparskih bećara koji ne bi bili s raskida da isprazne po koju u zdravlje crnoga Otela.
KASIO: Ne večeras, dobri Jago: zlosrećne sam i zbilja nedorasle glave za piće; voleo bih od sveg srca da je učtivost izumela
kakav drugojači način za uveselja‐
vanje.
JAGO: O, pa to su naši prijatelji; jedan pehar samo: ja ću piti za vas.
KASIO: Popio sam ciglo jedan pehar večeras, i to valjano razblažen, pa gle kakvoga preobraženja: zle sam sreće kod te
neotpornosti, pa ne smem da opteretim svoju slabost čašom više.
JAGO: Koješta, čoveče! Pa ovo je noć za pirovanje; bećari to žele.
KASIO: Gde su oni?
JAGO: Ovde iza vrata; molim vas, pozovite ih ovamo.
KASIO: Neka bude; samo mi se to ne dopada. (Ode)
JAGO: Uspem li da u njega uglavim,
uz ono što večeras popi već,
samo još jednu čašu, biće on
svadljiv toliko tada i nasrtljiv
koliko moje mlade gospe pas.
No, Roderigo, moja luda derna,
čija se ljubav već u naličje
sopstveno svoje preobratila,
sasu u sebe ovu noć u čast
Dezdemoninu zamašne krčage;
a moraće na stražu. Tri mladića,
tri naduvena plemića sa Kipra ‐
koji na nekom odstojanju drže
oprezno svoju čast, a soj su pravi
ostrva ovog ratobornoga ‐
ugrejao sam propisno večeras
kupama mlaznim, a i oni će
biti na straži. No, sad usred tog
piJanog krda imam još da gurnem
Kasija našeg pa da nečim on
uvredi ovo ostrvo. Al' evo
ponovo njega. Ako naum moj
posledicama bude potvrđen,
ploviće čun moj slobodno i lako,
vetrom i strujom nošen podjednako.
(Vraća se Kasio, a za njim dolaze Montano i Plemići. Prate ih sluge s vinom.)
KASIO: Ovi su se, tako mi Boga, već napili.
MONTANO: Samo malčice, duše mi; ne zvao se ja vojnik ako je prebacilo pola litre.
JAGO: Vina, hej!
Nek zveckaju čašice, cin‐cin; nek zveckaju čašice, cin; vojnik je čovek tek, a pedalj naš je vek; pa terajmo klinom klin.
Vina, momci!
KASIO: Tako mi Boga, izvrsna pesma.
JAGO: Naučio sam je u Engleskoj; a s mukom ćeš gde naći veće smukove no tamo. Šta su vam tamo neki Danci i tamo neki
Nemci i tamo neka nabeđena teturala Holanđani ‐ dede, pij! ‐ ništa oni nisu prema Englezima.
KASIO: Zar su ti vaši Englezi takvi stručnjaci na piću?
JAGO: Ama, svaliće vam Englez bez po muke pod sto vašeg Danca mrtva pijana; ni oznojiti se neće, a srušiće tamo nekoga
vašeg Švabu; a vašega tamo Holandeza udesiće da povraća pre no što se čestito i napuni naredna čaša.
KASIO: U zdravlje našega generala!
MONTANO: Glasam za, poručniče; i odajem vam priznanje.
JAGO: O, slatka Engleska!
Čakšire svoje svega krunu plati
kralj Stefan, velmož i po, zahte pak
da krojač njemu čitav marjaš vrati
i nazva njega gulikožom čak.
Al' on je bio krupna zver, badava!
A ti si sitna riba, brajko moj;
i pošto raskoš zemlju uništava,
baci na pleća stari ćurak svoj. Vina, hej!
KASIO: E, ova je pesma još finija od one.
JAGO: Hoćete li da je čujete još jednom?
KASIO: Ne; jer držim da je nedostojan svoga mesta ko tako štogod čini. No, Bog je iznad sviju; a ima duša koje treba da
budu spasene i duša koje ne treba da budu spasene.
JAGO: Tačno, dobri poručniče.
KASIO: Što se mene tiče ‐ ne budi na ukor generalu niti ikojemu vrsnome čoveku ‐ ja se nadam da ću biti spasen.
JAGO: I ja se nadam, poručniče.
KASIO: Da, ali s vašim dopuštenjem, ne pre mene; poručnik ima da bude spasen pre zastavnika. Ali dosta o tome; hajdemo
na posao. Bog nam oprostio grehe! Gospodo, osvrnimo se za poslom. Nemojte vi, gospodo, misliti da sam ja pijan: ovo je
moj zastavnik; ovo je moja desna ruka, a ovo je moja leva ruka. Ovog puta ja nisam pijan; ja mogu dovoljno dobro da
stojim i dovoljno dobro da govorim.
SVI: Savršeno dobro.
KASIO: Ama baš veoma dobro; nemojte misliti da sam pijan. (Ode)
MONTANO: Na terasu, sinjori; hajdemo da smenimo stražu.
JAGO: Videste ovog momka što sad ode;
ko vojnik on bi pored Cezara
mogao stati i predvoditi;
a videli ste manu njegovu;
ravnodnevicu savršenu čine
u njega preimućstva njegova
i ova mana: nit' je koje veće,
niti je manje; šteta je za njega.
Bojim se da u koji zlehud čas
slabosti takve ne donese potres
ostrvu ovom poverenje što ga
Otelo gaji prema njemu.
MONTANO: Jeli
češće on takav?
JAGO: To je vazda u nj
uvod u san: a kad mu piće ljuljku
ne zanjiše, on kadar je da bdi
dok dvaput sat ne odšeta svoj krug.
MONTANO: Dobro bi bilo da se stavi to
do znanja generalu. Možda on
ne vidi to, il' ceni po dobroti
svojega srca preimućstva što se
vide na Kasiju, previđajući
što je na njemu zlo. Zar nije tako?
(Ulazi Roderigo.)
JAGO (ovome tiho): No, Roderigo, šta je?
Za poručnikom brže, molim vas! (Roderigo ode.)
MONTANO: Žalost je grdna što se plemeniti
odvaži Crnac da na mesto takvo
ko što je mesto pomoćnika svog
stavi čoveka sa nakalemljenom
bolešću ovom; bilo bi pošteno
reći ovako Crncu.
JAGO: Ni za ovo
ostrvo lepo ja to ne učinih:
ja mnogo volim Kasija i mnogo
dao bih kad bih mogao u njega
tu bolest da iscelim. Ali čujte!
Ko viče to?
(Napolju uzvici: "Pomagaj! U pomoć!")
KASIO: Nitkove! huljo!
MONTANO: Štaje, poručniče?
Šta je to bilo?
KASIO: Da me uštva jedna
dužnosti poučava!
U bocu ću pletenu nabiti
tu hulju batinama.
RODERIGO: Batinama!
KASIO: Još brbljaš tu, nitkove!
(Tuče Roderiga.)
MONTANO: Poručniče,
nemojte! Ruku, molim vas, zadrž'te.
KASIO: Da ste me s mirom pustili, sinjore,
dok nisam i vas maznuo po ćupi.
MONTANO: Ta man'te; vi ste pijani.
KASIO: Ja pijan!
(Potržu mačeve i tuku se.)
JAGO (tiho Roderigu): Poteci, kažem! Trči, pa
uzbunu diži!
(Roderigo ode.)
Poručniče dobri,
nemojte! Ama, zaboga, sinjori!
U pomoć, hej! Sinjore! Poručniče!
Sinjor Montano! Gospodo, pomoz'te!
U dobri čas baš zbilja straže evo!
(Zvone zvona.)
Ko to u zvona udara? Diablo!
U tvrđavi će svi poskakati.
Za ime Boga, poručniče, stan'te!
Navući ćete večnu bruku na se.
(Vraća se Otelo s pratnjom.)
OTELO: Šta je to tu?
MONTANO: Iz mene, Hrista mi,
potokom lije krv; na smrt sam ranjen.
OTELO: Ne dalje, kom je život mio!
JAGO: Hej, poručniče, stan'te! Gospodo!
Sinjor Montano! Zar je potpuno
mrtvo u vama osećanje gde ste
i šta je dužnost vaša? Stanite!
Počujte, vaš general govori;
zastidite se, prestanite već!
OTELO: Pa šta je, hej! Odakle dotle dođe?
Da l' Turci postadosmo, te činimo
samima sebi ono što nebesa
Otomanima ne dopuštaju?
Varvarsku kavgu tu obustavite,
tako vam stida hrišćanskog; ko prvi
makne da sečom bes iskali svoj,
tom glava nije skupa; poginuće
čim samo mrdne. Strašnu zvonjavu
slušajte ovu! Njome poplašeno,
odmetnuće se ostrvo od reda.
Šta je posredi bilo, gospodo?
Čestiti Jago, ti, što smrtno tužan
posmatraš ovo, reci: ko to poče?
U ime tvoje ljubavi to tražim.
JAGO: Ja ne znam; svi ko prijatelji pravi
još maločas, još sve do ovog trena
čavrljali smo spokojno i lepo
onako ko što, svlačeći se, čine
mladenci kad se spremaju da legnu;
a onda, sad baš ‐ kao da je neka
planeta ljude uma lišila
mačeve potrgoše nasrćući
na grudi jedan drugom s dušmanskom
ostrvljenošću. Ja da kažem ne znam
početak ovoj svađi osornoj,
i kamo da u kakvom boju slavnom
izgubih noge što me doneše
da i ja budem učesnik u ovom.
OTELO: Šta vas je to, Mihailo, navelo da se zaboravite ovoliko?
KASIO: Oprostite mi, molim vas; ne mogu ništa da kažem.
OTELO: Dostojni Montano,
vi za pristojnost znate; svet poznaje
mladićku vašu smirenu ozbiljnost
i imenu se vašem s usana
strogih i vrlo umnih odaje
velika hvala: šta vas je navelo
da glas svoj tako prenebregnete
i straćite to mišljenje o vama,
dragoceno toliko, pa ga date
u zamenu za ime nekakvog
noćnog bukača? To mi odgovor'te.
MONTANO: Vrsni Otelo, opasno sam ranjen;
Jago, vaš časnik, može da vam kaže –
a ja ću za toliko da oćutim,
jer ima nešto što me vređa sad –
može vam reći sve što znam i ja;
a ja pak ne znam da sam noćas išta
učinio il' reko neumesno,
sem ako nije prestup katkada
imati prema sebi sažaljenja,
i ako nije porok braniti se
kad nasilje se okomi na nas.
OTELO: Tako mi neba, sad već počinje
vođama mojim bezopasnijim
da moja krv zapoveda, a strast,
zamračujući sud moj razboriti,
nastoji da mi put pokazuje.
Maknem li samo, ili samo ovom
izmahnem rukom, najbolji od vas
pod ukorom će srušiti se mojim.
Kako do ove gnusne gužve dođe
hoću da znam, i ko je započe;
i onaj ko se kriv u tome nađe,
pa bio sa mnom svezan i rođenjem,
ugledati me više neće. Šta!
Zar da se svađa lična, domaća,
u vojničkome utvrđenju začne,
obesnom ionako, a gde strah
prevršio je srca stanovništvu,
i to još noću, i to u palati
gde stražari se nad sigurnošću!
Pa to je užas. Jago, ko to poče?
MONTANO: Bilo da umanjiš il' uveličaš
istinu, ili službom vezan, ili
iz pristrasnoga prijateljstva, onda
vojnik ti nisi.
JAGO: Tičeš me u živac;
pre bih iz usta jezik iščupao
no što bih dao da Mihailu
Kasiju on nanese uvredu;
no ja nastojim da se ubedim
kako se njega neće kosnuti
što ću da kažem istinu. Ovako
stvar, generale, stoji. Bili smo
ja i Montano baš u razgovoru
kad neki momak, vičući za pomoć,
ulete, a za njime utrča
Kasio s mačem trgnutim da ovog
poseče njim. Gospodine, baš tad
Kasiju ovaj plemić pristupi
i zamoli ga da se stiša; ja pak
pojurih onog što je vikao,
da ne bi vikom, ko što se i zbilo,
uneo strah u tvrđavu; no on,
prehitrih nogu, preteče moj smer,
te se ja vratih utoliko pre
što čuh zvek mačeva i udarce
i takve psovke s Kasijevih usta
kakve još nikad do večeras nisam
ni zamisliti mogo. Kad se vratih ‐
jer to je kratko trajalo ‐ ja nađoh
jednog i drugog kako, sastavljeni,
navaljuju i bodu se međ sobom,
onako isto ko što su i onda
činili kada ih rastaviste vi.
Više o tome reći ne znam: ali
ljudi su ljudi; čak i najbolji
zaborave se katkad: mada ga je
Kasio malko i uvredio,
ko što se u ljutini udari
i onaj kom se svako dobro želi,
ipak ja držim da je svakako
Kasiju onaj što je utekao
naneo neku gadnu uvredu
koja se ne da podneti.
OTELO: Ja znam
da tvoja ljubav i poštenje, Jago,
nastoje ovu stvar da umanje,
po Kasija je lakšom čineći.
Ja tebe volim, Kasio, al' ti
poručnik moj od danas nisi više.
(Ulazi Dezdemona sa svitom.)
Pogle! I moju ljubav plemenitu
iz postelje su digli.
(Kasiju.) Ti ćeš biti
za primer drugim.
DEZDEMONA: Šta je bilo to?
OTELO: Sad je već sve u redu, mila; hajdmo
da počinemo. Ja ću lično biti,
sinjore, lekarvašim ranama.
Odvedite ga.
(Odvode Montana.)
Ti, Jago, celu tvrđavu osmotri
s pažnjom i smiri one koje boj taj
uzbuni gnusni. Pa, Dezdemona,
hajdemo; sudba vojnička je ta:
iz sna te trgne neka tuča zla.
(Odu svi sem Jaga i Kasija.)
JAGO: Šta! Da niste ranjeni, poručniče?
KASIO: Da, neizlečivo.
JAGO: Ama, da ne da Bog.
KASIO: Dobar glas, dobar glas, dobar glas! O, izgubio sam svoj dobar glas! Izgubio sam besmrtni deo sebe, a ostalo je
samo ono što je životinjsko. Moj dobar glas, Jago, moj dobar glas!
JAGO: Ne bio častan čovek ako nisam pomislio da ste zadobili kakvu ranu na telu; takva povreda je veća od povrede zbog
rane na glasu; dobar glas je besposlica i savršena opsenarska izmišljotina; do njega se često dolazi bez zasluga, a gubi se
nezasluženo; nipošto vi niste izgubili svoj dobar glas, sem ako ste izgubili veru da ga imate. Koješta, čoveče! Ima načina
da se general ponovo pridobije; odbacila vas je sad samo njegova zlovolja, ta kazna je došla više iz taktike no iz mržnje;
baš onako kao što bi se izudarao nevin pas da bi se zadao strah oholom lavu. Pripadnite k njemu s molbom, i on je vaš.
KASIO: Pre bih ga umolio da me prezre no što bih dozvolio da tako dobrog komandanta obmanjuje ovakva ništavna i
nesmotrena pijanica od oficira. Napiti se! I blebetati kao papagaj! I svađati se, rebriti se, psovati, i visokoparno
raspravljati s nečijom vlastitom senkom! O, ti u vinu potuljeni duše nevidljivi! Ako nemaš imena po kojem bi se poznao,
daj da te nazovemo satanom!
JAGO: Ko je bio onaj kojega ste progonili mačem? Šta vam je učinio?
KASIO: Ne znam.
JAGO: Je li mogućno?
KASIO: Sećam se puno čega, ali ničega jasno; sećam se svađe, ali se nikako ne sećam zbog čega. O, Gospode! Da ljudi
unose neprijatelja u usta, da bi im ukrao mozak; da veseljem, uživanjem, pirovanjem, pljeskanjem pretvaramo sebe u
životinje!
JAGO: No vi ste sad opet sasvim dobro; kako ste se tako povratili?
KASIO: Đavolu pijanstva bilo je u volji da ustupi mesto demonu jarosti; jedan nedostatak stavlja mi pred oči drugi, kako
bih iskreno prezreo sebe.
JAGO: De, de, vi ste isuviše strog moralist. S obzirom na vreme, mesto i prilike u ovoj zemlji, ja bih od sveg srca želeo da
se to nije dogodilo, no pošto je tako kako je, popravite to sebi na korist.
KASIO: Ja mu zaištem da mi opet da moje mesto, a on me nazove pijanicom! Pa da imam onoliko usta koliko ih ima
hidra, takav odgovor bi ih zapušio sve! Biti ovoga trenutka razumno stvorenje, pa očas postati bu‐dala, a odmah potom i
životinja! O, čuda! Svaka prekobrojna čaša je prokletstvo, a što je u njoj to je demon. JAGO: De, de; valjano vino je
dobro domaće stvorenjce ako se upotrebi kao što treba; da mi ga više niste kudili. No, dobri poručniče, ja mislim da vi
verujete da vas ja volim.
KASIO: Proverio sam to dobro, gospodine. Napio sam se!
JAGO: I vi kao i ma koji živi stvor možete ponekad da se napijete, čoveče. Reći ću vam šta valja da činite. Žena našega
generala sad je general: mogu da kažem to stoga što se on sav posvetio i predao uočavanju, zagledanju i odgonetanju
svakog delića na njoj i svih njenih draži: otvoreno joj se ispovedite; navalite na nju molbom; ona će pomoći da opet
dobijete svoje mesto. Ona je tako pristupačna, tako pitoma, tako predusretljiva, tako blagoslovene ćudi da će u svojoj
dobroti smatrati za greh ako ne bi dala više no što joj je i traženo. Zaištite od nje da zalemi taj napukli zglob između vas
i njenoga muža; i evo ću u opkladu staviti sve što imam za ma kakvu zalogu vrednu toga imena da će ova pukotina na
vašoj ljubavi cvetati unapredak bolje još no pre.
KASIO: Vaš savet je dobar.
JAGO: Uveravam vas da je on to po iskrenoj ljubavi i sa poštenom željom za vaše dobro.
KASIO: Verujem od srca; i sutra rano zamoliću vrlu Dezdemonu da se zauzme za mene. Biću u očajanju zbog svoje sudbine
ako me i ovde ostavi na cedilu.
JAGO: U pravu ste. Laku noć, poručniče; ja moram na stražu.
KASIO: Laku noć, čestiti Jago! (Ode)
JAGO: Pa gde je taj što može da mi kaže
daigram hulju? Kad je savet moj
iskren i častan, blizu pameti,
i kad se putem tim zacelo može
da pridobije Crnac ponovo?
Jer ništa lakše no Dezdemonu,
tom sklonu već, privoleti na svaku
ispravnu molbu; plodonosnom je
sazdana ona poput stihija
neobuzdanih. A i nikom lakše
no njoj da Crnca privoli na što,
pa ma to bilo i da se odreče
krštenja svog i sviju pečata
i svih simbola kojima se daje
za grehe razrešnica, jer je on
dušom za njenu ljubav tol'ko sputan
da može ona prema ćudi svojoj
da tvori i da rastvara, da čini
sve čem je sklona, prema tome već
kol'ko će Bogu, mlakome na delu,
zabavni biti njeni prohtevi.
Pa tad po čemu da sam hulja ja
kad savetujem Kasiju taj put
što poklapa se s dobrom njegovim
i pravce njemu vodi? O, paklena
božanstvenosti! Kada kusi žele
na nekog grehe najcrnje da svale,
oni mu njih tad u božanskom ruhu
prikažu prvo, ko što ja sad činim;
i dok se ova čestita budala
lepila bude uz Dezdemonu
ne bi li ona popravila zlo
koje ga snađe, i dok ona krepko
zalagala se bude za nj kod Crnca,
u njegov sluh ću kužnu zarazu
sasuti: kako ona zato traži
povratak njegov da bi zasitila
požudu plotsku, te ukol'ko većma
bude se, dobra njegovoga radi,
upela ona, utoliko više
kopneće vera Crnčeva u nju.
Tako ću ja obratiti u smolu
vrlinu njenu, a od sopstvene
dobrote njene mrežu splesti da ih
polovi sve.
(Ulazi Roderigo.)
Pa, šta je, Roderigo?
RODERIGO: To da ja ovde učestvujem u hajci ne kao pas koji isteruje lov već kao onaj koji samo ima da laje. Pare sam
bezmalo sve spljiskao; noćas sam izleman da već ne može biti bolje; a rekao bih da će konac biti taj što će mi sve muke
biti plaćene samo pozamašnim iskustvom; te ću tako poći natrag u Mletke bez prebi‐jene pare u cepu, a sa malčice više
pameti.
JAGO: O, ubog li je onaj koji je
strpljenja lišen! Da l' se neka rana
drukčije leči nego postepeno?
U svome poslu mi se, ko što znaš,
služimo umom, ne čarolijama,
a um je ljudski podložan, međutim,
vremenu sporom. Zar ne ide stvar
kao što valja? Kasio te tuko,
a ti si njemu dao put, po cenu
sićušne ove ozlede. Iako
na suncu štošta divno napreduje,
sazreva ipak brže onaj plod
koji procveta pre: zamalo još
pretrpi se. Već jutro, crkve mi;
u poslu i veselju vreme leti.
Skloni se sad; na konačište idi:
ma idi kad ti kažem.
(Roderigo ode.) Valja dve
svršiti stvari: prvo da kod svoje
gospođe moja žena probudi
za Kasija naklonost; staviću joj
na srce to;
međutim Crnca nekud ću odvesti
i vratiti se s njim kad Kasio
njegovu ženu bude preklinjao:
to je put: kad se planu bez žustrine,
pribrano priđe, on se ne raspline. (Ode)

TREĆI ČIN

POJAVA PRVA

Kipar. Pred zamkom

(Ulaze Kasio i nekoliko svirača.)

KASIO: Svirajte tu, nagradiću vam trud;
nek bude nešto kraće; potom pak
viknite: "Dobro jutro, generale!"
(Svira muzika. Ulazi Budala.)
BUDALA: Pa, majstori, jesu li te vaše naprave došle iz Napulja, kad tako idu uz nos?
PRVI SVIRAČ: Kako to, kako to, gospodine?
BUDALA: Jesu li te sprave, molim vas, duvaljke?
PRVI SVIRAČ: Pa dabome, gospodine, jesu.
BUDALA: A! Otud i jesu pod repom.
PRVI SVIRAČ: Pod kakvim repom, gospodine?
BUDALA: Pa takve su vam, bogme, gospodine, neke duvaljke koje ja znam. Nego, majstori, evo vam para; generalu se
toliko dopada vaša svirka da preklinje da njom više, tako vam ljubavi, ne pravite galamu.
PRVI SVIRAČ: Dobro, gospodine, nećemo.
BUDALA: Ako bi bilo neke svirke u vas koja je nečujna, onda raspalite opet; no za svirku, štono reč, čujnu, general mnogo
ne mari.
PRVI SVIRAČ: Takve nemamo, gospodine.
BUDALA: Onda u jandžik s vašim duducima, jer hoću da sam podalje. Gubite se; rasplinite se u vazduhu; kidajte! (Svirači
odu.)
KASIO: Čuješ li me, čestiti prijane?
BUDALA: Ne, čestiti prijan vas ne čuje; čujem vas ja.
KASIO: Mani se cepidlačenja, molim te. Uzmi ovu malenkost, ovaj zlatni novčić. Pa ako je ustala ona gospa što dvori
generalovu ženu, reci joj da je nekakav Kasio moli da bude ljubazna i dođe na koju reč razgovora: hoćeš li da mi učiniš
to?
BUDALA: Ona je na nogama, gospodine; pa ako htedne da potrudi svoje noge pa da dođe ovamo, ja ću je, ni uzmi ni
ostavi, obavestiti.
KASIO: Učini to, dobri moj prijane.
(Budala izađe.)
Dela, moj dobri prijane.
(Ulazi Jago.)
Gle, Jago! U dobri čas!
JAGO: Vi niste verovatno
ni legali?
KASIO: Pa, nisam;
svanulo beše kad se rastadosmo.
Drznuh se, Jago, da po vašu ženu
pošaljem sad; zamolio bih nju
nek poradi da mene primi vrla
Dezdemona.
JAGO: Još ovaj čas ću nju
poslati vama; ja ću pak da smislim
nešto da Crnca uklonim sa puta,
te da se posb vaš i razgovor
slobodnije izvede.
KASIO: Zahvaljujem vam ponizno na tome. (Jago ode.)
Još Firentinca tako čestitog
i tako dobrog nisam susreo. (Ulazi Emilija.)
EMILIJA: Dobro vam jutro, dobri poručniče:
nedaća vaša dira me veoma;
al' uskoro će dobro biti sve.
Već je general razgovarao
o tom sa svojom ženom, pa se ona
zauzimala usrdno za vas:
na šta joj Crnac reče da na Kipru
uživa čovek kojeg raniste
veliki glas i veliku naklonost,
pa da ga već i zdravi razum goni
da odstrani vas; al' uverava
kako vas voli, pa je ta naklonost
dovoljna sama kao molilac
da vas pri prvoj zgodnoj prilici
ponovo primi.
KASIO: Ipak, preklinjem vas
da mi, ukol'ko nađete za zgodno,
i ukoliko to je mogućno
upriličite časak povoljan
da nasamo se porazgovaram s Dezdemonom.
EMILIJA: Unutra haj'te, molim:
uputiću vas tamo gde ćete
moći bez žurbe da ispovedite
slobodno sve što imate na duši.
KASIO: Na tome sam vam zahvalan veoma.

POJAVA DRUGA

Odaja u zamku.

(Ulaze Otelo, Jago, i plemići.)

OTELO: Pilotu, Jago, ova pisma daj
i reci neka izruči senatu
odanost moju; sada poći ću
da utvrđeNza obiđem; po mene
onamo dođi.
JAGO: Biće učinjeno,
moj dobri gospodaru.
OTELO: Hoćemo li
da pogledamo šančeve, sinjori?
PLEMIĆI: Kud vaša milost kaže. (Odlaze.)

POJAVA TREĆA

Pred zamkom.

(Ulaze Dezdemona, Kasio i Emilija.)

DEZDEMONA: Uveren budi, dobri Kasio:
svu ću veštinu upotrebiti
u tvoju korist.
EMILIJA: I učin'te tako.
gospođo dobra: jer uveravam vas
da ucveljen je muž moj kao da je
pogođen time sam.
DEZDEMONA: O, on je čestit čovek! Budite,
Kasio, uvereni da ću ja
postići da se staro prijateljstvo
između vas i moga muža vrati.
KASIO: Gospođo dobra, makar šta da bude
od Kasija Mihaila, on vazda
biće vaš sluga odani.
DEZDEMONA: Ja znam to;
zahvaljujem vam. Muža moga vi
volite; vi ga znate odavno;
i uvereni budite da neće
trajati duže njegova hladnoća
nego koliko njemu obziri
uzdržljivost nalažu.
KASIO: Da, al' mogu,
gospođo, ovi obziri il' tako
da produže se, il' da tavore
na tako tankoj, vodnjikavoj hrani,
il' da se tako prema prilikama
namnože da na moje usluge
i moju ljubav, pošto nisam tu,
i pošto mi je mesto popunjeno,
general i zaboravi.
DEZDEMONA: Od toga
neka te nije strah; pred Emilijom
za mesto, evo, jemčim tebi ja.
Uveren budi, kad na prijateljstvo
zakletvu dam, ja reč održim svoju
do poslednjega slova; muž moj neće
imati mira; skrotiću ga bdenjem;
govoriću mu dok ga ne dovedem
do nestrpljenja; bračnu postelju
u školu ću mu preobratiti;
a trpezu ću da mu pretvorim
u klecalo za ispovedanje;
u svaki njegov čin i posao
molbu ću da upletem Kasijevu.
Veseo stoga budi, Kasio;
voljan je pre tvoj zastupnik da umre
no tvoju stvar da pusti.
(Ulaze Otelo i, malo dalje, Jago.)
EMILIJA: Gospođo, evo moga gospodara.
KASIO: Gospođo, ja se praštam.
DEZDEMONA: Što? Stan'te da me čujete.
KASIO: Gospođo, ne sad; zlo mi je na duši,
tako da već poslužiti ne mogu
ni samom sebi.
DEZDEMONA: Pa lepo, čin'te kako vam se svidi.
(Kasio ode.)
JAGO: Ha! To mi se ne sviđa.
OTELO: Šta si reko?
JAGO: Ništa, sinjore: ili ako jesam ‐
tad ne znam šta.
OTELO: Je l' ono Kasio
ode od moje žene?
JAGO: Kasio?
Zacelo ne, sinjore; ne verujem
da bi se on iskradao ko krivac
kad nas je vido.
OTELO: Sve bih rekao
da je to bio on, i niko drugi.
DEZDEMONA: Kako si, mužu moj?
Baš sad je ovde razgovarao
molilac jedan sa mnom, očajan
što je u vašu pao nemilost.
OTELO: Ko bi to mogo biti?
DEZDEMONA: Pa Kasio, vaš poručnik. O, mužu
premili, ako ljupkosti u mene
il' snage ima da vam srce dirnem,
pomirite se s njim još ovog časa;
jer ako nije pukom zabludom
i nehotice on u grešku pao,
i ako nije vama odan on
svim svojim srcem, onda ja ne umem
da raspoznajem lice čestito.
Pozovi njega natrag, molim te.
OTELO: Je l' on to sad odavde otišao?
DEZDEMONA: O, da; i tako skrhan
da deo jada sa mnom ostavi,
da patim s njim i ja. Pozovi ga,
ljubavi moja, natrag.
OTELO: Sada ne,
Dezdemona, srdašce; drugi put.
DEZDEMONA: Al' uskoro?
OTELO: Za vašu ljubav, mila,
što mognem pre.
DEZDEMONA: Za obeda večeras?
OTELO: Ne, ne večeras.
DEZDEMONA: Tad o ručku sutra?
OTELO: Ne ručam sutra doma; sastanak
imam u zamku s kapetanima.
DEZDEMONA: Tad sutra na noć; ili u četvrtak
ujutru, il' u podne, ili s noći;
ili u sredu ujutru: odredi,
molim te, čas, al' preko dana tri
neka se to ne protegne: jer on se
istinski kaje; a i prestup njegov
nije, po našem zdravom suđenju,
baš takva greška da bi vredna bila
ukora makar i u četir oka –
izuzev što u ratu, kako kažu,
moraju i najvrsniji ko primer
da posluže. Pa kad da dođe, dakle?
Reci, Otelo: pitam se u duši
šta bi to bilo što biste mi vi
zatražili, a ja vam to odrekla,
il' se toliko predomišljala.
O! Pa zar Kasio Mihailo,
koji je s vama meni dolazio
kad ste na moje srce jurišali
i koji ne jedared, kad bih ja
govorila o vama s pokudom,
u zaštitu vas uze, zar da on
do svoga mesta s tol'ko muke dođe!
Verujte, ja bih obavila više.
OTELO: Molim te, dalje ne govori; neka
dođe kad hoće; ništa tebi ja
odreći neću.
DEZDEMONA: Pa i nije to
nekakva milost; to je isto kao kad bih
vas ja zamolila da svoje
rukavice navučete, il' kad bih
tražila da se hranite valjano,
il' da se dobro utoplite, ili
kada bih na vas navaljivala
da sebi što na korist učinite;
ne, kada budem molbom svojom htela
da vašu ljubav zbilja ispitam,
tad ću za nešto teže da vas molim,
strašnije nešto i što zahteva
golemu muku da se ispuni.
OTELO: Ništa ti neću odbiti; a sad
ti moju molbu, molim te, usliši,
pa me za trenut sama ostavi.
DEZDEMONA: Zar da odrečem? Ne: pa zbogom ostaj,
moj gospodaru.
OTELO: Zbogom da si mi,
Dezdemona; zamalo doći ću ti.
DEZDEMONA: Hajdemo, Emilija. Budite
onakvi kako nalaže vam ćud;
ma kakvi bili, slušaću vas ja.
(Odlazi s Emilijom.)
OTELO: Siroče izvanredno! Nek mi dušu
pakao proždre, ali volim te!
A ne budem li voleo te kad,
haos je tu već.
JAGO: Sinjore vrli moj.
OTELO: Šta kažeš, Jago?
JAGO: Kada ste ljubav moje gospođe
i njenu ruku pridobijali,
je l' tada Kasio Mihailo
za ljubav vašu znao?
OTELO: Od početka
pa sve do kraja znao je: što pitaš?
JAGO: Tek jednu misao da namirim;
inače ništa rđavo.
OTELO: A kakvu
misao, Jago?
JAGO: Nisam mislio
da se on s njom poznavao.
OTELO: O, jeste;
i vrlo često posrednik nam bio.
JAGO: Zacelo!
OTELO: Zacelo! Da, zacelo; vidiš li
u tome što? Zar nije čestit on?
JAGO: Čestit, sinjore?
OTELO: Čestit! Jeste, čestit.
JAGO: Koliko znam.
OTELO: Šta misliš ti?
JAGO: Šta mislim, gospodaru?
OTELO: Šta mislim, gospodaru! Neba mi,
on je moj odjek.
Ko da u misli krije nekakvo
čudovište i odveć nakazno
da bi se smelo s njim na videlo.
Ti nešto misliš: sad baš čuh gde kažeš
da ti se to ne sviđa, kada ono
od moje žene ode Kasio;
šta ti se to ne sviđa? A kad rekoh
da je u ceo tok ljubavi moje
posvećen, ti tad uzviknu "Zacelo!"
I obrve si tako nabrao
i još ih tako nakostrešio
ko da si neku strašnu zamisao
u mozak zaključao. Pa pokaži,
ako me voliš, svoju misao.
JAGO: Vi znate da vas volim, gospodaru.
OTELO: Ja mislim da me voliš; i jer znam
da si u duši čast i ljubav sama
i da ti preko usne reč ne pređe
dok nisi dobro odmerio nju,
baš stoga me još više plaši tvoje
ovakvo zamuckivanje; jer to su
već smicalice uobičajene
u hulja i nitkova licemernih
i neispravnih, ali u čistunca
te stvari znače dostavu skrivenu,
koja se da na posao u srcu
nemoćnom da gospodari nad strašću.
JAGO: Zakleti smem se kako držim da je
Kasio častan.
OTELO: Ja to isto mislim.
JAGO: Ljudi bi ono što izgledaju
trebalo i da budu; il' da ono
što nisu ne izgledaju!
OTELO: Zacelo,
treba da budu što izgledaju.
JAGO: Pa Kasio je onda pošten čovek.
OTELO: Ne, ima nešto više tu.
Molim te da mi kao sopstvenim
mislima svojim govoriš, onako
kao kad sam razmišljaš; reč ne biraj,
najgrđu svoju misao nazovi
najgrđom rečju.
JAGO: Dobri gospodaru,
oprostite; ma kol'ko obvezan
da činim sve što nalaže mi dužnost,
obvezan nisam ja da činim ono
na šta se ne primorava ni rob.
Da kažem misli? Ali šta ćemo
ako su one netačne i gnusne;
a gde je dvorac taj u koji katkad
ne unose se smeće i gnusoba?
I ko toliko čista nedra ima
da neće misli nečiste u njima
sazdati zamak svoj i dane tu
po zakonskome pravu trajati,
i tu za istim stolom zborisati
s razmišljanjima ispravnim?
OTELO: Ti protiv svoga prijatelja, Jago,
zaveru kuješ ako misliš da se
uvreda njemu nanosi, a kriješ
misao svoju sluhu njegovom.
JAGO: Ma kol'ko u nagađanjima svojim
ja, može biti, jesam pokvaren –
jer narav imam prokletu, priznajem,
da njuši svud za neispravnostima,
te često moja sumnja priviđa
pogreške gde ih nema ‐ ipak vas
preklinjem da u svome razboru
na te fantome nedonesene
ne obraćate pažnju i da na se
ne tovarite uzrujavanja
na temelju opažanja ovakvih
nepouzdanih, šturih. Nit' bi to
spokojstvu vašem služilo i miru,
nit' bi se to sa mojom muškošću,
razboritošću, čašću slagalo
da vas sa svojim mislima upoznam.
OTELO: Šta misliš tim?
JAGO: Za ženu i čoveka,
moj gospodaru dragi, dobar glas je
duševni nakit prisniji od svega:
kad mi ko kesu uzme, uzeo je
tričariju; to nešto jest i nije;
moje je bilo pa je njegovo,
i rob je bilo tisućama njih;
ali ko dobri glas moj potkrada,
od mene pljačka ono što ga neće
obogatiti, a na prosjački
štap mene zaista će dovesti.
OTELO: Dokučiću šta misliš, neba mi!
JAGO: Ne biste mogli to, pa da vam je
na dlanu srce moje, niti ćete
dokle u svojim grudima ga čuvam.
OTELO: Ha!
JAGO: Čuvajte mi se ljubomore,
moj gospodaru; to čudovište
zelena oka još se podsmeva
onome čim se hrani; blažen li je
rogonja onaj koji, znajući
sudbinu svoju, nije ljubavlju
vezan za biće što ga sramoti;
al' kakve grozne, vaj! preživi čase
onaj ko sumnja, al' obožava;
duboko voli, a podozreva!
OTELO: O, nevolje!
JAGO: Ko je siromah, ali zadovoljan,
bogat je on i bogat dovoljno;
bogataš truli ubog je, međutim,
ko što je, kad se s njim uporedi,
uboga zima, ako večito
strahuje da će osiromašiti.
Nek blagi bog sačuva svaku dušu
plemena moga od ljubomore!
OTELO: Zašto to, zašto? Misliš li zar ti
da bih životom ljubomornim onda
živeo i sve novim sumnjama
pratio svaku menu mesečevu?
Ne; ja ću preseći čim posumnjam.
U zamenu za jarca mene daj
ako ovakvim pretpostavkama
gnusnim i naduvanim, kakve čine
suštinu tvoga zaključivanja,
ikada dušu zabavio budem.
Učiniti me ljubomornim to
nikako neće što će reći svet
da mi je žena lepa, da je ješna,
da voli društvo, da je razgovorna,
da lepo peva, svira, igra lepo;
sve ovo čini vrlijom vrlinu
gde ove ima: pa ni to što sam
zasluga nekih naročitih nemam
navesti mene neće da zastrepim
ni ovolišno, il' da posumnjam
da ona može da se otpadi;
jer imala je oči kada je
izbrala mene. Ne, da vidim hoću
pre no posumnjam; a kad sumnjam, Jago,
proveravam; a kada proverim,
ostaje jedno samo: poslati
vragu i ljubav i ljubomoru.
JAGO: To mi je drago; pošto odanost
i ljubav koju prema vama gajim
slobodnijega srca mogu sad
iskazati vam; dakle, kada sam se
istrčo već, nek čujete od mene;
no to što kažem ja ne govorim
po dokazima. Vi ne ispuštajte
iz vida svoju ženu; motrite
dobro na nju i Kasija; nek vaše
oko pri tome nije vođeno
nit' pouzdanjem nit' ljubomorom:
želeo ne bih da, zahvaljujući
dobroti vašoj, budu iskrenost
i plemenitost vaša prevarene;
na ovo pripazite. Dobro znam ja
kakav u zemlji našoj vlada red;
u Mlecima sme nebo slobodno
posvetiti se u vragolije
koje se mužu ne pokazuju;
sva savest tu je ne u tome da se
ne čine ti nestašluci već samo
u tome da za njih ne sazna niko.
OTELO: Baš tako veliš?
JAGO: Ona je oca svog obmanula
za vas se udajući; a baš onda
kad bi se reklo da je strah i trepet
vaš pogled njoj ulivao, baš onda
volela ga je ona najviše.
OTELO: Uprav je tako bilo.
JAGO: Eto, dakle;
još tako mlada umela je ona
držanjem svojim oči ocu svom
toliko da zaslepi da je on –
baš kao da su prošćem hrastovim
pokrivene mu bile zenice –
poverovao kako su posredi
mađije bile tu; al' ukor ja sam
zaslužio; oprostite mi što vas
i odveć volim, kunem vas ko Boga.
OTELO: Zanavek sam ti obavezan ja.
JAGO: Opažam da je ovo dušu vašu
malčice uzrujalo.
OTELO: O, ni malo,
ni malo.
JAGO: Bo'me, bojim se da jeste.
No smatraćete, bar se nadam, da je
sve ovo što sam rekao vam sad
ljubavlju mojom bilo nadahnuto.
Al' vidim da ste uzrujani; ja vas
moliti moram da ne pridajete
rečima mojim kakav ishod veći
ni veći doseg nego što ga ima
obično podozrenje.
OTELO: To i neću.
JAGO: A ako biste to učinili,
moj gospodaru, moj bi govor tad
do posledica gnusnih doveo
na kakve ja u svojim mislima
ciljao nisam. Kasio je meni
prijatelj drag ‐ Ja vidim, gospodaru,
da ste se uzrujali.
OTELO: Ne, ne mnogo:
ne mogu a da ne verujem da je
Dezdemona poštena.
JAGO: Neka takvoj
njoj Gospod dug vek podari; a vama
nek da dug vek da možete ovako
misliti vazda.
OTELO: Ali, ipak, kako
priroda, samu sebe izdajući, zabludi ‐
JAGO: Da, u tome je baš čvor:
kao, na primer ‐ i ne zamer'te mi
za ovu drskost ‐ kako da se ona
nije ‐ a tol'ke prilike su bile –
zaljubila u kakvog svog parnjaka,
čoveka istog podneblja i boje
i istog ranga, čemu, ko što znamo,
naginje svaka stvar u prirodi;
neko bi, pfuj! nanjušio u tome
i htenje savršeno prljavo
i nakaznost u razvratu i misli
posuvraćene. Al' oprostite;
ja nisam u mogućnosti da to
o njoj baš kažem, iako ne mogu
a da ne strepim da će, kad se bude
trgla i malo razmislila bolje,
propustiti da srcem poredi
vas i zemljake svoje, te se tako
trgne u dobri čas i pokaje.
OTELO: Sad zbogom, zbogom; ako više što
primetiš, ti me obavesti bolje;
neka i tvoja žena, to joj reci,
obrati pažnju. Ostavi me, Jago.
JAGO: Praštam se, gospodaru. (Polazi.)
OTELO: Što se oženih? Čestiti taj stvor
van svake sumnje zna i vidi više
no što poverava, i mnogo više.
JAGO (vraća se): Mnogo bih dao kad bih mogao,
moj gospodaru, da vas namolim
da dalje ovu stvar ne čeprkate;
prepustite je vremenu. No, mada
zgorega ne bi bilo da se vrati
Kasiju čin, jer dužnost svoju on
zacelo vrši vrlo umešno,
ipak bi, ako izvolite njega
držati neko vreme odstranjena,
valjalo da pri tome motrite
na njega i na ono što on smera:
pazite da li vaša gospođa
za njegovu se službu zalaže
vatreno i s nametljivom žestinom;
mnogo se može videti iz toga.
A dotle mene, ma kol'ko da imam
za strahovanje razloga valjanih,
smatrajte za čoveka koji je
revnostan preveć u svom strahovanju,
a nju ne teretite, molim vas.
OTELO: Vladaću sobom, ne brini.
JAGO: Praštam se još jedared. (Ode)
OTELO: Savršeno je pošten ovaj čovek;
i zna, ko kakva glava učena,
sve osobine ljudskih postupaka;
ako li utvrdim da ona leti
u stranu kao sokolica divlja,
pa makar bile njene uzice
ispredene od struna srca mog,
otpiriću je i niz vetar nju ću
pustiti, pa nek sudbu proklinje.
Možda zbog toga što sam Crnac ja,
pa ne znam, ko što znaju dvorani,
da se u svome služim govoru
rečima prefinjenim, il' zbog toga
što dolji ljudskog doba naginjem –
mada tek malo ‐ ona otišla,
ja prevaren; a meni olakšanje
ima da bude da je prezrem ja.
Prokletstvo braka to je, o, što mi
možemo svojim da nazovemo
ta nežna bića, ali požudu
da prisvojimo njinu ne možemo.
Ta pre bih bio žaba krastava
i živeo u memli tamničkoj
no li u skutu svoje ljubavi
čuvao kut za upotrebu tuđu.
Al' anatema ova prati svakog
ko iznima se; manje je u tome
povlašćen on od ljudi sićušnih;
ta kob je neizbežna, ko i smrt:
rogata ova anatema nama
dosuđena je čim promilimo.
Al' evo nje! Ta jeli ona, o!
lažljiva, onda nebo samom sebi
ruga se. Neću to da verujem.
(Vraćaju se Dezdemona i Emilija.)
DEZDEMONA: Pa, dragi moj Otelo, obed čeka
i čekaju vas od vas pozvani
ugledni ljudi s ovog ostrva.
OTELO: Kriv sam, priznajem.
DEZDEMONA: Što vam je toliko
nemoćan glas? Da niste bolesni?
OTELO: Glava me boli.
DEZDEMONA: To je zacelo od nespavanja;
sad će to proći; pustite da čvrsto
stegnem vam čelo rupcem, pa će bol
za nepun čas da mine.
OTELO: Rubac vaš
odveć je mali.
(Islusti njen rubac na pod.)
Samo pustite.
Hajd'mo, unutra poći ću sa vama.
DEZDEMONA: Baš mi je žao što vam nije dobro.
(Odlaze Otelo i Dezdemona.)
EMILIJA: Veseli me što nađoh rubac taj;
za uspomenu ona njega dobi
od Crnca kao prvi njegov dar;
sto puta dosad ćudljivi moj muž
preklinjao me da joj ga ukradem,
al' njoj je ovaj spomen drag, jer Crnac
zakle je da ga čuva večito,
i ona se ne razdvaja od njega
i ljubi ga i s njim razgovara.
Prepočeću ga, pa ću onda njega
Jagu da dam.
Šta hoće s njim, to samo nebo zna;
al' hoću da mu ćud ispunim ja.
(Ulazi Jago.)
JAGO: Šta radite tu sami?
EMILIJA: Ne grdite me; imam nešto za vas.
JAGO: Nešto za mene? To je baš koješta –
EMILIJA: Ha!
JAGO: Imati ženu šašavu.
EMILIJA: O! Je l' to sve? A šta biste mi sad
za rubac ovaj dali?
JAGO: Kakav rubac?
EMILIJA: Eh, kakav rubac!
Pa onaj što ga Crnac podari
Dezdemoni, ko prvi poklon svoj,
i koji ste mi već toliko puta
zapovedili da joj ga ukradem.
JAGO: I ukrala si joj ga?
EMILIJA: Boga mi, nisam; ona ga s nepažnje
ispusti, a po srećnom slučaju
ja se tu nađoh, pa ga podigoh.
Evo ga, gle!
JAGO: Valjana žena, ti si;
daj mi ga.
EMILIJA: Što vam treba on, kad tako
ozbiljno na me navaljivali ste
da ga od nje ukradem?
JAGO: Šta se opet
tebe to tiče? (Otme joj rubac.)
EMILIJA: Ako vam za važnu
ne treba svrhu, dajte mi ga natrag;
gospođa jadna! Biće sva van sebe
kad vidi da ga nema.
JAGO: Pravi se da za nj ne znaš; treba mi.
Idi sad, ostavi me.
(Emilija ode.)
Sada ću tako ovu maramicu
ispustiti u sobi Kasijevoj
da je on nađe; i tričarije
što nisu teške ni koliko vazduh
za ljubomornog važe kao dokaz
ne manje snažan nego svedočanstvo
Svetoga pisma; može se što‐šta
iz toga da izleže. Crnac se
pod dejstvom moga otrova već menja:
opasne misli otrov su po sebi,
koji s početka mnogo podloge
za gađenje i nema, ali čim
na krv svoj upliv malo pokaže,
on se razbukti ko sumporača
Šta sam ja reko: evo dolazi!
(Ulazi Otelo)
Ni mak ti neće, ni mandragora,
niti ijedan sok uspavljivi
na ovom svetu lek i pomoć dati
da slatki san svoj dojučerašnji
ikada vratiš.
OTELO: Ha, ha! Neverna?
JAGO: Ta, generale, prođite se toga.
OTELO: Dalje od mene! Beži? Gubi se!
Ti si na točak mene raspeo;
bolje je biti ne znam kol'ko varan,
kunem se, nego znati samo mrvu.
JAGO: Kako to, generale?
OTELO: Šta su me se
ticali krišom kradeni trenuci
naslada njenih? Nit' sam znao to,
niti sam na to mislio, nit' bio
povređen time; spavao sam mirno
naredne noći; bio sam u duši
slobodan, bio veseo; i nisam
na usnicama njenim nalazio
poljupce Kasijeve; kog pokradu
a nedostatak ne primećuje
onoga što je njemu opljačkano,
pokraden neće biti uopšte
ako mu samo ne reknete to.
JAGO: Boli me što to čujem.
OTELO: Bio bih srećan da se ma i sav
garnizon, ma i svaki vojnik prost
njenoga divnog tela doticao,
al' samo ja o tom da ne znam ništa.
Odsad za veki vekov zbogom da si,
spokojstvo duše! Zbogom, zadovoljstvo!
Zbogom, vi čete perjem okićene!
I zbogom, bitke veličanstvene
što činite častoljublje vrlinom!
O, zbogom! Zbogom, trubo piskava!
Ubojni konju, druže verni, zbogom!
Sviralo reska glasa, doboše
što duh uzvitlaš, steže veličanstven,
sva preimućstva, diko sva, sav blesku
i svekolike druge prigode slavnoga
vojevanja, da ste zbogom!
Zbogom i oruđa smrtonosna,
iz čijih grla hrapavih, ko grom
besmrtnog Zevsa, razleže se tutanj!
S Otelovim je poslom svršeno!
JAGO: Je l' mogućno, moj gospodaru?
OTELO: Huljo, da znaš, ti dokaz moraš dati
da mi je ljubav bludnica, da znaš!
Da si očigledan mi dao dokaz,
il' ti je bolje, besmrtne mi duše,
da te je mati psetom rodila
nego da mome gnevu probuđenom
polažeš račun.
JAGO: Zar je dotle došlo?
OTELO: Udesi da to vidim, ili bar
dokaze takve daj da nigde šarke
i nigde petlje ne bude o koju
mogla bi da se proveravanju
prikači sumnja; ili avaj tebi!
JAGO: Moj plemeniti gospodaru ‐
OTELO: Ako li blatiš klevetama nju,
a mene mučiš, Bogu onda ti
nikada više nemoj da se moliš
i svekolikog kajanja se prođi,
pa tovari na užas prevršeni
užasa još, da zarida sve nebo
od dela tvojih, a od čuđenja
sva Zemlja da se zgrane, jer za svoje
prokletstvo nemaš ništa još da dodaš
što bi od ovog bilo krupnije.
JAGO: O, milost! O, nebesa, praštajte!
Jeste l' vi čovek? Imate li duše
i osećanja? Bog neka je s vama!
Otpustite me! Da budale bedne!
Da još doživiš da poštenje tvoje
u porok broje! Svete čudovišni!
Utuvi, svete, utuvi! Poštenje
i prostodušje nisu bezopasni.
Hvala vam na tom ćaru. Odsada
voleti neću prijatelje svoje,
kad ljubav takvu rađa uvredu.
OTELO: Pričekaj, valja častan da si.
JAGO: Valja mi biti mudar; jer poštenje
budala je, i ko za njega radi
na cedilu ga ono ostavlja.
OTELO: Sveg mi na svetu, mislim i da jeste
čestita moja žena i da nije;
i čini mi se da si ti u pravu,
a i da nisi. Hoću dokaz neki.
Nekada čisto ko Dijanin lik,
ime je moje žene zaprljano
i crno sad ko lik moj vlastiti.
Trpeti njega neću, ako igde
užadi ima ili noževa,
il' otrova il' vatre ili reka
da se u njima može daviti.
Da mi je da se uverim!
JAGO: Vas strast
proždire, vidim, svega, gospodaru.
Kajem se što vas navedoh na to.
Vi biste hteli da se uverite?
OTELO: Hteo bih! Ne, ja hoću.
JAGO: Što da ne!
Al' kako? Kako da se uverite,
moj gospodaru? Da l' da blesavo
ko očevidac zinete? Da prosto
na gomili ih valjda vidite?
OTELO: Smrt i prokletstvo!
JAGO: Bilo bi, ja mislim,
đavolski teško da ih ko navede
na takav prizor; mučenje u paklu
dosudite im ako bi ma čijem
smrtnome oku dali ikada
više no svojim očima sopstvenim
da šašoljenja nazre njihova!
Pa onda šta? I kako? Šta da kažem?
Gde da se dokaz nađe? Vama nije
mogućno ovo videti, pa da su
neobuzdani kao jarčevi,
il' raspaljeni kao majmuni,
il' zapapreni kao kurjaci
kada se pare, il' da su budale
blesave tol'ko kol'ko je neznanje
blesavo kad se napije; al', ipak,
ako vas, velim, mogu uveriti
izvesni putokazi i okolnost
poneka važna koja vratnicama
istine vodi neposredno, ja vas
poslužiti u tome mogu.
OTELO: Daj mi
opipljiv dokaz da je neverna.
JAGO: Ne marim ovu dužnost;
no pošto sam već tol'ko zagazio
u ovu stvar, podboden ljubavlju
i budalastom svojom čestitošću,
teraću dalje. Kasio i ja
spavamo jedan pored drugoga;
pa, mučen jednim škrbim zubom, nisam
mogo da spavam.
Ima vam jedna vrsta ljudi, pak,
koja je duhom tako labava
da u snu sve istrtlja što je muči.
I Kasio je jedan od ovakvih.
Tako ga čuh gde govori u snu:
"Obazriv valja biti, slatka moja
Dezdemona, i ljubav kriti našu".
A onda ruku moju, gospodaru,
dohvati pa je stade stiskati
i viknu: "Slatki stvore!", pa me uze
da ljubi tako čvrsto ko da hoće
s korenom da iščupa poljupce
što nicahu na mojim usnama,
a onda svoju nogu prebaci
preko mog bedra i, sve uzdišući
i ljubeći me, povika: "Da klete
sudbine što te Crncu podari!"
OTELO: O, čudovišno! Čudovišno!
JAGO: Ali
ovo je bio samo njegov san.
OTELO: No donetu otkriva odluku:
iako san tek, grozno je podozriv.
JAGO: I može pripomoći da se druga
potkrepe svedočanstva, koja ne bi
dovoljno snažna bila.
OTELO: Na komade
rastrgnuću je.
JAGO: Ali budite
razumni samo; još mi ipak nismo
videli da je nešto učinjeno;
ona još uvek časna može biti.
Recite samo: da li niste kad
u ruci svoje žene videli
rubac izvezen jagodama sav?
OTELO: Sam sam joj takav jedan rubac dao;
bio je to moj prvi dar.
JAGO: To ne znam;
al' takvim jednim rupcem ‐ a zacelo
znam da je vašoj ženi pripadao ‐
danas je svoju bradu Kasio
brisao, to sam video.
OTELO: Bude l' taj ‐
JAGO: Bude li taj, il' neki što je njen,
to bi još jedan dokaz pružalo
protivu nje.
OTELO: O, što li četrdeset
hiljada glava nema ovaj rob;
jedan je život odveć kukavan,
odviše slab za moju osvetu.
Sad vidim: to je cela istina.
Okreni se ovamo, Jago; evo .
baš ću ovako svu da oduvam
duboku svoju ljubav put nebesa:
i bi i prođe.
Iz ambisa paklenih ustani,
osveto crna! Predaj, ljubavi,
tiranskoj mržnji tron i krunu svoju!
S tovarom svojim zajedno, o grudi,
od žaoka se zmijskih nadmite!
JAGO: Umirite se.
OTELO: Krvi, krvi, krvi!
JAGO: Umirite se, velim; možete se predomisliti.
OTELO: Nikad, nikad, Jago.
Kao što nikad mora pontijskoga
ledene struje toka neumitna
oseka natrag ne potiskuje,
već nužno streme prema Propontidi
i Helespontu, tako se i moje
krvave misli neće za sobom
osvrnuti u besnom trku svom,
niti će ikad one osekom
do preponizne ljubavi da splasnu
dokle ih moćna, sveobuhvatna
osveta ne proguta. (Klekne.) Kunem se
pred licem onog neba mermernog
i s onim dužnim poštovanjem koje
nalaže svetost zakletve da neću
zadatu reč poreći.
JAGO: Ne ustajte. (Klekne.)
Neka mi one vazda zapaljene
svetiljke gore služe ko svedoci
i nek mi svedok budu stihije
što nas odasvud opkoljavaju
da će u službu Jago staviti
Otelu uvređenom rad i trud
sveg svoga srca, ruku, razuma!
On nalog nek mi da: na meni će
biti da slušam ne trepnuvši okom,
ma kako bio krvav posao
koji mi bude naložen.
OTELO: Ja tvoju
prihvatam ljubav blagonaklono,
a ne uz praznu blagodarnost samo,
i pozdravljam je i već ovog trena
voljan sam da ti pružim priliku
da pokažeš je: tokom dana tri
vest mi donesi kako Kasio
ne živi više.
JAGO: Prijatelj je moj
već umro; biće kako tražite:
al' u životu ostavite nju.
OTELO: Prokleta da je, bludna mutljavina!
Prokleta da je! Hajd postrance sa mnom;
povući mi se valja da se snabdem
nečim što smrt naprečac donosi
za onu divnu satanu. A ti
od ovog dana poručnik si moj.
JAGO: Na veki sav sam vaš.

POJAVA ČETVRTA

Pred zamkom.

(Ulaze Dezdemona, Emilija i Budala.)

DEZDEMONA: Znate li, prijaško, gde prebiva poručnik Kasio?
BUDALA: Ne smem da kažem da on negde prebiva.
DEZDEMONA: Zašto, čoveče?
BUDALA: On je vojnik; a onome koji kaže da neki vojnik negde nekoga prebiva sleduje nož u leđa.
DEZDEMONA: No, no; gde, dakle, stanuje?
BUDALA: Kad bih vam rekao gde on stanuje, rekao bih vam gde ja prebivam.
DEZDEMONA: Može li štogod najzad da iziđe iz ovoga?
BUDALA: Ne znam ja gde on stanuje, a da nagađam gde mu je stan i da kažem kako je na stanu ovde ili onde, tu mogu da
nastanu ne istine već neistine.
DEZDEMONA: Možete li da ga pronađete i da prilikom izveštaja budete krepkijeg duha?
BUDALA: Uzeću svet na ispit o njemu; što će reći stavljati pitanja i odgovarati na njih.
DEZDEMONA: Pronađi ga i poruči mu da dođe ovamo; reci mu da sam ganula svog muža u njegovu korist i da se nadam da
će sve biti dobro.
BUDALA: U opsegu je ljudske pameti da izvrši tako što, pa ću stoga i pokušati da to uradim. (Ode)
DEZDEMONA: Gde li izgubih rubac, Emilija?
EMILIJA: Ja ne znam, gospođo.
DEZDEMONA: Da sam krstaša zlatnih kesu punu
izgubila, daleko bi mi, veruj,
milije bilo; i da Crnac moj
nije po duši odan i poverljiv
i lišen onih niskih svojstava
kakvih u bića ljubomornih ima,
dovoljno to bi bilo pa da on
bude na ružne pomisli naveden.
EMILIJA: A ljubomoran nije on?
DEZDEMONA: Ko? On?
Ja mislim da je isisalo sunce
pod kojim on je rođen svaku žicu
takvoga nastrojenja.
EMILIJA: Evo ga.
DEZDEMONA: Neću ga pustiti dok ne pozove
Kasija sebi.
(Ulazi Otelo.)
Kako ste mi, mužu?
OTELO: Dobro sam, dobra gospo.
(Za sebe.) Muka li je
pretvarati se! Kako ste mi vi,
Dezdemona?
DEZDEMONA: Moj dobri mužu, dobro.
OTELO: Dajte mi ruku. Ruka vam je vlažna.
DEZDEMONA: Nit' godine nit' brige nit' iskustvo
poznala nije.
OTELO: To pokazuje
plodnost i srce izdašno. Sva topla,
topla i vlažna; ruka kar vaša
iziskuje sužavanje slobode
i molitvu i post i velika
ispaštanja i vežbe pobožne;
jer tu na muci mlad đavolčić živi,
oran da bunu diže obično.
Dobra je ruka to, široka ruka.
DEZDEMONA: Imate, zbilja, prava reći to;
jer ta je ruka srce moje dala.
OTELO: Izdašna ruka; u vremena stara
srca su ruku davala, al' sad
heraldiku imamo novu mi,
po kojoj ruke daju, srca ne.
DEZDEMONA: Govoriti o tome ja ne umem;
sad haj'te ono što ste obećali.
OTELO: Šta to, pilence?
DEZDEMONA: Po Kasija sam poslala da dođe
na razgovor sa vama.
OTELO: Kijavicu
navukao sam nesnosnu; pozajmi
svoj rubac meni.
DEZDEMONA: Evo, mužu moj.
OTELO: Onaj što vama dadoh ga na dar.
DEZDEMONA: Njega pri sebi nemam.
OTELO: Ne?
DEZDEMONA: Zacelo ne,
moj gospodaru.
OTELO: To je pogreška.
Rubac jetaj
Ciganka jedna majci mojoj dala;
ona je bila vračara i mogla
misli bezmalo ljudima da čita;
i reče, dok je rubac taj u nje,
moj otac biće sa njom ljubazan
i sasvim njenoj predan ljubavi,
ali će, ako izgubi ga ona
ili ga bude darovala kome,
moj otac s mržnjom gledati na nju,
a njegov duh će krenuti u lov
za novim bubicama. Umirući
ona mi dade njega s nalogom
da svojoj ženi ja ga podarim,
ukol'ko usud ženu meni da.
I ja učinih tako: pazite ga;
neka vam bude drag ko očnji vid;
izgubiti ga il' ga dati kome
bila bi propast kakva ne bi mogla
ni sa čim da se meri.
DEZDEMONA: Može l' biti?
OTELO: Istina cela; utkane su čini
u tkanje njemu, a opšivala ga
u proročanskom zanosu Sibila,
koja je tu na svetu izbrojala
već dvesta puta Sunčev propisan
optok po kružnoj njegovoj putanji;
posvećene su bube svilene
svileni konac za nj ispredale,
a 6OJ'U za nj su dale mumije
balsamovanih srca devojačkih.
DEZDEMONA: Zbilja! I sve je ovo istina?
OTELO: Istina sušta; stoga motri na nj.
DEZDEMONA: O, kamo onda da je dao Bog
da nikada ga nisam videla!
OTELO: Ha! Zašto?
DEZDEMONA: Otkud taj nagli, plahi ton u vas?
OTELO: Izgubljen? Nesto? Zaturen? Govor'te!
DEZDEMONA: Pomiluj nebo nas!
OTELO: O! Je l' te?
DEZDEMONA: Izgubljen nije on; no šta i da je?
OTELO: Kako?
DEZDEMONA: Izgubljen nije, velim.
OTELO: De, pokaž'te.
DEZDEMONA: Nije da ne bih mogla, mužu moj,
ali sad neću. To je domišljanstvo
da me od moje molbe odbijete:
molim vas da u službu Kasija
primite opet.
OTELO: Rubac mi dones'te;
na dušu mi se hvata zloslutica.
DEZDEMONA: Hajdete, haj'te,
nećete naći spretnijeg čoveka.
OTELO: Rubac!
DEZDEMONA: Još reč o Kasiju, kad molim.
OTELO: Rubac!
DEZDEMONA: Ta on je sveg života svog
zasnivao na vašoj ljubavi
sve svoje dobro, i opasnosti
delio s vama –
OTELO: Rubac!
DEZDEMONA: E, zbilja, ukora ste vredni.
OTELO: Dalje! (Ode)
EMILIJA: Da nije ljubomoran?
DEZDEMONA: To ne opazih nikad pre.
Zacelo ima čini nekakvih
u tome rupcu; avaj do boga
što ga izgubih.
EMILIJA: Godina il' dve
dovoljne nisu da se pokažu
muževi ko su; svi su oni samo
stomak i ništa drugo; proždiru nas
s velikom slašću, ali kad se nas
zasite dobro, povrate nas oni.
No evo ide muž moj s Kasijem.
(Ulaze Jago i Kasio.)
JAGO: Tu drugog puta nema; ona će
to morati da uradi; al', gle!
U dobri čas: pristupite, pa molbom
navalite na nju.
DEZDEMONA: Pa kako je,
Kasio dobri moj, šta ima novo?
KASIO: Molba od pre, sinjora: preklinjem vas
da mi na način svoj blagorodni
omogućite opet živeti
i sudeonik biti ljubavi
onoga koga poštujem svom dušom
i celom njenom revnošću; ja ne bih
želeo da se odlaže ta stvar.
Ako je ovaj greh što ga učinih
toliko smrtan da ni pređašnje
usluge moje, niti nevolja
što sad je trpim, niti zasluge
što ih obećah za ubuduće
ne mogu da me opet otkupe
u njegovome srcu, onda bi
blagoslov za me bio već i to
da ovo saznam; vid ću zadovoljan
po nevolji da uzmem na se tad
i da na drugoj nekakvoj putanji,
predajući se milosti sudbine,
ućutkam i pritajim sebe.
DEZDEMONA: Vaj,
trostruko plemeniti Kasio,
na odziv sada ne nailazi
zauzimanje moje; muž moj više
nije moj muž; i da se likom tol'ko
izmenio koliko ćudi svojom,
poznala ja ga ne bih; tako mi
svi sveti ne pomogli, ako nisam
zastupala vas što sam bolje znala
i odrešitom reči svojom stoga
nezadovoljstvo njegovo navukla.
Strpeti vam se valja neko vreme;
učiniću što mogu, pa ću čak
i više što da učinim no što bih
usudila se da za sebe činim:
to nek vam bude dosta.
JAGO: Je li ljut
gospodar moj?
EMILIJA: Baš sada otide,
i to, bez sumnje, čudno nemiran.
JAGO: Zar on da bude ljutit? Viđao sam
gde top, ko vihor, vrste njegove
raznosi u nebesa, video
kako mu brata rođenoga on
oduvao iz naručja, ko demon;
pa on zar da je ljut? Zacelo nešto
trenutno samo; idem da ga nađem;
ako je ljut, tu zbilja nešto ima.
DEZDEMONA: Idi, i ja te molim. (Jago ode.)
Svakojako
da mu je jasni duh pomutila
državna neka stvar, zacelo nešto
iz Mletaka, il' neki podmukli
poduhvat tu na Kipru, koji mu je
dostavljen, a u takvom slučaju
izvikuju se ljudi obično
na manje važne stvari, dok na umu
imaju one krupne. Baš je tako;
kad nas zaboli prst, uvuče se
osećaj bola i u ostale
udove zdrave. Ljudi, valja znati,
bogovi nisu, niti se od njih
tražiti može pažnja kakva bi
prikladna bila za mladoženju.
Izgrdi me valjano, Emilija;
ja sam ga ‐ kao ratnik nedostojan –
napala daje nedostojan sa mnom;
al' on je lažno bio optužen,
pošto sam ja, i sama uviđam,
potkupila svedoka.
EMILIJA: Molite Boga da su tu posredi
državna posla, ko što mislite;
da nije štogod, ne daj Bože, on
uvrteo u glavu, il' da nisu
nekakve trice ljubomorne to
koje se tiču vas.
DEZDEMONA: U zao čas! Pa nikad mu za to
povoda nisam dala.
EMILIJA: Ljubomornom
odgovor takav nije odgovor;
nipošto nije ljubomoran neko
stoga što ima povoda za to,
već stoga što je ljubomoran. To je
čudovište što samo sebe začne
i samo sebe rađa.
DEZDEMONA: Bog nek čuva
Otelov duh od tog čudovišta!
EMILIJA: Amin, sinjora.
DEZDEMONA: Poći ću da ga potražim. A vi,
Kasio, tuda šetajte; ukol'ko
dobre ga volje nađem, molbu vašu
podstaći ću i svima silama
nastojati na njenom ispunjenju.
KASIO: Pokorno hvala, gospođo.
(Odlaze Dezdemona i Emilija. Dolazi Bjanka.)
BJANKA: Da ste mi zdravo, Kasio.
KASIO: Šta vi
tražite izvan doma? Kako ste,
Bjanka, lepojko? Ja sam, Boga mi,
išo do vaše kuće, dušice.
BJANKA: A ja u stan vaš išla, Kasio.
Pa tako! Cele nedelje vas nema?
Čitavih sedam dana, sedam noći?
Sto še'set osam sati? I to sati
ljubavnikova odsustva, još većma
dosadnih nego sto i še'set sati
po sunčanome satu! O, računa
zamornog dozlaboga!
KASIO: Molim vas,
oprostite mi, Bjanka, teške misli
sve su me ovo vreme tištale,
ali u dane staloženije .
sav račun svojih. ću izostanaka
namiriti vam. Bjanka, srce moje,
(Daje joj Dezdemonin rubac)
prepočni mi taj vez.
BJANKA: O, Kasio!
Odakle je sad ovo? To je spomen
od kakve nove prijateljice;
osećam sad odakle je poteklo
osetno ono odsustvo; je l' dotle
već došlo? Lepo, lepo.
KASIO: Hajde, ženo!
Ta sumnjičenja gadna đavolu
bacite kao porugu u brk,
jer vam je on i doturio njih.
Ljubomora vas muči da je to
od neke žene, da je spomen neki:
Boga mi, Bjanka, ne.
BJANKA: Pa otkuda je?
KASIO: To ne znam, dušo; našao sam ga
u svojoj sobi. Svidi mi se mnogo
taj rad; i pre no bude zatražen –
a biće, to je dosta verovatno –
hteo bih da se prepočne za mene;
ponesite ga, svršite mi to;
a sada me, međutim, ostavite.
BJANKA: Da idem? Zašto?
KASIO: Ja generala sad očekujem,
pa niti je to probitačno, mislim,
niti ja želim da me vidi ovde
sa nekom ženom.
BJANKA: , Zašto, molim vas?
KASIO: Ne zato što vas ne bih voleo.
BJANKA: Već zato što me ne volite prosto.
Jedan me delić puta ispratite,
molim vas; recite mi da l' ću vas
videti malo ranije večeras.
KASIO: Samo vas malo otpratiti mogu,
jer ovde čekam, ali ćemo se
videti skoro.
BJANKA: Vrlo dobro; moram
okolnostima da se povinujem. (Odu.)

ČETVRTI ČIN

=== POJAVA PRVA ===
 
Kipar. Pred zškom

(Ulaze Otelo i Jago.)
JAGO: Mislite tako baš?
OTELO: Baš tako, Jago!
JAGO: I poljubac bi tajni bio tad ‐ ?
OTELO: Nezakonit.
JAGO: Il' ako neko nag
u postelji provede s prijateljem
čas ili dva, a umišljaja zlih
pri tome nema?
OTELO: Nag u postelji
bez umišljaja zlih? O, Jago, to bi
značilo što i biti licemeran
pred satanom: ko misli čestito,
a ipak radi tako, tome đavo
kuša vrlinu, on pak kuša nebo.
JAGO: Kad se pri tom ne radi ništa, to je
oprostiv prestup; ali ako ja
podarim rubac neki svojoj ženi ‐
OTELO: Šta onda?
JAGO: No, onda, gospodaru, rubac taj
pripada njoj, i, pošto je on njen,
može ga, mislim, dati svakome.
OTELO: Ona je vlasnik i vrline svoje;
može l' da da i nju?
JAGO: Vrlina njena svojim bićem nije
vidljiva; i baš često ima nju
i onaj koji nju ne poseduje;
što se, pak, rupca tiče ‐
OTELO: O, sa koliko radosti bih to
zaboravio, neba mi: ‐ Ti reče –
O! to nad mojim kruži pamćenjem
kao što gavran iznad zakuženog
krstari doma, sluteći na zlo –
da je u njega rubac moj.
JAGO: Pa onda?
Šta je sa tim?
OTELO: To sad već nije dobro.
JAGO: A šta bi bilo da sam rekao
kako sam svojim očima sopstvenim
video gde vam ljagu nanosi?
Il' čuo gde baš sam on priča to,
jer nitkovi su tako proliveni
da kad im, bilo dosađivanjem,
bilo po dragovoljnoj gluposti
izvesnih žena, ispadne za rukom
da neku od njih nagovaranjem
ili moljakanjem obrlate,
nemaju oni kud, već moraju
da brbljaju o tome.
OTELO: Je li on
rekao štogod?
JAGO: Jeste, gospodaru;
ali ni malo više, verujte mi,
no što bi mogo i pod zakletvom
da oporeče.
OTELO: Šta je rekao?
JAGO: Reko je, bo'me ‐ Ne znam šta je reko.
OTELO: Šta? Šta?
JAGO: Pa, da je ležao. ‐
OTELO: Sa njom?
JAGO: Sa njom, na njoj; što hoćete nek bude.
OTELO: Ležao sa njom! Ležao na njoj! Za obljubu se kaže: ležao na njoj... Ležao sa njom! Gnusobe li! Rubac ‐ priznanje
‐ rubac! Da prizna, a onda da bude obešen za trud. Prvo da bude obešen, pa onda da prizna. Sav ceptim na to. Priroda se
ne bi zaodela u tako mračnu strast bez neke poučne svrhe. Ne dršćem ja to od reči ovako. Pih! Nosevi, uši i usne. Je li
mogućno? ‐ Da prizna! ‐ Rubac! ‐ O, satano! (Padne u nesvest.)
JAGO: Lek moj
deluje: deluj samo, deluj! Tako
lude se lakoverne hvataju;
i tako baš poneka čestita
i čedna žena, sasvim nevina,
navuče na se osudu. Hej! Hej!
moj gospodaru! Gospodaru, velim!
Otelo!
(Ulazi Kasio.)
Nuto Kasija!
KASIO: Šta ima?
Šta se to zbilo?
JAGO: Naišao je nastup padavice
na moga gospodara; ovo mu je
već drugi napad; imao je on
i juče jedan.
KASIO: Valja da mu protreš
slepoočnice.
JAGO: Prođimo se toga;
pustiti valja da na miru prođe
ta obamrlost, ako se ne želi
da mu na usta pena udari
i da u divlju bukne mahnitost.
Miče se, gle! Za malo se udalj'te,
povratiće se on za koji tren;
a kada ode, imao bih s vama
da govorim o nečem vrlo važnom. (Kasio ode.)
Kako je, generale? Da se niste
ozledili po glavi?
OTELO: Rugaš mi se?
JAGO: Da vam se rugam? Nikad, neba mi.
Hteo bih da podnesete ko čovek
što vas je snašlo!
OTELO: Kome rogove
natuku, taj je zver, čudovište.
JAGO: U mnogoljudnom gradu živi tad
ne jedna zver i živi uglađenih
čudovišta ne malo.
OTELO: Je l' priznao?
JAGO: Ta, gospodaru moj,
budite čovek! Imajte na umu
da svako kome brada je izrasla
i ko na vratu svome jaram nosi
može da tegli isto ko i vi;
na svetu žive mnogi milioni
stvorova što u odar svačiji
prekonoć ležu, a zakleti bi se
smeli da ležu u svoj sopstveni;
kod vas je slučaj bolji. O! zar nije
paklena kazna to, zar nije to
najcrnje satanino ruganje
ljubiti u svom gnezdu skrovitom
bludnicu, a zamišljati je čednom.
Ne, već da saznam dajte; a kad znam
šta sam ja sam, tad znam i to šta ona
ima da bude.
OTELO: Mudar si zacelo.
JAGO: Uklonite se u stranu zamalo;
al' se strpljenjem naoružajte.
Dokle ste ovde obrvani bili
nedaćom svojom ‐ a ovakva strast
sasvim ne liči takvome čoveku –
Kasio dođe amo; ja ga, pak,
udaljih, a u nesvestici vašoj
pogodan nađoh izgovor za to;
al' ga zamolih da se opet vrati
da ovde nešto porazgovaramo,
i on mi to i obeća. Pa vi
pritajite se sad i motrite
kako će svakom crticom na licu
da izražava podrugivanje
i podsmeh i prezrenje; jer ću ja
da ga navedem ponovo da priča
gde, kako i koliko vremena
i kad i kol'ko puta bio je
sa vašom ženom i namerava li,
i kad, sa njome opet da se nađe:
motrite, velim, šta će sve da radi.
Ali, strpljenja samo; il' ću biti
nagnan da kažem da u vama ima
žučnosti samo, a da od čoveka
ničeg u vama nema.
OTELO: Čuj me, Jago:
veoma vešt ću biti u strpljenju;
al' ‐ čuj! ‐ i vrlo krvav.
JAGO: Pa i to
nije baš zlo; no sve u svoje vreme.
Hoćete l' da se sklonite?
(Otelo se povuče u stranu.)
A sad o Bjanki ću da pitam Kasija,
o ženki toj što draži prodaje
pa kruh i ruho sebi kupuje;
za Kasijem je ludo to stvorenje;
a bludnicama suđena je već
zla kob da njima jedan pamet uzme,
dok one mnogom pamet pomere.
Kasio, kad mu ko pomene nju,
prsne u smeh, jer prosto nije kadar
da se uzdrži. Ali, evo ga.
(Vraća se Kasio.)
Svojim će smehom on do ludila
Otela da dovede; svaki osmeh
i svaki pokret bednog Kasija
i sve što bude bezbrižnog i lakog
u njegovome držanju, sve to
u svojoj naivnoj ljubomori
tumačiće Otelo kao ljagu
bačenu na nj. ‐ Pa kako ste mi vi,
moj poručniče?
KASIO: Utoliko gore
što mi vi ovaj naziv pridajete,
koji mi, zato što sam njega lišen,
zadaje smrt.
JAGO: Dezdemonu umol'te samo lepo,
pa se za ovo ništa ne brinite.
(Govori tiše.)
Sad, kad bi to u vlasti Bjankinoj
nekako bilo, vaša molba bi
za tili časak ispunjena bila.
KASIO: Avaj! Sirota grešnica!
OTELO: Gle, gle!
Udario je već u smeh.
JAGO: Video nisam još da žena tako voli čoveka nekog.
KASIO: Avaj, bedna
nevaljalica! Rekao bih da me zacelo voli.
OTELO: Poriče sad mlako,
a smeh ne skriva.
JAGO: Čujte, Kasio!
OTELO: Sada ga tera da o tome priča;
izvrsno, tako valja.
JAGO: Ona javno
priča da treba da je uzmete;
jeste li čuli to?
KASIO: Ha, ha, ha!
OTELO: Likujete li, Rimljanine, je li?
Likujete li?
KASIO: Ja da uzmem nju? Šta? Javnu ženu? Imaj, molim te, malo samilosti prema mome razumu; nemoj misliti da mi je
mozak toliko oboleo. Ha, ha, ha!
OTELO: Tako, tako, tako, tako. Ko dobija, taj se smeje.
JAGO: Zbilja kruži glas da ćete se oženiti njome.
KASIO: Molim te, govori kako jeste.
JAGO: Neka sam hulja ako je drukčije.
OTELO: Jeste li me recnuli? Dobro.
KASIO: To ta majmunica telali sama: ona je uverena da ću se oženiti njom ne na osnovu nekog mog obećanja već na
osnovu sopstvene zaljubljenosti i ulagivanja.
OTELO: Jago mi daje znak; sad on počinje da priča svoja priključenija.
11/25/2016 Viljem Šekspir ­ Otelo ­ :: Forumi Tvorca Grada ::
http://www.tvorac­grada.com/forum/viewtopic.php?f=63&t=15812 63/93
KASIO: Sad je baš bila ovde; bane do mene ma gde da sam. Pre neki dan stojim ja na obali morskoj u razgo‐voru s nekim
Mlečanima, kad evo ti te đinđuvice, pa hop! i, tako mi ove ruke, pade ti meni evo ovako oko vrata
OTELO: Uzviknuvši valjda "O, dragi Kasio!"; tako bar izlazi iz njegovih pokreta.
KASIO: Pa se obesila o mene, i cmače me, i plače, i cima me i trza; ha, ha, ha!
OTELO: Sad priča kako ga je ona odvukla u moju sobu. O! ja vidim vaše noseve, no samo ne vidim psa kojem ću ih baciti.
KASIO: No, moraću da se okanim njenoga društva.
JAGO: Ustupam vam prvenstvo u tome! Gle, evo je!
KASIO: Prosto drugi tvor! Samo, Boga mi, namirisan tvor. (Ulazi Bjanka.) Šta treba da znači to što ničete kraj mene i tamo
gde vas ne seju?
BJANKA: Neka đavo i njegova mati niču kraj vas i tamo gde ih ne seju! Šta treba da znači ovaj rubac koji ste mi maločas
dali? Baš sam divna glupača bila što sam ga uzela! Da prepočnem šaru! Verovatno, pa već nema! da ste taj komadić našli u
svojoj sobi a da ne znate ko ga je tamo ostavio! To je uspomena od nekakve opajdare, a ja treba da prepočinjem vez! Evo
vam, dajte svojoj cuciki to; dobili ga vi odakle ga dobili, ja neću sa njega da prepočinjem nikakav vez.
KASIO: Ama šta je, slatka moja Bjanka, šta je, zaboga, štaje?
OTELO: Neba mi, to će biti moj rubac.
BJANKA: Ako vam je volja doći večeras na obed, a vi izvolite; ako li ne, a vi dođite kad vam prvom prili‐kom bude ugodno.
(Ode)
JAGO: Za njom, za njom.
KASIO: Boga mi, moram; inače će udariti da psuje ulicama.
JAGO: Hoćete li tamo da obedujete?
KASIO: Imam zbilja nameru da tako uradim.
JAGO: Dobro, može mi se dati prilika da vas vidim, jer bi mi bilo veoma milo da porazgovaram s vama. KASIO: Molim vas,
dođite; hoćete li?
JAGO: Idite samo; ni reči više. (Kasio odlazi.)
OTELO (prilazi): Kako da ga umorim, Jago?
JAGO: Jeste li videli kako se smejao svome poroku?
OTELO: O! Jago!
JAGO: I jeste li videli rubac?
OTELO: Je li to moj rubac bio?
JAGO: Vaš, tako mi ove ruke; i kad samo čovek pogleda kako on ceni tu budalastu ženu, vašu suprugu! Ona ga dala
njemu, a on ga da ovoj drolji.
OTELO: Da mi je da ga devet godina ubijam. Nežne li žene! Divne li žene! Slatke li žene!
JAGO: Ne, to treba da zaboravite.
OTELO: O, još noćas ima da bude uništena, da je nestane, da napipa pakao; jer živeti neće. Ne, srce se moje preobratilo
u kamen; ja udaram po njemu, a ono mi ranjava ruku. O! na svetu nema slađega stvora; mogla bi da leži pored
imperatora i da mu izdaje naređenja.
JAGO: Ne, tim putem ne treba da idete.
OTELO: Na vešala s njom! Kazujem samo kakva je ona. Tako otmena sa iglom u ruci! Čudesno obdarena za muziku!
Ukrotiće i pripitomiće medveda svojom pe‐smom. S takvim obiljem iznimno visokoga uma i duha!
JAGO: Zbog svega ovoga je utoliko gora.
OTELO: O, hiljadu, hiljadu puta! A onda tako pleme‐nite ćudi!
JAGO: Da, i odveć plemenite.
OTELO: Ne, to je van spora; pa ipak, kakva žalost što je tako, Jago! O! Jago, kakva žalost što je tako, Jago!
JAGO: Ako ste tako zacopani u njenu pokvarenost, dajte joj povelju da se baca blatom na vas; jer ako to ne žulji vas,
niko drugi na to ni glave osvrnuti neće.
OTELO: Iseći ću je u paramparčad. Da mi nabije ro‐gove!
JAGO: O! to je gnusno s njene strane.
OTELO: Sa mojim potčinjenim!
JAGO: To je još gnusnije.
OTELO: Pribavi mi kakav otrov, Jago; noćas; neću se raspravljati s njom, da mi njeno telo i njena lepota ne bi opet
obezoružali duh. Noćas, Jago.
JAGO: Ne obavljajte to otrovom, udavite je u njenoj postelji, baš u onoj postelji koju je ona uprljala.
OTELO: Dobro, dobro; svidi mi se pravičnost koja u tome leži; veoma dobro.
JAGO: A što se Kasija tiče, pustite da se ja postaram za njegov pogreb; čućete u ponoć više.
OTELO: Vanredno. (Za scenom truba.) Kakva truba to se čuje?
JAGO: Zacelo što iz Mletaka; od dužda
to Lodoviko dolazi; a, gle,
sa njim i žena vaša amo ide.
(Ulaze Lodoviko, Dezdemona i svita.)
LODOVIKO: Bog nek vas štiti, generale vrli!
OTELO: Gospodine, od svega srca hvala.
LODOVIKO: Senatori vam mletački i dužd
pozdrav po meni šalju. (Daje mu jedan svežanj.)
OTELO: Celivam
oruđe volje njihove.
(Otvara svežanj i čita.)
DEZDEMONA: Pa, dragi
rođače Lodoviko, šta je novo?
JAGO: Očaran sam, sinjore, što vas vidim;
na Kipar dobro došli.
LODOVIKO: Hvala. Šta radi vrli Kasio?
JAGO: Živ je, gospodine.
DEZDEMONA: Međ njim i mojim mužem, rođače,
izrodio se razdor nemio;
no vi ćete dovesti sve u red.
OTELO: To pouzdano znate?
DEZDEMONA: Moj gospodaru?
OTELO: "Ne propuštajte to učiniti, po svojoj volji ‐ "
LODOVIKO: Obraćo se nije;
u pismeno je ovo udubljen.
Posvađali se, dakle, moj gospodar
i Kasio?
DEZDEMONA: Veoma opako;
iz ljubavi bih prema Kasiju
dala ja ne znam šta da mogu samo
izmiriti ih.
OTELO: Grom i pakao!
DEZDEMONA: Moj gospodaru?
OTELO: Imate li mozga?
DEZDEMONA: Šta! Je li ljut en?
LODOVIKO: Uzrujalo ga
možda to pismo, jer mu, kako držim,
nalažu da u Mletke natrag ide,
a Kasija su naimenovali
da guvernerstvo mesto njega primi.
DEZDEMONA: Verujte, tom se radujem.
OTELO: Zacelo!
DEZDEMONA: Moj gospodaru?
OTELO: Ja se radujem
što vidim da ste pomahnitali.
DEZDEMONA: Zašto, Otelo mili?
OTELO: Đavole!
(Udari je.)
DEZDEMONA: Zaslužila to nisam.
LODOVIKO: U Mlecima, sinjore, niko ne bi
ovome nikad poverovao,
pa ma se kleo da sam video:
to je zacelo suviše; u nje
za oproštaj zamol'te, ona plače.
OTELO: O, đavole! O, sotono! Da može
od ženskih suza da se oplodi
planeta ova, tad bi svaka kap
koju bi ona prolila izlegla
po krokodila. S očiju mi idi!
DEZDEMONA: Odlazim, jer ne želim da vas vređam.
LODOVIKO: Poslušna žena, doista;
pozovite je, vaša milosti,
molim vas, da se vrati.
OTELO: Gospođo!
DEZDEMONA: Mužu moj?
OTELO: Šta želite s njom, sinjore?
LODOVIKO: Ko? Ja, sinjore?
OTELO: Da, želeli ste da je natrag vratim:
sinjore, može ona da se vrati
i opet vrati, i da ipak ode,
i da se vrati opet; i da plače,
može, sinjore, i da plače ona;
a poslušna je, ko što rekoste,
poslušna, savršeno poslušna.
Samo i dalje suze prolivajte.
Što se, sinjore, tiče ovoga ‐
da jada divno glumljenoga! ‐ ja sam
dobio nalog da se doma vratim.
Uklonite se; poslaću po vas.
Pokoriću se nalogu, sinjore,
i vratiti u Mletke. Odlazi,
gubi se!
(Dezdemoia ode.)
Svoje mesto Kasiju
ustupiću. A molim vas da sa mnom
obedujete doveče, sinjore.
I neka ste, sinjore, dobro došli
amo naKipar. Jarci, majmuni! (Ode)
LODOVIKO: Pa je li to taj plemeniti Crnac
za kojeg ceo senat kaže naš
da je za sve u svemu dorastao?
I je li to ta narav plemenita
koja se ne da pokolebati
nikakvom strašću? To vrlina čvrsta
koju sudbine strela nije kadra,
niti je kadar hitac slučaja
ni da prostreli ni da okrzne?
JAGO: Promenio se mnogo.
LODOVIKO: Umom zdrav je?
Da li mu nije mozak načet?
JAGO: On je
to što je; ja ne mogu osudu
nikakvu da izrečem. Samo bih
molio nebo da mu da nek bude
to što bi biti mogao, ukol'ko
on nije što bi mogao da bude.
LODOVIKO: Da svoju ženu tuče!
JAGO: Zaista,
to nije bilo lepo; ali ja bih
voleo kad bih znao da će taj
udarac biti ono najgore!
LODOVIKO: Da li je ovo navika u njega?
Il' mu je krv od ovih pisama
uzavrela, pa sada prvi put
u njega ovu manu izazvala?
JAGO: Ja, avaj! avaj! tol'ko pošten nisam
da kažem sve što videh i što znam.
Pred očima vam biće, pa će svojim
ponašanjem se odgonetnuti
u tol'koj meri da ću moći ja
pričanje da uštedim. Pratite ga
i motrite, da samo vidite
kako će nastaviti.
LODOVIKO: Žao mi je
što me je tako razočarao. (Odlaze.)

POJAVA DRUGA

Odaja u zamku

(Ulaze Otelo i Emilija.)

OTELO: Videli, dakle, ništa niste?
EMILIJA: Nit' ikad čula, nit' posumnjala.
OTELO: Al' videli ste Kasija sa njom.
EMILIJA: No loše ništa ne videh,
a svaki čula sam slog izgovoren meć njima.
OTELO: Šta! Nikad nisu šaputali?
EMILIJA: Nikad.
OTELO: I nikada vas nije slala kud?
EMILIJA: Nikada.
OTELO: Da rukavice, il' masku,
lepezu il' šta bilo donesete?
EMILIJA: Nikada, gospodaru.
OTELO: To je čudno.
EMILIJA: Dušu bih svoju smela, gospodaru,
u opkladu ko zalogu da stavim
da je valjana; ako drugojače
mislite vi, izbijte to iz glave;
nagrdiće vam dušu misli takve.
Je li vam glavu napunio tim
nekakav bednik, neka bi prokletstvom
onakvim njemu nebo platilo
kakvo je zmiji dosuđeno bilo!
Jer ako nije ona čestita
i odana i čista, onda srećna
čovekanema; najčestitija
nečija žena prljava je tad
i gnusna kao sušta potvora.
OTELO: Nek dođe, recite joj; idite.
(Emilija ode.)
Zna ona dosta; ali ona je
obična podvodačica i nije
kadra da zna i odveć. Ono ti je
bludnica prefinjena, ono ti je
škrinjica zaključana, brava koja
prljave tajne krije; a ovamo
na kolenima, video sam to,
Bogu se moli.
(Vraća se Emilija sa Dezdemonom.)
DEZDEMONA: Šta zapovedate,
moj gospodaru?
OTELO: Priđi mi, pilence.
DEZDEMONA: Šta je po volji?
OTELO: Gledajte me pravo
u lice; dajte da vam oči vidim.
DEZDEMONA: Šta ste to grozno smislili?
OTELO (Emiliji): A vi
jedne od svojih dužnosti, sinjora,
prihvatite se; vrata zabravite
i naložnike ostavite same;
iskašljite se, "hm" uzviknite
ako li kakav živ stvor naiđe;
svoj zanat, zanat obavljajte svoj;
ne dangubite, velim.
(Emilija ode.)
DEZDEMONA: Molim vas
na kolenima da mi objasnite
šta znači govor vaš. Razumem bes
koji iz vaših reči izbija,
al' reči ne razumem.
OTELO: No, šta si ti?
DEZDEMONA: Moj gospodaru, ja sam
supruga vaša; verna, odana
supruga vaša.
OTELO: To mi se zakuni,
pa se osudi sama na prokletstvo;
jer inače i same satane,
pošto si likom anđelima nalik,
pobojaće se da te uzmu sobom;
zakuni mi se da si čestita.
DEZDEMONA: Zna nebo da je tako.
OTELO: Nebo zna
doista da si neverna ko pako.
DEZDEMONA: A prema kome, gospodaru? S kim?
Na koji način neverna sam ja?
OTELO: Dezdemona! O! Idi, idi, idi!
DEZDEMONA: Vaj, grozna dana! ‐ Zašto plačete?
Jesam li povod, gospodaru, ja
suzama ovim? Ukorevati
nemojte mene ako sumnjate
da je do oca moga, može biti,
krivica što su opozvali vas;
ako je tako za vas izgubljen,
pa izgubljen je i za mene on.
OTELO: O, da je nebu bilo ugodno
da nedaćama kuša me, da sruči
na moje golo teme svaki vid
jada i srama, da me zamoči
do vrha nosa u sirotinju,
da sužanjstvu izruči kako mene
tako i moje nade najlepše,
ja bih u kojem kutku duše svoje
strpljenja kaplju našao; al' vaj!
da nepomičnim kipom učini me
za sram i ukor vremenu, pa ovo
mlitavim prstom potkazivačkim
da upire u mene; pa ito bih
podneo ja; nek bude, ako! dobro:
al' da odande gde sam sakupio
sve svoje srce, gde mi život valja
živeti il' se ne nanositi
života svoga, gde je kladenac
iz kojeg teče moja matica,
il' bi se inače sasušila;
o! da odande budem oturen!
Ili da ovo sačuvam ko zdenac
za krastavače žabe ljigave
da se u njemu klupčaju i plode!
Svoj obraz preobrazi, o, strpljenje,
rumenousni heruvime mladi;
jest, pa neka divlje kao pakao
tvoj pogled seva!
DEZDEMONA: Moj plemeniti muž me, nadam se,
čestitom smatra.
OTELO: Svakako, zacelo,
baš tako kao letnje mušice
na kasapnici, što od upljuvaka
progmižu. O, ti korove! što tol'ko
ljupko si lep i zanosno toliko
mirišeš da obole čula sva
od tebe, kamo da se rodio
nikada nisi!
DEZDEMONA: Avaj! Kakav to
neznani greh učinih?
OTELO: Je li divna
hartija ta, ta knjiga čudesna
stvorena da se napiše na njoj
"bludnica"? Šta je, veli, činila!
Činila! O, ti uličarko! Kad bih
postupke tvoje samo imenovo,
zasulo bi se lice moje garom
kao kovaču, jer bi se u čađ
spržio stid moj. Šta je činila!
Od toga nebo skuplja nozdrve,
zbog toga mesec žmuri, a i sam
razbludni vetar, koji ljubi sve
na šta naleti, boravi zbog toga
u lagumima podzemnim pritajen
da ne bi čuo. Šta je činila!
Bestidna droljo!
DEZDEMONA: Vi me blatite,
tako mi neba.
OTELO: Niste drolja zar?
DEZDEMONA: Ne krstila se krstom ako jesam.
Ako ne znači biti bludnica
kad se za muža ovaj sasud čuva
i kad se svakog drugog prljavog
nezakonitog kloni dodira,
bludnica onda nisam.
OTELO: Niste drolja?
DEZDEMONA: Nemala duši spasa ako jesam.
OTELO: Ta je li mogućno?
DEZDEMONA: O, nebo, ti nam budi.milostivo!
OTELO: Oprostite mi onda, molim vas;
ja mišljah da ste ona prepredena
mletačka prostitutka što u brak
s Otelom stupi. Hej, vi, gospođo,
vi što kapidžik pakla čuvate
obavljajući dužnost suprotnu
od one koju sveti Petar vrši!
(Ulazi Emilija.)
Jest, vi, vi, vi! Završili smo trku;
evo za trud. Okren'te, molim, ključ
i dosluh naš sahran'te ko u grobu. (Ode)
EMILIJA: Šta li se, vaj! u toga velmože
začelo to u glavi? Kako ste?
Kako ste, dobra moja gospođo?
DEZDEMONA: Baš ko u polusnu.
EMILIJA: Šta se to, dobra moja gospođo,
dogodilo sa mojim goscodarem?
DEZDEMONA: Sa kim?
EMILIJA: Pa s mojim gospodarem.
DEZDEMONA: Ko je gospodar tvoj?
EMILIJA: Pa onaj isti,
gospođo slatka, koji je i vaš.
DEZDEMONA: Ja nemam gospodara; Emilija,
ne pomišljaj da sa mnom govoriš;
ja suza nemam, a sem odgovora
koji bi bio škropljen suzama
ja odgovora drukčijega nemam.
Molim te, noćas svadbeni zastirač
na postelju mi prostri: upamti;
i muža svog ovamo mi pozovi.
EMILIJA: Izmenilo se ovde zbilja mnogo. (Ode)
DEZDEMONA: Pravo i jeste, pravo doista
što se ovako sa mnom postupa.
I kako sam se to ponašala
kad se u njega ma i mrvica
mišljenja mogla da ukoreni
da sam i jednu mrvu zgrešila?
(Vraća se Emilija s Jagom.)
JAGO: Šta želite, sinjora? Kako ste?
DEZDEMONA: Da kažem i ne umem. Kada ko
dečicu poučava, on to čini
načinom blagim, pitanjima lakim;
na takav način mogao je on
i mene da pokara; jer sam ja,
po duši govoreći, dete koje
karati valja.
JAGO: A u čemu je,
gospođo, stvar?
EMILIJA: Na nju je, avaj, Jago!
gospodar moj nabacio toliko
gnusobe, droljom nju nazivajući,
toliko ju je svojim pljuvanjem
i izrazima teškim zasipao
da to valjana duša nikada
podneti ne bi mogla.
DEZDEMONA: Pripada li mi takav naziv, Jago?
JAGO: A kakav naziv, mila gospođo?
DEZDEMONA: Onakav kakvim muž moj mene zove,
kao što ona reče.
EMILIJA: Nazvao je
bludnicom nju; ovakve izraze
ne bi ni kakav pijan beskućnik
na naložnicu svoju sručio.
JAGO: A što li to?
DEZDEMONA: Ne znam; al' takva nisam, znam zacelo.
JAGO: Ne prolivajte suze, ne plačite.
Ah, zlog li dana!
EMILIJA: Zar je zato tol'ke
prilike svoje vrsne odbila
i ostavila oca, prijatelje
i zemlju svoju da bi bludnicom
nazvana bila? Ko tu plako ne bi?
DEZDEMONA: Takav je bedni udes moj.
JAGO: Nek bude
proklet za ovo. Otkuda mu ta
izmišljotina?
DEZDEMONA: Nebo to nek zna.
EMILIJA: Dabogda visila na vešalima
ako to neka hulja beskrajna,
nekakva hitra, podla ulizica,
nekakav nitkov što dodvorava se
ne bi l' se kakvog mesta dokopao,
klevetu ovu nije smislio;
visila, ako ne bude ovako.
JAGO: Pfuj! takvog nema; to je nemogućno.
DEZDEMONA: Ako ga ima, prostio mu Bog!
EMILIJA: Oprostio mu konopac, dabogda,
a pakao mu kosti izgrizao!
Što da je zove bludnicom? I ko se
druži sa njom? I gde? I kad? I kako?
I gde tu ima nečeg verovatnog?
Ne, tu je Crnca nasamario
nekakav nitkov nad nitkovima,
poslednji neki podlac na zlu glasu,
nekakva niska vucibatina.
O! zašto nebo ne razgoliti
krasnike te, a svakoj časnoj ruci
podari bič, pa lupeška ta bagra
kroz šibu, naga, među ljudima
od istoka do zapada da trči!
JAGO: Ne moraš da se čuješ napolju.
EMILIJA: O! sram ga bilo. Takav nekakav
gospodičić je zar i vama razum
na krivu stranu preokrenuo,
te ste me s Crncem osumnjičili.
JAGO: Vama je vrana mozak popila;
idite.
DEZDEMONA: Dobri Jago, šta mi valja
da radim pa da opet pridobijem
svojega muža? Dobri prijatelju,
pođite k njemu; jer ja ne shvatam,
tako mi ove Božje svetlosti,
kako izgubih njega. Evo me
na kolenima: ako sam se ikad
ogrešila o ljubav njegovu,
il' činom neposrednim ili rečju
u sebi izrečenom, ili ako moj
vid, moj sluh il' čulo koje bilo
očara drugi, bio to ma ko;
il' ako li ga ne volim i sad
ko što ga vazda voljah, ko što ću ga
voleti vazda celim srcem svojim,
pa ma se, ko od beskućnice kakve
otreso on od mene razvodom,
dabogda nikad utehe ne našla!
Surovost može mnogo; život meni
surovost može njegova da satre,
al' nikad da mi ljubav pomrači.
"Bludnica" nisam kadra ni da rečem;
grozim se dokle reč tu kazujem;
a zaista da uradim to čim se
stiče taj naziv, ne bi me ni sva.
suJeta ovog sveta nagnala.
JAGO: Molim vas da se umirite; to je
zlovolja samo trenutna u njega;
rasrdila ga posla državna,
pa se sa vama svađa.
DEZDEMONA: Ako ne bi
bilo što drugo ‐
JAGO: Ništa drugo nije,
uveravam vas.
(Trube.)
Gle! to na obed zvuci ovi zovu;
mletačko izaslanstvo svakako
na posluženje čeka: idite
i ne plačite; sve će dobro biti.
(Odlaze Dezdemona i Emilija. Ulazi Roderigo.)
Gle, Roderigo!
RODERIGO: Ne bih rekao da postupaš sa mnom časno.
JAGO: A šta je to što pokazuje suprotno?
RODERIGO: Svakoga dana me ćuškaš u stranu kakvom novom izmišljotinom, Jago; više voliš, kako mi se sad čini, da me
odstranjuješ od svake pogodnosti no da me pothranjuješ ma i najmanjom nadom. Ja doista neću to više da trpim, niti sam
baš uveren da li treba da odmahnem glavom na sve ono što sam već dosad po svojoj gluposti pretrpeo.
JAGO: Biste li me čuli, Roderigo?
RODERIGO: Slušao sam ja i previše, duše mi, jer ono što govorite i ono što ispunjavate nije ni izda‐leka u srodstvu.
JAGO: Savršeno me nepravedno okrivljujete.
RODERIGO: Samo za ono što je nepobitno. S traćio sam sve što sam imao. Nakit koji ste dobili od mene da ga date
Dezdemoni pripomogao bi da se zavede i kakva isposnica; vi ste mi rekli da ga je ona primila i doneli mi za uzvrat utehu i
nadu na skoro uvaženje i poznanstvo, ali ja od toga ne vidim ništa.
JAGO: Dobro; produži; izvrsno.
RODERIGO: Izvrsno! Produži! Ne mogu da produžim, čoveče; niti je to izvrsno: tako mi ove ruke, to je, ja velim, podlo
veoma, i ja počinjem da uviđam kako mi u tome podvaljuju.
JAGO: Izvrsno.
RODERIGO: Velim vam da to nije izvrsno. Sam ću to saopštiti Dezdemoni; akohoćedamivratimoj nakit, prestaću da trčim
za njom i pokajaću se što sam je nezakonito saletao; ako li ne, onda možete biti uvereni da ću zatražiti zadovoljenje od
vas.
JAGO: Čuo sam.
RODERIGO: Jest; a svečano vas uveravam da nisam rekao ništa što nisam odlučno rešen i da učinim.
JAGO: No, sad vidim da u tebe ima srca, i od ovog trenutka ću izgraditi o tebi bolje mišljenje no što sam ga ikad pre toga
imao. Daj mi ruku, Roderigo; prigovor koji si potegao protivu mene sasvim je pravičan; pa ipak sam, uveravam te,
postupao veoma ispravno u tvojoj stvari.
RODERIGO: To se nije moglo primetiti.
JAGO: Priznajem doista da se to nije moglo primetiti, i tvoja sumnja nije lišena dosetljivosti i zdravoga suda. Ali ako ti,
Roderigo, imaš u sebi doista ono što ja sad sa znatno više razloga smem da verujem da imaš, i to više no ikad, hoću reći
rešenosti, smelosti i srca, pokaži to noćas: ne budeš li se naredne noći naslađivao Dezdemonom, otpravi me mučki sa ovog
sveta i smisli sam oružje kojim ćeš mi doći glave.
RODERIGO: Lepo, šta je to? Je li to nešto razumno i ostvarljivo?
JAGO: Stigla je, gospodine moj, posebna naredba iz Mletaka da se naimenuje Kasio na Otelovo mesto.
RODERIGO: Zacelo? No, pa onda će se Otelo i Dezdemona vratiti u Mletke.
JAGO: O, ne! On ide u Mavarsku, pa će odvesti sa sobom i lepu Dezdemonu, sem ako neki nepredviđen slučaj ne bi
produžio njegovo boravljenje ovde; a ništa nije tako pogodno da dovede do toga kao odstranjenje Kasijevo.
RODERIGO: Kako ti to misliš, njegovo odstranjenje?
JAGO: No, pa na taj način što bi se učinio nesposobnim da. zauzme Otelovo mesto; što bi mu se zdrobio mozak.
RODERIGO: I vi biste hteli da ja to učinim?
JAGO: Da, ako se usudite da se dočepate ćara i prava. On je noćas na obedu kod jedne prostitutke; a i ja ću poći k njemu
tamo; on i ne zna za ovu počast koju mu je sreća bacila u krilo. Ako priprežite na njega kad se on bude otud vraćao ‐ a ja
ću udesiti da to ispadne između dvanaest i jedan ‐ možete mu smrsiti konce po svojoj volji; ja ću se naći u blizini, da
podržim vaš pokušaj, te će se on naći u klopci između nas dvojice. De, ne stojte tu kao kip već pođite sa mnom; izložiću
vam neophodnost njegove smrti tako da ćete se smatrati obaveznim da mu je podarite. Sad je uveliko vreme večeri, i noć
počinje da se 'arči; na stvar! RODERIGO: Hoću da čujem i druge razloge za ovo.
JAGO: Biće po vašoj volji. (Odlaze.)

POJAVA TREĆA

Druga. odaja u zamku

(Ulaze Otelo, Lodoviko, Dezdemona, Emilija i svita.)

LODOVIKO: Tako vam Boga, nemojte, sinjore,
i dalje da se uznemiravate.
OTELO: Izvin'te, ali činiće mi dobro
da prošetam.
LODOVIKO: Zahvaljujem veoma
vašem gospodstvu; laku noć, sinjora.
DEZDEMONA: Od srca dobro došli!
OTELO: Hoćete li,
gospodine, da prošetamo malo?
Dezdemona!
DEZDEMONA: Moj mužu?
OTELO: Idite odmah u postelju;
ja ću se ovog časa vratiti;
i otpustite ovu svoju pratilicu;
pazite da to bude učinjeno.
DEZDEMONA: Hoću, mužu moj.
(Odlaze Otelo, Lodoviko i svita.)
EMILIJA: Kako je sada? Pogled mu je blaži
no što je bio.
DEZDEMONA: Vratiće se, veli,
ovoga časa; da vas otpustim
zamolio je i naredio
da pođem leći.
EMILIJA: Da me otpustite!
DEZDEMONA: Naložio je tako; zato daj mi
haljinu noćnu, draga Emilija,
pa zbogom: sad ga srditi ne smemo.
EMILIJA: Kamo da nikad videli ga niste!
DEZDEMONA: Ja to ne velim; toliko vrlina
u njemu moja ljubav nalazi
da su i grdnje i jogunluk njegov
i mrgođenja ‐ skini, molim te,
čiode ove ‐ prepuni za mene
ljupkosti i usrdnosti.
EMILIJA: Na odar
prostrla sam vam one zastirače
za koje ste me molili.
DEZDEMONA: Svejedno.
Kako je, Bože, budalast naš duh!
Molim te, ako umrem pre no ti,
da mi od ovih zastirača jedan za pokrov daš.
EMILIJA: Ne zborite koješta.
DEZDEMONA: Devojku jednu, Barbara se zvala,
majka je moja imala, i ta
zaljubljena je bila, ali onaj
kojem je ona svoju ljubav dala
bude ti lud i ostavi ti nju;
pesmu o vrbi imala je ona;
starinsku pesmu, ali se u njoj
sudbina njena izražavala,
i s njom na usni umrla je ona;
nikako noćas pesmu tu da prognam
iz svoje duše; napora golemog
hoće se da ne priklonim i sama
na jednu stranu glavu i da uzmem
pevati kao jadna Barbara.
Molim te, brže.
EMILIJA: Da vam haljinu
noćnu donesem?
DEZDEMONA: Ne, otkopčaj ovde.
Pristojan čovek taj Lodoviko.
EMILIJA: Vrlo lep čovek.
DEZDEMONA: Govori dobro.
EMILIJA: Znam ja jednu gospođu u Mlecima koja bi bosa prepešačila do Palestine za cigli jedan dodir njegove donje usne.
DEZDEMONA:
Pod smokvom jadnica sinja uzdahe ređa i grca,
o, pojte vrbu zelenu;
s glavom na kolenu svome, sa rukom iskraj srca,
o, vrbu, vrbu pojte:
talasi kraj nje teku, žuboreć leleke njene,
o, vrbu, vrbu pojte:
a ona suze slane roni i kroti stene –
Skloni ovo odavde –
o, vrbu, vrbu pojte:
Molim te, ukloni se; sad će on doći. –
Venac će meni, pojte, vrba zelena biti.
Pravo je što me prezre, grditi njega nemojte –
Ne, tim redom ne ide. Poslušaj! Ko to lupa?
EMILIJA: To je vetar.
DEZDEMONA:
Ja dragog nevernim nazvah, a on mi ovako vrati,
o, vrbu, vrbu pojte:
ako ja jurim za svakom, i tebi svak nek svrati.
Tako, a sada idi; laku noć.
Oko me svrbi; to predskazuje
da ću da plačem, je li?
EMILIJA: Nipošto.
DEZDEMONA: Tako sam čula bar. O, ti muškarci!
O, ti muškarci! Reci, Emilija,
misliš li ti, po duši govoreći,
da ima žena koje muža svog
na tako prljav način varaju?
EMILIJA: Poneka će se naći, nema sumnje.
DEZDEMONA: Bi l' tako nešto ti učinila
za ceo svet?
EMILIJA: A vi zar ne biste?
DEZDEMONA: Nebeskom ovom svetlošću se kunem
da ne bih.
EMILIJA: Ne bih ispod svetlosti
nebeske ni ja, ali i te kako
u mraku.
DEZDEMONA: Bi li to uradila
za ceo svet?
EMILIJA: Ogromna stvar je svet;
za tako mali greh je cena to
golema vrlo.
DEZDEMONA: Verujem da ti,
duše mi, ne bi to uradila.
EMILIJA: Verujem, duše mi, da bih; a potom bih se postarala da bude kao i da nije bilo ono što je bilo. Naravno da ja tako
nešto ne bih uradila za kakvu grivnu, za koji aršin batista, za haljine, za suknje, za kapice ili ma za kakve druge modne
malenkosti; ali za čitav svet! Koja to ne bi natukla svome mužu rogove da bi ga načinila monarhom? Stavila bih ja na
kocku da zbog toga zaradim čistilište.
DEZDEMONA: Prokleta bila ako bih taj greh
učinila za čitav svet!
EMILIJA: No, pa ta pogreška je samo na svetu pogreška; a ako vi za svoj trud dobijete svet, onda se ta pogreška nalazi u
vašem sopstvenom svetu, te možete očas od nje da napravite ispravnost.
DEZDEMONA: Da takve žene ima, ne verujem.
EMILIJA: Ima, tako jedno teste; i još poneka pride, kao da je hteo svet da se obezbedi predstavljačima.
Ali su, mislim, krivi muževi
ako im žene greše. Nek, na primer,
olabave u svojim dužnostima,
pa nek u krila tuđa prosipaju
dragocenosti nama namenjene,
il' neka, buknuv od ljubomore,
u srditosti svojoj nabace
uzde na nas; il' neka, recimo,
tuku nas, ili neka rasipaju
pređašnji naš imetak; e, pa žuči
i mi imamo, i, ma kol'ko krotke,
umemo i mi da se svetimo.
Muževi treba zaista da znaju
da žene njine čula imaju
baš ko i oni; da i žena ima
oči i nos i čulo ukusa
da razlikuje kiselo od slatkog,
onako isto ko i muževi.
Kakav je čin to kada oni nas
zamenjuju sa nekim drugima?
Uživanje? Ja mislim jest; a da li
porodi njega strast? Ja mislim ‐ da.
Je l' zabluđenju ovom slabost izvor?
I to je; a zar nemamo i mi
strasti i želje za uživanjem
i slabosti onako ko i ljudi?
Pa neka tad postupaju sa nama
onako kako valja, il' nek znaju
da opak čin naš ima učitelja
u opakome činu njihovom.
DEZDEMONA: Laku ti noć! Nek nebo meni pošlje
postupak takav, ne da zlo od zla
odbiram, već da zlo ispravljam ja. (Odlaze.)

PETI ČIN

POJAVA PRVA

Kipar. Ulica

(Ulaze Jago i Roderigo.)

JAGO: Tu iza ove izbočine stani;
odmah će on naići; mač svoj vrsni
isukan drži, pa ga kuda treba
okretno hitni. Hitar budi, hitar,
i ničega se ne boj; tik uz tebe
nalaziću se ja. Taj čin će nas
uzneti ili sunovratiti;
imaj na umu to, pa zato budi
u rešenosti čvrst do krajnosti.
RODERIGO: Tu blizu budi: promašiti mogu.
JAGO: Tik ću uz tebe biti: hrabro samo,
i pripravi se.
(Povuče se.)
RODERIGO: Nisam očaran
tim činom; ali on je, nema šta,
razloge meni dao dovoljne.
I šta je to? Tek jedan čovek manje:
pa napred, mače moj; nek umre on.
JAGO: Protreh do živca mladi čirić taj,
te ga podljutih. Bilo sad da smakne
on Kasija il' njega Kasio,
ili da jedan drugog ubije,
ja sam u svakom slučaju u ćaru:
bude li bio Roderigo živ,
tražiće on da vratim sve do pare
i zlato sve i dijamante sve
koje sam ja izmamio od njega
Dezdemoni za poklon;
to biti ne sme; bude l' Kasio
ostao živ, on s dana na dan tako
zrači lepotom svojega života
da ja pri tome gnusan ispadam;
na stranu to što Crnac može njemu
i da me oda; a golema to bi
opasnost bila za me. Ne, ne, on
mora da umre. Drukče nikako;
čujem ga: evo dolazi.
RODERIGO: Poznajem
korak u njega: on je. Umri, huljo!
(Udari Kasija rapirom.)
KASIO: Krvnik bi zbilja mojemu životu
taj ubod bio, kada pancir moj
vredeo ne bi više no što znaš;
da vidim kol'ko vredi pancir tvoj.
(Potegne mač i rani Roderiga.)
RODERIGO: O! Pogiboh!
(Jago s leđa rani Kasija u nogu i odlazi.)
KASIO: Ubice! Pomoć! Pomoć!
Zanavek su me obogaljili.
(Pada. Ulazi Otelo, malo podalje.)
OTELO: Kasijev glas je: Jago drži reč.
RODERIGO: O, hulje mene!
OTELO: Tako baš i jeste.
KASIO: O! Pomoć, hej! I dajte luč! Lekara!
OTELO: On je: o, Jago, srčani i časni
i pravični! Koliko plemenitog
saosećanja imaš ti za ljagu
tvom prijatelju nanesenu! Ti si
učitelj moj. No, mrtav, dušice,
vaš dragi leži, a približuje se
zlokobni čas i vama: bludnice,
evo me, idem! Neće već ni traga
u srcu mom od onih čini biti
što ih tu tvoje nakapaše oči;
nek bludna krv se bludnim odrom toči.
(Ode. Ulaze Lodoviko i Gracijano, malo podalje.)
KASIO: Zar nema straže? Prolaznika? Hej!
Ubice! Hej! Ubice!
GRACIJANO: Nekakva se
nesreća ovde slučila zacelo;
taj krik je strašan.
KASIO: U pomoć!
LODOVIKO: O, čujte!
RODERIGO: Bednog nitkova!
LODOVIKO: Stenjanje se čuje
dvojice ili trojice; a mrak je
gust kao testo; lako može biti
da je to klopka; ne zaboravimo
da može s nama biti ko zna šta
ako se, vikom ovom namamljeni,
bez brojnijega društva približimo.
RODERIGO: Nikoga zar? Isteći će iz mene
sva krv, umreću.
LODOVIKO: Čujte!
(Vraća se Jago s lučem.)
GRACIJANO: Evo nekog
u košulji, sa lučem, s oružjem.
JAGO: Ko je to tu? Ko diže tu galamu
vičući o ubistvu?
LODOVIKO: Ne znamo.
JAGO: Zar niste krike čuli?
KASIO: Amo, amo!
Pomozite, za ljubav Božiju!
JAGO: Šta je posredi?
GRACIJANO: To je zastavnik
Otelov, rekao bih.
LODOVIKO: On je, zbilja;
veoma valjan momak.
JAGO: Kojeto?
što tako strašno tu zapomaže?
KASIO: Jeste li vi to, Jago? O, pomoz'te!
Osakaćen sam, upropastili me
nitkovi neki.
JAGO: Vaj meni, poručniče! Koje hulje
izvršiše to delo?
KASIO: Tu se blizu
jedan od njih, ja držim, nalazi,
i ne može se s mesta maknuti.
JAGO: O, podlih izdajica!
(Lodoviku i Gracijanu) Ko ste vi?
Pritec'te amo i pomozite!
RODERIGO: Ovamo, hej! Pomozte!
KASIO: Taj je od onih jedan.
JAGO: O, nitkove!
O, razbojniče niski!
(Probode Roderiga.)
RODERIGO: O, ti, stoput
prokleti Jago! Nečovečni psu!
JAGO: Ubijati u pomrčini ljude!
Pa gde su te lopurde krvave?
Kako je tih taj grad! Hoj‐ho! Ubice!
Ubice! Kaž'te, kakvi ste vi ljudi?
Valjani ili zli?
LODOVIKO: Onako kako
ocenite nas, tako nas i hval'te.
JAGO: Sinjor Lodoviko?
LODOVIKO: On, sinjore.
JAGO: Molim vas da me izvinite. Tu su
ranile neke hulje Kasija.
GRACIJANO: Kasija!
JAGO: Kako je, brate?
KASIO: Nadvoje mi je noga prelomljena.
JAGO: Avaj, da ne da Bog! Sinjori, luč!
Prevezaću je svojom košuljom.
(Ulazi Bjanka.)
BJANKA: Šta to tu ima, hej? Ko viče to?
JAGO: Ko viče to?
BJANKA: O, Kasio moj dragi!
Kasio slatki moj! O, Kasio!
Kasio! Kasio!
JAGO: O, znamenita droljo! Kasio,
da l', može biti, podozrevate
ko vas ovako osakati?
KASIO: Ne.
GRACIJANO: Beh pošo da vas tražim: žao mi je
što vas ovako nađoh.
JAGO: Podvezicu
dajte mi kakvu. Tako. Eh, da neke
nosiljke ima, da ga ugodno
odavde odnesemo.
BJANKA: On, avaj! malaksava! Kasio!
O, Kasio! Moj Kasio!
JAGO: Ja sumnjam,
gospodo, da je u nitkovluk taj
i ovo đubre ovde umešano.
Strpljenja malo, dobri Kasio.
No, dede, dede. Luč mi amo dajte.
Da vidimo da l' zna ko ovo lice,
ili ga ne zna? O, pa to je
prijatelj moj i zemljak dragi moj.
Je l' Roderigo? Ne: al' jeste, on je.
O, nebo! Roderigo.
GRACIJANO: Šta velite?
Mlečanin onaj?
JAGO: Glavom on, sinjore:
poznajete l' ga?
GRACIJANO: Kako ne bih! Da.
JAGO: Gospodin Gracijano? Ja vas molim
da oprostite velikodušno;
ponašanje nek moje izvini
krvavi ovaj slučaj: ne obratih
pažnju na vas zbog njega.
GRACIJANO: Drago mi je
što smo se sreli.
JAGO: Štaje, Kasio?
Kako je? O, nosiljka da mi je,
nosiljka! GRACIJANO: Roderigo!
(Donose nosiljku.)
JAGO: On je, on. ‐
Iz mojih usta u Božije uši;
nosiljku: nek odavde pažljivo
nekol'ko dobrih ljudi ga odnese;
ja ću međutim generalova
hirurga da potražim.
(Bjanki.) Vi, sinjora,
možete sebi trud uštedeti.
Kasio, taj što leži tu ubijen
bio je meni blizak prijatelj.
Kakva je mržnja bila to međ vama?
KASIO: Nikakva ispod neba; nit' ga znam ja.
JAGO (Bjanki): Pobledeli ste, je l'? Odnesite ga
nekud pod krov ‐
(Kasija i Roderiga odnesu.)
Gospodu dobru molim
da pričekaju tren. ‐ Pobledeli ste,
je l' te, sinjora? ‐ Da l' primećujete
užas u njenim očima? I više
čućemo, gledate li uporno.
Osmotrite je dobro, molim vas;
pogledajte je: jeste li, sinjori,
videli? Ne, progovara krivica
ma jezik ne bio upotrebljen.
(Ulazi Emilija.)
EMILIJA: Vaj, šta je to? Šta ima to, moj mužu?
JAGO: U pomrčini ovde Roderigo
s družinom svojom koja umače
na Kasija je napao: za malo
što ne pogibe, dok je Roderigo
platio glavom.
EMILIJA: Avaj, plemeniti
viteže! Avaj, dobri Kasio!
JAGO: Eto čim bludničenje urađa.
Od Kasija da saznaš, Emilija,
molim te, gde je noćas večerao.
Šta je? Na ovo ceptite?
BJANKA: U mom je domu večerao; ali
zbog toga ja ne ceptim.
JAGO: Ha! U vas?
Smesta da sa mnom pođete!
EMILIJA: O, pfuj!
Stid da te bude, bludnice!
BJANKA: Bludnica nisam, no sam čestita
baš ko i vi što blatite me blatom.
EMILIJA: Kao i ja! Sramoto božja! Pfuj!
JAGO: Biste li pošli, čestiti sinjori,
da pogledate da se previje
Kasio jadni. Hajdete, sinjora,
malodrugaču pričućeteveć
ispričati nam vi. Potecite,
Emilija, u tvrđavu, pa jav'te
gospođi mojoj i gospodinu
šta se tu zbilo. Vi izvol'te napred.
(Za sebe.) Il' će mi ova noć doneti vlasti,
ili će sasvim da me upropasti. (Odlazi.)

POJAVA DRUGA

Spavaonica u zamku. Dezdemona spava u postelji. Gori svetiljka.

(Ulazi Otelo.)

OTELO: Uzrok je to, o, to je uzrok, dušo;
ne tražite mi, zvezde prečiste,
da vam ga imenujem! To je uzrok.
Al' njenu krv ja neću proliti,
nit' okrznuti kožu njenu, glatku
ko alabastar kakav vajani
i belju nego sneg. No druge nije:
umreti mora, il' će inače
i mnoge druge da obmanjuje.
Ugasiš sveću, ugasiš i drugu:
ako li tebe, slugo plameni,
utulim, ja ti, kad se pokajem,
mogu da vratim svetlost pređašnju;
al' ako jednom ugasim tvoj plamen,
prirode vrsne uzoru majstorski,
ja ne znam gde bi oganj Prometejev
našo se taj da tebi svetlost vrati.
Rastenje ruži vratiti ne mogu
kada je jednom uzberem, pa ona
svenuti mora: daj da osetim,
dokle je još na žbunu, miris njen.
(Poljubi je.)
O, slatki daše! I Pravosuđe bi
ubedio da mač svoj prelomi!
Još jednom i još jednom. Budi takva
i mrtva, pa ću najpre tebe ja
ubiti, pa te voleti i dalje.
Jedanput još i više nikada:
nikada nešto slatko ovoliko
nije toliko bilo zlokobno.
Ne mogu a da suze ne lijem,
al' to su suze grozne; pečal ta je
kao nebeska pečal: tuče samo
gde voleti JOJ valja. Budi se.
DEZDEMONA: Ko je? Otelo?
OTELO: Da, Dezdemona.
DEZDEMONA: Hoćete l', mužu moj, Da legnete?
OTELO: Jeste l' se noćas Bogu molili,
Dezdemona?
DEZDEMONA: Zacelo, gospodaru.
OTELO: Ako se greha sećate ma kog
koji sa Božjom milošću i s nebom
još izravnali niste, ondase
molite odmah za nj.
DEZDEMONA: Vaj, mužu moj, šta treba to da znači?
OTELO: Dakle, izvršuj to, i budi kratka;
prošetaću po strani: ne bih
hteo da nepripravan duh tvoj ubijem;
o, ne; da ne da Bog! Ja dušu tvoju
da ubijem ne želim.
DEZDEMONA: Je li to
vi govorite o ubijanju?
OTELO: Jeste, o tome.
DEZDEMONA: Nek se onda nebo
smiluje meni!
OTELO: Amin! od sveg srca.
DEZDEMONA: Kada ovako govorite, vi me
ubiti, ja se nadam, nećete.
OTELO: Hm.
DEZDEMONA: Pa ipak vas se bojim, jer kad tako
očima kovitlate, to strahobom
zlokobnom preti. Ne znam zašto mi se
bojati valja, jer krivice ne znam;
ali se bojim, ja to osećam.
OTELO: Misli na svoje grehove.
DEZDEMONA: U tom
gresi su moji bili što vas voljah.
OTELO: I zato ćeš umreti.
DEZDEMONA: Pa to je neprirodno da se smrću
zaljubav plaća. Avaj! Zašto tako
grizete donju usnu? Sve vam biće
krvava neka uzrujanost trese;
zlokoban predznak to je, ali on tek,
nadam se, nadam bar, uperen nije
protivu mene.
OTELO: Mir, ni reči više!
DEZDEMONA: Ćutim. Al' šta je tu posredi?
OTELO: Ti rubac onaj, koji tol'ko voljah
i darovah ti, dade Kasiju.
DEZDEMONA: Duše mi, nisam; ne, života mi!
Pošlji po njega pa ga upitaj,
OTELO: Uzmi se na um, dušo rođena,
čuvaj se krivokletstva; nalaziš se
na samrtničkom odru.
DEZDEMONA: Ne tek, valjda,
da umrem?
OTELO: Da, da umreš, ovog časa;
ispovedi mi, stoga, slobodno
svoj greh; jer makar zakletvom porekla
tačku po tačku, nećeš sputati
nit' uništiti čvrstu odluku
od koje i ja grcam. Umrećeš.
DEZDEMONA: Nek mi se onda Gospod smiluje.
OTELO: Ja velim: amin.
DEZDEMONA: Ali se i vi
smilujte meni! Nikad u životu
uvredila vas nisam; nikad nisam
Kasija drugojače volela
osim onako kako nebo samo
dozvoljava da svakog volimo.
Nikad mu što za spomen nisam dala.
OTELO: U njegovoj sam ruci, neba mi,
video rubac svoj. Krivokletnice!
U kamen srce moje pretvaraš
i nagoniš me da ubistvom ono
nazovem što učiniti se reših,
a što sam ja za žrtvu smatrao:
rubac sam vidb.
DEZDEMONA: Našao ga, znači;
ja mu ga dala nisam nikada.
Pošljite, neka dođe,
pa nek svu istinu prizna.
OTELO: Priznao je već.
DEZDEMONA: Šta, gospodaru?
OTELO: Da imao te.
DEZDEMONA: Šta? Nedopušteno?
OTELO: Da.
DEZDEMONA: On to neće kazati.
OTELO: I neće;
zapušena su usta njegova:
čestiti Jago zbrinuo Je to.
DEZDEMONA: O! tumač meni strah je bio moj.
Šta! Je li mrtav?
OTELO: Dajeimala
po život svaka dlačica u njega,
osveta moja moćna proždrla bi
odreda sve njih.
DEZDEMONA: Nabeđen on je; ja, vaj, uništena.
OTELO: Napolje, preljubnice! Zar za njim
na moje oči plačeš?
DEZDEMONA: O, u progon
pošlji me, gospodaru, al' ne ubij!
OTELO: Neka te nema, bludnice!
DEZDEMONA: Ubij me sutra; daj da noć preživim.
OTELO: Opirete l' se ‐
DEZDEMONA: Bar pola sata!
OTELO: Što je odlučeno,
ono se ne odgađa.
DEZDEMONA: Bar koliko
molitvu da očitam.
OTELO: Odveć kasno.
(Davi je.)
EMILIJA (spolja): Moj gospodaru! Gospodaru moj!
Hej, gospodaru! Čujte, gospodaru!
OTELO: Kakva je buka to? Još nije mrtva?
Još nije sasvim mrtva? Mada svirep,
ja ipak nisam bez milosrđa;
ne želim da produžavam ti muke.
No, tako, tako.
EMILIJA (spolja): Gospodaru, hej!
O, gospodaru, čujte!
OTELO: Kojeto?
EMILIJA (spolja): O, gospodaru dobri, htela bih
reč‐dve sa vama da progovorim.
OTELO: Emilija je to: trenutak samo.
Mrtva je. Ona valjda dolazi
da mi o smrti Kasijevoj javi;
razvikala se. Ha! Ne pokreće se?
Tiha ko grob. A da li da je pustim?
Hoće li to da valja? Rekao bih,
miče se opet: ne. I šta bi bilo
najbolje da se radi? Ako uđe,
ona će ženi mojoj svakojako
obratiti se: ženi mojoj! Ženi!
Kakvoj to ženi? Nemam žene ja.
Da teška časa! O, nesnošljivo!
Reko bih da će puno pomračenje
na Sunce i na Mesec da se spusti,
pa da će Zemlja, strahom obuzeta,
halapljivo za promenom da čezne.
EMILIJA (spolja): Molim vas kao Boga, gospodaru,
na jednu reč. O, gospodaru dobri!
OTELO: A ja sam tebe i zaboravio:
smetnuh te s uma. O, Emilija,
uđite: al' polako, sad ću ja:
zavese da navučem. Gde si ti?
(Otvara vrata. Ulazi Emilija.)
Šta to sad hoćeš?
EMILIJA: Gnusno je ubistvo,
moj gospodaru, tamo izvršeno.
OTELO: Šta? Sad?
EMILIJA: Baš sada, gospodaru moj.
OTELO: Do Meseca je samo pogreška;
Zemlji se više on približio
no inače, pa ljudi lude.
EMILIJA: Kasio ubi jednogMlečanina,
mladića jednog, gospodaru moj,
zvanoga Roderigo.
OTELO: Roderigo
ubijen! A je l' Kasio ubijen?
EMILIJA: Ubijen nije Kasio.
OTELO: Ubijen
Kasio nije! Nakrivo je onda
ubistvo nasađeno, narasta
osveta slatka surovo.
DEZDEMONA: Na pravdi, o! na pravdi ubijena.
EMILIJA: Kakav je, avaj! uzvik ovo bio?
OTELO: To? Šta?
EMILIJA: Glas je to, jao! moje gospođe!
O, u pomoć! O, u pomoć! Govor'te,
gospođo, opet, o, govorite,
slatka Dezdemona, sinjora slatka!
DEZDEMONA: Umirem bez krivice.
EMILIJA: O, ko to uradi?
DEZDEMONA: Niko; ja sama; zbogom:
nežnome mužu mom me preporuči.
O, zbogom! (Umire.)
OTELO: No, pa kako ubijena
da bude ona?
EMILIJA: Avaj! Ko to zna?
OTELO: Ona je sama rekla, čuli ste,
dajato nisam bio.
EMILIJA: Jeste rekla;
kazati moram što je istina.
OTELO: U pakao je ognjen otišla
ko lažljivica: ja je ubih.
EMILIJA: O!
Utol'ko više anđeo je ona,
a vi utol'ko crnja satana.
OTELO: S uma je sišla, bludnica je bila.
EMILIJA: Klevetaš nju, a sam si satana.
OTELO: Podmukla kao voda bila je.
EMILIJA: A ti ko oganj srljaš kada kažeš
kako je ona bila podmukla:
o, iskrena i verna ona beše
kao nebesa.
OTELO: Kasio je s njom
spavao; muža svoga pitaj samo.
U najdublje bi ambise paklene
vredelo da prokletstvom svrgnut budem
ako bih ovog krajnjeg postupka
pothvatio se a da razloga
pravičnih nemam. Muž tvoj sve to zna.
EMILIJA: Moj muž!
OTELO: Tvoj muž.
EMILIJA: Kako je bila neverna u braku?
OTELO: S Kasijem, da. O, verna da je bila,
pa da mi nebo drugi stvori svet
od savršena čista hrizolita,
ja nju za njega ne bih prodao.
EMILIJA: Moj muž!
OTELO: Jest, on je rekao mi prvi:
čestit je čovek on, i mrzi blato
što se uz dela lepi prljava.
EMILIJA: Moj muž!
OTELO: Od kakve potrebe je, ženo,
da ovo ponavljaš? Tvoj muž, već rekoh.
EMILIJA: O, gospođo! Nitkovluk šegu tera
sa ljubavlju. Moj muž je rekao
kako je ona neverna!
OTELO: Jest, on;
rekoh, tvoj muž: tu reč razumeš valjda?
Prijatelj moj i muž tvoj, čestiti,
čestiti Jago.
EMILIJA: Ako on to kaže,
neka bi kužna duša njegova
trunula svakodnevno trun po trun!
On laže iz dna duše: ona je
i odveć bila srcem privržena
pogodbi svojoj prljavoj toliko.
OTELO: Ha!
EMILIJA: Što gore znaš postupi:
taj čin tvoj nije neba dostojan
nimalo više no što ti bejaše
dostojan nje.
OTELO: Umukni! Biće bolje.
EMILIJA: Ni polovinu snage nemaš ti
da mi naneseš zla koliko ima
u mene snage da otrpim rane.
O, glupane! O, naivna budalo!
O, blato beslovesno! Takvo delo,
takvo si delo ti izvršio ‐
Mnogo je mene baš za mač tvoj briga!
Potkazaću te, makar znala da ću
lišena biti dvadeset života.
U pomoć! Hej! Pomoz'te! U pomoć!
Gospođu moju ubio je Crnac!
Ubistvo! Hej! Ubistvo!
(Ulaze Montano, Gracijano, Jago i drugi.)
MONTANO: Šta to ima?
Šta ima, generale?
EMILIJA: Jeste li
prispeli, Jago? Divno ste i vi
poneli mi se, kad na vaša leđa
ubistva svoja drugi tovare.
GRACIJANO: Šta je posredi?
EMILIJA: Nitkova ovog uteraj u laž,
ako si čovek: veli da si ti
rekao njemu da ga žena vara.
Ja znam da ti to nisi rekao;
ti takva hulja nisi. Srce mi je
prekipelo; govori!
JAGO: Reko sam što sam mislio, a ništa
rekao nisam više no što on
i sam je mogb kao verovatno
i istinito da ustanovi.
EMILIJA: I rekli ste mu da je neverna?
JAGO: Jesam.
EMILIJA: Onda ste laž, besramnu laž ste rekli;
tako mi duše, mrsku, grešnu laž.
I s Kasijem! Je l' tako rekoste,
da je neverstvo s Kasijem izvela?
JAGO: S Kasijem, gospo; jezik skrotite.
EMILIJA: Neću da skrotim jezik. Dužnost meni
da govorim nalaže. Ubijena
na odru svom sinjora moja leži.
SVI: Da ne da nebo blago!
EMILIJA: A tom ubistvu kriv je iskaz tvoj.
OTELO: Što se, sinjori, tako skameniste?
Istina sušta to je, doista.
GRACIJANO: Istina čudna.
MONTANO: Da čudovišna čina!
EMILIJA: Podlosti!
Podlosti! Nevaljalstva! Mislim na nj,
mislim, i njušim trag; nitkovluka li!
I mislila sam tako; ubiću
od jada sebe samu. O, podlaštva!
O, nevaljalstva!
JAGO: Jeste l' van sebe? Kući idite!
EMILIJA: Dozvolite mi reč, sinjori dobri.
Red je da slušam njega, al' ne sad.
Možda ja više nikad svoju kuću
videti neću, Jago.
OTELO: O! O! O! (Padne na postelju.)
EMILIJA: O, lezi, da, i urlaj, jer si ti
najslađe nevinašce ubio
koje je ikad okom pogledalo.
OTELO: O, poročna je bila. Ja sam malo
poznavao vas, striče. Ovde vaša
sinovica počiva, kojoj ja
maločas, zbilja, ovim rukama
presekoh dah: ja znam da ovo delo
izgleda strašno i jezovito.
GRACIJANO: Dezdemona sirota! Srećan ja sam
što je tvoj otac umro. Brak je tvoj
samrtnu ranu njemu zadao,
pa je od čista jada stara nit
nadvoje prsla u nj: a da je sad
još u životu, očajno bi nešto,
videvši prizor taj, učinio:
da, anđela bi svoga hranitelja
prokleo, pa bi dušu zaveštao
prokletstvu pakla.
OTELO: Žalosno to je; ali Jago zna
da se je činom preljubničkim ona
hiljadu puta dala Kasiju;
i Kasio je ovo priznao:
a ljubavni je ovaj poso ona
uzvratila mu istim onim darom
koji ko znak i zalog ljubavi ja
njojzi prvi dadoh. Njega ja
u njegovoj sam ruci video:
rubac je jedan bio to, a njega,
starinski spomen, dao je na dar
moj otac majci mojoj.
EMILIJA: O, nebo! O, nebeske sile!
JAGO: Ćuti!
EMILIJA: Na videlo, na videlo to mora;
da ćutim, je l', sinjore? Neću, ne;
nego ću da razvezem ko severac;
nek nebo, ljudi, neka đavoli,
nek oni svi na mene grmnu, svi,
ali ću ja da kažem.
JAGO:' Urazum' se,
i da si doma išla.
EMILIJA: Neću.
(Jago se zagna da probode Emiliju.)
GRACIJANO: Pfuj!
Zar dižete na ženu mač?
EMILIJA: O, Crnče glupi! Rubac taj o kojem
govoriš ti, ja nađoh slučajno
i svom ga mužu dadoh; jer je on
često, i s takvom zbiljom svečanom
kakve zacelo ta tričarija
dostojna nije bila, tražio
da rubac taj ukradem.
JAGO: Podla drolja!
EMILIJA: Ona ga dala Kasiju? O, ne!
Ja sam ga našla, pa ga onda, avaj!
svom mužu dala.
JAGO: Lažeš, gaduro!
EMILIJA: Svedok je Bog da ne lažem, sinjori,
ne lažem. O, ti, blesavi ubico!
I našto takvom ludom zvekanu
onako dobra žena?
OTELO: Zar na nebu
ni za šta drugo sem za grmljavinu
kamenje ne postoji? Huljo krasna!
(Nasrne na Jaga. Jago probode Emiliju, pa ode.)
GRACIJANO: Ta žena klonu; on je svakojako
ubio svoju ženu.
EMILIJA: Jeste, jest;
položite me ukraj gospođe.
GRACIJANO: Otišao je on; a njegova
ženajeubijena.
MONTANO: Običan
nitkov je to. Pridržite taj mač,
koji sam, evo, Crncu oduzeo.
Držite stražu tu za vratima
i nemojte ga puštati, no pre
ubijte njega. Ja u poteru
za ovom huljom idem; nitkov to je
najgore vrste.
(Montano i Gracijano odu.)
OTELO: Tol'ko srži više
u meni nema da će i vojničić
novopečeni neki da mi otme
iz ruku mač. Al' što da naša čast
nadživi našu časnost? Sve nek ide.
EMILIJA: Šta ono tvoja pesma nasluti,
gospođo moja? Slušaj, da l' me čuješ?
Ulogu sada uzev labuda
umreću s pesmom: ‐
Vrbu, vrbu pojte!
Čedna je bila, Crnče; ona te je
volela, Crnče svirep; dabogda
ne stigla moja duša do blaženstva
ako ti suštu istinu ne zborim.
I kazujući što u srcu mislim,
ja umirem, ja umirem. (Umre.)
OTELO: Još jedan
mač ovde imam; on u Španiji
u ledenome potoku je kaljen.
O, tu je! Striče, moram napolje.
GRACIJANO (spolja): Usudiš li se, skupo će te stati:
lišen si mača: hteo‐ne hteo,
moraš da trpiš.
OTELO: Onda pogledaj
na mene, sa mnom porazgovaraj,
ili ću i goloruk kao što sam
da kidišem na tebe.
(Ponovo dolazi Gracijano.)
GRACIJ ANO: Šta to ima?
OTELO: Gledajte! Imam mač; o vojničkom
bedru još nije bolji visio:
pamtim ja dan kad mačem ovim dobrim
i s ovo nešto svoje mišice
prokrčih sebi put kroz prepreke
dvadeset puta veće nego što su
te što ih ovde postaviste vi;
al' čemu sujetno hvalisanje!
Ko može svojom sudbom vladati?
Sad više toga nema. Mada mene
vidite s mačem, ne bojte se ništa;
ovde je moja meta, ovde kraj
mog putovanja, ovde nepobitni
pomorski znak i beleg poslednjega
brodarenja za mene. Uzmičete,
cepteć od straha? Naprazno vam strah.
Ako Otelu uprete u grudi
slamčicu jednu, on ustuknuće.
Kud bi Otelo pošb? Kako ti
izgledaš sada, kako? Devojko
obasjavana zvezdom zlosrećnom!
Bleda si kao tvoja rubina!
Kada se s tobom, obračuna radi,
susreo budem, ovaj izgled tvoj
s neba će moju dušu vrgnuti
i demoni dočepaće se nje.
Hladna si, hladna, ljubo‐dragano,
baš ko i tvoja čednost.
O, klete, klete hulje! Bičevima
najurite me, satane, pa mene
lišite ovog prizora božanskog!
U vihor me raspršite! U sumpor
ispecite me! Svega me zaron'te
u tečnog ognja virove bez dna!
Dezdemona! Dezdemona! Ne živi!
O! O! O!
(Ulaze Lodoviko, Montano, Kasio, nošen na nosi‐lima, i oficiri sa svezanim Jagom.)
LODOVIKO: Gde je taj na zlo brzi nesrećnik?
OTELO: Ovo je onaj što je nekada
Otelo bio; ovde sam.
LODOVIKO: Agdeje
otrovna guja ona? Amo s huljom.
OTELO: Gledam put peta njegovih; al' to je
sve bajka samo. Jesi l' satana,
neću te onda moći ubiti. (Rani Jaga.)
LODOVIKO: Mač otrgnite njemu!
JAGO: Krvarim;
ali, sinjore, poginuo nisam.
OTELO: I ako! Šta ja marim! Voleo bih
i da poživiš; jer, po sudu mom,
umreti, to je sreća.
LODOVIKO: O, Otelo,
šta će za tebe, koji nekada
valjan si bio, pa u mreže pao
nitkova ovog prokletoga, šta će
za tebe da se kaže?
OTELO: Šta? pa nešto:
čestit ubica, ako vam je volja;
jer ništa zarad mržnje ne učinih,
već zarad časti sve.
LODOVIKO: Nitkovluk svoj
bednik je ovaj priznao donekle:
jeste li vi za Kasijevu smrt
u saglasnosti bili s njime?
OTELO: Jesam.
KASIO: Nikad vam nisam, generale dragi,
povoda dao.
OTELO: Verujem vam to,
i molim da me izvinite. Biste l',
molim vas, ovog poluđavola
pitali zašto duh i telo moje
zalude tako?
JAGO: Ništa ne pitajte;
što znate, znate: ja od ovog časa
izustiti ni reči više neću.
LODOVIKO: Kako! Ni Bogu da se pomolite?
GRACIJANO: Otvoriće vam usta mučenja.
OTELO: To ti je najpametnije.
LODOVIKO: Valja vam da saznate šta se zbilo,
a što vi, mislim, ne znate, sinjore.
Ovde je jedno pismo, nađeno
u džepu ubijenog Roderiga,
a ovde drugo; i proizlazi
iz sadržaja jednoga od njih
da se je Roderigo pothvatio
da uzme život Kasiju.
OTELO: O, hulje!
KASIO: Da surovog, da bezbožnog divljaštva!
LODOVIKO: A ovde je i drugi list, pun srdžbe,
opet u pepu njegovome nađen;
izgleda da je njega Roderigo
hteo toj hulji prokletoj da pošlje,
ali se Jago, valjda, u taj čas
pojavio i stišao ga.
OTELO: Podlac,
da bi li podlac grozni! Kako ste
do onog rupca došli, Kasio,
koji je mojoj ženi pripadao?
KASIO: U svojoj sobi našao sam ga;
a on je sad baš priznao i sam
da ga je tamo lično spustio
s posebnom svrhom, pa se slučilo
kako je baš i hteo.
OTELO: Vaj, budale!
Budale! O, budale!
KASIO: Roderigo
u pismu tom sem toga Jaga kori
što ga je ovaj podstrekao da me
na stražarskome mestu izazove,
s čega sam potom čina lišen bio:
a, nakon što se dugo činilo
da nije živ, iskazao je još
baš malopre i to da Jago njega
obrani, da ga Jago podstrekao
na ovaj čin.
LODOVIKO: Napustićete ovu odaju
i poći s nama; lišeni ste vlasti
i upravljanja, a zapovedništvo
nad Kiprom preuzeće Kasio.
A što se tiče ovoga podlaca,
što god se bude svireposti našlo
visprenih tako da se njima on
bezdušno muči, muči natenane,
u deo njemu sve će one pasti.
Vi zatvoreni kao zarobljenik
da ostanete imate, dok senat
u Mlecima ne sazna prirodu
prestupa vašeg. Hajde, vodite ga.
OTELO: Polako; pre no odete, reč‐dve.
Državi ja sam, senat ovo zna,
učinio po koju uslugu.
Tol'ko o tome. Kada budete
pismima svojim obavestili
o kobnim ovim događajima,
molim vas da o meni govorite
onako kakav jesam; niti što
uznosite, nit' bilo što iz mržnje
omalovaž'te; već govorite
o biću koje razumno da voli
umelo nije, al' je volelo
i odveć istinski; o biću kojim
ljubomora bi samo s mukom teškom
ovladala, al' kada je nad njim
uzela vlast, do krajnje mu je mere
smutila duh; o biću čija ruka,
ko Indijanac priprost, bacila je
biser daleko dragoceniji
no celo pleme njegovo; o biću
čije su oči pripitomljene,
mada na suzno nesvikle mekuštvo,
bujicom teške suze ronile,
guste ko melem‐smola s drveća
u Arabiji. To napišite;
dodajte tome da sam u Alepu,
kada sam jednom nekog opakog
Turčina u turbanu video
gde Mlečanina jednoga batina
i mletačkoj se ruga državi,
za gušu toga obrezanog psa
ščepao, pa ga upokojio
evo ovako.
(Ubije se.)
LODOVIKO: Da krvava li konca!
GRACIJANO: Sve što ljudska
izrazi reč, unakazi se sve.
OTELO: Ja te poljubih pre no što te ubih;
drugoga puta osim ovog nema
(padne na Dezdemonu)
da, zadajući samom sebi smrt,
svom Bogu dušu dam na poljupcu.
(Umre.)
KASIO: Ovoga sam se bojao, iako
mišljah da nema mač; jer on je bio
veliki srcem.
LODOVIKO (Jagu): Ti, psu spartanski,
suroviji od ropca samrtnog,
bezdušniji no mora ili glad,
pogledaj ovaj tovar tragični
na tome odru; to je tvoje delo;
taj prizor truje vid; zaklonite ga.
Preuzmite dom ovaj, Gracijano,
i uzaptite dobra Crnčeva,
jer na vas ona prelaze.
A vaša, gospodin‐namesniče,
dužnost biće da odredite kako da se
kazni pakleni ovaj nitkov, kad i gde,
i kakva da otrpi mučenja; svom vlašću
to izvršite. A ja iz ovih stopa odlazim
na brod: o ovom teškom činu vest
odneću teškoga srca mletačkome veću.
 
(ZAVESA)