Ovce čuva čoban i čobanka
po imenu Jovan i Jovanka,
čuvali su devet godin’ dana,
čuvali su stado nebrojeno.
Kad nastupi deseta godina, 5
progovara Jovan čobanine:
„’Ajde, sejo, stado da brojimo,
ali najpre da se obljubimo.“
„A, moj brate, živ te bog ubio!,
gde mož’ seja bratu ljuba biti, 10
nit’ je bilo niti može biti,
pod nam’ će se zemlja propuknuti,
a nad nama nebo prelomiti!"
Naljuti se Jovan čobanine,
ma'nu sabljom, odseče ju glavu, 15
pade glava u zelenu travu.
Mrtva glava, jezik progovara:
„A, moj brate, Jovan čobanine,
u stadu su dvanajes’ ’iljada,
ima jedna Jovankina Ranka, 20
ti kad odeš našem belom dvoru,
zablejaće Jovankina Ranka,
išetaće ostarela majka,
pa će reći naša stara majka:
„Bleji Ranka, a gde je Jovanka?”, 25
e ti, brale, majci ’vako kaži:
„Kad smo bili, stado smo gonili,
Jovanka je sitan vezak vezla,
vezak vezla, iglu izgubila,
pa ostala u gori da traži.” 30
Takođe o grešnoj ljubavi između brata i sestre. Poznata je širom istočne Srbije (v. pesmu br. 274. u Manojlovićevoj zbirci, str. 170, zapisanu od Jovanke Stamenković iz Pirota).
