Omer Hrnjičić i dilber Anđelija (Sarajevo)
0001 Al zagrmlje, al se zemlja trese,
0002 Al pucaju na Zadru topovi?
0003 Niti grmi, nit se zemlja trese,
0004 Već pucaju na Zadru topovi;
0005 Šenluk čini Zadranine bane.
0006 Sad mu četa sa Krajine dođe
0007 I pred četom dvije harambaše,
0008 Po imenu dva Sandina sina,
0009 Sa njima bješe dvSje hiljade vojske.
0010 Dovedoše tri Turčina mlada
0011 Svezanijeh ruku naopako,
0012 Njiha gleda sa pendžera bane
0013 I sa njime dvades't generala
0014 I vojvode dvadeset četiri.
0015 Sa gradova pucaju topovi,
0016 Tri Turčina stoje na avliji.
0017 A koji su Turci sa Krajine?
0018 Valja njihke po imenu kazat:
0019 Najprvi je kalauze Mujo,
0020 A drugo je Hasan odabaša,
0021 A treći je Mujagin Omere,
0022 I kakav je, žalosna mu majka!
0023 Nema momku ni dvades't godina,
0024 Ljepše momče od svake djevojke,
0025 Vas u srmi i u suhu zlatu.
0026 Kad ih bane sejir čučinio,
0027 Pa povika Đura tavničara.
0028 Pa mu dođe Đuro u odaju,
0029 A veli mu Zadranine bane:
0030 »Naj ti Đuro od tavnice ključe,
0031 Vodi Turke na dnu u zindane,
0032 Nek tavnuju deset petnest dana,
0033 Vodiću ih crkvi namastiru,
0034 I velik ću narod pokupiti
0035 Iz države moje sto hiljada,
0036 Moje vojske četrьest hiljada,
0037 Pokupiti trides' kapetana,
0038 I povešću dvades't generala,
0039 Pokupiću trides't jevojaka,
0040 Sve sestara našijeh serdara,
0041 Dobaviću dilber Anđeliju,
0042 Iz Primorja sestru Smiljanića.
0043 Kad posadim sjeći Hrnjičića,
0044 Hrnjičića, Mujova Omera,
0045 Natjeraću trides't djevojaka,
0046 Nek uhvate kolo oko njega,
0047 Nek Omeru smrcu opjevaju,
0048 Na sramotu svoj butun, Krajini
0049 Rad inada Omerova baba,
0050 Mila baba, serdar-age Muja.«
0051 Odvede ih Đuro u tavnicu,
0052 Na tavnici vrata pritvorio.
0053 Pa kazuje od Zadarja banu:
0054 »Odveo sam Turke u tavnicu.«
0055 Kad je bane čuo lakrdiju,
0056 Sjede bane pisma raspisivat
0057 Po cijeloj po svojoj državi;
0058 Haber dade na četiri strane,
0059 Gdje će ići crkvi namastiru,
0060 Da ih vodi, da ih isiječe.
0061 Tako stade nekoliko dana,
0062 Poče mu se narod iskupljati.
0063 Narod leži po polju zelenu,
0064 Đenerali u odaji s banom.
0065 A veli im od Zadarja bane:
0066 »Jeste l» ovaj narod prepisali?«
0067 Svi šućahu, niko ne besjedi.
0068 Veli njemu Sekulić serdare:
0069 »Jesmo bane, dragi gospodare,
0070 Naroda je stotina hiljada
0071 I došlo je trides't djevojaka,
0072 Sve sestara našijeh serdara,
0073 Skupio sam po izbor djevojke,
0074 Eno cure sjede po avliji.«
0075 Pa pogleda sa pendžera bane,
0076 Na avliji ugleda djevojke.
0077 Pa zavika sa pendžera bane:
0078 »Brže amo Đuro tavničare!«
0079 Leti Đuro uz bijelu kulu,
0080 Pa on banu u odaju dođe,
0081 Ban mu dade od tavnice ključe:
0082 »Hajd izvedi tri Turčina mlada!«
0083 Pa mu bane Pvako besjedaše:
0084 »Navedi ih poljem širokijem,
0085 Neka narod osejiri Turke,
0086 Provedi ih između soldata,
0087 Dovedi ih u avliju amo!«
0088 Ode Đuro, otvori tavnicu,
0089 Iz tavnice Turke izvodio,
0090 Navede ih poljem zelenijem,
0091 Povede ih između naroda.
0092 Vas ih narod sejir učinio,
0093 V'oma žale Mujova Omera.
0094 Navede ih između soldata,
0095 Dovede ih u bjelu avliju.
0096 Gledaše ih trides't djevojaka.
0097 Kad djevoje sejir učiniše,
0098 V'oma žali dilber Anđelija,
0099 Anđelija sestra Smiljanića:
0100 »Čuste li me trides»t djevojaka!
0101 A tako vam krsta i zakona
0102 Biste li me nešto poslušale?«
0103 »Bismo Anđo, što je tebe drago,
0104 Već nam kaži, što je i kako je« –
0105 »Da s» molimo našem gospodaru,
0106 Gospodaru od Zadarja banu,
0107 Da nam pušći Mujova Omera.
0108 Jeste jazuk, da ga posiječe,
0109 Jer sam čula, gdje govore ljudi:
0110 Nema majka no njega jednoga,
0111 On je jedan, a sedam sestara.«
0112 A kad začu trides't djevojaka,
0113 Svakoj curi suze udariše,
0114 Sve pisnuše iz jednog avaza:
0115 »Aman bane! Za sinovlje zdravlje,
0116 Pušćaj nama Mujova Omera,
0117 Jer je jazuk, da ga posiječeš!«
0118 A veli im sa pendžera bane:
0119 »Aja bogme, trides»t djevojaka,
0120 Da mi svaka babovinu date,
0121 Ja vam pušćit Hrnjičića ne ću;
0122 Da mi care carevinu dade,
0123 Sedam kralja sedam kraljevina,
0124 Ne bih vama pušćio Omera!«
0125 Pa na narod viku učinio:
0126 »Hajte pravo crkvi namastiru,
0127 Hajte pravo poljem zelenijem,
0128 Čekajte me kod bijele crkve!«
0129 I na vojsku viku učinio:
0130 »Moje vojske četr»est hiljada,
0131 Hajte i vi poljem zelenijem,
0132 Povucite četrьest topova,
0133 Valja runa šenluke činiti
0134 Kod bijele crkve namastira!«
0135 Ode narod i ode mu vojska.
0136 Ban zvika sedam kapetana:
0137 »I vi dolje siđ»te na avliju
0138 I uzmite hiljadu soldata,
0139 Vod'te Turke poljem zelenijem!«
0140 Kapetani sišli na avliju,
0141 Na avliji skupiše soldate,
0142 Opkoliše Turke na avliji,
0143 Bajunete u njih okrenuli,
0144 Poveli ih poljem zelenijem.
0145 Ban pogleda sa demir pendžera,
0146 Pa ugleda trides't djevojaka.
0147 Ban je svoje sluge dovikao:
0148 »Čuste li me, moje vjerne sluge.
0149 Dognajte mi dvanaest kočija,
0150 Nek sjedaju cure u kočije.«
0151 Sve sjedoše cure u kočije,
0152 Kočije su poljem odlazile.
0153 Kad pogleda sa pendžera bane,
0154 Na avliji vidje Anđeliju,
0155 Pa je viknu sa pendžera bane:
0156 »Anđelija! Ujela te zmija,
0157 Što nijesi sjela u kočije?«
0158 Anđa šuti ništa ne besjedi,
0159 Veće viče svoga kočijaša:
0160 »Ču li mene, kočijašu Pavle,
0161 Dotjeraj mi varakli kočije.«
0162 Ode Pavle, dotjera kočije.
0163 Sama Anđa sjede u kočije,
0164 Pa kočijaš udri bedevije,
0165 Ispadoše iz demir kapije,
0166 Istegoše varakli kočije,
0167 Zelena se polja prihvatiše.
0168 Što to veli dilberAnđelija?
0169 »Bogom brate, kočijašu Pavle,
0170 Udri bolje dvije bedevije,
0171 Nek dostignu banove kočije.«
0172 Pavle bije dvije bedevije,
0173 Dostigoše banove kočije.
0174 Pa kazuje dilber Anđeliji:
0175 »Gospo moja, dilber Anđelijo,
0176 Mi smo stigli banove kočije
0177 I prošli smo dvanaest kočija.«
0178 Anđelija Pavlu besjedaše:
0179 »Bogom brate, kočijašu Pavle,
0180 Udri boje dvije bedevije,
0181 Pa mi stigni hiljadu soldata,
0182 Među njima povezane Turke,
0183 Kad ih stigne, ondar ćeš mi kazatK.«
0184 Pavle bije dvije bedevije:
0185 »Gospođice, stigosmo soldate.«
0186 Anđa njemu tiho besjeđaše:
0187 »Lako goni dvije bedevije.«
0188 Na kočijam’ kapak otvorila,
0189 Ode Anđa sejiriti Turke,
0190 A najviše Mujova Omera.
0191 Malo vr’jeme, a zadugo nije,
0192 Stade jeka polja zelenoga.
0193 Kad pogleda kočijašu Pavle,
0194 Eto poljem Zadranina bana
0195 I sa njime dvades’t đenerala
0196 I pred njima hiljada katana,
0197 Gole sablje drže u šakama.
0198 Kad to vidje kočijašu Pavle,
0199 Pa govori dilber Anđeliji :
0200 »Gospo Anđo,žalosna ti majka!
0201 Eto poljem Zadranina bana,
0202 A kakav je, vesela mu majka,
0203 Vas u srmi i u suhu zlatu.
0204 Ban uzjaho vranu bedeviju,
0205 Bedeviju Hasan odabaše.
0206 Tanka mu je baš k’o gušterica,
0207 A izvija kano lastavica.
0208 Gospo Anđo, ako boga znadeš,
0209 Da nas bane što god ne okara.«
0210 Anđa gospa tiho progovara :
0211 »Slugo Pavle, protjeraj kočije.«
0212 Protjeraše varakli kočije.
0213 Bane se je napojio piva,
0214 Na soldate nagoni kobilu,
0215 Dotjera je do sužnja Omera,
0216 Na Omera nagoni kobilu,
0217 Pa Omeru ode govoriti:
0218 »Čuješ li me, Mustafin Omere,
0219 Jazuk ti je, što ćeš poginuti,
0220 Već bi li se sada prevjerio,
0221 Da te vratim kuli od kanara,
0222 Da mi ljuljaš dva blizanca sina?«
0223 Govori mu Mujagin Omere:
0224 »Hajde dalje od Zadarja bane.
0225 Da mi care carevinu dade,
0226 Sedam kralja sedam kraljevina,
0227 Ne bih svoje vjere ostavio;
0228 I ako ću umrijeti bane,
0229 Amin bože s dinom i s imanom:
0230 Svakojako valja umrijeti.
0231 Tamo dalje odmakni se bane,
0232 Jer tako mi dina i imana,
0233 Ako malo maknem ramenima,
0234 Hoće pući sedam konopaca,
0235 Odletjeće trideset Madžara,
0236 Ja ću moje oprostiti ruke,
0237 Klaću tebe ispod grla zubima!«
0238 Osmjehnu se od Zadarja bane,
0239 Od Omera odmače kobilu.
0240 U to doba došli k manastiru,
0241 Ispred crkve narod posjedao,
0242 Narod sjedi po polju zelenu,
0243 A soldati pred bijelom crkvom.
0244 I bane je razjahao tude,
0245 Bane sjede na rosnu livadu,
0246 Oko njega sjede đenerali,
0247 Kapetani stoje na nogama.
0248 Prema banu stanuli su turci
0249 Svezanijeh ruku naopako.
0250 Kad je bane Turke ugledao,
0251 Ban zavika grlom bjelijem:
0252 »Daj poved’te kalauza Muja!«
0253 Povedoše kalauza Muja,
0254 Sjedoše ga na kamen studeni.
0255 Više Muja stade Madžarine,
0256 Golu sablju drži u šakama,
0257 Pa mu Madžar ode besjediti:
0258 »O Turčine, kalauze Mujo,
0259 Je l’ ti žao što ćeš umrijeti?«
0260 A ode mu Mujo govoriti:
0261 »Oj ne luduj, fisan Madžarine,
0262 Ja ne žalim, što ću umrijeti
0263 U mojijeh pedeset godina,
0264 Dobrijeh se najahao konja,
0265 Nanosio svijetla oružja,
0266 Naderao dobrog odijela,
0267 Dosta sam se nasjekao glava,
0268 Nasjekao glava od Madžara.«
0269 To mu riječ najpošljednja bila –
0270 Sablja sinu, poletje mu glava,
0271 Posjekoše kalauza Muja.
0272 Na to bane šenluk učinio,
0273 Pa mu puče četr’st topova.
0274 Opet viknu grlom bijelijem:
0275 »Daj poved’te Hasan odabašu!«
0276 Povedoše Hasan odabašu.
0277 Sjedoše ga na kamen studeni,
0278 Više njega stade Madžarine,
0279 Golu sablju drži u šakama,
0280 Pa mu Madžar ode besjediti:
0281 »Oj Turčine, Hasan odabaša,
0282 Je l’ ti žao, što ćeš poginuti?«
0283 A veli mu Hasan lakrdiju:
0284 »Jok Madžare, lijepog mi dina,
0285 U mojijeh četr’st godina
0286 Dobrijeh se najahao konja,
0287 Naderao dobroga odijela,
0288 Nanosio svijetla oružja,
0289 Nasjekao glava od Madžara.«
0290 To mu riječ najpošljednja bila –
0291 Sablja sinu, poletje mu glava,
0292 Posjekoše Hasan odabašu.
0293 A banovi pukoše topovi,
0294 Tu je bane šenluk učinio.
0295 Opet viknu grlom bijelijem:
0296 »Daj poved’te Mujova Omera!«
0297 Povedoše Mujova Omera,
0298 Sjedoše ga na kamen studeni.
0299 Viš Omera stade Madžarine,
0300 Golu sablju drži u šakama,
0301 Da Omeru posiječe glavu.
0302 A zavika Zadranine bane:
0303 »Anđelija, sestro Smiljanića,
0304 Što ti sjediš u zelenoj travi,
0305 Već ti uzmi tride’st djevojaka,
0306 Ok’ Omera kolo uhvatite,
0307 Te Omeru smrcu opjevajte!«
0308 Djevojka je na noge skočila
0309 I za njome trides’t djevojaka,
0310 Ok’ Omera kolo uhvatiše,
0311 Te Omeru smrcu opjevaše.
0312 Sve djevojke kraju pobjegoše,
0313 Al ne bježi dilber Anđelija.
0314 Pred Omera pala na koljena,
0315 Na desnu se naslonila ruku.
0316 Cura roni suze od očiju ;
0317 Žao joj je Mujova Omera,
0318 Pa mu Anđa stade besjediti:
0319 »A Omere, lijepog ti dina,
0320 Što te pitam, da mi pravo kažeš:
0321 Je l’ ti žao ovoga svijeta,
0322 Po svijetu svakoga cvijeća,
0323 Ali žališ ostarjele majke,
0324 Al svog baba sa Kladuše Muja,
0325 Al amidže Mujova Halila,
0326 Al svojijeh sve sedam sestara?«
0327 A veli joj Mujagin Omere:
0328 »Anđelijo, srce iz njedara,
0329 Ja ne žalim ovoga svijeta,
0330 Nit po njemu svakoga cvijeća,
0331 Ja ne žalim baba Mustaf-age,
0332 Niti žalim ostarjele majke,
0333 Niti žalim amidže Halila,
0334 Ni mojijeh sve sedam sestara;
0335 Već ću ranu odnijeti grdnu,
0336 Anđelijo, na srcu mojemu,
0337 Gdje te ne bih kader poturčiti,
0338 Ni bijelo lice obljubiti;-
0339 Vakat dođe, valja umirati.«
0340 A zavika fisan Madžarine:
0341 »Odmakni se, dilber Anđelijo,
0342 Sad će turska poletjeti glava,
0343 Pašće glava u bijelo krilo,
0344 Od glave se možeš prepadnuti.«
0345 Anđelija na noge skočila,
0346 Odmače se nekol’ko koraka,
0347 Opet cura stade prema njemu.
0348 A što veli fisan Madžarine:
0349 »O Boga ti, Mujagin Omere,
0350 Što te pitam, pravo da mi kažeš.«
0351 A veli mu Mujagin Omere:
0352 »Sve što znadem, pravo ću ti kazat’«-
0353 »Je l’ ti žao, što ćeš umrijeti?«-
0354 -»Jok Madžare, lijepog mi dina!
0355 U mojijeh dvadeset godina
0356 Svašta mi je babo nabavljao:
0357 Dobrijeh se najahao konja,
0358 Naderao dobrijeh haljina,
0359 Nanosio svijetla oružja,
0360 Madžarskijeh nasjekao glava.«
0361 Madžarska se vojska nasmijala:
0362 »A Turčine, Mujagin Omere,
0363 Ti nijesi nikad ni vidio
0364 Mrtvu glavu madžarskog junaka,
0365 A kamo li da si odsjekao.«
0366 A Omer im ode besjediti:
0367 »A tako mi dina i imana,
0368 Dok su mene savladali mlada
0369 I bijele savezali ruke,
0370 Velik sam vam zijan učinio,
0371 Dvades’t sam vam odsjekao glava,
0372 Dvades’t glava od dvades’t Madžara.«
0373 Al to njemu ništa ne vjeruju,
0374 Pa kazuju Zadraninu banu:
0375 »Gospodaru od Zadarja bane,
0376 Čuješ bane, što nam Turčin kaže,
0377 Gdje je dvades’t odsjekao glava!«
0378 Ban zavika dvije harambaše,
0379 Po imenu dva Sandina sina:
0380 »O bora vam, harambaše mlade,
0381 Je l’ istina,što mi Omer kaže,
0382 Dok ste njega živa uhvatili,
0383 Da pos’ječe do dvadeset glava?«
0384 Rekoše mu dvije harambaše:
0385 »Jest istina, dragi gospodaru,
0386 Viš’ istina, nego Turčin kaže,
0387 Već mu odmah pos’jecite glavu.«
0388 Ban zavika grlom na Madžara:
0389 »Što si stao, fisan Madžarine?
0390 Der s Omera posijeci glavu!«
0391 ’Nako Madžar sabljom zamahnuo,
0392 Da Omeru posiječe glavu,
0393 A veli mu Mujagin Omere:
0394 »Stani malo, fisan Madžarine,
0395 Imam nešto s tobom besjediti.«
0396 ’nako Madžar sablju zastavio,
0397 A veli mu Mujagin Omere:
0398 »Čuješ li me, fisan Madžarine,
0399 Na meni je dobro odijelo,
0400 Sve haljine od čistoga zlata,
0401 Na prsima dvoje toke zlatne.
0402 Ove toke, što su mi na vrhu,
0403 Babo mi je skoro sakovao,
0404 Pa sam Bogu jemin učinio,
0405 Da ću junak do Mljetaka sići,
0406 Pa mi ne bi od Boga suđeno;
0407 Smrt je došla, valja umirati,
0408 Pa će toke krvca pozlatiti
0409 Od mojega vrata bijeloga.
0410 Već poćuti, fisan Madžarine,
0411 Kad bi mene htio poslušati,
0412 Popusti mi sedam konopaca,
0413 Odmakni mi trides’t Nijemaca,
0414 Pa preda me padni na koljena,
0415 Raspuči mi puca niz njedarca,
0416 Pa mi skini đuzel odijelo,
0417 S mene skidaj, pa udaraj na se,
0418 Za tebe je moje odijelo.«
0419 A kad Madžar začu lakrdiju,
0420 Prevari se, ujede ga guja,
0421 Popusti mu sedam konopaca,
0422 Odmače mu trides’t Nijemaca,
0423 Pred Omera pade na koljena,
0424 Sablju drži u lijevoj ruci,
0425 Desnom rukom puca raspučuje,
0426 Da s Omera skine odijelo.
0427 Gotovo mu puca raspučiti,
0428 A Omer je srcem pomislio:
0429 »Mili Bože, na svemu ti hvala,
0430 Svakojako valja umrijeti!«
0431 Hitar Turčin na noge skočio,
0432 Madžarina nogom udario,
0433 Koliko ga lako udario,
0434 Odmah mu je prsa polomio.
0435 Pade Madžar u zelenu travu,
0436 Iz ruku mu sablja ispanula.
0437 Anđelija sablju prihvatila,
0438 Dodala je Mujovu Omeru;
0439 A kad Omer sablju prihvatio,
0440 U Madžare juriš učinio.
0441 Na Omera puške zapucaše,
0442 Vas je Omer u dim zamakao.
0443 Kolika je tama pritisnula,
0444 Od tame se Omer ne viđaše.
0445 Omer ide, razgoni Madžare,
0446 Sve po polju na četiri strane.
0447 Momak trči pješe na nogama,
0448 Doklen nađe barak bedeviju,
0449 U radosti zaskoči kobilu,
0450 Jer bijaše susto na nogama.
0451 Mnogo vojske proći mu ne dadu,
0452 Jer Omeru vatra pritužila,
0453 Pritužila vatra od pušaka,
0454 Omer viknu grlom bijelijem:
0455 »Lele meni od sad do vijeka,
0456 Opet će me živa uhvatiti!«
0457 A u misli, u kojoj bijaše,
0458 Dok pukoše puške sa planine,
0459 Neko viknu grlom bijelijem:
0460 »A ne boj se,Mujagin Omere,
0461 Eto tebi amidže Halila,
0462 Za Halilom serhat i Krajina.«
0463 Kad pogleda od Zadarja bane,
0464 Ali poljem Turke ugledao,
0465 Sve barjaci kano i oblaci,
0466 Bojno koplje kano gora crna.
0467 Pred Turcima Mujagin Halile,
0468 A za njime serdar-aga Mujo,
0469 Mio babo nejaka Omera.
0470 Za serdarom Ibrahime Tale
0471 Na kulašu, na crnu grivašu.
0472 Tale vuče klinčatu batinu,
0473 Tale viče grlom bijelijem:
0474 »Juriš braćo, mladi Krajišnici,
0475 Ne gledajte jedan na drugoga,
0476 Ter prolaz’te jedan kraj drugoga
0477 I nemojte puške isturati,
0478 Već za oštre sablje prihvatite,
0479 Na Madžare birdem udarite,
0480 Na topovim’ vatru zadunite.
0481 Čujte tutnja poljem zelenijem,
0482 Omeru je vatra dodijala.«
0483 Kad to čuše mladi Krajišnici,
0484 Halaknuše, Boga spomenuše,
0485 U Madžare juriš učiniše,
0486 Stade zveka oštrijeh sabalja,
0487 Stade jeka ljutih ranjenika,
0488 Jere su se sile udarile,
0489 Jedno turska, a drugo madžarska.
0490 Kol’ko su se dobro udarili,
0491 Tama leži po polju zelenu,
0492 Od tame se ništa ne viđaše.
0493 A da vidiš Ličanina Tala,
0494 Na topove odmah udario
0495 I na njima vatru zadunuo.
0496 Kod topova ostavlja družinu,
0497 Pa svojega progoni kulaša;
0498 Tale ide crkvi namastiru.
0499 Kad je bio pred crkvena vrata,
0500 Tu mi Tale Muja nalazio.
0501 Mujo bješe dopanuo rana,
0502 Golu sablju drži u šakama.
0503 Tale dođe pa mu selam viknu:
0504 »Serdar Mujo, moj po Bogu brate,
0505 Jesi l’ davno pred tu crkvu došo?«
0506 A Mujo mu ode besjediti:
0507 »Nema, Tale, čejrek od sahata.
0508 Ljute su me rane savladale,
0509 Rani mene Smiljanić serdare
0510 I sa njima Janković Stojane.«
0511 A veli mu Ličanine Tale:
0512 »Ne pitam te ja za rane Mujo,
0513 Vidje l’ igdje Zadranina bana?!
0514 A veli mu Mujo lakrdiju:
0515 »Vidjeh, Tale, bana i Halila,
0516 Bane bježi poljem zelenijem
0517 Bane bježi zadarskome gradu,
0518 Otjera ga Halil na malinu,
0519 Već ti drugo ne znam kazivati
0520 Od Halila brata rođenoga,
0521 More biti, da je poginuo.«
0522 U riječi, u kojoj bijahu,
0523 Dok evo ti Mujova Halila,
0524 Uhvatio Smiljanić serdara,
0525 Svezao mu obadvije ruke.
0526 Pa ga goni pred svojim malinom,
0527 Dotjera ga Muju ranjenomu,
0528 Selam dade, odjaha malina:
0529 »Brate Mujo, ago Boga znadeš,
0530 Jeda igdje tvog Omera sina?«
0531 »Jok Halile, lijepog mi dana!«
0532 Dok zavika Ličanine Tale:
0533 »Serdar Mujo, od Krajine krilo,
0534 Tebi Omer, meni muštuluci!«
0535 Dok evo ti Mujova Omera,
0536 Spored njime dilber Anđelija,
0537 Anđelija sestra Smiljanića.
0538 Kad svezana brata ugledala,
0539 Svoga brata Smiljanić serdara,
0540 Ljuto pisnu dilber Anđelija:
0541 »Oh moj brate, Smiljanić serdare,
0542 Jesu l’ tebi pritegnute ruke?« –
0543 »Jesu sestro, očinjeg mi vida!«
0544 Anđelija govori Halilu:
0545 »O Halile, ako Boga znadeš,
0546 Popusti mu prebijele ruke,
0547 Mome bratu, Smiljanić serdaru.«
0548 Za to Halil haje i ne haje.
0549 A veli mu serdar-aga Mujo:
0550 »O Halile, brate od matere,
0551 Pusti ruke Smiljanić serdara!«
0552 Govori mu dijete Halile:
0553 »Jer da pustim dušmanina tvoga,
0554 Dušmanina Smiljanić serdara?
0555 On je tebi rane zadavao.«
0556 Skoči Mujo, kan da se pomami,
0557 Pa povadi sablju madžarkinju.
0558 Mujo dođe Smiljanić serdaru,
0559 Na rukam mu pres’ječe konopce,
0560 Smiljaniću otpušćao ruke;
0561 »Hajd’ serdare, kuda tebi drago!
0562 Već ču li me, Smiljanić serdare,
0563 Ako siđeš Zadru bijelome,
0564 Te ti vidiš Zadranina bana,
0565 Ti ćeš njemu ’vako kazivati:
0566 »»Pozdrav ti je sa Kladuše Mujo,
0567 Na tom mu se razminuti ne će.««
0568 A ja odoh na tursku Krajinu,
0569 Iznova ću vojsku pokupiti,
0570 Udariću Zadru bijelome.«
0571 To rekoše, pa se rastadoše.
0572 Otlen ode Smiljanić serdaru,
0573 Serdar ode Zadru bijelome
0574 Mujo svoga zakroči đogata,
0575 Pa siđeše polju zelenome.
0576 Turska vojska stala iz okola,
0577 A Madžari bjehu u srijedi.
0578 U Madžara ne ima oružja,
0579 Jer im Turci oružje uzeli.
0580 Tu mi stoji Šarac Mahmud aga
0581 Kod Madžara na putalju svome.
0582 Mujo dođe, pa mu selam viknu,
0583 Mahmud aga selam prihvatio:
0584 »Aleć selam, serdar-aga Mujo!«
0585 A veli mu Šarac Mahmud aga:
0586 »Čestite ti rane Mustaf-aga!«
0587 A veli mu Mujo sa đogata:
0588 »Čestite su, gdje na tebi n’jesu.«
0589 Pa mu opet Mujo govoraše:
0590 »O Boga ti, Šarac Mahmud aga,
0591 Jesi l’ gledo naše ranjenike?«-
0592 »Jesam skoro, serdar aga Mujo.«-
0593 »Ja ima li mnogo ranjenika?
0594 Za leše te ni pitati ne ću,
0595 Ko pogibe, da mu kuća znade.«-
0596 »Mi smo leše beli pokopali
0597 Po zelenu polju zadarskome.
0598 A što mene pitaš, Mustaf-aga,
0599 Koliko je u nas ranjenika:
0600 Ranjenika petnaest stotina.«
0601 Mujo viknu Šarca Mahmud agu:
0602 »Čuješ li me, Šarac Mahmud aga,
0603 Deder viči naše Krajišnike,
0604 Nek s’ rasture po polju zelenu,
0605 Hoću pušćat madžarske jesire,
0606 Neka idu Zadru bijelome,
0607 Nek baš svaki kuću obraduje.«
0608 Govori mu dijete Halile:
0609 »Brate Mujo, ako Boga znadeš,
0610 Što ćeš pušćat madžarske jesire,
0611 Silu su nam učinili kvara.«
0612 A veli mu Mujo lakrdiju:
0613 »Nu Halila budalaste glave:
0614 Sirotinja ništa nije kriva.«
0615 Mujo pusti madžarske jesire
0616 I dade im svijetlo oružje,
0617 Pa im ode besjediti Mujo:
0618 »Čuste li me, madžarski jesiri,
0619 Drugi put me bolje dočekajte,
0620 Vaše puške bolje napunite,
0621 Više praha i teškog olova.«
0622 Sva mu vojska madžarska besjedi:
0623 »Hvala tebi, turska poglavico!«
0624 I odoše svaki sentu svome.
0625 Mujo ode na tursku Krajinu
0626 I odvede Anđu Smiljanića.
0627 Ostale je pustio djevojke,
0628 Svaka svome ode zavičaju.
0629 Halil Muju bratu besjeđaše:
0630 »Brate Mujo, lijepog ti zdravlja,
0631 Što ti pusti madžarske jesire,
0632 Što ih Mujo, sviju ne pobismo?« –
0633 »Aja bogme, dijete Halile,
0634 Tu mi nama ni junaštva nema:
0635 Sirotinja nije ništa kriva.«
0636 Mujo siđe na tursku Krajinu,
0637 Šenluk čini dva bijela dana,
0638 Omer uze dilber Anđeliju.
