Odgovor na jedan poziv
| Odgovor na jedan poziv Pisac: Branislav Nušić |
Odgovor na jedan poziv*)
Dobio sam, drugovi i prijatelji, vaš poziv da se ovih dana posle tako dugog niza godina, sa-stanemo i proslavimo dvadesetpetogodišnjicu od dana kada smo svršili Universitet. Odazvaću se, Berujući da će mi ta proslava vratiti sećanje na one lepe dane, kada smo, i ja i vi svi, verovali, da je u Srbiji i potrebno i vredno truda svršiti Univerzitet. Za ovih dvadeset i pet godina, na žalost, ja sam se uverio da su majci Srbiji pisme-ni ljudi vrlo izlišni i da je universatetska kva-lifikacija jedan luksuz, kojega čovek ne može, i da hoće, da se otrese.
Kad sam prviput stekao univerzitetsku diplomu, ja sam mislio: moj je svet, i mislio sam: sad mi je u ruci onaj ključ što svaka gvozdena vrata otvara, aladinova lampa pred kojom se stene ra-zoravaju.
- ) Poziv školskih drugova na proslavu dvadesetpetogodišnjice.
A kako je bilo i šta je bilo, u stvari, u životu?
Otišao sam u vojsku, i kad sam pomenuo da imam univerzitetfu diplomu, oni su se raspiti-vali — čiji sam sin?
Obratio sam se državi i, kad sam joj pomenuo da imam univerzitets|ku diplomu, ona se raspiti-vala — imam li akcije, i koje banke?
I tada, kada oam video da mi je ta diploma jedan teret i jedna smetnja, došao sam na srećnu misao da počnem lagati kako ja i nemam diplomu Univerziteta, kako je nikad nisam ni imao, i kako uopšte nikad nisam ni pomišljao da je imam.
Tako rešen, obratim se ponovo državi, koja me je jedanput već odbila. Javim se načelniku jednog ministarstva i ovaj me primi.
— Gospodike načelniče, — otpočeh ja vrlo ozbiljno, kako on ne bi ni iz jedne jedine reči saznao da sam svršio Universitet — došao sam da vas zamolim da mi date službu.
— Šta si svršio?
— Pa... svršio sam pet razreda gimnazije ali nisam položio ispite.
— A jesi li pismen?
— Pa, onako; ali poučiću se.
— Sasvim! — odgovara načelnik — ako bu-deš vredan, poučićeš oe. Eto, ja sam svršio dva razreda i rataroku školu, pa šta mi fali?
I dobijem olužbu: i pravio bih vrlo lepu ka-rijeru, da moje kolege nisu odnekud saznale da s,am svršio Universitet i dunucirale me kod pret-postavljenih. Pretpostavljeni su me odmah uzeli na zub i, razume se, izgubio sam službu.
Pustio sam da prođe malo vremena, da se u vladinim krugovima zaboravi da sam svršio Uni-versitet, pa sam se uputio načelniku drugog mi-nistarstva.
— GoSpodine načelniče — otpočeh vrlo oba-zrivo — došao sam da vas zamolim za službu.
— Šta si bio do sada?
— Pa bio sam podnarednik.
— A jesi li učio štogod?
— Svršio sam podoficirsku školu.
— Dosta. Ja sam bio poručnik, pa, eto... hvala Bogu.
I ja opet dobih vrlo lepu službu, u kojoj bi sve do danas ostao, ali, otpoče strahovita kampanja protiv mene. Najpre počeše minisgru da stižu anonimna pis!ma, u kojima mu se dostavlja da sam svršio Universitet, pa onda počeše novine da pi-šu čitave članke: „Šta to znači, u državnoj službi trpi se čovek koji je svršio Universitet. Zna li to g. ministar i, ako zna, misli li on to i dalje trpeti?” Pa, kad je i to bilo malo, pade i inter-pelacija u Skupštini, u kojoj Se ministir pita: zna li on, i vodi li o tome računa, da oe u držav-
nu službu uvukao jedan čovek koji je svršio Uni-versitet?
E, posle toga, nije mi moglo biti više op-stanka u državnoj službi.
I od toga doba ja više nisam ni pokušavao da je tražim.
Diplomu međutim o svršenom Universitetu uramio sam i obesio pored diplome kojom sam ime-novan počasnim članom jednog pevačkog društva. Obe te diplome donose mi podjednake rente, pa i treba da j edna kraj druge vise.
I taman sam ja bio sasvim i zaobravio na tu neprijatnost, da sam i ja nekad svršio Universitet, a vi me, drugovi i prijatelji, vašim pozivom opo-menuste. Doći ću, proslavićemo. Zašto ne bih! Kad ima ljudi koji proslavljaju dvadeset i pet go-dina bračnog života, zašto ne bih ja proslavio ovu manju nevolju, Koja me je dvadeset i pet godina vezala za jednu diplomu, koja mi je upropastila karijeru.