Sinovi Obilića
Propjevala u planinu slavja,
pripijeva do tri pobratima,
tri junaka od Gorice Crne,
a od Cucah Tomanović Nikca,
od Njegušah Toma Žutkovića,
kneza Stanka od sela Prediša:
"3lo vam jutro, sva tri pobratima,
jevo na vas sile i Turakah,
listom Bosna i Hercegovina,
ali vojske trideset hiljadah,
a pred vojskom Ćehaj-paša mladi
oko paše tridest kapetanah.
Na Uble je Čevske počinuo,
i veliki tabor raširio
i bijelo popeo šatorje.
Oće saći u Čevo krvavo
i poharat lomnu Goru Crnu:
ovde vama prijevare nema,
bijesni su Bošnjaci junaci.
A znate li, tri sokola sivi,
ka se skoro u vino hvaljaste
nakraj mora u Dobrotu malu,
na visoku Kokotovu kulu,
da nijeste gori za junaštvo
od kosovske do tri pobratima."
Kad začuše tri dobra junaka,
reče soko Nikac od Rovinah:
"Slušajte me. ooa pobratima!
Turci su se posilili ljuto
đe je umro vladika Danilo,
poginuo Mićunović Vuče
s pobratimom Đurašković Jankom.
đe ostala zemlja bez glavarah:
već na noge, ako boga znate,
da junački, braćo, poginemo,
rad slobode i rad otečestva,
da pričaju do poslijed ljudi
za junaštvo do tri pobratima.
Spomen'te se da smo uglavili:
kako na nas turska dođe vojska,
da oćemo, braćo, učiniti
što i Miloš su dva pobratima
na Kosovo te cara ubiše
i besmrtno ime zadobiše."
Tad skočiše na noge junaci,
te govore Nikcu pobratimu:
"Ha, za boga, Nikče pobratime.
da idemo na Uble široke
da pod šator pašu ubijemo,
mrijet ćemo jednom svakojako."
Pa skočiše do tri pobratima,
otidoše preko Gore Crne,
dok dođoše na Cucka Meoca:
tu nađoše oko crnogorski -
bješe vojske petnaest stotinah.
Pobratimi u vojsku uđoše,
sva se vojska njima ograšila:
oni idu tamo i ovamo
te po vojsci biraju junake,
dok četrdest drugah izabraše.
Svi četrdest vjeru uhvatiše
na džeferdar Nikca od Rovinah
da će ubit pašu pod šatorom,
makar jedan ne unio glave.
Tad se digli do tri pobratima.
a za njima družina ostala,
od vojske se komat odvojiše.
No doziva Pejoviću kneže
zove kneže crnogorskoj vojsci
a na ime Đikana serdara:
"O Đikane, od Čeva serdare.
primaknite vojsku crnogorsku
širokomu Dolu Stažerskome
da budete nama na nevolju!"
U Stažer se vojska primaknula.
a dođoše do tri pobratima
na pogledu od turske ordije.
Kad viđeše Uble Ozrinićke.
sve je Uble vojska uhvatila,
svak bi reka i bi se zakleo
da nijesu trideset hiljadah.
nego da je stotinu hiljadah.
Prepali se do tri pobratima
i njihova družina ostala:
tresu im se puške u rukama,
i zveče im toke na prsima,
svi nijemi sjede ka kamenje,
pogledaju tamo i ovamo,
kako, brate, e oće mrijeti,
pa uzimlju želju od svijeta!
Veli soko Nikac od Rovinah:
"Crnogorci, moji sokolovi,
nemojte se, braćo, prepanuti,
imam dobar biljeg od junaštva:
na meni je ustreslo tijelo,
biće naša ako bog da ruka!"
Pa doziva Nikac iz glavice,
on doziva u tursku ordiju
pobratima Zvizdić Arslan-agu;
"Pobratime, Zvizdić Arslan-aga,
sreti Nikca. pobratima tvoga,
su njegovo četrdeset drugah
sve birana, pobre, Crnogorca!
Već je nama kavga dodijala
i krvava četa dojadila,
već smo došli, mio pobratime,
da se silnu caru predademo
i njegovu sa Bosne veziru,
da turimo čete i bojeve,
da krdimo ovce u Rudipe."
Zvizdić skoči na noge lagane,
sobom uze deset pašajlijah,
srete aga Nikca pobratima
su njegovo četrdeset drugah.
Hvala bogu, braćo. milosnome:
kad uljegli Srbi u ordiju,
ljuto im se posilili Turci,
velji su im sokak učinili
put šatora paše bosanskoga;
svako gleda Nikca od Rovinah.
Među sobom govorahu Turci:
"Ala. more. negledna junaka,
ama strašna u junaka brka,
strašnijeh mu tokah na prsima!"
U to vojsku magla pritisnula
usred podne, kako da se smrači:
Crnogorci pred šator dođoše,
ugledaše pašu bosanskoga,
oko njega bosanske begove,
hitro svoje puške okrenuše.
i pod šator vatru oboriše.
i ubiše mlada Ćehaj-pašu.
oko njega drugah sedam osam,
pa plamene nože povadiše.
utekoše kroz tursku ordiju,
širok im se sokak učinio.
A šta ću ti duljit lakrdiju:
pogiboše tridest i četiri:
tu pogibe Žutkoviću Tomo
s pobratimom od Prediša knezom
a šestina samo utekoše -
šesti bješe Nikac od Rovinah.
i na Nikcu sedam osam ranah.
Ama oni uteć ne hoćahu.
no ih srete crnogorska vojska.
a pred vojskom Đikane serdare,
te oteše svoje sokolove,
na smućene Turke udariše
u široke Uble Ozrinićke.
A što ću ti duljit lakrdiju:
od pred podne do mrkloga mraka
razagone i sijeku Turke.
Od Turakah jade počiniše,
velji kami natrag im se vrati
te mrtvoga pašu doniješe;
ostaviše konje i šatore
i zahiru svoju svukoliku,
Crnogorci, od boja junaci,
zadobiše slavu i poštenje
kako su se vazda naučili.
Ponesoše Nikca u Dobrotu,
te se vida za godinu danah:
i soko se Nikac izliječi.
i eto ga opet kod ovacah
na Izvore i Kobilje Dole.
