Ožalošćena porodica/6

PRVI ČIN

POJAVA VI

POJAVA VI

DANICA, ADVOKAT

DANICA (ostaje nasred sobe sa punim služavnikom i gleda za njima).
ADVOKAT (nailazi): Dobar dan! O, kako je to lepo; dočekujete me punim rukama.
DANICA: Pa razume se, kad imam punu kuću gostiju. (Ostavlja služavnik na najbliži sto.)
ADVOKAT: Kakvi su vam to gosti?
DANICA: Pa porodica pokojnikova; svratili, po običaju, sa parastosa svi ovamo. Preporučili ste nam, tetki i meni, da budemo prema njima predusretljivi i ljubazni.
ADVOKAT: Pa ta vas ljubaznost ništa ne košta.
DANICA: O, košta vrlo skupo.
ADVOKAT: ? ? ?
DANICA: Košta me uniženja.
ADVOKAT: Vređaju vas?
DANICA: Ne, jer se ja i ne obzirem na njihova podmigivanja, šaputanja i njihove omalovažavajuće poglede... sve me se to ne tiče, ali uniženje koje sam maločas doživela...
ADVOKAT: Šta je to bilo?
DANICA: Jedan od te gospode iz porodice, koji veli da je naslednik, bezočno mi je ponudio da ostanem besplatno u stanu sve dok se on ne oženi.
ADVOKAT: Vrlo plemenit gospodin! A šta ste mu vi odgovorili?
DANICA: Da nije bilo vaših uputstava da budemo prema njima pažljivi, ja bih već znala šta bih mu odgovorila.
ADVOKAT: Dobro ste ipak učinili što ste se uzdržali, jer najzad, šta znate, možda taj čovek nije time hteo da vas vređa.
DANICA: Ali kako?
ADVOKAT: Možda on ima kakve ozbiljne namere?
DANICA: Pa šta ako bi imao ozbiljne namere?
ADVOKAT: Pa, recimo, ako bi on bio odista naslednik.
DANICA (uvređeno): Zar vi odista niste mogli steći bolje mišljenje o meni?
ADVOKAT: Bože moj, neka vas to ne vređa, ali, znate kako je, bogatstvo ipak mora pokolebati čoveka.
DANICA: Tako? Znači, i vi se ne osećate jaki pred bogatstvom?
ADVOKAT: To nisam kazao.
DANICA: Kako da niste?
ADVOKAT: Uostalom, advokati i lekari ne primenjuju na sebe mišljenja i savete koje drugima daju.
DANICA: I vi se, mislite, ne bi pokolebali pri susretu sa kakvom bogatom naslednicom?
ADVOKAT: Verujte ne, čak kad bih tu devojku i voleo, jer sam uveren da bi ona uvek sumnjala u čistotu mojih pobuda.
DANICA (u razgovoru zavukla je slučajno ruku u džep i napipala tamo ceduljicu koju iznosi): Eto, eto opet. Vi uvek tako nekako zavedete razgovor da ja zaboravim ono što je najvažnije. Otkad mi stoji u džepu ova ceduljica na kojoj je tetka napisala račun o utrošku onog novca što ste joj dali.
ADVOKAT: Pa imamo vremena za to.
DANICA: Ipak, da svršimo. Tetka me je naročito molila.
(Čuju se glasovi iz sobe.)
ADVOKAT: To su izvesno oni? Ja nisam rad da me sretnu ovde.
DANICA: Zašto?
ADVOKAT: Ta, dosadili su mi. Nemam mira od njih ni u kancelariji ni kod kuće.
DANICA: Pa to ih vi poznajete?
ADVOKAT: Da, upoznao sam ih. Ranije ih nisam nikad ni video. To su obično ljudi neznani i skriveni, ali kad tako padne kakav testament bogatoga pokojnika, oni se pojave i zađu od advokata do advokata i po ceo dan drežde pred vratima starateljskog sudije.
DANICA: Izgleda da su svi bliski rod pokojniku?
ADVOKAT: Da, verovatno, ali će posle otvaranja testamenta biti to u srazmeri prema svoti koju im je pokojnik ostavio. (Čuje se galama.) Evo ih! Ja ću se radije udaljiti. Doviđenja! (Pođe.)
DANICA: A tetkini računi?
ADVOKAT: Rekao sam vam već, imamo vremena za to! (Ode.)
DANICA (uzima ponovo služavnik).

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.