Opet zmija mladoženja

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Bila jedna carica koja nije imala od srca poroda, pa se jednako molila Bogu da joj da da rodi. Jedno veče moleći se tako uzdahne i reče: „Ta daj mi, Bože, od srca poroda, da bi i ljuta zmija bila!” Posle nekoga vremena ona se oseti trudna, i kad bude na tom doba, rodi zmiju, pa je stane negovati, hraniti, dojiti, kao svaka mati svoje dete. Ta zmija za dvadeset i dve godine nije od sebe pustila nikakva glasa, a kad joj se navrše dvadeset i dve godine, ona progovori i reče ocu i materi: „Sad hoću da me ženite.” A oni joj odgovore: „Ko će dati za zmiju devojku, koja li će devojka poći za zmiju? „E,” odgovori im zmija, „vi ne gledajte od carskoga ili gospodskog roda, nego onu koja će doći u carstvo da živi.” Na to mu reku otac i mati da bi on sam sebi izabrao koju hoće. On onda | nađe sam jednu sirotu i pošlje oca da mu je prosi. Otac otide i devojku zaprosi, a ona onako u sirotinji pođe rado i veselo. Posle je prstenuju, dovedu je i venčaju ih, i zmija stane živeti sa svojom nevestom, te ti ona bogme zatrudni. Onda reče svekrva snasi: „Kako, ćerko, za Boga, ostade trudna sa zmijom?” A ona joj ne htedne odmah kazati, ali kad je svekrva zaokupi nekoliko dana jednako za to pitati, najposle joj reče da on nije zmija nego momak da ga lepšeg u svetu nema, „preko dan je” veli „zmija, ali kako veče dođe, on svuče sa sebe onu zmijinju košulju te iziđe momak, lepota na svetu. Kad bi samo i danju onakav bio kao što noću biva, ali kako zora zabeli, on se opet uvuče u svoju košulju i postane zmija.” Svekrva kad to čuje, vrlo se obraduje, pa reče snasi: „E kad je tako, to ćemo mi učiniti da on takav ostane kakav je noću s tobom.” Pa se onda dogovore šta će raditi. Kad bude u veče, a on svuče košulju zmijinju sa sebe, te je kao i prije metne pod uzglavlje, pa legne spavati. Kad ga prvi san uhvati, žena mu polako izvuče košulju ispod glave, i materi kroz pendžer doda, a mati je odmah baci u vatru. Kako košulja počne goreti a on skoči od sna pa poviče: „Šta to | uradi, da od Boga nađeš! Sad me vidiš, pa me više ne ćeš videti dok ne podereš gvozdene opanke i ne satreš gvozden štap tražeći me, niti ćeš se s tim detetom što ti je pod srcem pre rastati dokle ruku preko tebe ne prebacim.” To izreče pa ga nestane. Ona je posle nosila ono dete pune tri godine, i na posletku joj dotuži pa naumi tražiti svoga muža. I tako načini gvozdene opanke i gvozden štap pa pođe u svet. Idući tako i tražeći ga svuda, dođe k sunčevoj majci i nađe je gde peć žari i golim rukama vatru izgrće. A ona kad to vidi, brže bolje odreže svoj skut pa joj ruke njim umota, a sunčeva je majka zapita: „Od kud ti ovde, rajska dušice?” Ona joj odgovori: „Nevolja me, majko, naterala.” pa joj pripovedi kako je stradala, kako je muž prokleo i kako ide po svetu te ga traži, „pa sam” veli „došla pitati tvoga sina, ne bi li mi mogao on zanjga što kazati, nije li ga gde video, jer on preko svega sveta prelazi.” Sunčevoj se majci na to vrlo ražali, pa joj reče da se skloni malo za vrata: „Eto ide sunce umorno, a može biti da su ga i oblaci naljutili, pak ti u ljutini može što učiniti, već se pritaji dok se ono ne odmori.” I ona se skloni za vrata, ali eto ti sunca, pa nazvavši materi dobar veče, reče joj: „Majko! tu miriše rajska dušica.” A majka mu odgovori: „Nema tu, sinko, nikoga; ta ne može ovamo ni tica doleteti, a kako bi rajska dušica došla?” Sunce joj odgovori: „Ima, ima, majko, nego neka iziđe slobodno, ne ću joj ništa.” Ona onda iziđe, pak mu pripovedi svu svoju nevolju, najposle mu reče: „Jarko sunce! ti sijaš po celome svetu, nisi li gdegod videlo takoga i takoga čoveka.” Sunce joj odgovori da ga ono nije danju nigde videlo, i pošalje je k mesecu da pita njega nije li ga on gde video noću. Na pohodu odande pokloni joj sunčeva majka zlatnu preslicu sa zlatnom kudeljom i sa zlatnim vretenom. Kad ona otide k mesecu, nađe mesečevu majku kod kuće, pa je poljubi u ruku i nazove: „Pomozi Bog, mesečeva majko!” A ona joj odgovori: „Bog ti pomogao, rajska dušice. A od kud ti ovde?” Onda joj ona kaže svu nevolju svoju, i kako je bila kod sunca, i pokaže joj što joj je njegova majka poklonila, i reče kako je sunce poslalo da pita meseca nije li on gde video njezina muža. Mesečeva joj majka odgovori da se malo skloni za vrata, jer će sad doći mesec ljutit i umoran, i ona se skloni, kad ali eto ti meseca, kako dođe, nazva materi dobro jutro, pa joj reče: „Ovde miriše rajska | dušica.” A mati mu odgovori: „Nema, sinko, nikoga; ta ovamo ne može ni tica doleteti, a kako će rajska dušica doći?” Mesec joj opet reče: „Ima, majko, ima, nego neka iziđe slobodno, ne ću joj ništa.” Onda ona iziđe, pa mu pripovedi sve što je i kako je, pa mu najposle reče: „Sjajni meseče! ti sjaš celu noć po svemu svetu, nisi li gdegod video takoga i takog čoveka?” A mesec joj odgovori: „Rajska dušice, ja ga noću na zemlji nisam nigde video, nego idi ti k vetru, te njega zapitaj nije li ga gde video, on prevrće drvlje i kamenje i zavlači se svuda.” Kad ona odande pođe, pokloni joj mesečeva majka zlatnu kvočku s pilićima. Po tome ona dođe k vetrovoj majci, te joj pripovedi sve kako je stradala, i kako je došla da pita njenoga sina vetra nije li on gdegod video takoga i takog čoveka. Vetrova joj majka na to reče: „Ukloni se malko za vrata, rajska dušice, jer će sad moj sin srdit doći, pa te može svu izdrapati.” I ona se skloni za vrata, kad ali eto ti vetra, duva, ruši, krši, prevrće gdegod što nađe, sav izgreben i poderan, pa kako dođe, nazva materi pomoz' Bog! pa joj reče: „Majko! ovde miriše rajska dušica.” A ona mu odgovori: „Bog s tobom sinko! ovamo ne može ni tica doleteti, a kako će rajska dušica doći?” Vetar joj odgovori: „Ima, majko, ima, već neka iziđe slobodno, ne ću joj ništa.” I tako ona iziđe pred vetra, i pripovedi mu nevolju svoju; a vetar joj odgovori: „Ja sam ga video, on je čak u drugome carstvu, tamo se oženio i caruje. Nego moja će ti majka dati zlatan razboj sa zlatnom pređom i čekrkom, pa kad dođeš u onaj grad, a ti namesti prema carevome dvoru taj razboj, pa tkaj, i pusti kvočku i piliće pak ih hrani, i iznesi preslicu.” Ona tako i učini. Kad dođe u onaj grad, i opanci joj se poderu i štap prebije; ona prema carevome dvoru namesti razboj, pusti kvočku s pilićima, i iznese preslicu, pa stane tkati. Ali je carica ugleda s dvora, pa stane govoriti sama sebi: „O Bože moj! ja sam carica, pak nemam zlatnog razboja ni preslice, ni zlatne kvočke ni pilića”, i pošlje svoga slugu k ženi da je pita hoće li prodati te stvari. Ona odgovori: „Ja ne ću prodavati, nego da me pusti carica da prenoćim jednu noć s carem njenim, pa ću joj dati preslicu.” Carica obenđeluči cara i dopusti joj prenoćiti s njime. Car kako legne u postelju, on se zanese i kao mrtav utiša se, a ona kad ostane sama s njim, stane mu govoriti: „Svetli care, sunce ogrejalo! baci desnu ruku preko mene, ne bih li se rastala s tvojim de tetom.” Ali car niti što vidi ni čuje. Sutradan ona da carici zlatnu preslicu sa zlatnim povesmom i zlatnim vretenom, a carica zaište i kvočku s pilićima, a ona joj rekne da će joj dati ako je pusti još jednu noć da prenoći s njenim carem. Carica pristane i na to, pa cara opet obenđeluči, i tako se car opet zanese i ne čuje kad ona stane vikati: „Svetli care, sunce ogrejalo! baci desnu ruku preko mene, ne bih li se rastala s tvojim detetom.” Kad bude ujutru, straža pripovedi caru kako već dve noći ona žena s njime spava, i jednako viče da prebaci desnu ruku preko nje, ne bi li se rastala s njegovim detetom. Kad carica primi kvočku s pilićima, zaište i razboj sa zlatnom pređom i čekrkom, i žena joj obeća ako joj dopusti još jednu noć s njenim mužem da prenoći. Ona dopusti u misli da muža opet opoji, ali on doznavši od slugu šta je i kako je, metne u veče pod bradu sunđer, te unj saspe ono piće koje mu carica donese, i tako ostane pri sebi. Kad legnu u krevet, on se učini kao da spava, a ona poviče: „Svetli care, sunce ogrejalo! prebaci ruku preko mene, ne bih li se rastala s tvojim detetom.” A car kad to čuje, odmah ruku preko nje prebaci, i onaj čas počne se ona truditi, i rodi mu muško čedo zlatoruko i zlatokoso. Po tom on ostavi onu zemlju i caricu a s prvom se ženom i detetom vrati u pređašnje carstvo svoje.

Izvor[uredi]

  • Karadžić, V. S. 1870. Srpske narodne pripovijetke, drugo umnoženo izdanje. Beč, u nakladi Ane, udovice V.S. Karadžića. str. 54–60.


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Vuk Stefanović Karadžić, umro 1864, pre 156 godina.