Opet Marko i Minja ali inako
Kad je care divan učinio,
Sve mu sluge na divan dohode,
Al’ ne dođe Kraljeviću Marko,
Nego sutra po divanu dođe.
Al je Marku care govorio: 5
"Slugo moja, Kraljeviću Marko!
Što te nije bilo na divanu,
Neg’ si danas po divanu doš’o?"
Ali mu je Marko govorio:
"Ah borja mi, moj čestiti care! 10
Nije meni do divana tvoga,
Neg’ je meni do porobja moga,
Porobi me Košturanin Minja,
I meni je porobio dvore,
I po dvore blago pokupio, 15
Ognjem mi je popalio dvore,
Ljubovcu mi za robja poveo!"
Kad začuo to čestiti care,
Ter je care Marku govorio:
"Muč’ neboj se, Kraljeviću Marko! 20
Što je tebi pokupio blago,
Daću tebi tri sela harača,
Zasobice tri godine dana;
Što li ti je zapalio dvore,
Skupićemo Vlahe svojevoljne, 25
Ljepše ti će ograditi dvore;
Što l’ ti ljubu za robja povede,
Ja imadem trides sultanija,
Uzmi Marko koju ti }e drago."
Kadar ga je Marao razumio, 30
To je njemu ništa milo bilo;
Neg’ je njemu Marko govorio:
„Što mi veliš, moj čestiti care!
Da ćeš mi dati tri sela harača,
Ja ti ne ću uzeti harača, 35
Za što će me kleti siromasi;
Što l’ mi veliš, moj čestiti care,
Da ćeš skupit’ Vlahe svojevoljne,
Kadar bi mi ogradili dvore,
Kleće mene vlasi svojevoljni. 40
Što l’ mi veliš moj čestiti care!
Da ti imaš trides sultanija, —
Ni jednom se oženiti neću,
Za što neću ljubi moje naći;
Neg’ te molim, dragi gospodaru! 45
Daruj meni trides janjičara,
Da ja pođem put Kosgura grada,
Jeda Bog da i sreća junačka,
Da ti donesem ključe od Kostura."
Kadar ga je care razumio, 50
I on mu je junak govorio:
„Uzmi Marko koliko ti drago."
Uze Marko trides jagničara,
Obuče ih u crne haljine,
Kako da su oci svetogorci, 55
I otide put Kostura grada.
Zdravo došli do Kostura grada,
Od Kostura vrata otvorena,
Pred vratima djeci soldatini!
I meću se kamena s’ ramena. 60
Božju im su pomoć nazivali:
"Božja pomoć djeca soldatini!
Je li u dvoru Kosturanin Minja?
Došli smo mu blagosovit’ dvore."
Al’ govore djeca soldatini: 65
„Zdravo bili, oci svetogorci!
U dvoru je Kosturanin Minja.“
I pođoše k svomu gospodaru;
Gospodaru svomu govorili:
„A borjati, dragi gospodaru! 70
Došli vam su oci svetogorci,
Ter vam hoće blagosovit’ dvore."
Uljezoše oci svetogorci
U Minjine u bijele dvore.
Na prozoru Markova ljubovca, 75
Pozna konja svoga gospodara;
Kaluđerim’ ona govorila:
"Ah borja vam, oci svetogorci!
Otkud konjic moga gospodara?
Ali ga je za dug prodavajo, 80
Ali mi je jadnom priminuo,
I za dušu konja ostavio?“
Govore jom crni kaluđeri:
„Ah borja mi, robinjice mlada!
Nije konja za dug prodavajo, 85
Nego ti je jadan priminuo,
Za podušje konja ostavio."
Kad to čula Markova ljubovca,
Roni suze niz lišce bijelo,
I jošter je mlada govorila: 90
"Ajmeh meni, dragi gospodaru!
Ostah za sveđ Minjina robnnja.“
Kad to čuo Kosturanin Minja,
U obraz je rukom udario.
Kako je je lako udario, 95
Tri joj vdrava izlećela zuba,
Krvca je je niz obraz polila.
I to gdeda Kraljeviću Marko,
Srcu svome odoljet’ ne može,
Brzo junak sablju povadio, 100
Ods’ječe mu u ramenu ruku;
I još mu je junak govorio:
„Ne udaraj, ostala ti pusta!
Ovo mi je vjenčana ljubovca."
Mahnu sabljom i desnicom ruvom, 105
Ter mu rusu odsiječe glavu.
Po dvoru je blago pokupio,
Ognjem mu je dvore zapalio,
Ljubovcu za robja poveo,
I odnese od Kostura ključe, 110
Ter ih nosi caru čestitomu:
„Neka da znaš, moj čestiti care!
Da sam juna juriš učinio,
I da sam ti Eostur osvojio."
