Običan čovek (šala u tri čina)/24
X
DAMNjANOVIĆ, zatim DUŠAN
DAMNjANOVIĆ (Najpre ushićen celiva onaj cvet. Zatim klone i gleda brižno tamo gde je ona otišla): Dakle, ja sam običan čovek, a ona voli Damnjanovića, koji nije običan čovek!
DUŠAN (Dodazi brzo): Dobro je, ne brini se. Stvar ide dobro. Donekle je bilo i povuci i potegni; uvek sam morao ja da upadam u reč, da spasavam situaciju i uza svaku treću reč da opominjem gazda Micića na načelo. Ali, kad se jedanput omače pa slaga, on sada bolje udešava stvar no ja.
DAMNjANOVIĆ: Dobro, dobro je sve to, ali slušaj, ja bih hteo, ako mogu, još večeras ići odavde. Ići ću u Beograd pa ću se tamo ma gde skriti ili, najzad, predaću se vlastima.
DUŠAN: Zašto to sad opet?
DAMNjANOVIĆ: Tako. Moj položaj je ovde vrlo nezgodan, upravo čudnovat.
DUŠAN: Pa vidiš valjda da smo savladali sve nezgode.
DAMNjANOVIĆ: Ipak, ipak je to vrlo težak položaj. Ja sam ovde i Damnjanović, a i nisam; ja sam ovde i običan čovek, a i nisam; ja sam ovde i gazda Jovančin sin, a i nisam i tako dalje. Ja to ne mogu, volim šest meseca zatvora nego šest dana ovih muka.
DUŠAN: Nemoj, molim te, biti nestrpljiv. Nezgodno jeste, ali strpi se. Evo, ja ću poslati koga u varoš da nađe Jankovića, te da ga upita ima li odgovora. Sačekaj me. (Odlazi).
|