Osveta Bojčić Alije (Sarajevo)
0001 Zakukala sinja kukavica
0002 Na Prologu, visokoj planini,
0003 Na bašluku Bojičić-Alije.
0004 Govorio Bojičić Alija:
0005 »Bog’ t ubio, sinja kukavice,
0006 Zar nestalo u Prolog-planini,
0007 Zar nestalo drvlja i kamenja,
0008 Te ne paneš drvlju i kamenju,
0009 Već si došla na moje mezare,
0010 Pa mi ne daš ležat u mezaru.«
0011 Progovara sinja kukavica:
0012 »Ne budali, Bojičić Alija;
0013 Nije ovo sinja kukavica,
0014 Veće vila, tvoja posestrima.
0015 Je l’ t’ Alija svično i obično,
0016 Je l’ ti t’jesno u četir’ duvara,
0017 Jesu l’ teške daske javorove
0018 I na njima crna zemlja, Ale?«
0019 Njojzi veli Bojičić Alija:
0020 »Jest mi, vilo, svično i obično,
0021 N’jesu t’jesna četiri duvara,
0022 N’jesu teške daske javorove,
0023 Ni na njima crna zemlja, vilo!
0024 Već je meni Vlašče dodijalo,
0025 Silno Vlašče, od Vrljike bane,
0026 Često ono u lov dolazeći
0027 Sa svojijeh trideset Madžara;
0028 Svi Madžari s mirom konje jašu,
0029 Al ne jaše od Vrljike bane,
0030 Već vrančiću priteže dizgine,
0031 A primiče tumbak-uzenđije,
0032 Pa mi gazi duboka mezara
0033 I još viče grlom i avazom:
0034 »»Ustaj gore, Bojičić Alija,
0035 Da junački mejdan pod’jelimo!««
0036 Mrtve noge ne d’jele mejdana,
0037 Mrtve noge hrvat se ne mogu;
0038 Već, Boga ti, vilo posestrimo,
0039 Ti otiđi na eski-Kladušu
0040 Mome bratu Bojičić-Osmanu,
0041 Sve mu, vilo, po istini kaži.«
0042 Izvila se vila pod oblake,
0043 Pa odletje na eski-Kladušu,
0044 Ona pade na Bojčića kulu,
0045 Pa zakuka kao kukavica,
0046 A previja kao lastavica,
0047 Ishodio Bojičić Osmane,
0048 Da ubije sinju kukavicu:
0049 »Bog t’ ubio, sinja kukavice,
0050 Lani si mi brata iskukala,
0051 Zar sad mene ove ćeš godine?
0052 Ne ćeš više nikog, kukavice!«
0053 Pa poteže vezenu šešanu,
0054 Da ukine sinju kukavicu.
0055 Progovara sinja kukavica:
0056 »Sjed’ Osmane, okamenio se!
0057 Nije ovo sinja kukavica,
0058 Već je vila, vaša posestrima.«
0059 Sve mu vila po istini kaza.
0060 Kad to čuo Bojičić Osmane,
0061 On zavika slugu Huseina:
0062 »Huseine, moja vjerna slugo,
0063 Hajde uzmi bajrak sa čivije,
0064 Pa ga nosi pred novu džamiju,
0065 Pa ga razvij i zadij u zemlju,
0066 I ispali do dva vedenika,
0067 Koji žderu litru tučenika,
0068 Nek se kupe pod bajrak junaci,
0069 Nek se kupe mladi Krajišnici.«
0070 U mlađega pogovora nema;
0071 On uzima bajrak sa čivije,
0072 Pa ga nosi pred novu džamiju,
0073 Pa ga razvi i pobi u zemlju,
0074 On ispali do dva vedenika,
0075 Koji troše litru tučenika.
0076 Ode jeka niz eski-Kladušu,
0077 A tutnjava niz tursku Krajinu,
0078 Nije prošo b’jeli dan do podne,
0079 Skupiše se mladi Krajišnici.
0080 U ta doba Bojičić Osmane,
0081 Pa im veli Bojičić Osmane:
0082 »Čujete l’ me, moja braćo draga,
0083 Koji ima ostarjelu majku,
0084 Nek ne iđe u četu junačku;
0085 Koji ima vjerenicu ljubu,
0086 Nek ne iđe u četu junačku,
0087 Da me kune na tanahnoj kuli.
0088 Kom’ je kuća divan-kabanica,
0089 Mač i puška i otac i majka,
0090 Koji može stići i pobjeći,
0091 Na zapetu pušku udariti,
0092 Neka iđe u četu junačku.«
0093 Osuše se mladi Krajišnici,
0094 Sam’ ostaše trides’t i četiri.
0095 Njima veli Bojičić Osmane:
0096 »Čujete li, moja braćo draga,
0097 Da iđemo u Prolog-planinu,
0098 Gdjeno mi je bratac poginuo,
0099 Jer je njemu Vlašče dodijalo,
0100 Silno Vlašče, od Vrljike bane,
0101 Često ono u lov dolazeći
0102 Sa svojijeh trideset Madžara,
0103 Svi Madžari s mirom konja jašu,
0104 Al ne jaše od Vrljike bane,
0105 Već vrančiću pritegne dizgine,
0106 A primakne tumbak-uzenđije,
0107 Pa mu gazi duboka mezara,
0108 Još mu viče grlom i avazom:
0109 » »Ustaj gore, Bojičić Alija,
0110 Da junački mejdan pod’jelimo!««
0111 Sva družina pošla iz Kladuše
0112 I dođoše u Prolog planinu,
0113 Sakriše se pod zelene jele.
0114 Govorio Bojičić Osmane:
0115 »Čujete l’ me, moja braćo draga,
0116 Ah tako Vam Boga jedinoga,
0117 Svaki sebi gledajte Madžara,
0118 Ja ću sebi od Vrljike bana.«
0119 Istom oni u toj r’ječi bili,
0120 Al eto ti od Vrljike bana
0121 Sa svojijeh treideset Madžara;
0122 On priteže vrančiću dizgine,
0123 A primiče tumbak-uzenđije,
0124 Pa Aliju gazi u mezaru,
0125 I zove ga na mejdan junački.
0126 Kad to vidje Bojičić Osmane,
0127 Na prsim mu toke zaigraše,
0128 A u ruci vezena šešana,
0129 Pa šešanu po tabanu ljubi
0130 Pa je njojzi Osman govorio:
0131 »Šara puško, ne ostala pusta,
0132 Ne usahla u ramenu ruka,
0133 Nemoj mene vatrom prevariti;
0134 Do danas me prevarila n’jesi,
0135 Ti pogodi od Vrljike bana.
0136 Ah tako mi Boga jedinoga,
0137 Što god bude u silnoga bana,
0138 Što god bude zlarta i dukata,
0139 Sve ću, puško, na te udariti
0140 Svu ću tebe u zlato zaliti.«
0141 Još govori Bojičić Osmane:
0142 »Čujete li, moja braćo draga,
0143 Kada pukne moja granalija,
0144 Nek otpuknu vaše svekolike.«
0145 Zemlji pade, pušci vatru dade,
0146 Puče puška, - vazda mu pucala! –
0147 I pogodi od Vrljike bana,
0148 Pogodi ga u čelo junačko,
0149 Gdje mu nikad mehlem ne trebuje, -
0150 Pade bane u zelenu travu.
0151 Zapališe ostala družina,
0152 Pogodiše trideset Madžara,
0153 Te im ruse odsjekoše glave,
0154 Pa Aliji mezar nakitiše,
0155 Vratiše se na eski-Kladušu,
0156 Pjevajući i puške paleći.
