Oda k samom sebi
| Oda k samom sebi Pisac: Lukijan Mušicki |
Teško meni bez mene!
Misli, o Lukijane, sred zloba, pakosti zverskih,
Šta bi činio tu Seneka, šta l' Epiktet.
Nesreće bezdne jošte ne boj s': besplotni te diže!
Zasluga rizom pokrij s', um na besmrtna upri!
Strele vragova zatupiće s', pašće nepravedne mišce,
Jezik zanemiće im: ti ćeš ostati ti.
Vrazi su zlobom napadali tako na Rajića krepka,
Živi u slavi pak on, — vragove proguta tma.
Hrabra Irakla vragova ljut polk diže na nebo.
Ljuto tu gonjenim jest krasnim primerom on.
Evo, i tebi je sudbina dala zadatak ne laki:
Slave uzletit na vrh, večnu il' pasti u tmu!
Isto će reći to: danas sa narodom živit, pa večno,
Il' umreti jošt sad, pa ni po smrti s njim bit,
Gorčine čašu, za koju ti ne znade, podnese Sabor!
Ti si ispio tvrd. Živićeš ostavši živ.
Dan nijedan ne zaborav' sebe u nesreći ovoj.
Plivajući ako s' na čas smete, već progutan jest!
Bivši nesrećan slave na putu, ti snova se krepi:
Krepkoj se nameri zar ikada otelo što?
Imaš u duši ti veliku silu, u duhu pak hrabrost.
Dostići naravne vrh visine, krasote, mož'š!
Koga su bozi uzvisiti radi, tom meću pred noge
Silnih prepjatstvija tmu. Raste pobedivši tu.
Slave se hram iz prepona diže. Sile zruživše s,
Tela i duše iz tih stepene prave ko hramu.
3. novembra 1821.
Izvor[uredi]
- Leskovac Mladen, Antologija starije srpske poezije, Matica srpska, SKZ, Novi Sad, 1964, str 136
|