Omile mi Milojka devojka,
ni po ’oda, ni po njojnog roda,
već po njojni dobri razgovori.
Kad me sretne ništa ne govori,
kad promine, ona mi poruč’a: 5
„Dođi knoći, mlado neženjeno,
knoći dođi, nikog ne povedi!
Ni konj vodi, ni sokola nosi,
ni povedi vernoga drugara,
ni ponesi beloga šatora." 10
Od radosti mlado ne dočulo.
Konj povelo, sokola ponelo
i povelo vernoga drugara
i ponelo beloga šatora.
Kad je bilo do ravni dvorovi, 15
konj mu vrisnu, dvori zadzavneše,
sokol pisnu, praporci gromnuše,
šator sinu, dvori zabeleše.
Ne dočula Milojka devojka,
tek dočula Milojkina majka, 20
pa iskoči u ravni dvorovi:
„Koj lov lovi po moji dvorovi?
Koj lov lovi, da ga ne ulovi!
Tuja nema srne i košute,
niti štogod od divlje divljine – 25
samo moja Milojka devojka.
Ona mi je jošte adžamija:
još ju nije snaga za vistana,
još ju nije glava za toj vesa,
još ju nije snaga za lomenje, 30
još ju nije lice za ljubenje."
Napomena
Pevala: Desanka Milutinović, s. Mužinac.
Reference
Izvor
Banja (rukopisni zbornik), Nota, Knjaževac 1978, str. 190.
