Orao, vrana i spomenik
Na spomenik neki sleti jednog dana
Orao i vrana.
I orao reče: „To mi, zbilja, godi:
Što vrlina ljude sokoli i vodi,
I za primer služi... U vremena stara,
Kad nestade svesti i u srcu žara,
I sav narod pade pod tiranski igo,
Čovek jedan smeli mač je u vis digô
I pozvao narod, da junački gine,
Da otkupi grehe i da okov skine...
I odjeknu borba i nastade doba,
Kad ne beše roba...
I za spomen večni na te dane svete,
I na hrabrog borca, što ih u boj krete,
Podigoše ljudi taj spomenik lepi,
Nek o slavi priča i nek srca krepi.
Zar vrlini time nije hvala dana?"
Al' zagrakta vrana:
„U orla je pamet skučena i tupa,
Ali ti si gluplji no svi orli skupa.
Pa što nisi, brale, uvideo prvo,
Da tu blizu nije ni kuća, ni drvo,
Pa bi odmah znao, taj spomenik tudi,
Što te tako budi, Da su digli ljudi,
Ne drugome čemu,
Nego da se — vrane odmore na ljemu."
