Otadžbina (Aleksa Kovačević)

Otadžbina  (1958)  Pisac: Aleksa Kovačević

Kada bi me Gospod pop’o na visine,
Da odozgo gledam zemaljske širine,
Pa da biram zemlju najljepšijeh boja,
Izabr’o bih tebe Otadžbino moja.

Ti si svetla tačka zemaljskoga raja
Raskoši su tvoje božanskoga sjaja,
Anđeli su Božji srećni kad te vide,
Jer ljepote tvoje nema više nigde.

Svako tvoje brdo, livada i reka,
Očarava sjajem Boga i čoveka,
A pevaju ptice sa visokih gora,
O ljepoti tvoga Jadranskoga Mora.

Kuda sunce grije pod svodove neba,
Nema ljepše sreće ni slađega hljeba;
K’o u tebi zemljo što ti nema para,
Gde buktinja svetli sa srpskog oltara.

Da u tebi živim o korici hljeba,
Da me sunce grije sa tvojega neba,
Pa ti više pažnje posvetiti mogu,
O tebi bih rek’o k’o Hristos o Bogu.

Za tebe je krvca potekla k’o reka,
I amanet prim’o potomak od pretka;
Da za tebe živi i slobodu tvoju,
Uvek život dade u krvavom boju.

Kada bi me Gospod pop’o na visine,
Da odozgo gledam zemaljske širine,
Pa da biram zemlju najljepšijeh boja,
Izabr’o bih tebe Otadžbino moja.