Orač i lupež
Neki čovjek orao je jednu dolinu, a kod njega niko ne bješe, jer su mu čeljad bila kuđ koje: neko na pašu, a nekoje ostalo doma da gotovi i posluje, bez čega kuća ne može. On je orao neprestano, grabeći, da što više iz jutra uzore, i nikad ne puštaše ralo iz ruku.
Međutim privuku se od nekuda dva lupeža, dako bi gdje što gođ ukrali, pa, videći orača sama na njivi, odakle su gledali dako orač kuđ izmakne, pa onda da zajme volove; oni su dugo čekali i ćutali onđe, no sve zaludu, — orač neprekidno napreza u radu, zahajkao volove svijem mahom i snagom. Poslije dugog ćutanja, reče jedan onome, „hajde da
idemo kuđ otolen! vidiš nema ništa, pa ništa, orač neće ni kroka da se odmakne."
„Ne idemo đavolje stope," reče onaj, nego da čekamo još, dako ga kako prevarimo." —
„A kako?" — Zapita onaj čudnovato!
„Lako, hajde ti bliže doline oračeve, pa se sakrij, a ja ću ovđe, ili malo po dalje, pa, ako ga ja prevarim da ostavi volove, ti ćega onda vola ukrasti, i poćerati doma."
„O! ja bih i za Boga, kad bih ikako mogao, no me je strah, da se što rđavo ne dogodi."
„— Ne boj se."
Onda jedan pođe kod doline, pa se sakrije u jedan grm, čekajući onđe bolju priliku, a onaj mu drug već je bio gotov da prevari onoga orača. Orač istom još i ne počivajući oraše, pa začuje iz dolje nekakav čudnovati glas gdje neko viče: Čudim se!"...
Taj se glas neprestano čujaše, dok se orač sasvim prenerazi od straha. Njemu je zaista pravo čudo, sporednika nemaše, a kuća daleko, gora gusta, a on sam, može svašto biti. „Da, ono će biti bijes prokleti, pa će nas danas suturati u ove krše," govoraše on u sebi, a onaj sve jednako viče: „čudim se čudim se!"
Oraču se već dosadi, pa se ukani, govoreći: „ma poginuo danas od onoga đavola, i odiću da vidim što je," okrene pa pljune preko lijevoga ramena, i reče: „odbi se đavole danas od mene," tako dođe u onaj šiprag, gdje se vriska čujaše, zauzimajući sve viši strah. Došavši onamo viđe čovjeka zdrava, začudi se, pa slobodno reče: „Kojega se đavola čudiš vas dragi dan, te mene nagna na čudo danas."
„— Aoh! a neznaš što se čudim je li, vaistinu viđeh danas što nikad nijesam gledao, čudim se, a tome se je pravo i čuditi, kako čovjek može orati sa jednim volom, kao ti danas."
Na to se orač obrati, kad i zbilja nema vola jednoga, pa potrča na vrh brda i stane klikovati. O! more pogibe mi vo iz rala,i tako neprestano vikaše iz svega glasa bez mozga.
Ljudi se okupiše, pa ga pitaju kako mu clinjavo ispred njega, a on njima kaže, kako je začuo glas i kako je pošao da vidi što je, pa, dok je stigao onamo, u toliko vola nestalo. Ljudi se nasmijaše pa odu govoreći: "Ko je lud, ne treba mu sud."
No evo ti i višega vraga: onaj šišo pođe da traži onoga vola, a međutim dođe onaj drugi lupež i zajmi onoga vola te onaj ne samo što ne nađe vola, nego izgubi i onoga drugoga.
— Tako su mlozina poginuli bez pameti.
Pribilježio: Đ. M. Dragović.
Reference
[uredi]Izvor
[uredi]Luča, književni list društva „Gorski vjenac“, godina IV sveska V i VI, za maj i juni, urednik prof. Lazar T. Perović, Cetinje, K. C. Državna štamparija, 1898., str. 252-253.