Objava

Objava (1893)
Pisac: Radoje Domanović

    Sedela je u svojoj ukusno nameštenoj sobi na mekoj naslonjači. Sa lica joj se čita jaka dosada i zlovolja: vidi se da je nekakve teške misli more. — Po nekoliko bi minuta gledala u kakav predmet pred sobom, a kako je bila zaneta svojim mislima, izgleda da nije znala u šta gleda. Čas po čas ustane, ogledne se u ogledalu, namesti haljinu na sebi ili zagladi kosu; hoda po sobi; priđe prozoru, gleda na sve strane po ulici, pa se opet povrati i sedne za sto. Snuždenim pogledom gledala je kroz prozor na ulicu, a kad na velikom časovniku iskuca šest časova po podne, trže se i pogleda u časovnik da vidi koliko je iskucalo.
    — Već šest, to je skoro mrak, a još nikoga nema! — promrlja poluglasno, priđe prozoru, otvori ga i još zlovoljnije stade gledati na ulicu, sa koje dopiraše jaka vreva i vika, te je to još više ražljuti i razdraži.
    — Šta mi se tu koga vraga vrte oko prozora zaludni, gunđala je, a da tražim koga, niko mi ne bi ovuda prošao.
    U tom prođoše baš ispod prozora kola, čije je tandrkanje vrlo nepovoljno uticalo na nervoznu gospu, te gotovo glasno izgovori:
    — E, ovo je već preko mere! — A zatim zatvori ljutito prozor u sede za sto, te poče od dosade preturati sile u albumu. Preturala je list po list, ali mučno da je obraćala pažnju na slike, već je bila zaneta drugim mislima.
    Dugo je bila u tom položaju. Mačka, koja je dotle spavala na drugoj naslonjači, diže se, protegli se, oliza redom šape, a za tim priđe gospi, skoči joj na krilo, te je poče trljati glavom, tegliti se i mahati repom, kojim dohvataše gospu po ruci.
    — E, još mi ti trebaš! viknu mlada udovica i ljutito udari mačku, a za tim opet ode do ogledala, oglednu se sa svih strana, a posle priđe divanu, i leže produživši svoje misli.
    — Bože moj, pa mož’da niko neće ni doći?... Ja ću čekati dan za danom, pa nikad ništa!... Ne to nije moguće!... I ja opet kao kakvo dete, kao da to može biti za nekoliko dana!... Jeca je čekala toliko vremena, dok je kako treba izdala stan, a ja izgubila nadu, za tako kratko vreme? — upita samu sebe, i slutnja je nanovo obuze. — Jest, ali Jeca je bila učinila pogrešku: metnula na kuću objavu, a nije naznačila „za samca.” Kod mene lepo stoji: „u ovoj kući izdaje se udoban stan sa nameštajem i poslugom za samca...” Sve je lepo udešeno. Ne može biti da niko ne dođe. Ona dvojica što su dolazili vrlo su glupi i neotesani, a ja nisam luda, da primim tek koga bilo, kao da sam neka prostakinja (tu ustade i oglednu se na ogledalu još jedanput...) Biraću ih kao gnjile kruške; dosadiće mi dolazeći. —
    Dugo se zanimala takvim mislima, te i ne oseti, kad se smrče.
    — Sutra, do ovo doba, može biti da će već ko god doći, pa još ako bude mlad i lep — pomisli ona i srce joj poče kucati radosnije.
    Ali je jako nestrpljenje poče obuzimati, što mora tako dugo čekati, jer zna da noću niko ne traži stan. Želela je da noć prođe za jedan trenut oka, i da odmah svane. Prođe nekoliko puta s kraja na kraj sobe, — uzdanu i, zapalivši sveću, pogleda na časovnik.
    — Tek prošlo osam! — promrmlja poluglasno, a za tim produži misliti u sebi: — I ovo nesrećno vreme, oteglo se, kao da se svaki minut pretvorio u godinu.
    Dođe joj želja da što pre zaspi, pa da ne oseti kad prođe noć. Ne zna šta da radi od duga vremena: hoda po sobi, gleda svakog minuta u časovnik, seda za sto, leže u postelju, ali od svega toga slabe pomoći.
    Nije mogla ni večerati. Kuvarici je kazala da večera, izgovarajući se da nju boli glava.
    — Kako bi bilo da što lepo čitam? upita se posle nekog vremena. Ta joj se misao dopade, uze jednu svesku romana „Lov na milione”, misleći da će joj čitanje nagnati san na oči.
    Ne ide ni to: čita, čita, ali je tek misli i nehotice zanesu na drugu stranu. Zamišlja kako će sutra neko iznenada lupnuti na vratima, kako će ona reći „izvolte napred”, kako će po tom ugledati pred sobom lepa mlada čoveka u gospodskom odelu, koji će joj se pokloniti i pozdraviti je, a ona mu otpozdraviti i ponuditi ga da sedne. Tu je sad u pameti ispredala čitave lepe i nežne razgovore, koji će se između njih voditi. Uzimala je za tim na se ulogu toga mladog nepoznatog gospodina i samoj sebi postavljala pitanja, na koje se trudila da što lepše odgovori... Snovi je poneše za sobom, a da su oni bili slatki, videlo se po svemu izrazu lica, koje je sijalo zadovoljstvom i — čežnjom...
    Ostavi knjigu koja joj se sada učini nesnosna i bljutava, jer u njoj nije bilo tako lepih i slatkih misli, te poče hodati po sobi.
    Posle nekog vremena uvrne lampu, i leže u postelju, pa je, gledajući u slab plavi plamičak, sanjala i dalje svoje slatke snove.
    U sobi je tišina. Samo što iz retka plamičak u lampi počne jedva čujno puckati i časovnik na zidu tiho kuca. Mlada udovica ležeći gleda svuda po sobi, a najčešće u plamičak i misli o sutrašnjem danu. Po kat-kad je trgne iz tako tihih i toplih misli tandaranje kola na ulici i vika pijanih ljudi, te ljuta i nervozna počne ih u sebi grditi i kleti, a za tim se misli opet povrate u svoj prvašnji tok.
    San je tek gotovo pred zoru svlada i sutra dan se docne probudi. Odmah dozove kuvaricu i zapita da li je ko god dolazio. Odgovor da nije niko isto toliko je baci u brigu koliko i uteši.

Tako je provodila dane mlada udovica, sa vrlo malim, sitnim izmenama, dokle god je sa lica njene kuće stajala prilepljena objava sa rečima: „u ovoj kući izdaje se udoban stan za samca sa uslugom i nameštajem”.
Zahvaljujući dobrim i milostivim ljudima u prestonici, ona se brzo oslobodila muka, jer je objava u skoro skinuta.

Septembra 1893. Jarušice.

Izvor

Domanović, R. 1902. Ukidanje strasti i druge priče : pripovetke iz srpskog života. str. 3-9.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Radoje Domanović, umro 1908, pre 116 godina.