Okružna poslanica pravoslavnih istočnih patrijaraha protiv poslanice pape pija ix upućene istočnim hrišćanima 6. januara 1848. godine

OKRUŽNA POSLANICA PRAVOSLAVNIH ISTOČNIH PATRIJARAHA PROTIV POSLANICE PAPE PIJA IX UPUĆENE ISTOČNIM HRIŠĆANIMA 6. JANUARA 1848. GODINE

Svima i svuda u Svetom Duhu vozljubljenoj i predragoj braći, preosveštenim arhijerejima sa njihovim najpobožnijim klirom i svoj pravoslavnoj vernoj deci jedne, svete, katoličanske i apostolske Crkve, bratski u Svetom Duhu pozdrav i želja svakog dobra i spasenja od Boga.

1. Trebalo bi da se sveto i božansko jevanđelsko učenje o našem iskupljenju u onoj istoj nepovredivosti propoveda od svih i u istoj čistoti da se verom svagda prima, u kojoj je Spasitelj naš dobrovoljno sebe ponizivši, podobije sluge uzeo i iz nedara Boga i Oca došao, i sebe otkrio božanskim i svetim svojim učenicima, i u kojoj su oni svedoci, samovidci i očevidci, kao gromoglasne trube, ovo učenje celom svetu blagovestili (jer „po svoj zemlji iziđe blagovest njihova, i do kraja vaseljene reči njihove“ Ps 18:5) – a najposle u onoj istoj neizmenljivosti u kojoj su tako mnogi i tako veliki sa svih strana sveta bogonosni Oci katoličanske Crkve, istu tu blagovest primili, i nama svenarodno na saborima i u svojim sopstvenim učenjima predali. Ali, zli duh, oduvek protivnik spasenja ljudi, kao što je na početku u Edemu primio na sebe obraz dobroželećeg savetnika, učinio čoveka prestupnikom izričite Božije zapovesti, tako isto i u ovom duhovnom Edemu, Crkvi Božijoj, on ne prestaje da vara ljude, ulivajući u njih lukave i Bogu protivne misli, i ovima kao oruđem koristeći se širi i sada jeresi u čistim vodama pravoslavnog učenja iz čaša, kao da su ove jevanđelskom blagovešću pozlaćene, napaja mnoge, napaja one koji po svojoj prostoti neoprezno žive i „ne paze na ono što čuše“ (Jev 2:1) „što im je objavljeno od njihovih otaca“ (5 Moj 32:7), s Jevanđeljem i svim drevnim učiteljima nisu saglasni. Duševnog radi spasenja usmena i pisana reč Gospodnja i neprekidno prisutno crkveno svedočanstvo ne poštuju kao dovoljno, već se grabe za bezbožnim novinama kao za novim odelom i primaju u potpuno iskvarenom vidu jevanđelsko učenje.

2. Otuda su proizašle raznoobrazne i čudovišne jeresi koje je katoličanska Crkva od same svoje kolevke „obukavši se u sveoružije Božije i uzevši mač Duha koji je reč Božija“ (Ef 6:13,17), bila prinuđena preodolevati i sve do danas preodoleva, a preodolevaće i od sada kroz sve vekove svagda, i posle borbe pokazujući se sve svetlijom i sve silnijom.

3. Među ovim jeresima, jedne su već sasvim isčezle, druge isčezavaju, neke su oslabile, a druge više ili manje koje kako cvetaju držeći se do vremena svog pada, a neke najposle toga radi iznova niču da bi samo prešle svoj put od pojavljivanja do uništenja. Jer one – ova žalosna umovanja i izmišljotine bednih ljudi – gromom prokletstva na sedam vaseljenskih sabora,zajedno sa svojim osnivačima bile su poražene, neizbežno moraju propasti ako bi i hiljadu godina trajale! Zato, dakle, što se tiče samog pravoverja katoličanske i apostolske Crkve koja se oduhovljava živom Rečju Božijom, ono će večno trajati po nelažnom obećanju Gospodnjem: „I vrata pakla neće je nadvladati“ (Mt 16:18), odnosno (kao što i božanski Oci tumače),usta bezbožna i jeretička, ma koliko užasa i pretnje, rečitosti i ubeđivanja prosipala, nikada neće nadvladati mirno i krotko pravoslavno učenje. „Zašto je ipak put bezbožnički srećan (Jer 12:1), i bezbožnik se uzdiže i nadima kao kedar livanski“ (Ps 36:35), iskušavaju one koji mirno služe Bogu? Ne zna se tome uzrok, sveta Crkva svakodnevno moli da odstupi od nje ovaj pakosnik, ovaj anđeo satanin. Ona opet neprestano sluša od Gospoda: „Dosta ti je blagodat moja, sila se moja savršava u nemoći“ zbog čega se ona i „hvali svojim nemoćima,da se useli u nju sila Hristova“ (2 Kor 12:9) i „da se pokažu postojani među vama“ (1 Kor 11:19).

4. Između dela koja su se pokazivala, sam Bog zna koje su velike jeresi bile, bilo je nekad i arijanstvo, a sada je papizam.Ali, i ova poslednja kao i ona prva, koja je već sasvim isčezla iako je do sada u snazi, neće nikada nadvladati, nego će proći i nestati, i “ glas nebeski objavi o njemu: pobeđen je „ (Otk 12:10).

5. Novojavljeno učenje kao „da Duh Sveti ishodi od Oca i od Sina“, izmišljeno je protiv izričite i posebno o ovom predmetu reči Gospoda našeg: „Koji od Oca ishodi“ (Jn 15:26), i protiv ispovedanja cele katoličanske Crkve na sedam vaseljenskih sabora zasvedočenog u rečima: „Koji od Oca ishodi“ (Simvol vere).

5.1. Ono narušava jedinstveno od jednog načela, ali pri tome različito proishođenje Božanskih lica Svete Trojice, koje se potvrđuje svedočenjem Jevanđelja.

5.2. Ono pripisuje ravnosilnim i ravnočasnim Licima(Božanstva) različite i posebne odnose, sliva ih ili ih meša.

5.3. Ono predpostavlja kao da je ispovedanje jedne, katoličanske i apostolske Crkve ranije bilo zatamnjeno, nesavršeno i neskladno.

5.4. Ono ponižava Svete Oce Prvog vaseljenskog sabora u Nikeji i Drugog u Konstantinopolju, kao da su oni o Sinu i Duhu Svetom nesavršeno bogoslovstvovali, to jest da su prećutali tako važnu osobinu dva Božanska lica, onda kada je bilo neophodno da se ova Božanska svojstva njihova protiv arijanaca i makedonijevaca izlože.

5.5. Ono rastužuje Oce Trećeg, Četvrtog, Peto-šestog i Sedmog vaseljenskog sabora koji su po celom svetu božanski Simvol u svakom pogledu kao potpun i savršen proglasili, i koji su strašnim pretnjama i nerazrešivim kletvama, kako sebi samima, tako i svima drugima svaki k Simvolu dodatak ili oduzimanje ili izmenu, premeštaj samo za jednu jotu, kako bi ga bilo nužno dopunili, ovo su zabranili, jer bi se inače celo bogoslovsko učenje vaseljenskih Otaca tako izmenilo, pod izgovoromda bi se otkrilo novo različito svojstvo u samim trima licima Svete Trojice.

5.6. Ono se potkralo kao vuk u ovčijoj koži po zapadnim crkvama, to jest pod imenom, ne po upotrebljenom grčkom izrazu proishođenja (εκπορευσεως) u Jevanđelju i u Simvolu, nego pod imenom poslanja (αποστολής), kao što se papa Martin pred Maksimom Ispovednikom pravdao, i kao što je to Atanasije knjižničar objasnio u vreme (pape) Jovana VIII.

5.7. Ono se grubom i nečuvenom drskošću kosnulo samog Simvola i izmenilo ovaj sveopšti zalog Hrišćanstva.

5.8. Ono je tolike smetnje proizvelo u tihoj Crkvi Božijoj i razdelilo narode.

5.9. Ono je pri svom prvom pojavljivanju bilo svenarodno odbačeno od dvojice uvekspominjanih papa, Lava III i Jovana VIII,koji je u svom Pismu Svetom Fotiju sve one koji su ga prvi uneli u božanski Simvol, nazvao Judinim sapričasnicima.

5.10. Ono je osuđeno od strane mnogih sabora četiri istočna patrijarhata.

5.11. Ono je kao novo uvedeno i proširenje Simvola bilo podvrgnuto anatemi od Osmog vaseljenskog sabora u Konstantinopolju (880. godine) radi izmirenja istočnih i zapadnih Crkava.

5.12. Ono je odmah, čim se pojavilo u zapadnim crkvama samo od sebe najgnusnije izrode porodilo, ili je malo po malo druge novotarije sa sobom uvelo u Crkvu, koje su većinom protivrečile zapovestima koje je u Jevanđelju izrekao naš Spasitelj, prilično sačuvanim do njegove pojave i u onim crkvama gdeje bilo uvedeno, kao što su: oblivanje, umesto pogružavanja (ραντισμα αντί βαπτίσματος); oduzimanja od svetovnjaka božanstvene Čaše, i samo pod jednim vidom hleba pričešće; upotrebljavanje opresnoka (beskvasnog hleba) umesto hleba (kvasnog) (αζυμον αντί άρτου); izbacivanje iz Liturgija blagosiljanja, odnosno božanskog prizivanja Presvetog i Svesavršavajućeg Duha. Isto tako su narušeni ovim novotarijama obredi one drevne-apostolske katoličanske Crkve, kao što su: odbijanje krštavanih mladenaca od Svetog miropomazanja i od primanja Svetih tajni, bračnih od sveštenstva; priznavanje pape za lice nepogrešivo i za namesnika Hristovog, i tako dalje. Na taj način je ovo novo učenje izvrnulo celokupan apostolski obrazac po kojem suse sve tajne i sve crkvene uredbe izvršavale, – poredak koji je drevna sveta i pravoslavna Crkva rimska držala, koja je tada bila najčasniji deo svete, katoličanske i apostolske Crkve.

5.13. Ono je i svoje branitelje, zapadne bogoslove pobudilo da oni, nemajući ni u Svetom pismu, ni u Ocima za sebe potpore,da pribegavaju bezbrojnim lažnim mudrovanjima, i ne samo prevratnim tumačenjima Svetog pisma, kakvih mi ne nalazimo nik od jednog između Otaca svete katoličanske Crkve, već i ka samom kvarenju sveštenih i neprikosnovenih tekstova božanskih Otaca istočne i zapadne Crkve.

5.14. Ono se kao strano pokazalo nečuveno i bogohulno i od drugih hrišćanskih zajednica, koje su još pre njegove pojave iz drugih pravednih uzroka tokom vekova bile odeljene od stada saborne Crkve.

5.15. Ono nije moglo navesti u svoju odbranu nijednog protivdokaza, ne gledajući na sve trudove i usiljavanja svojih branitelja ni protiv jednog dokaza koje smo mi navodili još do danas, ni najmanje ubedljivog i osnovanog na Svetom pismu i Ocima. Takvo učenje u samoj svojoj prirodi i svojstvima nosi sve znake nepravoslavnog učenja; a svako nepravo učenje vere saborne Crkve o Svetoj Trojici o proishođenju božanskih Lica, o ishođenju Svetog Duha jeste zaista i naziva se jeres, i svi oni koji tako umuju jesu jeretici po opredeljenju Svetog Damasa pape rimskog, koji ovako govori: „Ko o Ocu i Sinu misli pravo, a o Duhu Svetom nepravo, taj jeste jeretik“ (Ispovedanje vere poslano papom Damasom Pavlinu Solunskom). Prema tome, jedna, sveta katoličanska i apostolska Crkva sledeći istočnim i zapadnim Ocima, kao što je u vreme naših Otaca propovedala, tako i sada opet saborno vapije da ovo novouvedeno mišljenje, kao da Duh Sveti od Oca i Sina ishodi, jeste suštinski jeres, i da njegovi sledbenici, ma ko oni bili, jesu jeretici po izričitoj osudi spomenutog Damasa, a zajednice koje oni obrazuju jesu jeretičke, i da je sa njima svaka duhovna zajednica od strane dece pravoslavne katoličanske Crkve bezakona, a naročito po sili 7. pravila Trećeg vaseljenskog sabora.

6. Ta ista jeres i sa njome prisajedinjenim mnogim novotarijama, kao što je rečeno, oko polovine VII veka se pojavila, u početku je bila nepoznata i bezimena, i pod raznim vidovima tokom četiri ili pet vekova tajno se širila po zapadnim oblastima, a zatim pravoslavlje u tim zemljama zbog nebrige tadašnjih pastira i zbog pokroviteljstva tamošnjih vlasti, uvela je u zablude ne samo španske, nego još i germanske i galske, pak i same italijanske crkve, čije se pravoslavlje nekada po celom Istoku raznosilo, i s kojim su često Sveti Oci naši Atanasije Veliki, i Vasilije nebojavljeni družili se; njihovo pak jedinstvo i zajednica sa nama služila je tome da se čistota učenja katoličanske i apostolske Crkve sačuvala do Sedmog vaseljenskog sabora. A kada zavišću neprijatelja dobra, novotarije koje se odnose na zdravo i pravoslavno učenje, kao i o Presvetom Duhu, na koga hula, po rečima Gospoda, neće se oprostiti ni na ovom ni u budućem veku (Mt 12:32), i sledeći jedno za drugim novo uvođenje božanskih tajni, a posebno koje se tiču spasiteljnog Krštenja, Svetog pričešća i Sveštenstva, – kad kažemo sve ove nejednakosti jedna za drugom neposredno sledujući, zavladale su samim starim Rimom, potom ista jeres dobivši na važnosti u Crkvi, obuče se u ime papizma. Jer iako su neki od rimskih episkopa, koji su bili nazvani papama od početka saborno ustajali protiv ovih novotarija, kao što su papa Lav III i Jovan VIII – prvi je preko srebrnih tablica, a drugi preko Pisma Svetom Fotiju u vreme Osmog vaseljenskog sabora, kao i preko Pisama za Moravskog episkopa Metodija upućenog Svetopluku – ali zato većina njihovih naslednika zastupnicima ove jeresi, istina, protivno saborskim pravilima, ali su se prevarili u ovladavanju sačinjenih pravila Božijih crkava, i u tome za sebe mnogo ovosvetske sreće i mnogo koristi su našli, i zbog toga i jednovlašće u sabornoj Crkvi i jednovlašće u razdavanju darova Svetoga Duha su izmislili, ne samo što je svoje drevno bogosluženje takvim novotarijama od ostalog starog i istino-hrišćanskog zajedništva otcepio i izmenio, nego se još kao što nelažna istorija veli, ne bez velikog lukavstva starala da i ostale četiri Patrijaršije u otpadništvo od pravoslavlja povuče za sobom, i da takvim načinom katoličansku Crkvu potčini volji i željama ljudskim.

7. Svagda dostojni spomena naši Oci prethodnici, videći kako se praotačko jevanđelsko učenje gazi nogama, i kako se odozgo izatkani hiton (haljina), našeg Spasitelja nečasnim rukama razdire, očinskom i bratskom ljubavlju pobuđeni, oplakivali su propast tolikog mnoštva hrišćana, za koje je Hristos umro (Rim 14:15; 2 Kor 5:14-15), ali u isto vreme i mnogo revnosti i usiljavanja saborno i pojedinačno su upotrebili, da bi spasavajući pravoslavne učenje svete katoličanske Crkve opet nanovo ono što je razdeljeno, koliko je moguće, sjedinili i podobno iskusnim lekarima, starali su se da stradajući ud zajednice (Crkve) po silama iscele, podnoseći za to mnogo tuge, poruge i progona, kako se samo ne bi telo Hristovo razdrobilo na delove, i da ne bi odluke božanskih i svetih sabora bile pogažene. No, Zapad po svedočanstvu nelažne istorije ostao je uporan u zabludi. Svagda ublažavani delom Sveti muževi su ispitali istinu reči Svetog Oca našeg Vasilija nebojavljenog, koji je iz sopstvenog iskustva svog o zapadnim episkopima, a naročito o bivšem papi rekao: „Oni ne znaju istinu, i ne žele da je znaju; sa onima pak koji im istinu kazuju, prepiru se, i sami potvrđuju jeres“ (Poslanica Jevseviju Samosatskom). Na taj način posle prvog i drugog bratskog pokušaja, poznavši njihovu neraskajanost, oni su otresli prah sa nogu, i odrekavši se njih, predali su ih na kušanje njihovom umu (jer je bolji i rat od mira koji odvaja od Boga, kao što je Sveti Otac naš Grigorije pišući o arijancima rekao). Od tada nema između nas i njih nikakve duhovne zajednice, zato što su oni svojim sopstvenim rukama iskopali duboku provaliju između sebe i pravoslavlja.

8. Uostalom, nije se papizam koji napada na mir Crkve Božije na ovome zaustavio, već razašiljući svuda takozvane misionare, ljude lukave, „prohodite more i kopno da biste dobili jednoga sledbenika“ (Mt 23:15), da bi jednoga od pravoslavnih prevario, kako bi učenje Gospoda našeg ispunio, da bi naše svete vere božanski Simvol sa dodatkom nagrdio, da bi bogompredano u Krštenju pogruženje kao izlišno, a zajedništvo Svete čaše i mnoga druga kao nekorisna predstavio, i koja je duh novotarija gotovim kroz ceo srednji vek od strane sholastika i tadašnjih po ljubonačalstvu sve sebi dozvoljavajućim nalagao episkopima starog Rima. Blaženi u pobožnosti prethodnici i Oci naši, ako su i bivali mnogo puta i na mnoge načine ožalošćeni, i iznutra od papizma, i spolja neposredno i posredno stešnjavani bili, ponovo su za to ukrepljujući se nadom na Gospoda,sačuvali i nama nepovređeno predali besceno nasleđe naših Otaca, koje ćemo i mi s Božjom pomoći, kao dragoceno blago predati do kraja svih vekova. Ne gledajući na to, papisti se dosada još nisu uznemirili, niti će se uznemiriti, zbog svoje uobičajene mrzosti protiv pravoslavlja, koje oni, otpavši od vere svojih praotaca, kao živ obrazac neprestano imaju pred očima. O, kada bi oni protiv raširene i zavladale na Zapadu jeresi ustremili sve svoje snage! Nema nimalo sumnje da davno već, kada bi njihova usrdnost na štetu pravoslavlja bila usmerena protiv istrebljenja jeresi i novotarija, saglasno sa pobožnim namerama Lava III i Jovana VIII vavek blaženih pravoslavnih papa, – davno već, kažemo, ni traga od iste jeresi ne bi bilo,i svi bi sada po zapovesti apostolskoj isto mudrovali. Ali, revnost njihovih naslednika nije bila usmerena na očuvanje pravoslavne vere, kao što je bila dostojna spomena revnost blaženog Lava III.

9. Odnedavno, uostalom, napadi pređašnjih papa su se prekratili, i samo su postojali od strane misionara; ali, sadašnji papa koji se popeo na rimsku stolicu 1846. pod imenom Pija IX,izdao je 6. januara 1848. godine jednu Okružnicu namenjenu istočnim hrišćanima i u grčkom prevodu, koja se sastoji od dvanaest stranica, koju je izaslanik njegov kao neku prijemčivu zarazu rasprostro među našim pravoslavnim stadom. U ovoj Okružnici on, pre svega, pregovara sa onima koji su otpali u razna vremena, različitim hrišćanskim zajednicama, koji su samovoljno prišli papizmu, kao sa svojima; zatim se obraća i pravoslavnima ne pominjući upravo nikoga između njih posebno, ali pokazujući poimence na božanske i Svete Oce naše javno o njima, i o nama, njihovim naslednicima i potomcima nepravedno govoreći, predstavljajući ih da su prihvatali opredeljenja i ustanove papa kao upravitelja katoličanske Crkve, a mi kao da smo izneverili njihove primere, i zbog toga, zbog od Boga poverene nam pastve predstavlja ih kao neverne odstupnike od sopstvenih Otaca naših, koji se o našim sveštenim dužnostima, kao i o duševnom duhovnom spasenju naših čeda ne staramo. Dalje, prisvajajući za sebe kao sopstvenu vlastitost katoličansku Hristovu Crkvu, zbog toga što on, kao što se sam hvali, sedi na episkopskoj stolici Svetog Petra, hoće na taj način da ovom prevarom više prostih ljudi privoli otpadništvu od Pravoslavlja, dodajući, sledujuće za svakog koji je sa bogoslovskim učenjem upoznat, strane reči: „Nema nijednog razloga zbog kojeg bi ste vi mogli odreći da se ne povratite istinitoj Crkvi, i da sa ovim svetim prestolom nemate zajednicu“.

10. Sva naša u Hristu braća i čeda vaspitana u blagočestiju i naučena čitajući ovo s razumom, pri svetlosti od Bogodanog im razuma, bez sumnje će spoznati da, reči i sadašnjeg rimskog episkopa isto tako kao i njegovih prethodnika od vremena otcepljenja, nisu reči mira, kao što on (str. 7) govori, nisu reči ljubavi, već reči same laži i prevare upravljene su ka sopstvenom njegovom uzvišenju po običaju njegovih prethodnika koji su delali protiv sabora. Zato smo mi i uvereni da, kako u sadašnjem vremenu, tako i u buduće, naši pravoslavni neće se prevariti. Istinita je reč Gospoda našeg: „Za tuđinom ne idu, već beže od njega, jer ne poznaju glas tuđinca“ (Jn 10:5).

11. Pored svega toga, mi smo smatrali za svoju otačku i bratsku našu dužnost kao i za našu svetu obavezu da vas ovom našom dobroželateljnom i sada predloženom vam Okružnicom utvrdimo u onom pravoslavlju koje smo od predaka primili, a uzgred da vam zajedno i onu slabost rimskog episkopa pokažemo,koju i on sam očigledno razume. On ne ukrašava svoj presto apostolskim ispovedanjem, već se stara da apostolskim prestolom potvrdi svoje dostojanstvo, a dostojanstvom svoje ispovedanje. U samoj stvari to je sasvim drugačije. Ne samo rimski presto koji se po jednom predanju smatra da je preimućstvo dobio od Svetog Petra, već i u Svetom pismu predstavljeni presto Svetog Petra, – to jest Antiohija, koja Crkva je po svedočenju Svetog Vasilija (Poslanica 48. Atanasiju Velikom) jeste glava svih crkava u vaseljeni. Što je još od svega više, Drugi vaseljenski sabor u Poslanici saboru zapadnih Otaca „najčasnijoj i najbogoljubaznijoj braći i saslužiteljima Damasu, Amvrosiju, Vritonu, Valerijanu i drugima ovako svedoči: „Najstarijoj i zaista apostolskoj crkvi koja je u Antiohiji Sirijskoj, gde je prvi put primljeno dostojno ime hrišćana“, i ova, kažemo, apostolska Crkva antiohijska nigde nije imala preimućstva (povlastice), da po Božijoj reči i po saborskim odlukama iz uvažavanja prema njoj, kao istiniti presto Svetog Petra bude shvatan. Ali šta mi to govorimo? Nije li i sam Petar lično bio suđen pred svima u istinitoj propovedi (Gal 2:14), i po svedočenju Svetog pisma, pokazao se zazoran i ne hodi pravo (Gal 2:14). Šta posle ovoga treba misliti o onima koji se veličaju i nadimaju, što samo uobražavaju da imaju njegov presto? I zaista sam nebojavljeni Vasilije Veliki, – ovaj vaseljenski učitelj pravoslavlja u katoličanskoj Crkvi, na koga su prinuđeni da se pozivaju i sami rimski episkopi, opredeljeno i jasno nam je gore rekao šta mi treba da mislimo o nepristupnom Vatikanu, „oni istinu ne znaju i ne žele je znati, s nama pak koji im istinu kazuju, prepiru se, a sami utvrđuju jeres“, – sledstveno isti oni naši Sveti Oci koje kao svetilnike i učitelje samog Zapada njegovo blaženstvo nam nabraja, i kojima da sledujemo savetuje nam, uče nas da bi mi, ne po prestolu o pravoslavlju, nego o samom prestolu i o onome koji sedi na prestolu – po Svetom pismu, po saborskim odlukama i opredeljenjima i po svima propovedanoj veri, to jest po pravoslavlju neprekidnog učenja (Crkve) sudili. Tako su sudili i osudili naši Oci saborom i Honorija papu rimskog, i Dioskora papu aleksandrijskog, i Makedonija i Nestorija patrijarhe konstantinopoljske, i Petra Knafeja patrijarha antiohijskog i druge, jer ako po svedočenju Svetog pisma i sama mrzost opustošenja je bila na svetom mestu (Dan 9:27, Mt 24:15), i zašto novotarije i jeres ne mogu biti na svetom prestolu? Odavde se jasno vidi slabost i nevažnost drugih dokaza u korist vrhovnog gospodstva rimskog episkopa. Kada Crkva Hristova ne bi bila osnovana na nepokolebivom temelju Hristovog ispovedanja: “ Ti si Hristos, Sin Boga živog“, – koje je bio zajednički odgovor od strane Apostola na postavljeno pitanje: „A vi, šta velite ko sam ja? „ (Mt 16:15), kao što nam Sveti Oci istočni i zapadni objašnjavaju, – to i sam Kifa bi bio za nju slab osnov, a još slabiji papa, koji je, prisvojivši za sebe ključeve Carstva Nebeskoga, kako je s njima postupao, poznato je iz istorije. O trikratnom znamenovanju: pasi ovce moje, naši zajednički Sveti Oci uče jednoglasno da to nije bilo nikakvo preimućstvo (prvenstvo) Svetog Petra nad drugim Apostolima, a još manje njegovih prejemnika, već je to bilo njegovo prosto uvođenje u apostolstvo, iz kojeg je on svojim trikratnim odricanjem ispao. Sam pak Sveti Petar, kao što se vidi, odveć je tačno razumeo smisao trikratnog Hristovog pitanja: „Voliš li me? i reči: više od svih (Jn 21:16), jer se opomenuo svojih reči: Ako se i svi sablazne o tebe, ja se neću nikada sablazniti. Rastuži se kada mu po treći put reče: voliš li me“. Ali njegovi naslednici, radi svoga cilja, ovu izreku prihvataju u povoljnijem smislu za njih.

12. Njegovo blaženstvo još govori (str. 8) da je Gospod naš kazao Petru (Lk 22:32): Ja se molih za tebe da ne oslabi vera tvoja i ti kada se obratiš, utvrdi tvoju braću. Molitva Gospoda našega bila je za to što je satana tražio (tamo str. 13) da mu se dopusti da sebi podvrgne veru svih učenika, – i Gospod mu je dozvolio da to učini samo sa Petrom, a posebno zato što je on izgovorio reči sebičnosti, i sebe je držao za višeg od drugih Apostola (Mt 26:32). Ako se i svi sablazne o tebe, ja se neću nikad sablazniti (Mt 26:33), to je bilo privremeno iskušenje, kada se Petar počeo kleti i zaklinjati se, iako ne znam čoveka (Mt 6:74). Tako je slaba priroda prepuštena samoj sebi, – Duh je bodar, a telo je slabo, da bi zatim došao sebi i suzama pokajanja očistivši se mogao još bolje utvrditi braću svoju u ispovedanju Onoga Koga oni nisu zamenili niti su ga se odrekli. O premudrog Božijeg rasuđivanja! Kako je bila božanstvena i tajanstvena na zemlji poslednja noć našeg Spasitelja! Sveštena ona večera, ona sama i sada se svakodnevno savršava po rečima Gospodnjim: „Ovo činite u moj spomen (Lk 29:19). Kad god jedete ovaj hleb i čašu ovu pijete, smrt Gospodnju objavljujete, dokle ne dođe“ (1 Kor 11:26). S takvim staranjem je zapoveđena bratska ljubav od strane zajedničkog nam Učitelja: Po ovome će svi poznati da ste moji učenici, ako budete imali ljubavi među sobom (Jn 13:35). Ljubav čije su zavete i rukopis najpre pape pocepali, braneći i primajući jeretičke novotarije, nasuprot onome što nam je blagovešteno i što je učenjem zajedničkih učitelja i Otaca naših utvrđeno, – i ta sama, kažemo, ljubav dejstvuje i sada u dušama hrišćanskih naroda, a naročito u predvodnicima njihovim. Mi hrabro i pred Bogom i pred ljudima ispovedamo, da molitva našeg Spasitelja Bogu i Ocu svom o zajedničkoj ljubavi hrišćana i sjedinjenja u jednu, svetu, katoličansku i apostolsku Crkvu, u koju verujemo mi, da budu jedno kao što smo mi jedno (Jn 17:22) dejstvuje u nama, kao i u njegovom blaženstvu (papi), i ovde se upravo naša bratska smernost i revnost susreće sa smernošću i revnošću njegovog blaženstva (pape), – s tom samo razlikom što je u nama ista ta revnost tamo usmerena, da se božanski, besprekorni i svesavršeni Simvol hrišćanske vere čist i neokrnjen sačuva sa Jevanđeljem i odlukama sedam svetih vaseljenskih sabora, saglašavajući se sa učenjem Crkve, koja se neprekidno produžava. Međutim, od njegovog blaženstva (pape) samo je na to usmerena da se krepi i utvrdi nad svima vlast i gospodarenje papa koji sede na apostolskom prestolu i njihovo novo učenje. To je, ukratko rečeno, suština cele razlike između nas i njih; to je „pregrada“ ograde, koja će se po božanskom proročanstvu (Tim 10:1), i druge ovce imam, koje nisu iz ovoga tora; i te mi valja privesti i glas je to moj: Istinu koja od Oca ishodi, čuće, uz pomoć proslavljene mudrosti njegovog blaženstva, kao što se nadamo, u njegove dane razrušiti. Kazaćemo još treće: ako, saglašavajući se rečima njegovog blaženstva dopustimo da je molitva našeg Gospoda o Petru, kome je odricanje i prestup kletve predstojao, tesno sa Petrovim prestolom sjedinjena i svezana, i da ona snagu svoju prostire na pape koji u razna vremena sede na njemu; ovo mišljenje, ako ništa, kao što je gore rečeno (11) i ne potvrđuje (kao što nam Pismo primerom samog Petra posle silaska Svetog Duha svedoči), to opet, mi kažemo, na osnovu Spasiteljevih reči, i svakoga uveravamo da će doći vreme kada će ova božanstvena molitva koja je nastala povodom slučaja Petrovog odricanja: da ne oslabi sasvim vera njegova, da podejstvuje na ma kojeg njegovog naslednika, koji će se podobno njemu zaplakati, i sve nas obratiti, braću svoju, još bolje utvrditi u pravoslavnoj veri, koju smo mi od predaka primili. I o! kada bi njegovo blaženstvo bio takav istiniti naslednik blaženog Petra! Ali, šta stoji na putu ovoj našoj smirenoj molitvi, da još i naš iskreni savet iz čistog srca u ime svete saborne Crkve, ne prisajedinimo. Mi se bez svakog odlaganja ne usuđujemo kazati, kao što reče njegovo blaženstvo, ali kažemo: bez žurbe i posle zrelog rasuđivanja, a osim toga, ako bi još bilo potrebno, posle savetovanja sa najmudrijim i najpobožnijim, no i zajedno i sa najpravdoljubivijim kao i najnepristrasnijim episkopima, bogoslovima i učiteljima, koji se i u ovom vremenu po božanskom domostroju nalaze kod svih zapadnih naroda.

13. Njegovo blaženstvo (papa) govori da episkop lionski Sveti Irinej piše na pohvalu rimske crkve: „Potrebno je da se sva Crkva, to jest svi i svuda nalazeći se verni sa njom saglašavaju zbog prvenstva ove Crkve, u kojoj se sačuvalo apostolsko predanje, motreći na sve ono što je između vernih svuda poznato“. Premda ovaj Sveti Irinej sasvim drugo govori nego što je vatikanski episkop razumeo, to opet mi ostavivši njima neka po volji svojoj tumače i razumevaju, samo ćemo kazati ovo: ko odriče da stara rimska Crkva nije apostolska i da je bila pravoslavna? Niko između nas neće posumnjati da nju i samim obrascem pravoslavlja nazove, i radi njene bolje pohvale mi ćemo navesti reči istoričara Sozomena o tome, na koji način se do izvesnog vremena moglo u njoj sačuvati hvaljeno od nas pravoslavlje, što je njegovo blaženstvo prećutalo. „Zapadna crkva“ govori Sozomen „čuva u čistoti otačke dogmate, slobodna od rasprava i hvalisanja“. Ko je od Otaca ili od nas samih poricao njoj, crkvenim pravilima dato starešinstvo u sveštenonačalnom poretku, dokle god je ona čuvala u čistoti otačko učenje, rukovodeći se nepogrešivim učenjem Svetog pisma i svetih sabora? Ali, mi sada vidimo, da se u njoj nije sačuvao ni dogmat o Svetoj Trojici po Simvolu Svetih Otaca prvi put u Nikeji, a drugi put u Konstantinopolju sabranih, po Simvolu koji su i ostalih pet vaseljenskih sabora ispovedili i potvrdili, podvrgnuvši anatemi sve one koji bi samo jednu jotu u njemu izmenili. Nije se u njoj sačuvao ni apostolski obraz (lik) savršavanja Svetog krštenja, ni prizivanje Duha na Svete darove. Naprotiv, vidimo u njoj i Evharistiju bez pričešća iz Svete čaše, koje se, o užasa! drži za izlišno. Vidimo u njoj i odveć koješta drugo što nije bilo poznato, ne samo našim, istočnim Svetim Ocima, koji su se svagda nepogrešivim vaseljenskim pravilima, i kao što iz uvažavanja istine i njegovo blaženstvo (str. 2) govori, obrazcem pravoslavlja nazivali, nego i drevnim Svetim Ocima Zapada. Vidimo u njoj i prvenstvo, o kome svom snagom sada i njegovo blaženstvo onako isto kao što su i njegovi prethodnici radili, revnuje, i koje je od njih iz bratskog odnosa i sveštenonačalnog preimućstva preobraćeno u gospodarenje. Šta, dakle, treba zaključiti o nepisanim predanjima, kada sama pisana predanja predstavljaju takvo izvrtanje i izmenu, i to izmenu na gore? A ko je toliko slobodan i ka dostojanstvu apostolskog prestola toliko poverenja može imati, da se usudi da kaže, da ne bi, to jest Sveti otac naš Irinej, kada bi se sada u život povratio, i to video, kako je rimska crkva u tako bitnim i vaseljenskim članovima hrišćanske vere od drevnog i prvonačalnog apostolskog učenja odstupila, da ne bi, kažemo, on prvi protiv novotarija i samovoljnih naredbi iste crkve ustao, koju je on onda po pravdi pohvaljivao za to što je ona sačuvala otačke dogmate? Na primer, kada bi Sveti Otac video da je rimska crkva, ne samo iz svog čina Liturgije pod uticajem sholastike, najdrevnije i apostolsko, svesvršavajućeg Duha prizivanje izbacila i sveštenodejstvo u njegovoj suštinskoj strani teško nagrdila, nego se još svakojako stara kako će ga i iz Liturgije ostalih hrišćanskih naroda istisnuti, klevetajući tako, nedostojno apostolskog prestola, koji se veliča, kao da se to posle razdeljenja Crkve potkralo (str. 11). Šta bi on za tu novotariju kazao, on koji nas uverava (Sv. Irinej, Knjiga 4, gl. 34, da „zemni hleb kada se nad njim izvrši prizivanje Božije, nije odveć prosti hleb“, i tako dalje), razumevajući ovde pod rečju „anaklisis“ upravo ono prizivanje kojim se savršava tajna Liturgije? A da je Sveti Irinej tako verovao, to je primetio i jedan papski monah minorit Francisko F. Ardenti 1639. godine, koji je spomenutog Svetog Oca izdao dela sa tumačenjem: panem et calycem comixtum per invocationis verba corpus et sangvis Christi vere fieri ; odnosno, Sveti Irinej uči da hleb evharistijski i rastvoreno vino kroz reči prizivanja postaju istinito Telo i Krv Hristova. Dalje, šta bi on kazao kada bi čuo za namesništvo i papino poglavarstvo, on koji je, ne zbog velike i skoro nerazlučne raznoglasnosti o vremenu praznovanja Pashe (Jevsevije Kesarijski, Crkvena istorija 5, 26), tako silnim i svečanim nastupom strogom glasu pape Viktora, koji je u slobodnoj Crkvi Hristovoj imao mesta, usprotivio se? Tako dakle, sam onaj Otac koga njegovo blaženstvo kao svedoka za poglavarstvo rimske crkve navodi, potvrđuje da se njeno dostojantstvo ne sastoji u gospodarenju i poglavarstvu, koje i sam Petar nikada nije dobio, nego u bratskoj i vaseljenskoj Crkvi preimućstvu, što je dato papi samo radi znamenitosti i drevnosti njenog grada. Tako i Četvrti vaseljenski sabor čuvajući uzakonjenu Trećim vaseljenskim saborom nezavisnost crkava objavio je da su Oci nadležno dali preimućstvo prestolu starog Rima, budući da je to bio carstvujući grad, ne spominjući ništa o papama prisvojenom od Apostola Petra, a naročito o namesništvu rimskih episkopa i o njihovom vaseljenskom pastirenačalstvu. Tako duboko ćutanje o važnim preimućstvima i pored toga izjava o prvenstvu rimskih episkopa ne iz reči: ,,Pasi ovce moje“, i „na ovom kamenu sazidaću Crkvu svoju“, no prosto iz običaja i zbog carstvujućeg grada, a najposle i o prvenstvu, ne od Gospoda, već od Oca dano, uvereni smo mi da će se njegovom blaženstvu preimućstva svoja (str. 8) drugačije objašnjavajućem tim više strano učiniti, čim više kao što se (15) vidi, svedočenje spomenutog Četvrtog vaseljenskog sabora u korist svog prestola odlučnom biva budući da i sam Grigorije Dvojeslov, nazvan Veliki, obično ista četiri vaseljenska sabora (knj. 1, posl. 25), naziva kao da su četiri Jevanđelja i četvrougaoni kamen, na kome je sazidana saborna Crkva. 14. Njegovo blaženstvo govori (str. 10) da su Korinćani zbog pojave nesloge kod njih obratili se rimskom papi Klimentu, koji je presudivši delo poslao im Pismo, a oni su sa tolikim uvažavanjem primili njegovu odluku da su ga čitali po crkvama. Međutim, taj događaj je odveć slab dokaz papske vlasti u Crkvi Božijoj; budući da je Rim u to doba bio središte vladara i carska stolica, zbog toga je i svako delo, ma od kakve važnosti, kao što je i spor Korinćana moralo se tamo razmatrati, a naročito ako je jedna od spornih strana pribegavala stranom posredovanju. Tako biva i sada. Aleksandrijski, antiohijski i jerusalimski patrijarsi u slučaju neobičnih i zamršenih poslova pišu zbog toga carigradskom patrijarhu jer je ovaj grad sedište vladara, a osim toga i sabor mu je dodelio to preimućstvo. Ako se bratskom pomoći ispravi sve što je neophodno, to je dobro; ako li se pak ne ispravi, to se delo predaje na raspolaganje vladi. Ali, ova u hrišćanskoj veri, bratska pomoć biva na račun slobode crkava Božijih. To isto treba reći, na od strane njegovog blaženstva, navedene (str. 9) iz života svetitelja: Atanasija Velikog i Jovana Zlatoustog primere, to jest, da su to primeri bratskog preimućstva rimskih episkopa Julija i Inokentija, kao zakonitih zastupnika. Ali, njihovi naslednici traže od nas da se i mi pokoravamo kvarenju božanskog Simvola, dok je sam papa Julije izjavio svoje negodovanje nekima zbog toga što oni odstupaju od Nikejske vere i zbunjuju Crkvu (E. Sozomen, Crkvena istorija 3, 7) i pretio im je da ih više neće trpeti ako ne prestanu da uvode novotarije. U postupku Korinćana treba primetiti još i to da je od tadašnja tri patrijaršijska prestola najbliži i za Korinćane najvažniji bio rimski presto, kome su se oni po pravilu bili dužni i obratiti. Mi ovde ništa posebno ne vidimo što bi opravdalo papino pravo na gospodarenje u slobodnoj Crkvi Božijoj.

15. Najzad, njegovo blaženstvo (str. 9. i 10) govori da je Četvrti vaseljenski sabor, koji on pogrešno iz Halkidona u Kirhidon prenosi, pročitavši Pismo pape Lava I uskliknuo: „To je Petar kazao ustima Lava“. To je zaista bilo tako. Ali njegovo blaženstvo ne bi trebalo da bez pažnje ostavi i to kako su i nakon brižljivog ispitivanja Oci spomenute reči izgovorili na pohvalu Lava. Budući da je on kao papa, starajući se, može biti zbog kratkoće reči, izgubio iz vida jednu odveć važnu okolnost, da je, to jest važnost Vaseljenskog sabora daleko viša, ne samo od pape, već i od sabora koji ga okružuje. Zato ćemo mi ukratko predstaviti stvar, kako je ona zaista bila. Od skoro šest stotina na saboru prisutnih Otaca u Halkidonu, dve stotine između njih i to najučeniji, određeni su od strane sabora da i reči i po smislu Lavovo pismo ne samo pregledaju, već i da o njemu pismeno svoje mišljenje, da li je ono, naime pravoslavno ili nije, sa svojim potpisima dostave. Skoro dve stotine odvojenih mišljenja i rasuđivanja o tom Pismu, nalazi se u spisima četvrte sednice svetog sabora i ima sledeći sadržaj: „Maksim episkop Antiohije Sirijske kazao je: Poslanica Lava svetog arhiepiskopa carstvujućeg Rima saglasna je sa učenjem vere 318 Svetih Otaca nikejskih, i 150 u Carigradu Novom Rimu, i Svetog episkopa Kirila u Efesu izloženoj veri, zbog toga se i potpisujem“. I još: „Teodorit bogoljubivi episkop Kira rekao je: Poslanica svetog arhiepiskopa Lava saglasna je sa verom u Nikeji koja je kroz Svete i blažene Oce izložena, sa Simvolom vere u Carigradu izdanom od 150 Otaca, i tako isto saglasna je i sa Poslanicom blaženog Kirila. Odobrivši višeoznačenu Poslanicu, ja sam se potpisao.“ I tako svi po redu izjavljuju „saglasna je Poslanica“, „saglasna je Poslanica“, „ne protivreči Poslanica u svojim mislima“ i tako dalje, i tek posle prilježnog sravnjivanja njenog sa prethodnim saborima, kao i zbog toga što ona sadrži misli savršenog pravoslavlja, a ne samo zbog toga što je to bila papina Poslanica, oni su izrekli, ne štedeći nikakvih pohvala one značajne reči kojima se sada njegovo blaženstvo hvali. Međutim, kada bi njegovo blaženstvo nama poslalo izloženje vere koje je saglasno sa (verom) Sedam drevnih vaseljenskih sabora, umesto što se hvali blagočestijem svojih prethodnika, našim predmestnicima i Ocima na Vaseljenskom saboru zasvedočenim, to bi se i on mogao pohvaliti svojim pravoslavljem, i umesto otačkih dobročinstava da pokaže sopstveno dobročinstvo. Ako bi njegovom blaženstvu sada bilo ugodno da nam tako nešto pošalje, što bi posle istraživanja i prosuđivanja 200 Otaca sa prethodnim saborima našli da je saglasno, to sada, mi kažemo, može on i od nas grešnih čuti, ne samo reči: „Petar je to kazao“, ili šta drugo čudesno, nego još i takve reči: „Da celivamo svetu ruku, koja je obrisala suze sabornoj Crkvi“.

16. Šta više, od mudrosti njegovog blaženstva moguće bi bilo isčekivati takav poduhvat koji bi bio dostojan pravog naslednika Svetog Petra, Lava I i Lava III, koji je radi utvrđivanja pravoslavne vere napisao nepovređen božanski Simvol na nerazrušivim tablicama. Takav, kažemo poduhvat koji bi sjedinio zapadne crkve sa svetom, sabornom Crkvom, u kojoj bi ostala prazna i zauzeta – i kanonski prvenstvujuća katedra njegovog blaženstva, i katedra svih zapadnih episkopa; jer, saborna Crkva, očekujući da će se zaista obratiti otpali pastiri sa njihovom pastvom, nije za njega odredila novog svetitelja (episkopa) izlišnim naimenovanjem, kada su one u istini od drugih zauzete, da ne bi time ponizila sveštenstvo. Mi smo zaista isčekivali „reč utehe“, i nadali smo se da će ona doći putevima starih Otaca, kao što je Sveti Vasilije pisao Svetom Amvrosiju episkopu Milana (Pismo 55); no, na naše veliko udivljenje pročitali smo pomenutu okružnu Poslanicu istočnima, iz koje smo sa najvećom duševnom tugom saznali da i pravoslavna mudrost njegovog blaženstva, slično njegovim prethodnicima od razdeljenja Crkve – one iste reči razdora izriče, to jest, nepravilno dodaje najsavršenijem svetom našem na vaseljenskim saborima utvrđenom Simvolu dodatak; izokretanje Svete Liturgije, kojih samo nebeski sastav, imena sačinitelja, poštovana starina i svetinja sedmim vaseljenskim saborom priznata, učinila bi da se i sama ona svetotatsvena i drska ruka koja je Gospoda slave udarala, ukoči i malakše. Iz svega ovoga videli smo u kakav lavirint zabluda, iz kojeg nije moguće izaći, i u kakav neispravni porok lažnih umovanja je papizam bacio i najrazboritije i dobromisleće episkope rimske crkve, kada su i oni radi održanja, dakle, nepogrešive i obavezne namesničke vlasti i gospodarenja nad potčinjenima, bili prinuđeni da se dotaknu božanskog i nedodirljivog, i da se na sve zakunu ukazujući samo rečima poštovanje, prema divljenja dostojnoj starini (str. 11), a ustvari noseći neukrotivu strast ka novotarijama na svete predmete, kao što se vidi iz ovih papinih reči: „Neophodno je da se odstrani od njih to što se uvuklo kod njih posle razdeljenja“, i tako dalje (str. 11), gde on pridodaje i novotariju i samoj večeri Gospodnjoj (Sv. pričešće). Iz ovih reči moguće je pomisliti da njegovo blaženstvo podozreva kao da je i u pravoslavnoj Crkvi se dogodilo ono isto što se dogodilo, kao što se zna, u rimskoj crkvi posle utvrđivanja papizma, to jest izmena svih uopšte Svetih tajni i njihovo izopačivanje u duhu sholastičkog umovanja, sa kojima se on trudi da dokaže one iste nedostatke i u našim Svetim liturgijama, tajnama i dogmatima, navodeći uostalom da poštuje njihovu, poštovanja dostojnu starinu, ne držeći nimalo, zaista po snishođenju čisto apostolskom, kao što veli, da će nas uvrediti strogim odbacivanjem liturgijskih obreda, i tako dalje (str. 11). Od takvog nepoznavanja naših apostolskih i sabornih običaja, porodila se bez sumnje i druga njegova izreka (str. 7), „no, među vama se nije moglo sačuvati jedinstvo učenja i osvećena uprava“ u kojem iskazu on (papa) na čudnovat način pripisuje nama njegov sopstveni nedostatak, sličan onom sa kojim je nekada papa Lav IX u Pismu blažene uspomene Mihailu Kirulariju, prebacivao Grcima izopačavanje Simvola saborne Crkve, ne stideći se ni svoga dostojanstva, ni istorije. Ali, mi smo uvereni da kad njegovo blaženstvo pomisli na crkvenu starinu i istoriju, na učenje božanskih Otaca i na stare Litrugije u Galiji, Španiji, kao i na služebnik stare rimske crkve, sa užasom će naći da je još i mnoge druge nesuglasice koje su danas prisutne izrodio na Zapadu upravo papizam, onda, kada je kod nas pravoslavlje sačuvalo katoličansku Crkvu kao besprekornu nevestu njenom Ženiku, i pored svega toga što nemamo nikakvog svetovnog nadzorništva, ili kao što njegovo blaženstvo veli, osvećene uprave (str. 7), ali smo sjedinjeni svezom ljubavi i revnosti prema zajedničkoj Majci u jedinstvu vere sa sedam pečata Duha (Otk 5:1), to jest, sa vaseljenskim saborima utvrđeni u poslušnosti istini, te će tako poznati šta je uprkos toga neophodno da se odbaci od sadašnjih papskih dogmata i tajni – kao naredbi čovečijih. Zato, dakle, da bi se posve izmenjena zapadna crkva mogla približiti neizmenjenoj sabornoj pravoslavnoj veri zajedničkih nam Otaca, u kojoj se kao što on zna (str. 8), svi staramo, da ono učenje sačuvamo koje su preci naši ispovedali (str. 8). Zato on dobro čini što nas tamo upućuje da ostanemo verni starim sveštenonačalnicima istočnih oblasti. Kako su razumevali stari sveštenonačalnici vlast učenja arhiepiskopa starog Rima, kakav smo dužni imati pojam o njima mi, čada pravoslavne Crkve, i na koji način treba da primamo njihovo učenje, kao primer toga oni su nam saborno ostavili, a nebojavljeni Vasilije to nam je pojmljivo rastumačio (odeljak 7). Što se tiče njihove vrhovne vlasti – rimskih arhiepiskopa – pošto to nismo u nameri ovde isleđivati i o tome govoriti, navešćemo malo reči tog istog Svetog Vasilija, „hteo sam pisati o glavnom njihovom αυτών κορυφαιω“.

17. Iz svega ovoga, svako[1] vaspitan u zdravom, sabornom učenju, tim pre Njegovo Blaženstvo, može da zaključi kako je neblagočestivo, i nesaglasno s pravilima Sabora drznuti se na izmenu naših dogmata, Liturgije i ostalih sveštenodejstava, čija je drevnost savremena samom Hrišćanskom učenju, zasvedočena svagdašnjim prema njima uvažavanjem i verom u njihovu neprikosnovenost čak i od strane drevnih pravoslavnih papa, kojima je sve ovo bilo zajedničko s nama; koliko je, s druge strane, blagopotrebno i blagočasno ispraviti novine, čije vreme upada u crkvu rimsku tačno znamo, i protiv kojih su večnoga spomena Oci naši blagovremeno podizali glas svoj. Postoje i drugi razlozi zašto Njegovo Blaženstvo može proizvesti takav preobražaj. Prvo, sve naše (dogmati, odluke, itd.) je nekad bilo poštovano od strane zapadnih, koji su imali ista ta sveštenodejstva i ispovedali jedan isti Simvol; međutim, kako te novine nisu bile poznate našim Ocima, one ne mogu biti potvrđene pisanjima makar i zapadnih pravoslavnih Otaca, i ne mogu biti dokazane ni kao drevne, ni kao opšte. Dalje, kod nas ni patrijarsi, ni Sabori nikad nisu mogli uvesti nešto novo, jer je čuvar blagočašća (iperaspistis tis thriskias) kod nas samo telo Crkve, tj. sam narod, koji uvek želi da sačuva svoju veru neizmenjenu i saglasnu s verom otaca svojih, što su iskusili mnogi od papa i latinstvujućih patrijarha, koji od vremena raskola nikoliko nisu uspeli u svojim napadima na nju (veru); međutim, kao što su u zapadnoj crkvi prethodne pape s vremena na vreme, i milom i silom, kanonizovali u njoj (veri) mnoge novine radi blagoustrojenja (di’r iconomian), kako su govorili u svoju odbranu Ocima našim, iako su zapravo proizvodili besporedak u telu Hristovom – tako bi papa opet, ovaj put zaista radi svetog i najpravednijeg blagoustrojstva, mogao ispraviti «ne mreže», nego sam razderani hiton Spasiteljev, ponovo ustanoviti poštovana i drevna sveštenodejstva, «sposobna da sačuvaju blagočestije», kako se izražava samo Njegovo Blaženstvo (str. 11, red 16), i koje uvažava on, po sopstvenim rečima (str. 11, red 14), koje su i njegovi prethodnici uvažavali – ponovivši čuvenu izreku jednog od blaženog spomena svojih prethodnika (tj. Celestina na III vaseljenskom Saboru): «Desinat novitas incessere vetustatem,— da prestane novina da napada starinu». Neka bar u toj jednoj stvari posluži dobru saborne Crkve dosad ispovedana nepogrešivost papskih odredbi! Istina, u takvom poduhvatu, čak i takav papa kao što je Pije IX, pri svoj svojoj mudrosti, blagočašću i revnosti za hrišćansko jedinstvo vaseljenske Crkve – kao što se sam izvoleo izraziti – može i spolja i iznutra naići na prepreke i poteškoće; ali ovde smo osobito dužni skrenuti pažnju Njegovom Blaženstvu (da nam ne zameri na smelosti) na sledeći deo njegovog pisma (str. 8, red 32): «u delima koja se tiču ispovedanja Božanstvene vere, nema ničeg toliko teškog, da se ne bi trebalo istrpeti zarad slave Hristove i radi nagrade u večnom životu». Zato je dug Njegovog Blaženstva da pokaže pred Bogom i ljudima, da je on, budući predvodnik Bogougodnog poduhvata, u isto vreme i revnosni zaštitnik gonjene istine Jevanđelja i svetih Sabora, koji žrtvuje čak i sopstvene pogodnosti da bi bio, po rečima Proroka Isaije (Is. 60:17), vladika u miru, i episkop u pravdi. Neka bude tako! Ali dok se ne dogodi ovo željeno obraćanje otpavših Crkava k telu jedine, svete, saborne i Apostolske Crkve, kojoj je glava Hristos (Ef. 4:15), a svi mi pojedinačni udovi, dotad je svaki njihov napad i svaka njihova samozvano savetovanje, koje naginje ka izopačivanju naše, od Otaca nam predate, besprekorne vere, ne samo kao sumnjivi i opasni, nego i kao neblagočestivi i dušegubni – dostojni su saborne osude. Takvoj osudi naročito podleže i okružna Poslanica pape starog Rima Pija IX «istočnim» episkopima, i takvom je mi u sabornoj Crkvi proglašavamo!

18. Usled, dakle, toga, ljubazna braćo i saslužitelji našeg smirenja!, Kao i uvek, tako poglavito i u sadašnje vreme povodom obnarodovanja okružne Poslanice držimo na osnovu naše patrijaraške i saborne odluke, za našu najsvetiju dužnost da ne bi niko iz osvećene ograde saborne pravoslavne Crkve, naše najsvetije zajedničke majke poginuo – da ne samo sebi sami iz dana u dan napominjemo, veđ da i vas zamolimo da ivi jedan drugome poučne reči blaženog Pavla napominjete, kojeje on svetim našim prethodnicima sabravši ih u Efes izgovorio: „Pazite, dakle, na sebe i na sve stado u kome vas Duh Sveti postavi za episkope da napasate Crkvu Gospoda i Boga koju steče krvlju svojom. Jer ja znam to da će po odlasku mome ući među vas grabljivi vuci koji ne štede stada. I između vas samih ustaće ljudi koji će govoriti naopako da odvlače učenike za sobom“ (Dap 20:28-30). Naši prethodnici i Oci kada su saslušali ovu božansku pouku, proliše onde obilate suze i grleći izljubiše ga. Tako i mi braćo slušajući ga gde nas sa suzama poučava, grlimo ga u mislima i ljubeći uverimo ga sa tvrdom verom našom da nas niko neće odvojiti od ljubavi Hristove, udaljiti od jevanđelskog učenja, odvratiti od pouka punih uspeha Otaca naših, kao što i njih nije niko mogao prevariti i pored sveg nastojanja, sa kojim su se ljudi po vremenu vladali i svašta mogli činiti, od kušača na to podstrekavani, – da tako postigavši vrhunac vere, to jest spasenje duša naših, i razumnog srca nad kojima nas je postavio Duh Sveti za pastire, čujemo od Gospoda, „dobro, dobri i verni slugo“.

19. Ovu apostolsku poruku i savet šaljemo preko vas celoj punoći pravoslavlja, ma gde oni bili, sveštenicima i sveštenomonasima, sveštenođakonima i usamljenicima, rečju celom sveštenstvu i bogoljubivom narodu, načalnicima i potčinjenima, bogatima i siromasima, roditeljima i deci, učiteljima i učenicima, obrazovanima i neobrazovanim, gospodarima i slugama, kako bi svi jedan drugog sa savetom ukrepljavajući se „mogli nasuprot stati demonima „. Tako nam svima zapoveda i blaženi Apostol Petar u Prvoj poslanici 5:8-9: „Budite trezveni i bdite, jer suparnik vaš đavo, kao lav ričući hodi i traži koga da proždere, njemu se protivite utvrđeni verom „.

20. Vera naša braćo! početak je dobila ne od ljudi, niti kroz ljude, već od Isusa Hrista pomoću otkrivenja, koju su propovedali božanstveni Apostoli, utvrdili Sveti vaseljenski sabori, predali jedan drugome veliki mudri Učitelji vaseljene, zapečatili svojom krvlju sveti Mučenici: Držaćemo se, dakle, ispovedanja koje smo čisto primili od tolikih muževa, te ćemo svaku novotariju kao uticaj nečastivog odbaciti. Onaj koji prima novo učenje, taj je kao da on predanu pravoslavnu veru, za nesavršenu priznaje. Ali, pravoslavna vera već je u potpunosti otkrivena i utvrđena, zato joj nije moguće činiti ni dodavanja niti oduzimanja, niti bilo kakve druge izmene; dakle, svaki onaj koji se usudi da to ili učini ili savetuje ili pomisli, već se odrekao vere Hristove, već se svojevoljno potčinio večnom prokletstvu (anatemi) huleći na Duha Svetoga, kao da je Duh Sveti nesavršeno u Svetom pismu i na saborima govorio. Strašnu ovu anatemu braćo i ljubazna u Hristu deco! mi sada izričemo, ali nju je pre svih nas izrekao Spasitelj naš (Mt 12:32): „A koji reče protiv Duha Svetoga, neće mu se oprostiti ni u ovome veku ni u budućem“. A božanski Pavle izrekao je ovo u Poslanici Galatima 1:68: “ Čudim se da se od Onoga koji vas pozva blagodaću Hristovom , tako brzo odvraćate na drugo jevanđelje, koje nije drugo, samo što vas neki zbunjuju i hoće da izvrću blagovest Hristovu. Ali ako vam i mi ili anđeo s neba propoveda blagovest drukčije nego što vam propovedasmo, anatema da bude!“ To su izrekli Sedam vaseljenskih sabora i sav zbor bogonosnih Otaca. Tako su se svi oni koji se za novotarije, jeres ili raskol zauzimaju, svojevoljno obukli, po rečima Psalmopevca 109:18, „u kletvu kao u haljinu“, pa bili oni pape ili patrijarsi ili klirici, ili svetovnjaci, pak bio i sam anđeo sa neba, i on neka je proklet, „ako vam blagovesti što niste primili“. Tako su rasuđivali naši Oci slušajući dušespasiteljne reči Pavlove, pak su ostali, s kolena na koleno nepokolebivi, i stalni u veri, sačuvali su je posred tolikih jeresi čistu i neizmenljivu, i predali nama celovitu i nepovređenu, kao što je iz usta prvih služitelja Reči proizašla. Tako rasuđujući, i mi ćemo nju istu savršenu predati budućim naraštajima bez ikakve izmene, kao što smo je i primili, da bi i oni, kao i mi, bez stida i prekora mogli govoriti o veri svojih predaka.

21. Prema tome, dakle, braćo ljubljena u Gospodu i deco! „očistivši duše svoje“ po Apostolu, „na poslušanje istine“ (1 Petr 1:22), ,,mi ćemo paziti na ono što čusmo, da ne skrenemo“ (Jevr 2:1). Vera koju mi ispovedamo nepostidna je. Nju je u Jevanđelju predao Gospod naš, nju su posvedočili sveti Apostoli i sedam Svetih sabora, nju su propovedali po celoj vaseljeni, nju su priznali i sami njeni protivnici koji su pre njihovog otpadništva od pravoslavlja u jeres, ili sami, ili Oci, ili praoci njihovi tu istu veru ispovedali. Ona je po svedočanstvu istorije uznela se iznad svih jeresi koje su je napadale, ili napadaju, kao što vidite, do dana današnjeg. Naši bogonosni Oci i prethodnici jedan od drugog, počev od Apostola i od postavljenih apostolskih naslednika, do dana današnjeg, sačinjavaju jedan neprekinuti lanac i jedan s drugim skopčavajući se, predstavljaju sveti vrt čija su „vrata Hristos“, gde se napasa sva pravoslavna pastva na plodonosnim njivama tajanstvenog Edema (Raja), a ne po stazama krivim, rogobatnim, kao što njegovo blaženstvo (str. 7), veli. Crkva je naša sačuvala nepogrešive i nepovređene tekstove Svetog pisma, Stari zavet u tačnom i vernom prevodu, a Novi zavet u Božanskom izvorniku. Sveštenodejstva, Svete tajne, a posebno Božanstvenu liturgiju, koje su ostale one iste svetle i savršene kao što smo ih od Apostola primili. Nijedan drugi narod, nijedna druga hrišćanska zajednica ne može se pohvaliti sa Svetim Jakovom, Vasilijem i Zlatoustim, sa Sedam vaseljenskih sabora, tih sedam stubova doma Premudrosti koji behu sazvani kod nas. Naša Crkva čuva izvornike svetih odluka sabora. Pastiri njeni, časno sveštenstvo i monaški zbor čuvaju staru besprekornu postupnost prvih vekova Hrišćanstva u svom ustrojstvu, u načinu života, pa i u samoj jednostavnosti svoje odeće. Zaista, u svetu ogradu (Crkvu) neprekidno su se uvlačili, i kao što vidimo, uvlače se “ vuci grabljivi „ po predskazanju Apostola, što dokazuje da se u njoj zatvaraju „jaganjci“ Pastirenačalnika, – ali ona je uvek pevala i peva, “ optekoše, opkoliše me; ali ih u ime Gospodnje razbih“ (Ps 118:12). Spomenućemo još jednu okolnost koja, iako je žalosna, ipak može rastumačiti i dokazati istinu naših reči. Svi hrišćanski narodi koji danas veruju u ime Hristovo, pa ni sam Zapad, ni sam Rim ne isključujući, kao što nam je iz spisa prvih papa poznato, naučeni su bili u Hristovoj veri od naših svetih prethodnika i Otaca. Kasnije, međutim, ljudi lukavi od kojih su mnogi bili pastiri i arhipastiri spomenutih naroda, ah! usudiše se sa svojim žalosnim mudrovanjima i jeretičkim mišljenjima, te unakaziše pravoslavlje kod tih naroda, kao što to svedoči nelažna istorija, i kao što je to predskazao Apostol Pavle.

22. Iz ovoga znamo, braćo i deco naša duhovna, kakvu nam je veliku blagodat Bog darovao u pravoslavnoj veri našoj, i u Njegovoj jednoj, svetoj, katoličanskoj i apostolskoj Crkvi, koja kao Mati Ženiku svome verno neguje nas nepostidno i besprekorno da dobro savetni budemo u našoj nadi (1 Petr 3:15). Čime ćemo se mi grešni odužiti Gospodu za sve što nam je darovao? Neoskudevajući u dobroti Gospod i Bog naš, Koji nas je sopstvenom krvlju stekao, ništa ne treba od nas, već sa svom dušom i sa svim srcem besprekorno da budemo privrženi veri naših Otaca, da pravoslavnoj Crkvi, koja je nas ne sa novoizmišljenim kropljenjem, već božanskom banjom apostolskog Krštenja porodila, koja nas po večnom zavetu Spasitelja našeg sopstvenim čistim Telom njegovim hrani, i časnom Krvlju njegovom, za spasenje naše i celi svet izlivenom, kao istinska Mati obilno napaja, budimo odani, i da je ljubimo. Tako, dakle, zagrlimo je u mislima kao odojčad svoju majku, ma gde na zemlji, na severu ili jugu, na istoku ili zapadu se nalazila. Uperimo poglede i misli naše na božansko Lice i njezinu dobrotu, uhvatimo se sa obema rukama za njen presveti ogrtač (hiton), u koju ju je obukao sa prečistim Njegovim rukama krasni dobrotoju njen Ženih, kada ju je iz grehovnog ropstva izbavio. Osetimo u našim dušama tužni osećaj majke za svoju decu, i dece koja ljube majku onda kada proždrljivi i zlonamerni grabitelji svakojako se staraju, ili da je odvedu u ropstvo, ili da ih iz majčinog naručja otrgnu. Podhranjujmo u sebi taj osećaj, sveštenstvo i narode, a naročito onda kada duhovni neprijatelj našeg spasenja, nudeći raznovrsne zgode (str. 11) sva sredstva upotrebljava, i svuda po rečima blaženog Petra hodi, da koga proguta, – i kada po putu, kojim mi mirno i nezlobivo hodimo, razapinje svoje lukave zamke.

23. „A Bog mira, koji podiže iz mrtvih velikoga Pastira ovaca“ (Jevr 13:20), koji ne drema, niti spava čuvajući Izrailj, da sačuva srca vaša, i misli vaše i stope vaše da upravi na svako dobro delo. Budite zdravi, radujte se u Gospodu.

Godine 1848, meseca maja, indikta 6-og.

Antim, arhiepiskop Novoga Rima i vaseljenski patrijarh u Hristu Bogu vozljubljeni brat i molitvenik Jerotej po Božijoj milosti patrijarh Aleksandrije i celog Egipta u Hristu ljubljeni brat i molitvenik Metodije po Božijoj milosti patrijarh velikog grada Božijeg Antiohije i celog Istoka u Hristu Bogu ljubljeni brat i molitvenik Kirilo po Božijoj milosti patrijarh Jerusalima i sve Palestine u Hristu Bogu ljubljeni brat i molitvenik Konstantinopoljski svešteni sinod: Episkop Kesarije Pajsije, Episkop Efesa Antim, Episkop Iraklije Dionisije, Episkop Kizika Joakim, Episkop Nikomidije Dionisije, Episkop Halkidona Jerotije, Episkop Derkova Neofit, Episkop Andrujanoplja Gerasim, Episkop Neokesarije Kirilo, Episkop Verije Teoktist, Episkop Pisidije Meletije Antiohijski svešteni sinod: Zaharije Arkadijski, Metodije Emesiski, Joanikije Tripolski i Artemije Laodikijski Jerusalimski svešteni sinod: Meletije Petraski, Dionisije Vitlejemski, Filimon Gazijski, Samuilo Neapoljski, Tadej Sevastijski, Joanikije Filadelfijski i Jerotej Tavorijski