Osveta (Branko Radičević)

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Osveta
Pisac: Branko Radičević


Branko Radičević.gif

Osveta

I
Puklo more ponosito,
Kraj njeg' stenje strmenito,
A na stenju dvori beli,
Beli dvori i veseli,
Ali u nji tuga leže,
Ako nije još što teže.
Dvori stoje, sunce sjaje,
Ma on ko je, otkuda je?
Odskora je kako dođe,
Odma dvore gradit pođe.
Ma zašto i gradi tude,
Zaš na stene udri ude?
Tamo de se dola vije,
Ne bi l' bilo ugodnije?
Sred seoca ubavoga
Bilo b' drusta veseloga,
Bilo b' šale, razgovora
I ljubavna dogovora;
Ali tako čudne ćudi
Kao da se kloni ljudi.
Ma zarašta... Ma eto ga
De iz dvora šeće svoga,
Pravo ide na 'no mesto
De ga vide tako često,
Na kraj stene strmenite,
Dva rastića koju kite,
A pod njima od kamena
Stoji klupa načinjena.
Valja strmen pod njom more.
Strava glenut odozgore,
Ko ne sviče, nek se mane,
Jer inako zbogom dane!
Mozak vrti, tone glava,
Kâ što reko, boža strava.
On na klupu sada seda
Pa u more dole gleda:
Valovi se o kam bore,
Čine mu se njemu zbore.
Ta njiova silna jeka
Nosi nešto iz daleka,
Nosi glase; on i sluša —
Sve tužnija njemu duša,
Sve se teže jad obara,
Trza srce iz nedara;
Al' sa čega i sa koga?
O, ne pitaj, tako t' Boga!
Već uživaj danak beli,
Što ti dobra kob udeli,
I to sunce što ti sjaje,
I tu zoru što još traje;
Zorica ti danak zlati,
Tvoje cveće lepo cvati,
Vetar piri, cveće miri —
Iz njegovog guja viri.
Sunce tone, a on gleda
Niz pučinu unapreda:
More, nebo kâ od zlata,
I teže ga spomen vata.
Tamo, tamo s one strane
Ćaše divan dan da svane;
Čisto zlato sve je bilo,
Al' je brzo potavnilo.
I olovo sve postade
Pa na srce jadno pade.
Teško li je, ala tišti,
A ne može da propišti,
Oh, snimi mu teret, snimi,
Snimi, Bože, il' ga primi!
Eto njega tužna, bleda,
Oko ošlo unapreda,
Za njim misli svekolike,
A pred one divne slike.
Još se jednom svaka ređa,
Još mu jednom srce vređa;
On i gleda kako sjaju,
On i gleda e nestaju,
Kako mutne oblačine
Kriju njemu sve miline.
Bože, Bože, to je reda,
De umiru, on i gleda,
Samo s' njemu, njemu ne da.
Sva sad njemu klonu sila,
I misâ se ukočila,
U žilama krvca stade,
Oko gleda — kud? — ne znade;
Van sebe je tužan, jadan,
Sedi kao kamen ladan;
Nešto šušnu, on ne čuje,
Ne zna ko se približuje,
I ne vidi slatka čeda
Što sa strane u njeg' gleda,
Sa lica mu tugu štije,
Pa suzice roni tije,
Koju uze da je ljubi,
Pa i sebe i nju ubi.
Oh tu njegov grdni jade!
Kad sunašce ponestade,
Kad zavičaj slađan manu,
Na srdašcu ljutu ranu,
Kada iz nje krv poteče,
Zaš' ne pusti da isteče?
I u svet se jada(n) vinu,
Ode, eto, u tuđinu.
Probi brda, probi dole,
Ali rane ne prebole!
Sve ga rana (boli) žešće,
Sve udari krvca češće.
Opet ode unapreda
I pred sobom cvet ugleda,
Cvetak beše ljubak, tio
Za srce ga uvatio;
Učini mu s' da g' ukine,
Učini se baš za njega,
Te se saže, utrže ga,
Na ljutu ga metnu ranu —
Krvca stade, bol odlanu.
I zače se žiće drugo.
Lepo beše, ma ne dugo.
Brzo snova sve s' obrnu
I namače nojcu crnu:
Skoro sunca uspomene
Probi tmine te maglene,
Eto, sinu divno, milo,
Kâ nekada što je bilo,
Kog sa neba svoga trže,
Pa pod noge ludo vrže;
On ga trže, sunce pade,
Razbi svet mu na komade. —
Nesta, nesta sunca mila,
A to sunce ona bila;
Ona sunce, a to amo
Čini mu se kâ luč samo,
Što jađane luče ita
Na ta mesta straovita,
Kosturnicu obasjava,
De mu sreća mrtva spava,
Polomljene kaže kosti
Od njegovi svi radosti,
Zamuknuše tužnim mukom,
Što on pobi svojom rukom.
Oh, da mu se samo dade
Vreme vrnut unazade!
U dva leta, silni Bože,
Samo u dva, da on može
Da i začne opet snova!
Ma on svuda sreću skova.
Sveg nestade što mu bilo
Lepo, velje, slatko, milo,
Čemu s' čudi, čemu s' divi,
Pa on jošte, jošte živi.
Zar te puške već ne biju,
Zar ti mači krv ne liju,
A strmen je ta visoka,
Zar junačka ne zna skoka,
Čega s' plaši, čega s' boji?
Samo brže, eto zgode!
Časak samo, pa sve ode,
Nebo, zemlja prima svoje,
Pa u miru srce tvoje,
Mirno, mirno zauveka —
No što stoji, što li čeka?
Obazre se pa ugleda —
Oh ona je što mu ne da!
Eto, opet tu je bila,
Svoje drago oblazila,
Pa ga tužna ugledala
I tužna se nazad dala,
Tužna kâno tužna mati,
Kadano se s groblja vrati,
Kud jedincu svome ode
U žalosne u poode.
Za njom gleda, oh moj Bože,
Uzaman je, bit ne može —
Zato da mu bol odlane,
Zato da je jadnu mane?
Nju, sve koja zaboravi,
Oca, majku što ostavi,
Ne zapita: ko je, šta je?
Ne zapita: otkuda je?
Na grudi mu verna pade
Pa se sa njim u svet dade,
U svet, u svet ta on želi!
Zbogom, zbogom, dvori beli!
Još dve, dve-tri teške suze,
On za ruku mladu uze:
„Ajmo!“ Ona za njim ita.
Kuda ćemo, to ne pita.
Ode za njim, kud je, da je,
De on, tu joj sunce sjaje,
De on, tu je danak beli,
De on, tu je svet joj celi,
On je duša, ona telo
Što bez duše bi uvelo.
Uzaman je, silni Bože,
Odustat je već ne može.
U srce se sam udrio,
Još jednom ga pokosio,
Valja njemu rane trpit,
Pa kâ dosle jadno krpit
Dokle jednom Boža volja
Oprosti ga svih nevolja.
A šta radi slatko čedo,
Kako u svet Bog još ne dô?
Kao da je zora bela
Pod srdašcem svojim nela,
Na svom krilu odnjijala,
Svojom verom opasala,
Kojuno je suncu dala,
Na grudi mu verna pala.
Sunce plamti, sunce sjaje,
Ona svoju dušu daje,
Dušu daje, ne izdaje —
De je ona već u dvori,
Golema je bolja mori.
Tako tužan, kâ to sada,
Nije bio još nikada.
On je glenu, ao jada!
Prepade se ona mlada,
Vide oko ukočeno,
Silnom tugom umoreno,
Beše u njem' i sijanje,
Ma ko stražnje to tinjanje,
Kako oko jadno sjaje
Kada telo dušu daje.
Ona stiže, ma tek glenu,
U dvorove nazad krenu.
Jednom samo glenu bela,
Ali drugom nije smela.
Prvi put je strašan bio,
Drugi bi je i ubio.
U dvori je. „Pomoz', Bože!
Tako ostat već ne može,
Tako ne sme!“ ona zbori
Pa dolapa svog otvori,
I unutra ruku daje,
Vadi staklo iz potaje,
Staklo jedno što nekaka
Juče njojzi dade baka,
Koja ga je napunila,
Svaka soka nacedila
Iz cvetova lekoviti,
I korenja siloviti;
Pa da jošte bolje leči,
Pridodala tajni reči.
Ona staklo to uzima,
Još sa stola konder prima,
Puno vina u konderu
Dragu njenu za večeru.
U nj već soka sunut ćaše,
Ali ruka njoj drktaše.
I čudno joj bi po ćudi,
Pa da njemu što naudi: —
„Bože, Bože!“, to izusti
Pa staklence dole spusti.
Da naudi — ne mož' biti,
Kako je mogla pomisliti?
Baka beše tako blaga,
Kao mati kakva draga,
I veljaše, kad je zgleda,
Da se seti svoga čeda,
Što je skoro izgubila,
Što je takva ista bila,
I da li je muči jako
Što je vidi tužnu tako,
I da oće i da znade,
Ali sade —
„Od je njegov, samo brže!“
Pa u vino soke vrže.
I on beše, uđe, sede,
Već večeru zgodnu jede.
Vino pije, i već popi,
Napolju se nojca sklopi.
Al' u izbi sveća gori,
On sa dragom sedi, zbori.
Nešto veli da je trudan
I odmora vrlo žudan.
Tišina je već u dvori,
Nigde sveća već ne gori,
Samo kod nji ojađelo
Što je budno to kandelo,
Pa se muči, tužno gori,
Sa mrakom se tužno bori,
Traži u pomoć!
Ali laku noć!

II
Noći, negda tako mila
Strašna l' si joj sada bila!
Tek što leže, ao jade,
Pa ustati već morade.
Mora sveću već užeći,
Mora dragu svom poteći.
„Sveću, sveću!“ — Eto sveće,
„Glava, glava sve s' okreće...
Al' ta sveća slabo gori,
Oh, ala me žeđa mori!
Vode, vode!“
I po vodu ona ode.
„Što bi, Bože ti sileni!
Da l' od onog — kuku meni!“
Done vodu, a on pije,
Oh, kako mu srce bije!
I udri mu još na usta —
Ao muko njena pusta.
„Vode jošte, vode da'de!“
Pa u nesvest onda pade,
U pomoć mu trči, jadna,
Pipa, al' mu ruka ladna,
Pipa srce, oh zla časa!
Ode vikat iz sveg glasa!
I već celi dom uzbuni,
I sva s' izba već napuni.
Prva nesvest veće prođe,
Ali eto druga dođe,
A za drugom dođe treća,
Ta bejaše jošte veća,
Kô mrtav je, silan Bože!
Svako gleda da pomože:
Taj vodicom sad priskače,
Oni opet trti zače
Slepe oči, noge, ruke,
Ma su zalud njine muke.
„Po lekara, po lekara!“
Sluzi plao progovara.
„Brže, brže, sedlaj smesta!“ —
I iz izbe sluge nesta.
Iz nesvesti sad s' probudi.
Tamo-amo okom s' čudi!
„De je ona, de je mila?
Ona s' nije utopila.
Oni mene prevariše,
Nje, rekoše, nema više;
Ali laž je, ona j' živa
Ali de je, de s' sakriva...
Glete, glete, ta eto je!
Eto, eto zlato moje,
Kako gleda, kako s' smeje!
Oh, pustite, pustite je!
Odi k meni... Već odavna...
Ma što si mi tako tavna?“
Za ruku je plaho uze,
Pogleda je: „Okle suze?
Ta ti plačeš, što je tebe?“
Privuče je bliže sebe,
Pa je glenu: „Ti si, ti si!
Uh, moj Bože, strašna li si!“
To izusti,
Pa se zgrozi, ruku pusti:
„Bež' od mene, beži smesta!“
I otuda jadne nesta,
Golema je bolja svlada
Te kraj odra klonu mlada.
Sad se junak smiri malo,
Ali dugo ne ostalo,
Plaim okom eto gleda
Tamo kutu unapreda,
I eto se uznemiri,
Uznemiri, usplairi:
„Gledaj, gledaj, ta ona je,
Gle, na greben veće staje,
Gle, na kraja veće kroči,
Sad će, jao; sad da skoči,
Oh, u pomoć, brže, brže!“
Pa s' od odra svoga trže,
I otuda skočit ćaše,
Ma ga sluge zadržaše.
I tako je dugo bilo,
I buncanje i besnilo;
Sada manje, sada gore,
Trajalo je blizu zore.
Tad mu sile sve klonuše,
I umor se vati duše,
Vas on klonu i najzada
Težak njega sanak svlada.
3oro bela, zoro mila,
Divno l' si se opremila!
Goniš tamu, goniš nojcu,
Ideš li joj u pomoćcu?
Da li njojzi sunce nosiš,
Oli ćeš je da pokosiš?
Zora zori sjajna lica,
Ma ne gla je nesretnica.
Ukraj njega sedi bleda,
Puna brige u njeg' gleda,
I sluša ga kako diše,
Sada jače, sada tiše.
Sluša, sluša, ali sade
Kao da mu duša stade.
Ništ' ne čuje, pa se saže,
Nad dragog (se) svoga naže,
Sluša, sluša bojažljivo,
Zadrkta joj srce živo.
Sluša brižno: oh, on diše!
Šta će ona zasad više!
Višnjem Bogu jedno fala,
Pa dragome pogledala,
Kako, eto, spava tio,
Pa kakav je otoič bio!
Te pred Boga ode mlada,
Na kolena pred njeg' pada,
I otvara srce živo
I moli se žalostivo:
Da to oko svoje blago
Na njezino baci drago,
Da ne pati tako, jao, —
Da l' je Višnji uslišao?
Sunce granu, on ustade,
Pa s' oblačit brzo stade,
Ma ga spazi brižna draga,
Priđe bliže, pogleda ga:
„Kud ćeš, zlato, kud ćeš tako!
Ta slab si mi jošte jako!“
„Moram ići!“ — Ona: „Kuda?“
On je glenu punan čuda,
I gleda je pozadugo,
Al' to samo, ništa drugo;
Ni rečice ne izusti,
Onda glavu dole spusti,
I dovati svoje halje,
Pa s' oblačit ode dalje.
Obuče se, ma što skoči?
Oh, ala mu sjaju oči!
— „Slušaj, slušaj“, pa s' obrati,
Pa ko munja ode k vrati
Ona za njim naže smesta. —
Ma zalud je, već ga nesta.
I pred dvore on izlete,
Ma tu stade, dalje ne te.
Na sve strane plao gleda,
Kô nekoga da izgleda.
Ona stiže, pogleda ga,
I obamre sva nje snaga.
„Bože, Bože, šta je tebe?
Šta je, šta je? Dođi sebe!
Ajde sa mnom, ajd' unutra!“
A on na to: „Kud unutra?
Odma će mi doći svati,
Ja i moram dočekati,
Ta doći će moja mila.
Ona s' nije utopila,
Nije, nije, eto, oma“ —
Tu pred njega pade moma,
Za kolena njega vati:
„Ajde, ajde“, moli, brati:
„Ajde, ajde, tako t' Boga!“
„Ta šta ti je? Prođ' se toga!
Ta i ti ćeš tuna biti,
Igraćeš se, veseliti.
Ti kerovi i te mačke,
I te tamo suve tačke,
I ti panji, te svet celi,
Mora s' danas da veseli!
Oh ubi me, ubi, ubi!
Slušaj samo kako trubi,
Gledaj tamo preko mora,
Kako ide kao zora,
Kako trepti, kako sjaje,
Oh ona je, oh, ona je!
Eto ide dragu svome,
Oh eto me!
Zdravo, zdravo!“ —
Pa k vrleti munu pravo,
Ona za njim skoči,
Kroči.
Ma sad stade, sva pretrnu,
Oko nje se svet obrnu;
Jošte jednom tamo glenu,
Još se jednom svet okrenu,
I na zemlju mlada pade,
Bog bi dô da dušu dade. —
Ona pade, ma nje mili,
— Docne momci priskočili —:
Tamo ispod stene gole,
Ukraj mora gleni dole,
Tamo ona strašna smesa
Od kostiju, krvi, mesa,
Njegovo je telo, jao,
Ko li bi ga sad poznao!
Beše divan, zgodan, gledan,
Šta učini časak jedan?!
Zgroziše se i zgledaše.
Tad se k njojzi sluge daše
Da je dignu i probude.
Oh manite muke lude!
Šta gledate, zemlja j' ladna,
Izletela duša jadna,
Oprostila s' ovi zala,
Pa se za njim tamo dala.
Oh molite Božu volju,
Da tamo joj kob da bolju!
Mrtva, mrtva, istina je,
Nešto šušnu, ko je, šta je?
Ko to kraj nji plao minu,
K bezdanu se pravo munu!
Onde stade, pa se saže,
Pa gledati dole naže.
Gledi dole, gledi, gledi,
Pa ne može da s' nagledi.
Crne halje, sedi vlasi,
Kakvi li je gone časi?
Sluge glede, Bože, ko je?
Sad obrati lice svoje,
Stoji lice, celi pakâ,
De umrla milost svaka,
Puno besa i straote,
Pa na oko sve se ote.
Gleda oko, plamti, gori,
Kô da oće svet da smori.
Zgroziše se: — Ta g' umori!
Tako njima srce zbori.
Otvorena u nji usta,
Ma zapela rečca pusta,
Nagla k srcu krvca vrela
Pa se tamo sva sledela.
Jošte ona jedareda
Sa vrleti dole gleda,
Ali sada manu stenu,
Pa upravo k njima krenu;
Već je blizu, sad još bliže,
Već do mrtve eto stiže;
Strašno oko na nji pade,
Oni poše unazade,
Dva-tri kroka postupiše
Pa se opet skameniše.
Ma kraj mrtve ona staje,
Posaže se, pogleda je,
Pa se grotom tad osmenu;
Oko nji se sve okrenu,
I o tle se oboriše,
Kô da i munje pokosiše. —
K sebi doše,
Od zemlje se podigoše,
Ma s' aveti svak oseti,
Udri na se krst taj sveti,
Nje ne ima kraj mrtvaca,
Svak okolo oko baca.
Za njom, za njom! svako zbori,
A strava ga jošte mori.
I odoše kušat sreću,
Stenje, drva, sve premeću,
Desno, levo, svuda traže,
Ma niotkud da s' ukaže;
Ali tamo nešto ene,
Zacrni se iza stene;
Malo samo, sad ga nesta;
Oh, ona je, za njom smesta!
„Za njom, za njom!“ jezik muca,
Ma srce im čudno kuca.
Oni idu, ma što bliže,
Većma im se kosa diže,
Pod kožom im strava mili,
Dela pomoz', Bože mili!
Zaviriše: eto li je!
No, gle čuda, tu je nije!
Započeše da se krste
Oda jeze i od strave,
Ćau reći fala Bogu!
Ma što šiknu ispred nogu?
Pogledaše, obamreše,
Jer pred njima zmija beše,
Zmija jedna duga, ljuta!
Pogleda ih dva-tri puta,
Tad se pruži, pa šičući,
Ode svojoj ladnoj kući,
Tamo, deno stena puče,
Približi se i zavuče.
Tavne, tavne beli dvori,
Trava niče na prozori,
Kroz nji vetar tužno piri,
Tužno danak kroz nji viri,
Gleda sovu kako slavi,
Kako pauk mreže pravi,
Što će jadan da se rani,
A niko mu tu ne brani,
Jera svaka ljuc(k)a noga
Kloni s' dvora zlosretnoga.
Pa ako bi sreća uda
Kad provela koga tuda,
Odma s' krsti, brzo ita
Pored mesta straovita,
Jera strašno, strašno gudi
Što pričaju o njem' ljudi.
I opet se našla duša
Što s' usudi i pokuša,
Te mu skupi u milosti
Polomljene bedne kosti,
Iskopa mu kuću jadnu,
U zemlju ga metnu ladn(u),
Bedno čedo u naruče,
Što za njime, za njim puče.
Tamo, tamo, kraj vrleti,
Okle skok ga ubi kleti,
Tamo leži on i spava,
A nad njime samo trava.
Bez popa je, bez opela
On sa sveta očo bela;
Samo jedna što proplaka
Nada njime stara baka,
Zvaše Boga od žalosti,
Da mu grdne greje prosti.
Može biti sina svoga
Oseti se jedinoga,
U tuđinu kog otprati,
Pa joj nema da se vrati.
Može biti... Ma strašilo
Ono grdno i nemilo,
Što tolike udri jade,
Za čas tinji kud nestade?
Od zlosretnog onog časa
Nigde traga niti glasa.
U poteru za njom poše,
Ma bijau sreće loše,
Premetnuše dolu, goru,
I siđoše dole k moru,
Ma s' od brega tu nikaka
Ne otište lađa laka.
Svak bi rado kazat teo
Ma niko je ni nazreo.
I nojca se već primače,
I svak u dom svoj zamače.
A sutradan nigde ništa;
Treći — srce im se stišta.
Skupiše se veće zbori,
I reč mučna zažubori:
Ona zmija — pomoz', Bože!
Ko protivo tebe može!
Svak udara krsta na se,
Da i Višnji od zla spase.
Ona zmija, no ma kako,
Nje već nigde i nikako;
Ona grdne, grdne jade
Na srdašcu svom imade.
Kao zmija prebijena,
Od kamena do kamena
Vila se je za njim, vila,
Dok s' na srce ne savila
Njemu, što joj skrivi jako,
Što je ubi... no ma kako:
Krivica je grdna bila,
Ma s' i grdno osvetila.

12/12. 1849. �


Izvori[uredi]

  • Antologija srpske književnosti [1]


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branko Radičević, umro 1853, pre 167 godina.