Opsada Benare
| Opsada Benare Pisac: Vojislav Ilić - Odlomak iz pesme "Na ruševinama" |
1.
Tri burna minuše vekâ otkako u ljutom boju
Padoše sinovi Bude, braneći nauku svoju.
Pod nebom poljana rodnih, na cvetnom, raskošnom jugu,
Oni su primali samrt od noža Braminih slugu.
Doline sveštenog Ganga natopi krvca im vrela,
A cvetna Kašmirska polja pokriše njihova tela
I na dolini strašnoj gde propast grozna ih stiže,
Grad mnogoljudni sada, Benara, gordo se diže.
Od sviju Budinih slugu što hrabro padaše tamo,
Muž plašljiv i slabe duše, Ben-Kasim, odbeže samo.
U kršnom Tibetu donjem, gde Lhas veselo cveta,
On je, u gorkoj tuzi, trajao sumorna leta,
Jer ga je prokleo Gospod da večno po svetu bludi,
Svu tugu ljudskoga roda primajuć u svoje grudi.
Na pustoj obali rečnoj, na kraju burnoga grada,
Gde pastir u râno jutro svilena dogoni stada,
On nađe skloništa sebi. Pred domom žubori reka,
A dom je Kasimov bio udobna pećina neka.
Imanje starčevo beše magarac i mazga jedna,
A pomoćnici verni zdravlje i ruka vredna.
Šumori visoka trska, kad vihar veselo stiže,
A nad prostranim ritom jato se vivaka diže...
Tamo Ben-Kasim često po vazdan usamljen radi,
On seče visoku Trsku I od nje čibuke gradi,
Sa tankim i oštrim nožem on šare po njima stvara,
Posle ih ugladi lepo i plavim indigom šara.
Tri veka minuše tako. U silnom Lhasu gradu
Već maharadža Azok preuze junačku vladu.
I Brama zadrhta tada od ruke njegove jače,
Kad crne braminske vojske oružjem goniti zače.
Sumorne njegove čete jurnuše sa divljim krikom,
Noseći krvavu samrt i život ne štedeć nikom.
Kao lavine snežne s indijskih visova tavni',
Oni se valjahu burno u plodne bengalske ravni.
I već s pobedom Azok k Benari ponosnoj stiže,
Zatvori izvore bistre i tvrdu opsadu diže.
Jedne večeri tako, na svome kamenom pragu,
Seđaše Ben-Kasim dugo i u noć gledaše blagu.
Nebom se osuše zvezde. Daleko, u samoći,
Tajni se strže usklik po jasnoj, zvezdanoj noći
I kao silovit akord potonu u tiho veče,
A palma šumori čudno, i reka sanjivo teče.
Ben-Kasimu se tada večernja utvora javi
I progovori starcu, kroz oblak prozračno plavi:
„Gospod, koji te goni, kroz reči govori moje.
Kasime, otidi u grad i prodaj magare svoje.
Gospod će mladošću večno da tvoju ukrasi glavu,
Jer te je izabrô noćas, da vidiš njegovu slavu.
Ostavi pećinu svoju i žurno poteci tada
Do tvrdih, kamenih kula Benare, bezbožna grada.
Tu maharadža Azok (pobeda neka je s njime!)
Kao bengalski tigar bori se za moje ime.
No Azok prolaze ne zna, i zalud borba je luta,
Ustani, Kasime, dakle, i ti mu otvaraj puta.“
2.
U ravnicama plodnim, gde Ganges veselo teče,
I mirta sladosno šumi u čudno zvezdano veče,
Diže se Benara gordo. Kraj njenih zidina slavni
Sveštena protiče reka i plodne spavaju ravni.
Grad mnogoljudni ovaj kô beli labud se vije
Iz guste, palmove šume, što platna njegova krije.
S bazara negovih šumnih večita vika se hori,
Sve se tu žuri, kliče, pogađa i živo zbori.
S dalekih obala nilskih i drevnih japanskih strana
K Benari stizahu lađe i mnoštvo karavana.
Na njima bogate robe i slatkog rastinja ima:
Kašmirskih šalova, zlata i trske šećerne s njima.
No sad je u gradu pustoš. Bazar je zatvoren davno,
I smeh se ne hori više, ni pesma u veče tavno.
Po ulicama pustim kupe se i blude psine,
I tigar sumorno riče i šakal iz daljine.
Jer maharadža grozni smrtnom ih obreče jadu,
I tanke pokvari lule što vodu sprovode gradu.
I, silni građani nekad, padahu klonulim telom,
Sa onakaženim licem i bledim, mrtvačkim čelom.
Ali se borahu jošte. Od gradske kapije svete
Već triput odbiše oni krvave Budine čete.
U mnogoljudnome gradu još jedan kladenac osta,
Al' voda nečista beše, pa i nje ne beše dosta.
Često se građani žedni sa stražom tukoše tamo,
Tražeći prljave kapi, da usne okvase samo
I straže stradahu tako u mraku i dolini,
I zvonko padahu s glava bakarni šlemovi njini.
Jednoga dana Azok naredi vojinstvu svome,
Da sekirama oštrim svu šumu seku i lome.
Zatim sagradi lestve, da juriš preduzme glavni,
I dade veliku žrtvu u suton, tihi i tavni.
Uzalud probahu s grada da smetu radove njine,
Tukući strelama oštrim s kapija i visine
Jer mnoštvo lestvica dugih spremi se još istoga dana,
Da se na gradska platna udari sa sviju strana.
Noć mirišljava sađe i mesec nebesa krasi,
Kad se s obala Ganga veseli začuše glasi.
To Azok prinosi žrtvu gospodu i bogu svome,
Da blagoslovi vojsku I svetlo oružje s njome.
U moru kandila sjajnih blista se sveštena reka...
Sa lađa, s obala, s kula iz bliza i daleka
Šareni fenjeri svetle i rujne mašale s njima,
A sa žrtvenih mesta dižu se stubovi dima.
Na pesku obala morskih vojinstvo pije i jede,
A Azok i mudre radže na humu travnome sede.
A kad rumena zora ozari visoke gore,
I daljni pretvori istok u sinje, plameno more,
U vidu zmajeva, zmija i groznih gorgona, hala,
Vojska se sa strašnom vikom k Benari kretati stala.
Već konjanici prvi u trku bacahu strele
Na gradska gvozdena vrata, na platna i kule bele.
No silna Bramina vojska još straha i plašnje nema
U opsađenom gradu krvavi otpor se sprema.
Unutra, kod glavnih vrata, konjica stojaše ćutom,
A gore Miđanin varvar sa nožem i praćkom ljutom.
I juriš otpoče zorom. Spolja strašne se bore,
Da snažnim rukama svojim prikače lestvice gore.
A ozgo junačka momčad, i žene, i hrabri ljudi,
Sipaju ključalo ulje i pale njihove grudi.
Pršte visoke lestve, i kad se izvrnu s grada,
Bezbrojno napadača sa rikom na zemlju pada.
U groznim mukama ginu sa krvlju i penom belom,
I grčevito škripe, I duh se rastaje s telom.
Iz razvaljenih usta potmuli ropot se hori,
I grudi široko dižu i kosa njihova gori...
Strašno je besneo Azok, gledeći pogibao svoju,
I prizva gospodnje ime u ljutom ovome boju.
I gospod sasluša njega, jer baš u času tome,
Javi se Ben-Kasim žurko na besnom paripu svome,
On se dohvati tajno bedema i tvrda grada,
I kresnu balčakom kremen i bazar zapali tada.
Odbrana zadrhta gradska, jer tavni oblaci dima
Pokriše, u času, nebo i sunce ognjeno njima.
Kô strašan, ogroman jezik, plamen se pod nebo diže,
Ljuto se povija, pršti i sjajne dvorove liže.
Silna se zabuna desi i Azok razvali vrata,
Pa s bujnom družinom svojom nagoni u varoš hata
Zalud se Bramini bore i ljute njihove straže,
Sve, s vikom očajanja, u tvrde pagode nàže.
No ruka ubistva hladnog i tu ih sustiže grozno,
Gde s idolima svojim padahu do u noć pozno.
*
Tako razori Azok i sravni Benaru s prahom,
I celu Indiju cvetnu ispuni paklenim strahom,
I za tim osvoji Delhi i cvetni Karadži uze,
Sejući za sobom požar, ubistva i mnoge suze.
Mnogo je vremena prošlo otkako Benara pade,
Kad na razvale njene čudnovat tuđinac stade,
Vodeći za sobom hata. On je kroz suton tavni
Bacio zamišljen pogled na puste i tihe ravni.
Sa ruse njegove kose bašlik se spustio dole,
A beli, široki burnus grudi mu pokrio gole.
To beše Ben—Kasim glavom... Kô putnik s dalekih mora,
On gleda u čudno veče s razvali braminskih dvora,
I celu njegovu dušu obuze sumorna seta
Nad spomenikom mračnih, minulih i drevnih leta
A sova s razvala kliče i mesec na nebu sija,
I vetar sumorno dŷše i crni kiparis nija.
1. oktobar 1889.
Izvori[uredi]
- Vojislav Ilić: Lirsko pesništvo, strana 137-141, Vuk Karadžić, Beograd.
|