Obična pesma

Pesniku Pisac: Milan Rakić

Naša je ljubav bila kratkog veka,
Trenutak jedan — tek godinu dana,
I rastavi nas naglo sudba preka,
Bez uzdisaja, bez suza, bez rana.

U svađi je prošlo pola dana,
U pomirenju mučnom, pola noći.
I bežao sam iz našega stana
Tražeći mira u poljskoj samoći.

No to je bilo samo kratko vreme,
Ne postadosmo tuđi jedno drugom,
I gledasmo se u ćutanju dugom
Tupo, ko sito dete šećerleme.

I tako sve je prošlo, i ja sada
Ne mogu kleti nebo ni sudbinu,
Il̓, s pesnicama stisnutim, pun jada,
Prokleti žene ili podlost njinu.

Pa ipak, da si samo katkad znala
Veliki kobni oganj duše ove,
I silnu ljubav što ništi ko hala
Sve druge misli, i nade, i snove;

Pa ipak, da si samo katkad htela
U zanosu, i sličnu mekoj svili,
Da kažeš nežnu reč iz srca vrela —
Mi bismo možda dugo srećni bili!

A sad polako teče ovo vreme,
Postasmo tako tuđi jedno drugom,
I gledamo se u ćutanju dugom
Tupo, ko sito dete šećerleme.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Milan Rakić, umro 1938, pre 86 godina.